Sveštenici SPC služe sve obrede gotovo samo na crkvenoslovenskom, kao i klir bugarske crkve, tako da jezik službe Božje ne bi trebalo da bude problem. Ovaj stari jezik je Bugarima čak razumljiviji nego Srbima. Dvojica sveštenoslužitelja Bosilegrada su, koliko se saznaje, bugarskog porekla, tako da prozbe (molitve), propovedi, čitanje jevanđelja i razgovore sa vernicima mogu da obavljaju na njihovom maternjem jeziku.
ARHIVA
Bosilje bez smilja
Živica Tucić| 24. januar 2008|00:05
Pedesetak mladih Bugara sa severa zemlje, članova podmlatka VMRO (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija), krenulo je zapravo za Skoplje, kako bi tamo učestvovali na pomenu revolucionarki Mari Bunevoj. Većina ih je iz Dobriča, ostali iz Varne, Rusea, Velikog Trnova. Već petnaestak godina makedonske vlasti dopuštaju da se kod Kamenog mosta na Vardaru okupe probugarski elementi, jer je tu Buneva, 13. januara 1928. godine, izvršila
atentat na srpskog pukovnika i tužioca skopske banovine, Velimira Prelića. On je bio učesnik procesa protiv dvadesetak makedonskih probugarskih studenata,
koje je branio zagrebački advokat Ante Pavelić. Atentatorka je pokušala samoubistvo, umrla je nekoliko sati kasnije, a njena žrtva posle nekoliko dana. Šef VMRO Krasimir Karakačanov, saznavši da se kod Skoplja desila helikopterska nesreća, obavestio je svoje članove po Bugarskoj da “u ovom trenutku”, kad Makedonija doživljava tragediju i tugu, ne treba putovati. Pomen bi se služio u Sofiji i Ćustendilu. Izgleda da do mladih vmrovaca iz Dobriča, direktiva partije nije stigla. Krenuli su, no kad su ušli u Srbiju, odlučili su da dalje ne idu, ima se gde i tu iskazati “revolucionarni zanos”. Bosilegrad je i tako sastavni deo bugarske “zapadne pokrajine”, koja je decenijama okupirana od Srba, gde se bugarska manjina kinji, asimilira, odnarođuje. U gradu je spomenik velikom pesniku Vasilu Levskom, “apostolu Bugara”, tu se moglo položiti venac, zapevati “rodoljubive” pesme i razviti zastava, naravno bugarska. “Tuđa” znamenja, srpske države, mogu samo da zasmetaju. Kada su autobusom želeli da napuste Srbiju, policija na graničnom prelazu, obaveštena da su gosti polomili koplje srpske zastave na trgu, nju pocepali, a delove poneli kao suvenir herojstva, izvršila je pretres i pronašla dokaze. Dvojica, koji su iz Šumena, Atanas Burukov (32) i Dejan Stančev (25), uhapšeni su. U Okružnom sudu u Vranju osuđeni su na po trideset dana zatvora, maksimalna kazna je 90 dana, zbog skrnavljenja nacionalnih simbola Srbije, po članu 173. KZ. Treći, Ninčo Robov, platio je novčanu kaznu i mogao je da napusti zemlju. Dok je događaj kod nas samo kratko pomenut i to od retkih medija, kod bugarskih je naišao na daleko veću pažnju, izveštavalo se dobrim delom korektno. Predstavnik grupe aktivista je izjavio da se srpska policija prema njima ponela “adekvatno”, pri okupljanju nije bilo nikakvih provokacija od strane “srpskih građana ili službenih lica”. Sve je, po njemu, “bura u čaši vode”. Stanovnici Dobriča osuđuju svoje mladiće zbog događaja u Bosilegradu, smatrajući da su postupili nerazumno i pod dejstvom alkohola, izvestila je agencija “Fokus”. U samom Bosilegradu, koga Srbi zovu Bosiljgrad, za ova događanja se znalo, no reakcija nije bilo. U gradu, koji prema poslednjem popisu broji 9.000 stanovnika, 70 odsto su Bugari, dok Srba ima 13 posto. Inače, u celoj Srbiji ima 20.500 pripadnika ove manjine. Prema bugarskim podacima, u oblastima ustupljenim Srbiji živelo je 64.000 stanovnika, od toga 55.000 Bugara, 9.000 Vlaha, a Srba samo 127. Tu su bila dva grada, Caribrod, danas Dimitrovgrad, i Bosilegrad, kao i 118 sela. Bugarskih škola je bilo više od stotinu, kao i 42 sveštenika. Srbija je ove predele preuzela 9. novembra 1920, a četiri godine kasnije u Sofiji je održan osnivački kongres “Organizacije zapadnih pokrajina”, koja je tvrdila da je 50.000 Bugara izbeglo. Tito i Dimitrov na Bledu su razgovarali o ovim krajevima, ali tada je bila aktuelna ideja zajedničke države. Jedan od zahteva nekih predstavnika bugarske manjine, koji se katkad čuje, jeste i da se bogosluži na maternjem jeziku.
Sveštenici SPC služe sve obrede gotovo samo na crkvenoslovenskom, kao i klir bugarske crkve, tako da jezik službe Božje ne bi trebalo da bude problem. Ovaj stari jezik je Bugarima čak razumljiviji nego Srbima.
Dvojica sveštenoslužitelja Bosilegrada su, koliko se saznaje, bugarskog porekla, tako da prozbe (molitve), propovedi, čitanje jevanđelja i razgovore sa vernicima mogu da obavljaju na njihovom maternjem jeziku. Verujući ovih krajeva, koji se ne osećaju Srbima, preuzeli su
srpsku tradiciju krsne slave, čega kod Bugara nema, i
najviše slave svetoga Jovana Krstitelja i Malu Gospojinu. Vranjski episkop Pahomije posećuje po potrebi Bosilegrad. Kako je eparhija obavestila, poslednju put je tamo bio početkom novembra, kada je sa lokalnim vlastima razgovarao o obnovi hramova na ovom području i tom prilikom osvećen je temelj za novu crkvu u selu Paralovu,
čiju gradnju pomaže i bugarska država. Vladika je podsetio na “potrebu očuvanja zajedničkog života pravoslavnih hrišćana, bez obzira na to kom narodu pripadaju”.
Bugarska pravoslavna crkva (BPC) je ranijih godina, po svemu sudeći, imenovala jednog episkopa da se stara za “zapadne pokrajine”, no to je držano u diskreciji, da se sa SPC ne bi remetili odnosi. Poseta jedne grupe Bosilegrađana bugarskoj patrijaršiji, juna 2006, kao i prijem od strane trojice mitropolita, Kirila, Neofita i Natanaila, iako je o tome izuzetno kratko izvešteno, ne bi trebalo da izaziva ikakvo podozrenje. Odnosi dveju crkava su veoma korektni, do čega je stalo takođe i mitropolitu Varne, Kirilu, verovatnom nasledniku patrijarha Maksima. BPC i bugarska država se ne ometaju da novčano pomažu obnovu crkvenih objekata u ovom delu Srbije. Najviši državni činovnik za pitanja vere, direktor direkcije za veroispovesti, Ivan Želev, posetio je pre dve godine bosilegradski kraj. Mladi “poklonici uspomene na Maru Bunevu”, kao ni zastupnici ideje povraćaja “zapadnih pokrajina”,
ipak ne oslikavaju stanje duha današnjeg bugarskog društva. Oni ne predstavljaju opasnost za odnose između dvaju naroda i ne zaslužuju posebnu pažnju. Jedino, kada se nađu van svoje zemlje, u Skoplju, ili kao sada, slučajno u Bosilegradu, bez obzira na ideje i nostalgije, treba da poštuju zakone države, kao i njene simbole.
https://www.nin.rs/arhiva/vesti/10555/bosilje-bez-smilja
Pitam se po kakvom to Nišu se krećeš i ne razumeš da to nisu Nišlije nego ljudi koji su ili doseljeni ili studiraju tu. Nijedan Nišlija koji je tu sa korenima makar 2. generacija ne govori tako i ne baca akcenat na bugarski kao Piroćanci i Leskovčani.
