Историја Израела и Палестине од најстаријих времена

Ovo je dosta sumnjivo.

Očito je da su priče o Adamu i Evi, potopu...bajke. Oko Abrahama, koji je kao iz Uruka selio 2000 pr.n.e., nemoguće je reći. Osobno ne vjerujem, no ne bih ni odbacio do kraja. Druge priče, o Josipu u Egiptu i dalje o Mojsiju i o sudcima (Samson)- možda da, možda ne. Ima nekih indicija da su neki nomadi bili u Egiptu, a Mojsije je blisko egipatskim Tutmozis i sl. Popularno mišljenje o Habiru ili Hapiru, koji se često spominju, možda jest, a možda opet nema veze s Hebrejima.

Tu ima mnogo nedoslednosti. kažu da je putovanje trajalo 40 godina, ali ne zato što je put bio tako dug. za izraelce se kaže da su stigli u "obećanu zemlju" nakon samo nekoliko meseci. ali za kaznu za svoju neposlušnost Bogu rečeno je da su morali da ostanu u pustinji. to stoji u bibliji. ali na moreuzu Sane i Džibutija, more je i dalje duboko 130-150 metara. u istorijskim vremenima tamo nikada nije postojao kopneni most ili fjord.

kviz logike: ako su Jerusalim i Juda bili u Asiru, onda se naravno postavlja drugo pitanje, šta se onda zapravo dogodilo Palestini u vreme Asiraca i Vavilonaca? o ovom području znamo prilično dobro ne samo iz biblije, već i iz vanbiblijskih izvora, pod pretpostavkom, naravno, da se tu nalazio Jerusalim. ako su Asirci i Vavilonci zaista vodili svoje pohode protiv Jude u jugozapadnu Arabiju, šta je bilo u Palestini? da li su Asirci i Vavilonci uvek ignorisali ovu zemlju u svojim kampanjama da kontrolišu obalu sredozemnog mora? zašto je trebalo da ostave Palestinu na miru i umesto toga često marširaju u jugozapadnu Arabiju? ko je zapravo tamo živeo i vladao?

i imamo tu problem sa nestalim arheološkim nalazima, verovatno je u tome što ni saudijska ni izraelska strana (iz razumljivih razloga) trenutno nisu zainteresovane da dozvole bilo kakva iskopavanja.
 
Код сагледавања историје, прво се морамо ослонити на сачуване писане изворе, рукописе, па на аргеолошке налазе а помоћ ваља потражити и у лингвистици. Како су ти писани извори из античког времена оскудни, некад код сагледавања процеса ваља сагледати епилог да би донијели ваљаније закључке, која култура, духовност, језик, је однијела побједу у датом тренутку, и ту ваља покушати дознати шта је одредило такав исход.

Када су у питању процеси на простору данашње Палестине, ту су се смјењивали периоди постојања самосталних краљевина те доминације или покушаја наметања асирског, вавилонског, персијског, касније хеленског и ромејског утицаја. Но и поред покушаја спровођења хебреизације те касније хеленизације и романизације побједу и на простору данашње Палестине и читавог Леванта, дијелом и Месопотамије је однио арамејски језик, који је дуго времена и током доминације Рима, остао лингва франка (језик комуникације различитих етничких скупина) на том простору. Што нам казује да или су народи или етничке групе које су у том времене арамејски доживљавале матерњим имале значјно учешће у укупној популацији а што нам може помоћи код процјене етнографске структуре тог простора или би се арамејски показао најпогоднијим у колоквијалном говору и употреби током споразумијевања народа који би дијелили тај простор.

Veoma prikladno opisano. za rane dane judaizma, istorijska nauka je u velikoj meri zavisila od biblijskog izveštaja, koji je samo dopunjen i ako je potrebno, ispravljen sa nekoliko arheoloških nalaza i informacija u neizraelskim izvorima.

slika o sebi o Jevrejima kao o narodu Izraela razvila se tek sa pojavom konfederacije plemena u sadašnjoj Palestini. tamo su heterogene tradicije pojedinačnih klanova i plemena srasle da formiraju zajedničku priču o poreklu. ove priče očeva postanja, koje su se dugo prenosile samo usmeno, objedinjuju veoma različitu građu: kultne legende i mitove iz drevnog orijentalnog okruženja Mesopotamije i Hanana, lokalne etiologije i sećanja na pojedinačne događaje. mnogo kasnije, ovi su dovedeni u hronološki red, teološki tumačeni i više puta revidirani. oni su podložni ograničenjima usmenog predanja, koje se prenosi nepromenjeno najviše 200 godina. stoga su poreklo, starost i istorijska ocena ovih najstarijih materijala u Petoknjižju kontroverzni.

Khale, prema trenutnom istraživačkom konsenzusu, Tora, kao najstariji deo biblije, napisana je oko 1200. godine pre nove ere, ali je korišćen tek oko 450. godine pre nove ere. ona opisuje istoriju Izraela kao kontinuitet pod ujedinjenim vođstvom Mojsija i Isusa Navina od egzodusa iz Egipta do osvajanja zemlje.

Izraelci su živeli u Egiptu kao monoteisti (bog El) u vreme Ehnatona najmanje 200 do 300 godina, verovatno i duže. smatram da je malo verovatno da su se inspirisali Atonovim kultom, koji nije dugo trajao, u pogledu njihove ideje o Bogu. međutim, moguće je da delovi 10 zapovesti koje su date Mojsiju oko 100 godina kasnije nakon izlaska iz Egipta na planinu Horiv predstavljaju egipatsko nasleđe.

osim toga, pretpostavlja se da je poreklo Avraamovog narativnog venca u Severnom carstvu, za šta veza sa Jakovom na jugu i prema Zengeru, na primer, još uvek prethodi jerusalimskoj istorijskoj kompilaciji, ali takođe datira posle kraja severnog kraljevstva. takođe treba uzeti u obzir da je Jahva zamišljen kao dinastički bog vremena ili nešto slično, iako moje informacije ne dozvoljavaju pregled u kojoj meri su postojale sličnosti ili razlike između kraljevskih porodica dve izraelske države (dinastija Omri na severu i Davidov dom na jugu).

u svakom slučaju, samo pokret Jahve izgleda da je takođe nastao na severu i kaže se da su njegovi predstavnici pobegli u južno kraljevstvo, gde su mogli da se afirmišu na kraljevskom dvoru. polazna tačka bi mogla biti da se otkrije koje su religiozne ideje zapravo mogle biti povezane sa festivalom zlatnog teleta.
 
Khale, prema trenutnom istraživačkom konsenzusu, Tora, kao najstariji deo biblije, napisana je oko 1200. godine pre nove ere, ali je korišćen tek oko 450. godine pre nove ere. ona opisuje istoriju Izraela kao kontinuitet pod ujedinjenim vođstvom Mojsija i Isusa Navina od egzodusa iz Egipta do osvajanja zemlje.

Izraelci su živeli u Egiptu kao monoteisti (bog El) u vreme Ehnatona najmanje 200 do 300 godina, verovatno i duže. smatram da je malo verovatno da su se inspirisali Atonovim kultom, koji nije dugo trajao, u pogledu njihove ideje o Bogu. međutim, moguće je da delovi 10 zapovesti koje su date Mojsiju oko 100 godina kasnije nakon izlaska iz Egipta na planinu Horiv predstavljaju egipatsko nasleđe.

osim toga, pretpostavlja se da je poreklo Avraamovog narativnog venca u Severnom carstvu, za šta veza sa Jakovom na jugu i prema Zengeru, na primer, još uvek prethodi jerusalimskoj istorijskoj kompilaciji, ali takođe datira posle kraja severnog kraljevstva. takođe treba uzeti u obzir da je Jahva zamišljen kao dinastički bog vremena ili nešto slično, iako moje informacije ne dozvoljavaju pregled u kojoj meri su postojale sličnosti ili razlike između kraljevskih porodica dve izraelske države (dinastija Omri na severu i Davidov dom na jugu).

u svakom slučaju, samo pokret Jahve izgleda da je takođe nastao na severu i kaže se da su njegovi predstavnici pobegli u južno kraljevstvo, gde su mogli da se afirmišu na kraljevskom dvoru. polazna tačka bi mogla biti da se otkrije koje su religiozne ideje zapravo mogle biti povezane sa festivalom zlatnog teleta.
Данас користимо свете књиге, укључујући и хебрејску Библију, у данашњем облику, осим потврде често и посредне из других извора да су постојале у неком времену, тешко је дати одговор када су заправо написане. А посебно колико је садржај аутентичног списа усаглашен са каснијим преписима, превођеним и на друге језике гдје би се не ријетко садржај "прилагођавао" датим околностима. Уосталом тај проблем имамо код преписа других историјских рукописа, са разликом што се код других историјских рукописа можемо фоклусирати који би мотив био код евентуалне преправке (рецимо ако је у питању даровница), код светих књига мотив је често очигледан.

Мимо хебрејске и касније хришћанске Библије немамо потврде да су Израелити живјели у Египту, барем не у значајном броју како имамо извјештаје у петокњижењу, у XIV вијеку п.н.е., значи за времена Ехнатона и Нефертити (иначе добила име из српске узречице "није фер да овај тикван има тако добру рибу"), тако да се све то своди на нагађање, укључујући и то чиме је и чијом традицијом инспирисан запис о десет заповједи које су дате Мојсију.

Духовност и вјеровања би често била овисна од околности, некад би се прилагођавала политичком прагматизму и политичким процесима. Уопште и та рана јеврејска култура и духовност су продукт настао из тадашње хананске културе, нека божанства чији се култ његовао на том простору укључујући божанства Астару и Бал су апсорбована у јахвистичку религију, временом се водио "сукоб" монотеизма и штовања више божанстава, уз побједу првог избора, сасвим сигурно је период под вавилонском доминацијом, практично ропства, одредио и у ком ће смјеру ићи духовност и вјеровање, да би јахвизам неку своју завршну форму вјероватно добио за времена под персијском доминацијом.
 
Poslednja izmena:
Данас користимо свете књиге, укључујући и хебрејску Библију, у данашњем облику, осим потврде често и посредне из других извора да су постојале у неком времену, тешко је дати одговор када су заправо написане. А посебно колико је садржај аутентичног списа усаглашен са каснијим преписима, превођеним и на друге језике гдје би се не ријетко садржај "прилагођавао" датим околностима. Уосталом тај проблем имамо код преписа других историјских рукописа, са разликом што се код других историјских рукописа можемо фоклусирати који би мотив био код евентуалне преправке (рецимо ако је у питању даровница), код светих књига мотив је често очигледан.

Мимо хебрејске и касније хришћанске Библије немамо потврде да су Израелити живјели у Египту, барем не у значајном броју како имамо извјештаје у петокњижењу, у XIV вијеку п.н.е., значи за времена Ехнатона и Нефертити (иначе добила име из српске узречице "није фер да овај тикван има тако добру рибу"), тако да се све то своди на нагађање, укључујући и то чиме је и чијом традицијом инспирисан запис о десет заповједи које су дате Мојсију.

Духовност и вјеровања би често била овисна од околности, некад би се прилагођавала политичком прагматизму и политичким процесима. Уопште и та рана јеврејска култура и духовност су продукт настао из тадашње хананске културе, нека божанства чији се култ његовао на том простору укључујући божанства Астару и Бал су апсорбована у јахвистичку религију, временом се водио "сукоб" монотеизма и штовања више божанстава, уз побједу првог избора, сасвим сигурно је период под вавилонском доминацијом, практично ропства, одредио и у ком ће смјеру ићи духовност и вјеровање, да би јахвизам неку своју завршну форму вјероватно добио за времена под персијском доминацијом.

Jeste, a problem kod biblije ostaje, da u nekim slučajevima još uvek postoji razmak od nekoliko vekova između događaja i zapisa, a stvarni događaji su u velikoj meri zasenčeni mnogo bližim iskustvima u čijem kontekstu se tumače stariji događaji. sve što znamo o ranoj istoriji Izraela potiče iz biblije. mada postoje dva rana pomena Izraela i Jevreja, jedna Izraelska stela iz 13. veka pre hrista (u stvari Merenptahova stela). tamo se pominje narod Isrjr, što bi moglo značiti Izraelce. Hebreji ili hapiru i slični nazivi su se pojavili još isto dosta rano, poznati su na primer iz pisma Amarne oko 1'500 pre hrista, međutim, taj termin se ne odnosi na narod, već je zbirni naziv za nomadske razbojnike.

mislim da je istorija Jevreja više povezana sa vavilonskim izgnanstvom. ovde je jevrejska zajednica držana na okupu strogim propisima tj tu je napisana biblija i više je služila kao propagandni dokument za tvrdnje ove vavilonske grupe na oblasti u kasnijoj persijskoj satrapiji Sirije. ovde je izmišljena vladavina nad severom, slavna Davidova prošlost je veličana i mnoge druge priče su integrisane u bibliju.

takođe bih dodao da su Izraelci, koji su sebe videli kao "izabrani narod", sigurno imali svoj identitet i religiju koja je bila dosta drugačija od susednih naroda. dakle, ispunjeni su svi uslovi da ih smatramo drevnim narodom. ovo važi i za termin "jevrejski narod"

i ja ovde često koristim definiciju iz tore ili biblije. međutim, iz istorije je teško prepoznati jedinstvo između Jude i Izraela. kontrast između Judeja i Samarićana takođe je izražen u verskim spisima. izgradnja "12 plemena", od kojih je 10 tada izgubljeno, izgleda više kao pokušaj da se pod jedan krov dovedu veoma različiti narodi ili da se uspostavi pretenzija na vlast u severnim oblastima.

ako je tačno da je veliki deo spisa sastavljen pod Josijom/Josijom, ove definicije se dobro uklapaju u njegovu tvrdnju da proširi svoju vlast na sever.
 
Etimologija može biti urađena smisleno samo ako imamo saznanja iz kog jezika dolazi reč koja se etimologizuje. posebna poteškoća sa etnonimima je u tome što često ne znamo da li je to vaše ili strano ime. a etnonimi su prenosivi. recimo ime današnjih Palestinaca potiče posredno od imena starih Filistejaca. ko je mogao izmisliti ime Filistejaca, iz kog jezika bi moglo doći tj da li egipatski? frigijski? hananski? likijski?
 
Etimologija može biti urađena smisleno samo ako imamo saznanja iz kog jezika dolazi reč koja se etimologizuje. posebna poteškoća sa etnonimima je u tome što često ne znamo da li je to vaše ili strano ime. a etnonimi su prenosivi. recimo ime današnjih Palestinaca potiče posredno od imena starih Filistejaca. ko je mogao izmisliti ime Filistejaca, iz kog jezika bi moglo doći ....
Добро запажање. Код етимологије, шарлатани који глуме историчаре али на жалост некад и сами историчари упадну у замку тражећи поријекло имена кроз значење у савременим језицима, занемарујући да ли уопште и колико има везе савремени језик са древним језиком о којем су сазнања у правилу оскудна, што често води на погрешан колосјек, а некад је такав приступ и у служби актуелних политичких процеса.

Ми не можемо са сигурношћу одредити поријекло и коријен имена Филистеје односно народа Филистејаца из којег је изведено касније име Палестина. У списима на хебрејском појављује се етноним "Pəlištī", сродан је етноним на акадском "Palastu" као и на египатском "Palusata"; односно "Peleset" који се појављује у пет египатских натписа који датирају из периода 1150-900. године прије нове ере, тако да са сигурношћу можемо тврдити да је народ са овим егзонимом битисао у том времену на простору данашњег југозападног Израела и појаса Газе али не знамо који су ендоним користили односно како су сами себе звали.

Данас је међу научницима углавном прихваћено, ослањајући се на сличности сходно археолошким налазима између егејско-грчке културе и филистејске културе, да су Филистејци били грчког поријекла. Постоје и нека појединачна мишљења која оспоравају ту теорију.
На основу поменутих египатских натписа, претпоставља се да су Филистејци били огранак "народа мора" који су више пута нападали Египат, али њихово путешествије и како су завршили или успоставили упориште на простору југозападног Леванта, није разјашњено.

Што се тиче каснијег имена Палестине које је изведено из имена Филистеје (Philistines) и данашњег народа Палестинаца, доста лабава је основа по којој би повезали Палестинце са овим древним народом о којем су сазнања ипак оскудна. Основаније је да су у питању Арапи чије значајније присуство на том простору почиње арапском експанзијом током VII вијека и касније и да су Палестинци потомци тих Арапа и арабизованих других семитских народа који су настањивали тај простор те да је у питању испрва демоним, изведен из римске провинције Палестине, који је касније добио карактер политонима.
 
Poslednja izmena:
Ричард Елиот Фридман има теорију да су само Левити изашли из Египта а да је касније тај левитски излазак проширен на читав израиљски народ. То поткријепљује тиме да Левити у Св. Писму имају имена египатског поријекла нпр. сам Мојсије чије је име египатског поријекла.
 
David u Starosemitskim jezicima to je verovatno rec Davudum u znacenju Gospodar..dakle ako je i postojao biblijski Jevrejski Kralj David u to doba to mu nije pravo ime nego vishe kao titula..Davno sam citao bibliju ali negde toga predpostavljanog kralja zovu cini mi se Elhanah- nisam strucnjak za semitske jezike..pa neznam tacno kako se ovo izgovara..Neki naucnici misle da je ovo pravo Davidovo ime..
 
Ричард Елиот Фридман има теорију да су само Левити изашли из Египта а да је касније тај левитски излазак проширен на читав израиљски народ. То поткријепљује тиме да Левити у Св. Писму имају имена египатског поријекла нпр. сам Мојсије чије је име египатског поријекла.

jeste i poslednjih vekova pre izgnanstva postoje prvenstveno asirski i vavilonski, pa čak i egipatski i moavski izvori koji pominju kraljeve Izraela i Jude ili izveštavaju o ratovima protiv dva carstva.

ima tu jedna druga stvar. najveći problem sa teorijom su verovatno Samarićani, koji su ostali u Izraelu i kasnije ih Jezdra i Nemija nisu priznali kao prave jevreje jer su se mešali sa neznabošcima. za njihov hram na planini Gerizim se kaže da potiče iz 5. veka

bilo istorijsko ili ne, u blizini izvora Gihon koji hrani tunel Jezekija, vodi šaht iz kojeg su stanovnici Davidovog grada, najstarijeg dela Jerusalima, mogli da crpe vodu. bez obzira da li se radi o istorijskoj refleksiji ili o mitu, autor biblijskog odlomka je verovatno mislio na ovo okno
 
David u Starosemitskim jezicima to je verovatno rec Davudum u znacenju Gospodar..dakle ako je i postojao biblijski Jevrejski Kralj David u to doba to mu nije pravo ime nego vishe kao titula..Davno sam citao bibliju ali negde toga predpostavljanog kralja zovu cini mi se Elhanah- nisam strucnjak za semitske jezike..pa neznam tacno kako se ovo izgovara..Neki naucnici misle da je ovo pravo Davidovo ime..

ne samo da je ime veoma složeno za istraživanje, već i njegovo celokupno postojanje. to zapravo vodi u mnogim pravcima. dve knjige o Samuilu i dve knjige o Kraljevima su prilično slične po strukturi i stilu. tu su i dve knjige hronika, koje u suštini ponovo pričaju istu priču,tj uključuju kraljeve od Saula do Joahima, odnosno do izgnanstva u Vavilon.

ali sa druge strane, samo odsustvo natpisa kralja Davida smatra se dokazom da nije postojao. ako je David vladao tako moćnim carstvom, zaista je iznenađujuće da natpisi nedostaju ili da izveštaji u izvorima izvan biblije nisu dostupni. Štaviše, to je kao kružni argument ako neko želi da dokaže izjavu istorijski nedokazanog autora biblije izjavama drugog istorijski nedokazivog autora biblijskih tekstova.

i opet imamo drugu problematiku, da porodična stabla u prvim poglavljima biblijske knjige letopisa možda su, između ostalog, govorila o tome, da su (stvarni ili mitski) rodonačelnici jevrejskih porodica koje su još postojale u vreme pisanja, pretvoriti u potomke Davida ili jednog od Jakovljevih sinova. na kraju spiska Venijaminovih potomaka izričito je navedeno da su oni bili poglavari velikih jerusalimskih porodica.

možda se radilo i o "dokazanju" pripadnosti porodice judaizmu (koji je u antičko doba bio ne samo verska zajednica, već je sebe doživljavao i kao zajednicu porekla) a samim tim i Bogu izabranom narodu povezujući ga sa precima plemena Izraela
 
ne samo da je ime veoma složeno za istraživanje, već i njegovo celokupno postojanje. to zapravo vodi u mnogim pravcima. dve knjige o Samuilu i dve knjige o Kraljevima su prilično slične po strukturi i stilu. tu su i dve knjige hronika, koje u suštini ponovo pričaju istu priču,tj uključuju kraljeve od Saula do Joahima, odnosno do izgnanstva u Vavilon.

ali sa druge strane, samo odsustvo natpisa kralja Davida smatra se dokazom da nije postojao. ako je David vladao tako moćnim carstvom, zaista je iznenađujuće da natpisi nedostaju ili da izveštaji u izvorima izvan biblije nisu dostupni. Štaviše, to je kao kružni argument ako neko želi da dokaže izjavu istorijski nedokazanog autora biblije izjavama drugog istorijski nedokazivog autora biblijskih tekstova.

i opet imamo drugu problematiku, da porodična stabla u prvim poglavljima biblijske knjige letopisa možda su, između ostalog, govorila o tome, da su (stvarni ili mitski) rodonačelnici jevrejskih porodica koje su još postojale u vreme pisanja, pretvoriti u potomke Davida ili jednog od Jakovljevih sinova. na kraju spiska Venijaminovih potomaka izričito je navedeno da su oni bili poglavari velikih jerusalimskih porodica.

možda se radilo i o "dokazanju" pripadnosti porodice judaizmu (koji je u antičko doba bio ne samo verska zajednica, već je sebe doživljavao i kao zajednicu porekla) a samim tim i Bogu izabranom narodu povezujući ga sa precima plemena Izraela
Šta misliš o steli iz Tel Dana koja pominje kuću Davidovu kao vladajuću kuću Judinog carstva?
 
Šta misliš o steli iz Tel Dana koja pominje kuću Davidovu kao vladajuću kuću Judinog carstva?

nisam siguran, ja bih rekao da pre kompozicije stele, kralj Jerovoam iz severnog izraelskog kraljevstva pokušao je da odvrati svoje sugrađane Izraelce da se vrate na bogosluženje u Jerusalim tako što je izgradio alternativno mesto obožavanja u Danu. ali evo ironije: Tel Dan je zapravo poslužio da potvrdi postojanje i važnost "Davidove kuće" kroz natpis koji je tamo otkriven. dodatni paradoks nastaje kada shvatimo da je neprijatelj jevreja ispisao taj kamen

ali ona je u suprotnosti sa biblijskim izveštajem o borbi Izraelaca sa Hazailom. prema drugoj knjizi o kraljevima, Joram i Ahoza su ubijeni u puču nakon bitke od strane njihovog generala Jehua, koji je potom postao kralj. Čak i detalji u izveštajima o borbama mogu odražavati gledište njihovog autora
 
Kада је Антиох IV Епифан посветио храм, забранио јеврејске обичаје и насилно наметнуо Јеврејима хеленистичке норме, вишестољетна вјерска толеранција под хеленистичком контроло завршена је. Године 167.године п.н.е, побуна Макабејаца избила је након што је Мататиас, јеврејски свећеник Хасмонејске лозе, убио хеленизованог Јевреја и селеукидског службеника који су учествовали у жртвовању грчким боговима у Моди Ину. Његов син Јуда Макабеј је поразио Селеукиде у неколико битака, а 164. године п.н.е., заузео је Јерусалим и обновио богослужење у храму, догађај обиљежен јеврејским празником Ханука.
Након Јудине смрти, његова браћа Џонатан Апхус и Симон Таси успјели су успоставити и консолидовати вазалну Хасмонејску државу у Јудеји, искористивши пропадање Селеукидског царства као резултат унутрашње нестабилности и ратова са Парћанима, те успостављањем веза са силом у успону, Римском републиком. Хасмонејски вођа Јован Хиркан успео је да стекне независност, удвостручивши јудејске територије. Преузео је контролу над Идумејом, где је Едомце превео у јудаизам, и напао Скитопољ и Самарију, гдје је срушио самарићански храм.
 
Ричард Елиот Фридман има теорију да су само Левити изашли из Египта а да је касније тај левитски излазак проширен на читав израиљски народ. То поткријепљује тиме да Левити у Св. Писму имају имена египатског поријекла нпр. сам Мојсије чије је име египатског поријекла.

Сад ја морам мало овде дa се апдејтујем пошто овде има многих новијих сазнања која ми беже.
@Khal Drogo @Rogonos
Да ли је грчко или римско правилно читање земље Мезије у ствари Мојсија а народа Мојси?

@Khal Drogo
Помињао си сина Рамзеса 2 који пише да је "Израел опустошен а његово семе није."

Да ли је беше Рамзес 2 зауставио најезду "народа са мора"?
С тим у вези бих поновио старија сазнања да је име Палестине од Пеласги или Пеласти који се помињу у изворима ваљда Рамзеса 2? као и Шардан и Лука.
Други део се заустсвља у Сирији да поновим да се радило о конфедерсцији народа организованих са мора и копна а карсктер најезде није био само пљачкашки већ и насељенички са женама и децом су тражили земљу за трајно насељавање део је остао на граници Египта и Сирији трајно насељен од којих би требало потицати име Филастеји?

Нећемо улазити у детаље колико они могу бити чисто Филастеји или Пеласти.
Јер би до истог закључка дошли колико су Јевреји Јудеји или Грци Хелени.

Овско да додам успут у арапском свету нарочито од ислама нема посебних идентитета.
На темељу овог сукоба доћиће до формирања посебног арспског идентитета Палестинци.
 
Помињао си сина Рамзеса 2 који пише да је "Израел опустошен а његово семе није."
Да, то је први помен народа Израела. Значење на стели (обично камени споменик у којем би била уклесана остварења фараона), у данашњем схватању би било земља Израилита је похарана а народ поштеђен. Бјеше стела гдје би стајало другачије, рецимо на једној стели која пише о Рамзесу III када се обрачунао са народом Либу (Либијцима) гдје пише да је његово сјеме (народ) завршено заувијек (истребљено).
Да ли је беше Рамзес 2 зауставио најезду "народа са мора"?
Рамзес II је зауставио инвазију и побиједио народ Шердан (постоје теоприје да су допловили са јонске обале или са Сардиније), за које се вјерује да су такође једно од "народа мора". Заробљене ратнике овог народа је укључио касније у личну гарду.
Веће проблеме са инвазијом "народа мора" је имао Рамзес III (владао 1186-1155.године п.н.е) који их је такође побиједио и као поданичке народе раселио по јужном Леванту гдје је могуће из једног огранка успостављена држава Филистеја.
 
@Khal Drogo помињао си запис на асирском зиду где величају победу над краљевином Јудејом уз огроман данак и заправо вазалан однос?
У библији је исти догађај описан само што је Бог Израела пуном снагом одбио овај напад Асираца?
Сад мени овде библија изгледа врло веродостојно само гледано теолошким очима на догађаје уз учвршћивање вере.
@Rogonos је поменуо да је читава археологија створена на темељу старог завета он је поменуо историјску науку али све једно то је то.
Ипак изгледа да су списатељи били богобојажљиви људи који нису превише деформисали догађаје само давајући им теолошки значај и форму.
Тако да је и Библија овде једини секундарни извор у историјском смислу алтернативни извор за "најезду народа са мора".
Односно климатске промене , глад , суша шта је већ условило овакво померање које није имало освајачки карактер.
Сад ту има пар нелогичности да су Хетити имали гвожђе? Да су им државу уништила дивља племена са Балкана?
Међутим бронзана империја Египат ипак није пала пред овим освајачем већ се консолидовао некако и опстао..
Уколико су Хетити заиста имали гвожђе онда би се радило о малој скупини људи који су заиста контролисали и држали све те државице у Малој Азији у неком вазалном односу. Та лабава конфедерација је очигледно колабирала пред оваквом појавом.
Сад то је такође овде поменуто ја ћу се вратити овде само на рушење Јерихона до темеља ткз јерихонским трубама.
Архелошки Јерихон је срушен и сравњен изнутра не од споља.
Догађаји говоре о каквом класном раслојавању и вероватно новом поретку који је очигледно рецимо робовима нудио слободу у замену за оружје и борбу.
Дакле кроз Библију "излазак" и Исуса Навина можемо донекле можда разумети "најезду са мора".
Да ли је религиозни карактер у позадини овог покрета су имале и друге групације народа?
Да ли би могли прелаз из бронзаног у гвоздено доба гледати и кроз призму комплетно новог класног и душтвеног поретка ?
Заправо неки гладни људи уједињени са флотама и острвљанима траже земљу за насељавање али поседују гвожђе.
Сад гледано савременим очима Мојсијев излазак , Исуса Навина и Давида видимо први џихад који сасвим сигурно инспирисао Мухамеда и Арабљане.
Да ли се ова 2 догађаја могу посматрати на сличан начин иако са велике временске дистанце ове појаве су означиле и гвоздено доба и средњи век.
 
Да се вратим на садашњост Јевреји су засигурно и очеви џихата и идеологију "крви и тла" за коју на Европа тако оптожује али смо исто тако сведоци да је само јеврејски национализам легитиман и историјско право на земљу после макар 1300 година ако не и више.
Град Јерусалим бивши Салим је освојио тек Давид.
Тел Авив као лука је био стално поприште ратовања између Израелаца и Филастеја.
Сад кроз нека новија истеаживања па и пратећи друге изворе долазимо до сазнања да не постоји "изабрани народ " више али постоји "изабрана вера".
Ја бих рекао да ова тензија није плод неразумевања и антагонизма већ нечег новог у шта је еволуирао ционистички покрет. Хвала Богу постоје Јевреји и Хришћани који нису ционисти највећим број тих антициониста су пореклом ти Ашкенази или "Хазари" за које се плете коло теорија завера.
Они добри су Јевреји а њихови зликовци су Хазари.
Јевреји су највећи просперитет и напредак остварили у муслиманским земљама.
Почев од златног доба у Шпанији под Сараценима до Турске империје где је Бајазит раширених руку дочекао прогнане Сефарде из Шпаније од стране инквизиције.
Дакле муслимани су имали бољи третман према њима од хришћанских земаља.

Зато је арапско-израелски сукоб мало неприродан , поткрепљен новом идеологијом вероватно због присуства САД на блиском истоку који је укључен јако у све то овај сукоб поприма један други сасвим смисао који се поткрепљује старим верским идеологијама.
Израел има лош однос и према "Црним Јеврејима" који су староседеоци. Ови Црни Јевреји их оптужују беле да су им украли идентитет.
Ови бели црне због одступања од рабинског учења и разлици у Тори где ваљда код црних Јевреја нису наведена сва Јосифова браћа или тако нешто.
Опет са флоскулом да вам је то Бог записао?
Дакле најчистији Јевреји који имају најбољи препис Торе.

У Талмуд који је основа модерног јеврејства нећу залазити овде.
Али ћу рећи да се не може веровати у Талмуд и Тору јер Талмуд директно пркоси и деформише законе Торе даје власт Рабину да их тума
чи како му одговара односу у зависности од места и простора.
Они који верују Талмуду не верују у Тору.

Исус :Не можеш истовремено служити Богу и мамони , не можеш служити два господара јер ће један бити запостављен.
 
Сад мени овде библија изгледа врло веродостојно само гледано теолошким очима на догађаје уз учвршћивање вере.
Стари завјет је заправо преузети садржај хебрејске Библије (Танах) која је свој завршну форму добила вјероватно под периодом доминације Персије над Јудејом и Израелом, оквирно у V вијеку прије н.е., односно у времену доста близу времена када се дешавао сукоб са Асирцима и ту је разумљиво да се у значајнијој мјери подудара (уз наравно размимоилажења неизбјежна када имамо опис истих догађаја из више углова) садржај хебрејске Библије са другим историјским изворима.
 
Стари завјет је заправо преузети садржај хебрејске Библије (Танах) која је свој завршну форму добила вјероватно под периодом доминације Персије над Јудејом и Израелом, оквирно у V вијеку прије н.е., односно у времену доста близу времена када се дешавао сукоб са Асирцима и ту је разумљиво да се у значајнијој мјери подудара (уз наравно размимоилажења неизбјежна када имамо опис истих догађаја из више углова) садржај хебрејске Библије са другим историјским изворима.

Па отприлике већина птеписа је настала у Вавилону али коначну форму је добила у персијском царству.
Међутим у овом периоду заправо настаје и протохришћанство.
Јер долази до утицаја заостратизма на јеврејско учење.
Ту имамо помен раја и пакла доброг Бога и злог Бога.
Ту настају и Кумрански списи и месијански покрет овакав какав је био у доба Исуса.

Јер је према хајде прецизно Тори први мешија или прва појава те речи код пророка заправо персијски цар Кир.
Сад кроз "други храм" јер први никада није пронађен почињу струјати утицаји првенствено зостатизма.
Сетимо се и присуства Мага при Христовом рођењу положај звезда и мрачних вести Ироду.

Ако погкедамо већина моралних општих начела које можемо наћи у изворима код Херодота потичу баш од Персијанаца.

Међутим у каснијим догађајима које си описао нарочито од 4.века кадасе хришћани и јевреји разилазе тотално доћиће полако до одбацивања заједничке литературе која вуче корене из другог храма и указује на заједничко порекло.
Апокталиптична виђења која су још увек присутна код Језикеља и неких пророка вуку корен из другог храма.
 

Back
Top