Гледајући само имена Самуилове породице, Давид, Арон, Мојсије као и његово, више је него јасно да он није Бугарин, а центар његове државе формиране побуном против византијске власти и није захватао старе бугарске области.Византинци су чак послали наследнике бугарског престола
Псеудо-научна „теорија“ небугарског карактера тзв Самуелова држава није „откриће“ Скопља. То је дело људи и научника северно од Скопља. Треба напоменути да је ове покушаје олакшало, иако посредно, тадашње стање историјске науке. Због непотпуности тада познатих историјских извора и поверења у касне фалсификате, верује се да се 969. или 976. године појавило „западнобугарско краљевство“ на челу са мистериозним „Шишманом Мокријем“, до тада регионалним гувернером под царем Петром. (927 -969).
Неки научници из 19. века, прихватили су да у Бугарској постоји снажна опозиција против „византијског“ Петра. Током агресије кијевског кнеза Светослава и византијске окупације источних бугарских земаља 969-971, бојари у западним границама царства створили су ново државно средиште. Под вођством цара Самуила, ова „западно-бугарска или македонска држава“ успела је да обнови цело царство, ослободивши Велики Преслав и читав североисток, али га је на крају уништио Василије II.
Мораме да нагласимо - апсолутно нигде у средњовековним историјским изворима бугарска држава после 971. године није названа „западном“, „јужнословенском“, а још мање „македонском“ ... Напротив, сви савременици доживљавани као иста бугарска држава, управља се на исти начин, без обзира на губитак Великог Преслава и источног територије. Под притиском догађаја, његови наследници су „опорезовали“ Воден, Маглен, Преспу и на крају Охрид. Тамо ју је пронашао Василије II , који је у архиепископији спустио ранг патријаршије, али „… целе Бугарске„ “
После 971. године очуван је уобичајени систем државних институција, звања и служби: кавхан, ићиргу-боил, комити итд., Укључујући и тзв. Народна скупштина. Овај систем нема аналогни ни у једној другој средњовековној држави, а још мање у онима које су створили словенски народи. Традиционални политички и порески систем наставио је да буде узор бугарској политичкој мисли и после 1018. године.
Осврћући се на судбину бугарског краљевства под влашћу Самуила и његових наследника, ауторитативни грчки византолог, проф. Јоанис Карајанопулос, изнео је следећи важан резиме:
етнички елемент који је водио рат на бугарској страни могао је лако и дуго времена обузета ентузијазмом, па чак и фанатизмом. У основи је Самуилова држава била чисто бугарска и бугарски отпор Византији могао је да се одржи пре свега и најдуже у областима које су биле јако бугарске ...
Подсетићемо се и онога што је рекао светски познати британски историчар Стивен Рунциман: „Иако је лице Бугарске понекад засењено облацима, може бити поносно на своју историју. Прво бугарско царство завештало је њена славна сећања.
