Istine i zablude o bombardovanju 1999.

" Исповест припадника чувене 63. падобранске бригаде :

"Били смо спремни да потучемо Албанце, али нам је наређено да се повучемо!"


08-04-2019 12:02

Дејан Ивановић из Врања почетак НАТО агресије на СРЈ дочекао је у резервном саставу 63. падобранске бригаде из Ниша. Већ су због бомбардовања били измештени са аеродрома, када су почетком априла отишли на Косово и Метохију, дуж границе са Албанијом
.

vojska_srbije__foto_min_odbrane_srbije.jpg


Са својих 27 година одлази на задатак, где заузимају и држе положај на самој граници са Албанијом, на Проклетијама, у реону Кошара.

- Наши задаци су били мало другачији, али смо имали одличну сарадњу са свим осталим јединицама Војске Југославије - .

Највећи хероји, јунаци тих борби и битака на граници са Албанијом, пре свега на Кошарама, били су војници на редовном одслужењу војног рока, момци од 18 до 23 године. Ми у резервном саставу смо били мало старији и искуснији, али су и многи од тих момака имали искуства, јер је било војника из свих класа 1998. године, који су у протеклих годину дана били изложени константним нападаима албанских терориста. Ја те момке памтим само по добрим особинама, високом моралу, доброј дисциплини, по патриотизму.

- Без обзира о којој јединици је реч, да ли су то граничари, припадници моторизоване бригаде, било је ту и старијих, резервиста, сви су изузетни војници, али су на мене најјачи утисак оставили ти момци на редовном одслужењу војног рока. Свакодневно сам им се дивио. Познато је да су још 1998. године, држали те линије, без икаквог страха, многи нису за време одслужења војног рока ни ишли на одсуство, сами су одбијали да иду кући иако их је следовало, јер нису желели да оставе своје другаре, своје официре на положајима. На Кошарама су биле свакодневне борбе, они су добро држали те положаје, добро се борили - сећа се Ивановић.

О акцијама своје надалеко чувене 63. падобранске не говори много, али су оне у пракси подразумевале да су ишли на она места за која постоји процена да евентуално може да дође до пробоја линије.

- Давали смо подршку свим осталим војним једницама, имали смо и губитке, било је рањених и погинулих. Доста је било рањених услед бомбардовања од стране НАТО авијације у садејству са копненим нападима из Албаније, али смо се брзо повратили. Када се ВЈ повукла са карауле Кошаре на резервни положај, ми смо тада стигли, како бисмо стабилизовали тај део положаја. Сам објекат караула је у том тренутку у рукама терориста, али Кошаре представљају шири појам и предео, тако да су положаји ВЈ били на свега 500 метара одатле, веома близу.

- Само је објекат заузет и ништа више од тога, линија је стабилизована средином априла и до потписивања Кумановског споразума није померана, била је стабилна, наш задатак је био да широм тог положаја, где је било проблема, помажемо и долазимо у испомоћ. Моја јединица је била свесна колика сила се налази са друге стране границе и напада, а ми смо били борбена група од 50 до 60 људи. Са редовном војском није нас било више од 150 до 200 људи у реону Кошара - наводи Ивановић.

Вест да је потписан Кумановски споразум његовој јединици саопштили су официри. Осећања су им била, како каже, помешана.

- Свима нам је било жао и криво што се све тако одиграло, јер смо непоражени морали да се повучемо са положаја. Негде у својим главама, били смо спремни и за копнену офанзиву НАТО трупа и терориста.

Са друге стране били смо и мало срећни што ћемо после толико времена видети своје породице. Имао сам код куће сина од непуних шест месеци, супругу. Али осећања која су преовладавала била су туга и бес.

Приликом повлачења највише нас је бринуло шта ће бити са Србима који остају без наше заштите, али смо и добили информацију да ће се и највећи број народа, нарочито из метохијског дела повући заједно са нама, и то привремено, па ће се вратити.

Мислили смо да то неће бити трајно, да је то нека међуваријанта, да ми можда и нећемо напустити територију КиМ, можда ћемо доћи до Приштине, јер је било речи да ће ту ући међународне снаге УН, веровали смо међународним снагама - додаје Ивановић.

Оно што је понео са Косова и Метохије су речи једног монаха у Дечанима. То је оно са чим живи и што представља његов целокупан систем вредности.

- Били смо смештени поред манастира Дечани, ишли смо на литургије, били да се поклонимо моштима нашег краља Стефана Дечанског.
Једна реченица приликом проповеди остала ми је у сећању, а то је да Косово није само парче земље, Косово је део неба.
Ми смо били спремни да, док год то наша држава и народ траже, наша команда, будемо доле на Косову и Метохији.



- Веома тешко сам доживео као војник изручење српских официра Хагу, то је неправда, а као војник могу само да кажем све најбоље о својим и другим официрима ВЈ који су ратовали на КиМ. Мислим да је то само политичка освета од стране појединих земаља НАТО пакта, српска војска је часно обављала свој посао. Они су за мене јунаци и прави официри, и све најбоље о њима могу да кажем, а њихова једина грешка је била што су бранили и сачували своју земљу, сачували људство и технику. На крају је испало да ми нисмо ни добили, али нисмо ни изгубили тај рат. НАТО трупе су ушле на територију старе Србије тек када смо се ми повукли - сматра Ивановић.

Године које су уследиле, након престанка рата Дејан Ивановић каже да је доживео као издају.

- Није ми било пријатно, није ми било добро, осећао сам се изневерено.
Надам се да су дошла боља времена, јер ко не храни своју војску, храниће туђу, а знамо да никад Србија није била без војске.
Не бих рат пожелео никада ником, рат није добар.
А ми онда, нисмо имали мржњу у себи, ишли смо да бранимо своју земљу, државу, народ и веру.


- Многи борци су препуштени сами себи, без посла, у дубини душе ме све то боли. Многи када су изашли из рата наставили су живот као и пре њега, али пуно људи није могло да се снађе. Косово је део неба и остаће увек у нама, иако нас тамо нема у броју као што смо некада били, осећа се да је наше, да је то наша земља - каже Дејан Ивановић.



Као успомену из борби на Проклетијама, Ивановић има оштећен вид и проширене вене због тешког терена на ком је боравио.

Каже да су окупљања припадника његове јединице редовна јер, напомиње, пријатељства и везе из 63. падобранске су за цео живот.

Ивановић је своју радну каријеру посветио спорту. На Факултету за физичку културу у Приштини дипломирао је 1996. године, а мастер студије из области економије завршио је 2011. године.

Ожењен је и има два сина.".


https://www.pravda.rs/2019/4/8/ispo...-albance-ali-nam-je-naredjeno-da-se-povucemo/
 
https://www.srbijadanas.com/vesti/i...-nato-agresije-i-u-trenutku-osedeo-2019-04-08

... Pripadnici Prištinskog korpusa sačuvali su taj deo fronta uz neviđeni heroizam, uz besprimerno junaštvo i sistem komandovanja da je Alijansa već dva dana nakon toga zatražila primirje od UN, a znamo da ih prethodno nije pitala da li treba da nas napadne. "Vašington post" je pisao: "Operacija "Strela" planirana u Pentagonu snagom odbrane srpske vojske pretvorena je u kašu.

...ovo je za ove nesposobne koji prozivaju, analiziraju na svoj način i prosipaju pamet i obrazovanje, a od toga svega ni traga. Neka vide kako smo mi neuki, neobrazovani i zavedeni patriotskim govorima branili svoju državu, a istovremeno i njih , da bi smo od tih istih doživljavali pljuvanje. Ne možete nas pobediti, nikada.
 
Poslednja izmena:
"Zašto je stvarno bombardovana Jugoslavija

SPUTNJIK INTERVJU

21:30 10.04.2019(osveženo 21:31 10.04.2019) Preuzmite kraći link 0 211

Uoči NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine Rusija je preživljavala težak period. Nakon raspada Sovjetskog Saveza još nije uspela da se uzdigne i ekonomski ojača. Uz to, predsednik Rusije Boris Jeljcin verovao je da sa Zapadom može da uspostavi produktivno partnerstvo i prevaziđe nasleđe Hladnog rata.

Večeras: Zašto je stvarno bombardovana JugoslavijaVečeras: Zašto je stvarno bombardovana Jugoslavija
00:00 / 29:48
Na vest o početku bombardovanja Moskva je, međutim, oštro reagovala, a ostaće zapamćeno da je tadašnji ruski premijer Jevgenij Primakov, saznavši da su NATO avioni bacili prve bombe na Beograd, okrenuo avion iznad Atlantika i odustao od posete Sjedinjenim Državama.

Kako su ti tragični dani izgledali iz ruske perspektive? Da li su nam i kako Rusi pomagali? Kako je doneta odluka o desantu na prištinski aerodrom? Zašto je stvarno bombardovana Jugoslavija? O ovim pitanjima u emisiji „Sputnjik intervju“ govori ruski general Leonid Ivašov, u to vreme načelnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju u Ministarstvu odbrane Rusije.

Emisiju uređuje i vodi Tanja Trikić.".

https://rs-lat.sputniknews.com/radio_sputnjik_intervju/201904101119420964-nato-bombardovanje/

PS :

Intervju sa Ruslkim generalom Ivasovom o periodu pre i za vreme zlocinackog bombardovanja Srbije i CG od strane zlocinackog NATO saveza 1999. je u audio formatu i moze da se cuje na gornjem linku , gde on iznosi manje poznate cinjenice o dorektnoj pomoci Ruske vojske tokom zlocinackog bombardovanja zlocinaca iz NATO saveza .
 
" Косово роди Курсулу

Аутор: Мирослав Лазанскинедеља, 14.04.2019. у 09:00

Ђаковица је тих пролећних дана 1999. године била полупразна. Бомбе НАТО-а и наређење ОВК да сви Албанци морају да напусте Космет опустошили су тај мали симпатични градић између Пећи и Призрена. На самом улазу у Ђаковицу зграда СУП-а, некадашње грандиозно здање, напросто је разваљена пројектилима НАТО-а.

Стара касарна граничног батаљона Војске Југославије, комплекс зграда, магацина и хангара, одмах поред католичке цркве, такође је претрпела тешка оштећења. Ипак, антенски стуб, један од симбола града, већ данима одолева ракетама алијансе. Више од 40 ракета испалио је НАТО на тај антенски стуб, а да га није ни оштетио.

Између старе срушене и нове потпуно недирнуте касарне на другом делу града, прашњаве су улице и сокаци, мукла тишина и разбијени излози. Зашто НАТО уопште није гађао нову касарну? Да ли је већ тада рачунао да ће му требати за смештај његових трупа?

Директор локалног радија, српског Радија Ђаковица, који је једини радио на целом Космету, господин Перковић само је замишљено гладио своју браду. Његов радио остао је без три важна репетитора, али се сналазе и реемитују програм Радио Београда.

Ђаковица је тих ратних дана била без воде и највећим делом дана и без струје. НАТО је погодио локални водовод, па су цистерне војске Југославије снабдевале грађане водом. Људи су стоички подносили тешкоће, чак је и хумор био присутан у разговорима.

Десетак километара од Ђаковице подневно сунце полегло је по лошем асфалту локалног пута. Албанска села у тишини, без становника. Све што је могло отишло је у Албанију или Македонију. На позив Хашима Тачија и под бомбама НАТО-а. Иза једне велике беле албанске куће, с огромним терасама, паркиран је џип „тојота”. Артиљеријски потпуковник Драган Јелић проницљиво ме и знатижељно посматра чупкајући своје бркове. Командант му је већ наредио да их мало скрати, али, побогу, рат је, нема се времена. Шумадинац са правом српском војничком терминологијом изражавања. Чудно, мислио сам да су бркови у југословенској армији резервисани само за пуковнике.

Војници потпуковника Јелића пронашли су на оближњој ливади напуштену белу кобилу пасмине халфингер и поклонили му је за случај да „тојота” није на располагању. Надимак Курсула наметнуо се сам од себе, јер потпуковник Јелић је прави прототип српског артиљеријског официра. Он командује јединицом вучених топова-хаубица „нора” од 152 мм и америчким хаубицама од 155 мм. По потреби отвара ватру и артиљеријом запречава терен пред покушајима ОВК и албанске војске да уђу на просторе Космета из правца Албаније. Наиме, тих дана је албанска регуларна војска, уз садејство терориста из ОВК, покушала пешадијско-тенковски продор преко наше границе. Јелићеви артиљерци одмах су дејствовали и „норе” су уништиле три албанска тенка, а један тешко оштетиле.

– Знате, све што сам учио у Војној академији о артиљерији сада морам да у ходу мењам и проналазим нове начине употребе моје јединице. У Академији и на каснијим бојевим гађањима увек смо отварали ватру са брисаних простора, са ливада и пропланака, маскирани само грањем и маскирним мрежама. Гађали смо под претпоставком да будући противник нема тако изразиту ваздушну супериорност. Ето, видите шта имамо сада. НАТО авијација нам непрекидно виси над главама, беспилотне летелице и сателити нас нон-стоп осматрају и морамо да се бранимо честим маневрисањем и савршеним маскирањем. Нема више паљбе с отворених ливада, поређани у црту као на филмовима. Сада се групишемо на посебан начин и рачунамо да нас противник одмах после прве наше испаљене гранате може пронаћи. И зато до сада нисмо имали губитака. На НАТО авионе изнад већ смо огуглали.

Војнички ручак у штабу потпуковника Јелића: јагњетина, свеже испечен хлеб, млади лук и краставци из великих конзерви. Пиво и одлично вино из оближње винарије.

Три дана после бомбардовања старе касарне у Ђаковици потпуковник Јелић је кренуо у обилазак онога што је још остало на том простору, неколико помоћних зграда није срушено. Пола сата пре него што је стигао до касарне НАТО је опет гађао тај простор и када се Јелић појавио у кругу касарне, где се све пушило од пожара, из дима се појавио војник са жутим ватрогасним шлемом на глави. У рукама је носио четири аутоматске пушке, па је једва стао мирно пред Јелићем.

– Господине потпуковниче, обишао сам све објекте који су сада опет гађани, нема жртава, али нашао сам ове четири пушке, неко их је раније оставио, шта да радим са њима?

Потпуковник је био задивљен војниковом храброшћу и пожртвованим вршењем дужности. Када се војник представио именом, Јелић је био ганут, војник је по националности био Мађар. Предложио га је одмах за одликовање.

Пет дана касније у гарнизону Пећ авијација НАТО-а такође је срушила касарну, а из рушевина је пред потпуковника Јелића бануо сав слуђен и од експлозија контузован војник.

– Који си, бре, ти?

– Војник у притвору на 30 дана, господине потпуковниче.

– Готово је са притвором, војниче!

Спуштао се сумрак над плодну метохијску равницу. Обронци Јуничких планина још су били прошарани снегом. Потпуковник Јелић отпратио ме је до прве кривине. Горе, на караули Кошаре, погинуо је спасавајући своје војнике капетан Крунослав Иванковић, Хрват који је на српском Косову бранио југословенску границу. Није хтео да терористима из ОВК остави тело свог погинулог војника. Оставио је иза себе жену и двоје деце...".

http://www.politika.rs/scc/clanak/427279/Pogledi/Kosovo-rodi-Kursulu
 
" НАТО пројектили и по избегличком кампу

Аутор: Саво Штрбацсубота,

Међу жртвама НАТО агресије на СРЈ у пролеће 1999. било је и неколико десетина избеглица из Републике Српске Крајине, које су у мају и августу 1995, у најдужој икад забележеној избегличкој колони, дошле у Србију, верујући да су у матици потпуно безбедне. Али не би тако.
И њих убише НАТО пројектили испаљени са великих висина и даљина.
Њихови животи постадоше „колатерална штета” у мисији „спречавања хуманитарне катастрофе”.

Само у једном бомбардовању избегличког насеља „Маја”, смештеног у селу Бестражин недалеко Ђаковице, 21. априла 1999. убијено је четворо избеглица: Миодраг Иванчевић (8) из Грачаца, Гордана Илић из Госпића (35) и браћа Дарко (28) и Давор (26) Воларевић, из села Радашиновци код Бенковца, док их је 19 рањено.

Према записнику о увиђају (Кри.бр. 28/99), којег је обавио истражни судија Општинског суда у Ђаковици Александар Рајевић, избегличко насеље „Маја” налазило се у објектима пољопривредног газдинства „Ероник”, у којем су биле смештене избеглице из РСК и БиХ. Напад је уследио у три сата ноћу, а на насеље од седам објеката испаљено је око 50 пројектила, од којих су неки директно погодили објекте док су други падали око њих, где је истражни судија избројао 38 кратера.

У једном објекту, који је директно погођен, пронађена су сва четири горе поменута лица, од којих је знакове живота показивало само најмлађе, али је и оно преминуло у току указивања лекарске помоћи. Судија констатује да је дечакова смрт насилна и да је настала „експлозивним примарним дејством јаког експлозивног таласа и дејством секундарних ефеката (затрпавање)”. Гордани Илић су „делови пројектила пресекли стомак из кога су испали унутрашњи органи”. И Даркова је „смрт насилна и настала је као резултат деструктивног дејства силе огромне разорне моћи, а на глави недостаје мождана маса великог мозга”. И Даворова је „смрт насилна и резултат је деструкције можданог ткива и крварења у лобањи и мозгу”.

Недалеко од тог објекта са мртвим људима лежала су и четири угинула коња „са одсеченим деловима глава и распореним трбусима”, које су такође погодиле бомбе НАТО авијације.

Пет година касније, „Веритас” је посетила Деса, мајка погинуле браће Воларевић.
Испричала нам је да су ономад у „Маји” рањене и она и свекрва јој Сока, које су спавале у соби до синова.
Деса има и трећег и најмлађег сина Николу, који је са њима боравио у „Маји” и са браћом спавао у истој соби. Живот му је спасило то што је дан раније отишао у посету рођацима у Гаково. Синове Дарка и Давора сахранила је на православном гробљу Пискоте у Ђаковици.
После повлачења са Косова, са свекрвом и сином Николом смештена је у избеглички центар „Крњача” близу Београда.

Испричала ми је и да јој је мужа Петра 1981. убио гром у близини родног села. Возио се мотором путем од Мирања према Врани и због изненадног пљуска склонио се под багрем, једино стабло у ближој околини, где га је ударио гром и на лицу места усмртио. Сахранили су га у родном селу.

У сукобу деведесетих њено село Радашиновци остало је под хрватском влашћу, због чега је са свекрвом и тројицом синова, како би их спасла од нарастајућег зла, следећи пример осталих стотинак мештана српске националности, оставивши све што су имали, избегла у село Лисичић ближе Бенковцу, који је био под српском контролом, одакле су у августу 1995. пред хрватском „Олујом” избегли у Србију, односно на Косово.

Деса се распитивала како би могла да пренесе посмртне остатке синова из Ђаковице у Србију или у њихово родно место Радашиновце код оца Петра. Хтела би, ако постоји икаква шанса, да то уради пре евентуалног исељења у неку трећу земљу, за шта су већ раније аплицирали, а с обзиром на то да су двоструки прогнаници, веровала је да ће успети у тој намери. Договорили смо се да нам се јави након што се распитамо о могућностима и процедурама око преноса посмртних остатака са Косова у Србију и у Хрватску. И више нам се никада није јавила.

У септембру 2015. у „Веритасу” се појавила Десина сестра Стеванија, од које сам дознао да се Деса са сином Николом и свекрвом Соком одселила у Америку, и то поодавно. Живели су у Чикагу, где су Сока и Деса у међувремену умрле и сахрањене.

Присећајући се жртава у „Маји”, питам наредбодавце и извршиоце како то да, поред најсавременијих уређаја за ноћну навигацију и идентификацију циљева, нису разликовали избеглички камп од „легалног” војног циља.

За почињени злочин морају и одговарати, ако не у време садашње, онда у неком будућем кривичном, политичком, историјском… процесу. Божји суд свакако не могу избећи.

Документационо-информативни центар „Веритас”



".

http://www.politika.rs/scc/clanak/426881/Pogledi/NATO-projektili-i-po-izbeglickom-kampu
 
" ŠOK! ITALIJANSKI OFICIR OTKRIVA:
Pomagali smo teroristima na Košarama, kad smo čuli grmljavinu srpskih tenkova, mislili smo da će nas preko Albanije saterati u more!



14.04.2019. 12:10h

- ''Kada smo čuli tenkovsku paljbu na Košarama 12. maja 1999. godine, na više od 1200 metara nadmorske visine i tako žestoku paljbu pomislili smo da srpska vojska ulazi i napada albansku vojsku, teroriste sa Kosova ali staconirane NATO snage u Albaniji.

 
" НАТО пројектили и по избегличком кампу

Аутор: Саво Штрбацсубота,

Међу жртвама НАТО агресије на СРЈ у пролеће 1999. било је и неколико десетина избеглица из Републике Српске Крајине, које су у мају и августу 1995, у најдужој икад забележеној избегличкој колони, дошле у Србију, верујући да су у матици потпуно безбедне. Али не би тако.
И њих убише НАТО пројектили испаљени са великих висина и даљина.
Њихови животи постадоше „колатерална штета” у мисији „спречавања хуманитарне катастрофе”.

Само у једном бомбардовању избегличког насеља „Маја”, смештеног у селу Бестражин недалеко Ђаковице, 21. априла 1999. убијено је четворо избеглица: Миодраг Иванчевић (8) из Грачаца, Гордана Илић из Госпића (35) и браћа Дарко (28) и Давор (26) Воларевић, из села Радашиновци код Бенковца, док их је 19 рањено.

Према записнику о увиђају (Кри.бр. 28/99), којег је обавио истражни судија Општинског суда у Ђаковици Александар Рајевић, избегличко насеље „Маја” налазило се у објектима пољопривредног газдинства „Ероник”, у којем су биле смештене избеглице из РСК и БиХ. Напад је уследио у три сата ноћу, а на насеље од седам објеката испаљено је око 50 пројектила, од којих су неки директно погодили објекте док су други падали око њих, где је истражни судија избројао 38 кратера.

У једном објекту, који је директно погођен, пронађена су сва четири горе поменута лица, од којих је знакове живота показивало само најмлађе, али је и оно преминуло у току указивања лекарске помоћи. Судија констатује да је дечакова смрт насилна и да је настала „експлозивним примарним дејством јаког експлозивног таласа и дејством секундарних ефеката (затрпавање)”. Гордани Илић су „делови пројектила пресекли стомак из кога су испали унутрашњи органи”. И Даркова је „смрт насилна и настала је као резултат деструктивног дејства силе огромне разорне моћи, а на глави недостаје мождана маса великог мозга”. И Даворова је „смрт насилна и резултат је деструкције можданог ткива и крварења у лобањи и мозгу”.

Недалеко од тог објекта са мртвим људима лежала су и четири угинула коња „са одсеченим деловима глава и распореним трбусима”, које су такође погодиле бомбе НАТО авијације.

Пет година касније, „Веритас” је посетила Деса, мајка погинуле браће Воларевић.
Испричала нам је да су ономад у „Маји” рањене и она и свекрва јој Сока, које су спавале у соби до синова.
Деса има и трећег и најмлађег сина Николу, који је са њима боравио у „Маји” и са браћом спавао у истој соби. Живот му је спасило то што је дан раније отишао у посету рођацима у Гаково. Синове Дарка и Давора сахранила је на православном гробљу Пискоте у Ђаковици.
После повлачења са Косова, са свекрвом и сином Николом смештена је у избеглички центар „Крњача” близу Београда.

Испричала ми је и да јој је мужа Петра 1981. убио гром у близини родног села. Возио се мотором путем од Мирања према Врани и због изненадног пљуска склонио се под багрем, једино стабло у ближој околини, где га је ударио гром и на лицу места усмртио. Сахранили су га у родном селу.

У сукобу деведесетих њено село Радашиновци остало је под хрватском влашћу, због чега је са свекрвом и тројицом синова, како би их спасла од нарастајућег зла, следећи пример осталих стотинак мештана српске националности, оставивши све што су имали, избегла у село Лисичић ближе Бенковцу, који је био под српском контролом, одакле су у августу 1995. пред хрватском „Олујом” избегли у Србију, односно на Косово.

Деса се распитивала како би могла да пренесе посмртне остатке синова из Ђаковице у Србију или у њихово родно место Радашиновце код оца Петра. Хтела би, ако постоји икаква шанса, да то уради пре евентуалног исељења у неку трећу земљу, за шта су већ раније аплицирали, а с обзиром на то да су двоструки прогнаници, веровала је да ће успети у тој намери. Договорили смо се да нам се јави након што се распитамо о могућностима и процедурама око преноса посмртних остатака са Косова у Србију и у Хрватску. И више нам се никада није јавила.

У септембру 2015. у „Веритасу” се појавила Десина сестра Стеванија, од које сам дознао да се Деса са сином Николом и свекрвом Соком одселила у Америку, и то поодавно. Живели су у Чикагу, где су Сока и Деса у међувремену умрле и сахрањене.

Присећајући се жртава у „Маји”, питам наредбодавце и извршиоце како то да, поред најсавременијих уређаја за ноћну навигацију и идентификацију циљева, нису разликовали избеглички камп од „легалног” војног циља.

За почињени злочин морају и одговарати, ако не у време садашње, онда у неком будућем кривичном, политичком, историјском… процесу. Божји суд свакако не могу избећи.

Документационо-информативни центар „Веритас”



".

http://www.politika.rs/scc/clanak/426881/Pogledi/NATO-projektili-i-po-izbeglickom-kampu

Bravo za ovo, svi smo zaboravili na ovaj događaj, sram nas bilo
 
"
1119210447.png


Зашто се Алијанса умешала у унутрашња питања Југославије, ко је крив за интернационализацију косовског проблема и како је Југославија дошла у позицију „сама против свих“?

Да ли се добро сећате тих догађаја? ".

https://rs.sputniknews.com/infograf...3-agresija-NATO-jugoslavija-infografika-1999/
 
Tačno je da još uvek u tom reonu ima mrtvih srpskih vojnika. Radi se o 6 tela za kojima tragamo. Komisija Vlade Srbije i ja lično bili smo već na Košarama, ali nismo mogli detaljno da priđemo tamo i sve istražimo jer je čitav prostor miniran. Sa nama je bila i delegacija iz Prištine. Očekujemo da će uskoro biti obavljeni razgovori i da će komisija ponovo otići na Košare, jer smo dobili informaciju da je prostor delom deminiran - otkriva Odalović.
 
" Никад виђене слике бомбардовања!
Србин упао на амерички сервер, скинуо преко 400 фотографија које сведоче о паклу кроз који смо прошли!(ФОТО)


17-04-2019 18:46

Невен Ђенадија, дипломирани политиколог из Републике Српске објавио је на свом фејсбук профилу ексклузивне фотографије које је, како је навео, скинуо са сервера старог сајта министарства одбране САД.

bombardovanje_srbije_1999_jt.jpg


НАТО бомбардовање (Фото: Јутјуб)

Фотографије обухватају период од почетка НАТО агресије на Савезну републику Југославију, па све до јуна 1999. када су америчке трупе ушле на Косово.

Објављене фотографије обухватају не само слике НАТО авиона акцији већ и до сада невиђене слике циљева у Србији и Црној Гори пре и после дејстава, од војних објеката као што су касарне, складишта муниције, преко фабрика оружја, државних институција, рафинерија, мостова, железничких пруга, па све до чисто цивилних објеката, попут некадашње Фабрике аутомобила Застава.


Такође се могу видети ексклузивне фотографије тадашњег председника САД Била Клинтона, генерала Веслија Кларка, прославе 50-годишњице оснивања НАТО савеза, уласка америчких трупа на Косово и разговора са представницима руске војске.

[Slike su na] :

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.10219128164019261&type=3

Пост Невена Ђенадије објављујемо у целости:

"У овом албуму се налази око 440 фотографија које сам за неколико дана скинуо са "бекуп" сервера старог сајта министарства одбране САД. Тренутно је у процесу прелазак са старог на нови сајт и верујем да ће стари ускоро бити потпуно недоступан. Све фотографије су се налазиле на једном месту и изузетно су високе резолуције.


Што се тиче временског периода започињу са првим данима бомбардовања па све до уласка НАТО трупа на Косово и Метохију и повлачења српске војске. Фотографије су са оригиналним описима на енглеском језику као и аутентичним именима неких појединаца на фотографијама и самих фотографа. Неке од ових фотографија сам имао прилику видети, али већину видим први пут и све оне показују заиста много. Када кажем много мислим пре свега на непријатељску страну објектива који је тада бомбардовао Србију бомбама, а и данас то чини само не директним, већ специјалним ратом који се води од када је завршило бомбардовање и још није готово.

Ову базу фотографија сам сачувао и поставио како једнога дана не би нестале са америчких сервера и сајтова", навео је Ђенадија.".




Извор: https://www.pravda.rs/2019/4/17/nik...oje-svedoce-o-paklu-kroz-koji-smo-proslifoto/
 
"Zašto su u opasnosti generacije rođene nakon NATO bombardovanja
Beograd --
Predsednik Komisije za istraživanje posledice NATO bombardovanja Darko Laketić kaže da je sprovedeno istraživanje na generaciji dece rođenoj nakon agresije.


IZVOR: RTS ČETVRTAK, 18.04.2019. | 09:10


3428599695cb824ad83b77304149563_v4_big.jpg


On je za RTS objasnio da je to istraživanje sprovedeno sa Institutom "Batut", jer je kod njih bilo moguće isključiti sve faktore rizika, što nije moguće kada se ispituje starije stanovništvo.

Laketić je, gostujući u Dnevnika RTS-a, objasnio da je urađeno naučno-medicinsko istraživanje sa Institutom "Batut" koje je pokazalo da je postojao toksin koji je decu od pete do devete godine učinio podložnijom na nastanak malignih bolesti.


"Kao ispitivanu grupu smo uzeli decu jer tu ne postoje faktori rizika i samo istraživanje zato ima veliku naučnu vrednost", napominje predsednik Komisije za istraživanje posledice NATO bombardovanja.

U narednoj fazi istraživanja Komisija će pokušati da identifikuje o kom toksinu je reč, dodaje Laketić.

Istraživanje je sprovedeno na generaciji dece rođenoj nakon bombardovanja.

"Od trenutka izlaganja toksinu do manifestacije bolesti potrebno je da prođe neko vreme. Za maligne bolesti krvi treba oko osam godina, a za solidne tumore od 14 do 18 godina. Imamo dovoljnu vremensku distancu da uradimo istraživanje", ističe Laketić.

Objašnjava da postoje čist i prljav osiromašeni uranijum.

"Čist osiromašeni uranijum nastaje kao sporedni produkt fisije u reaktorima. Prljavi osiromašeni uranijum je istrošeno nuklearno gorivo gde postoje i primese plutonijuma, americijuma, a oni povećavaju toksicitet. Značajno za osiromašeni je da je nefrotoksičan (oštećuju bubrege), citotoksičan (oštećuje ćelije), kancerogen", napominje Laketić.

Objašnjava da je uranil jon, koji lako reaguje sa biološkim molekulima, ono što osiromašeni uranijum čini štetnim.


Laketić podseća da je NATO tokom bombardovanja ciljao objekte infrastrukture u kojima se nalaze jedinjenja sa jačim negativnim efektom na ljudskom zdravlje nego uranijum. Kao primer navodi Kragujevac u kom su pogođeni elektro-transformatori puni trafo-ulja.

"U trafo-ulju ima piralena, koji je jedna od najkancerogenijih supstanci. Piralen se zatim izlio u Lepenicu", podseća Laketić.


Laketić ističe da Srbija sada može da sprovede mere prevencije stanovništva, rano lečenje i asanaciju životne sredine gde je neophodno.

Podseća da je NATO agresija izvršena protivpravno - bez saglasnosti Saveta bezbenosti. Zbog toga, dodaje, Srbija ima pravo da traži pomoć u lečenju, prevenciji, sanaciji životne sredine pre svega od zapadnih zemalja.

Prvi preliminarni izveštaj o posledicama bombardovanja biće objavljen 2020. godine.".


https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=04&dd=18&nav_category=12&nav_id=1531885
 
" 20 GODINA TUGE ZA VOJNIKOM IZ NOVOG PAZARA
Naser je jedini Bošnjak poginuo na Košarama 1999, majka:
Branio je otadžbinu, stradao kao JUNAK


Nt3k9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTVdRN01EQV8vZmNhNDMwZjdjODljYWVmYzQ3Zjc3ODQyZTBmNDNlYzQuanBlZ5GTAs0C5ACBAAU



Novopazarac Naser Vučelj poginuo je na današnji dan pre dvadeset godina, boreći se na karauli Košare, rame uz rame sa ostalim pripadnicima Vojske Jugoslavije koji su tih dana nadljudskim naporima pokušavali da zaustave napade i prodor pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova u našu zemlju.


Kao i prethodnih godina, porodicu Vučelj posetili su predstavnici Vojske Srbije, Naserovi ratni drugovi koji su mu odali počast polažući cveće na njegov mezar (grob) na groblju Gazilar.

bjdk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTmpBN01EQV8vYTdjNTAxZDU3NzQwZDQzYzRhOTI5M2NlM2ZhNDFlYmEuanBlZ5GTAs0CQgCBAAU


Naser Vučelj

Majka Sadija, boreći se sa suzama, kaže da nema dana da ne pomisli na Nasera, da se već dvadeset godina budi i leži misleći na njega.

- Moj sin je poginuo kao junak, branio je otadžbinu. Otac mu je tada bio u Nemačkoj, svi su mu govorili da ide kod njega jer će početi rat, ali on nije hteo. Želeo je da služi vojsku, da se oduži državi, pa da se onda, kako je govorio, ženi i stvara porodicu. Takav je bio naš Naser. Sudbina nije dala da sada i od njega imam snajku, unučad. Ostala su samo sećanja i velika tuga – jada se majka poginulog vojnika.

RZwk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTVdJN01EQV8vM2RkOTQ0OGRhNzFlNGFmYTNjMDAyOWQyMmVjN2MyYWUuanBlZ5GTAs0CQgCBAAU


Naser je stradao od minobacačke vatre na položaju na Maja Glavi. Imao je samo 21 godinu, a bio je pripadnik drugog bataljona 125. motorizovane brigade.

- Poslednji put sam sa njim pričao tačno pet dana pre pogibije. Rekao mi je da je dobro, da nije opasno. Sećam se da sam mu posle toga poslao neki novac, ako mu zatreba, ali su mi za neki dan javili da je stradao. Šta da vam kažem, dvadeset godina tuge, samo mi znamo kako nam je bilo tada i svih ovih godina – dodaje Alija Vučelj, Naserov otac.

On dodaje da ih Naserovi drugovi, oficiri i predstavnici Vojske Srbije nisu zaboravili, da ih obilaze i zovu.

7Jgk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTURVN01EQV8vNGJjZWY5MTY5MjNhN2Q0YWUyZDY1NDRjYjAwYWYwMjEuanBlZ5GTAs0CQgCBAAU


Sadija i Alija Vučelj, majka i otac poginulog vojnika

Želja mu je, kako kaže, da jedna od ulica u Novom Pazaru ponese ime njegovog sina. Zbog toga su, zajedno sa predstavnicima Vojske, predali inicijativu lokalnoj samoupravi.

- Novi Pazar ima odličnu saradnju sa Vojskom Srbije i siguran sam da ćemo ovaj predlog uskoro razmatrati i rešiti na zadovoljstvo svih građana Novog Pazara i Srbije – ističe predsednik Saveta za bezbednost Hajrudin Hajrović.

Drugi Novopazarac oboleo nakon Košara

Osim Nasera, na Košarama se borio i njegov sugrađanin Miloš Jovanović koji je uspeo da preživi, ali je zbog svega što se dešavalo tokom bitke teško oboleo. Sa majkom i sestrom živi od socijalne pomoći.".

https://www.blic.rs/vesti/srbija/20...ra-naser-je-jedini-bosnjak-poginuo-na/sselhcx
 

Back
Top