Другим сигилионом цара Василија II из маја 1020. године комплетирана је надлежност византијског архиепископа Бугарске над свим епархијама које су некада држали бугарски првосвештеници у време цара Петра (927–969) и Самуила (976–1014). Том приликом враћено је 14 епархија које су преузели суседни митрополити, тако да се византијска Архиепископија Бугарске са средиштем у Охриду „вратила“ на свој максималан историјски обим од 31 епархије. Међу накнадно додатим епархијама био је и Рас. Претходним сигилионa 1019. године под јурисдикцијом охридског архиепископа нашле су се и друге епархије са српскога терена, макар у данашњем смислу речи: Ниш, Браничево, Београд, Сирмијум, Призрен и Липљан. Из другог сигилиона (1020), на посредан начин, излази и да је епархија у Расу, поред осталих, такође била у саставу Бугарске цркве од времена цара Петра. У српској историографији то се, условно, због одсуства других, прецизнијих извора, доводи по први пут, по логици ствари, макар и накратко, у везу са Симеоновим разарањем и анексијом Србије 924. године. Било како било, епархија у Расу, која се налази у средишту најисточније српске државе, што ће у наредним вековима постати стожер српског окупљања (наследник јој је данашња Србија), с већим или мањим прекидима бивала је у саставу ове црквене организације од почетка друге четвртине X века, све до 1219. године.