Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.669
Задњих дана по медијима је доста пажње изазвала одлука да се у српској пријестолници преименују улице именоване по (неким) топономима, као и одлука да Благоје Јововић, атентатор на Павелића, добије своју улицу.
Како су се поводом ових дешавања, између осталих, оглашавали и историчари, тему сам смјестио на овај птф, мислим да ту реално и припада.
Одлука да се преименују улице именоване по неким топономима мислим да је исхитрена и ту ваља бити опрезан код уклањања неких имена, та имена улица по топонимима имају некад симболичку важност, некад би кроз та имена подсјећало на трагичну судбину и страдање нашег народа, Београд је увијек био отворен град, и кроз та имена по топонимима се шаље порука пријатељства и отворености према свима. И овдје, по мени, ваља бити крајње обазрив код отклона од неких топонима.
Овдје се ваља више фокусирати на улице именоване по личностима, да ли имамо личности по којима су именоване улице у Београду а то не заслужују и да ли имамо личности по којима нису именоване улица у Београду а то су заслужиле.
За разлику од свих других градова и насеља у Србији и Српској, Београд код именовања улица и нема права на локалпатриотизам, или ако га и има, то мора имати мјеру. У српској пријестолници код именовања улица своје мјесто морају имати сви значајни Срби гдје год битисали и за који год завичај били везани, и ниједна личност не би смјела бити запостављена.
По којима су личностима именоване улице у Београду које то нису заслужиле?
Овдје сам се ослонио на списак улица у Београсу (овдје), могуће да негдје подаци нису ажурни и могуће да погријешим код неких тврдњи.
Многе личности везане за други свјетски рат су добиле “своју улицу“ у Београду. За многе од њих осим податка да су били активисти НОП-а готово ништа не знамо, и ту је политичка и идеолопшка позадина код именовања тих улица била пресудна. Неки од оних који су погинули у борби или у неком од фашистичких логора (не могу сви наравно и ту ваља бити обазрив код избора) заслужују да се по њима именује улица.
Они који су претекли, Виктор Бубањ, Ђуро Салај, Перо Косорић, Саво Бурић, Томица Поповић, Драган Ракић, Слободан Пенезић и сви ти “јунаци социјалистичког рада“, има их још подоста, осим што су у послијератном времену уграбили високе позиције или чинове у војсци, нису нешто урадили значајно да би заслужили да се по њима именује улица.
Исто важи за неке по вокацији политичаре који осим политичког рада нису ништа значајно урадили.
Наравно, они који би поред политичког ангажмана оствавили траг у књижевности, економији, науци и уопште некој струци заслужују да добију своју улицу, други пак “јунаци социјалистичког рада“ којима једина “врлина“ бјеше подобност и лојалној “вољеном вођи“ не би требали имати улицу у Београду, још само фали да улицу добију Кардељ и Доланц и да весеље буде комплетно.
И по Брозу је остала именована понека улица. То би се морало промијенити, што прије, то боље.
Из два разлога. Први разлог, колико год апологети бранили лик и дјело овог Броза или неки снисходљиво провлачили да је он историјска личност, што јесте (а историјска личности су и Рајнхард Хајдрих и Адолф Ајхман, па?), превагнуће разлози да он и нијр заслужио да се по њему именује улица, наравно код оних који теже разборитом и објектовном суду, они који понављају пропаганду из неких прошлих времена и нису вриједни осврта.
Други разлог, те улице су именоване док је Броз био жив, бјеше то једно вријеме једноумља, једне агесивне идеолошке индоктринације гдје се уз помоћ пропаганде и репресивног апарата његовао култ личности, један прилично болестан амбијент, одбацивањем имена тих улица правимо отклон од те заоставштине када је интелект био сатиран и успостављен један накарадан систем вриједности.
Ако неко сматра да Броз заслужује улицу, сада како је упокојен, као што су то урадили у Љубљани 2009-е, нека предложи па да као у случају са Благоје Јововићем чујемо оне који су за и против предлога или идеје.
По Гоце Делчеву, Душану Вукасовићу, Стјепану Филиповићу, Радету Кончару Марку Орешковићу именоване су двије улице у Београду, и једна је довољно, другу ваља именовати по личностима које су заслужиле, а итекако их има.
Ни Срђан Алексић не би смио имати улицу у било којем српском граду, јер је та прича која обилује лажима подвањена бошњачка пропаганда. Имамо на хиљаде погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата који заслужују да се по њима именују улице. Све те хероје и најбоље Србе што изгинуше маргинализовати а на другој страни подилазити лажној причи и подваљеној пропаганди није разумно, српска пријестолница треба бити отворен град према свима добронамјернима али и имуна на пропаганду и лагарије иза којих стоје политички мотиви.
Које су личности из српске историје запостављени и немају улицу у српској пријестолници именовану по свом имену, аморали би имати?
Овдје сам приложио неких 25 по мени значајних личности српске историје или недавно упокојених које немају “своју улицу“ у Београду, а по мени требали би имати
Ове личности су ми пале на памет, има их још наравно. Овдје нисам сигуран да Милева Марић и Сима Лозанић немају "своју улицу", по приложеном извору (овдје) немају, но дјелује ми то невјероватно, могуће нису ажурни подаци. Ако сам негдје машио, и неке од ових личности имају своју улицу, биће ми драго.
Београд има улицу Људевита Посавског, што по мени није спорно, али зато Часлав Клонимировић, Јован Владимир, Стефан Војислав немају “своју улицу“, морали би имати, неко првенство се мора знати.
Уопште код имена улица су фаворизоване личности из времена другог свјетског рата, ту о многим личностима осим да су били активисти НОП-а ништа друго не знамо, или тек понешто, зато су запостављене личности из средњег вијека, што никако није ни оправдано ни разумно. Имамо ми ту многе личности које симболизују оне најбоље врлине, храброст, отпор завојевачу, Новак Гребострек или пак Влатко Вуковић би морали добити “своју улицу“.
Није нормално да је у српској пријестолници улица именована по Мехмеду Соколовићу, гдје и нисам сигуран да ли уопште заслужује да се по њему именује улица, а по једном Николи Скобаљићу немамо именовану улицу.
Своју улицу би морао добити и Мићо Љубибратић, или неки други од вођа устаника који смболизује слободарски дух Срба у Херцеговини.
Велики сликари (Паја Јовановић, Урош Предић, Сава Шумановић, Ђорђе Костић ....) имају своју улицу у Београду, био би неопростив пропуст да немају, међутим своју улицу би морали имати Стеван Алексић, Степан Колесников, вјерујем још неки сликари које ћемо поменути ако тема саживи.
Имамо још један апсурд, многе личности везане за други свјетски рат о којима се готово ништа не зна или су били комесарчићи који су се касније доказали у лојалности “вољеном вођи“ добиле су своју улицу у Београду, а командант који је предводио напад приликом ослобођењу првог града од нациста, Лознице, и том приликом погинуо, Веселин Мисита нема своју улицу. Неопростив пропуст, то би се морало исправити.
Поред побројаних има још личности које заслужују улицу у београду, ту су бројни хероји и борци одбрамнено-отаџбинских ратова 1991-95, или одбране од агресије НАТО савеза 1999-е, који изгинуше, на памет ми падоше капетан Марко Лабудовић и војник Стојадин Мирковић јер њихова жртва је по много чему посебна и узвишена, али било који од бораца одбрамнено-отаџбинских ратова да добије улицу, заслужио је.
Само именовање улица јесте политичка одлука, ту се код именовања подвлађује свјетини, предност имају личности више заступљене на телевизији, глумци или музичари добију често улицу послије упокојења, зато су запостављени научници, умјетници и уопште они који нису на радару јавности.
И неки од не тако давно упокојених археолога и историчара би требали добити улицу по њима именовани, о том потом.
Толико у уводном посту, ако тема саживи, написаће се још која.
Како су се поводом ових дешавања, између осталих, оглашавали и историчари, тему сам смјестио на овај птф, мислим да ту реално и припада.
Одлука да се преименују улице именоване по неким топономима мислим да је исхитрена и ту ваља бити опрезан код уклањања неких имена, та имена улица по топонимима имају некад симболичку важност, некад би кроз та имена подсјећало на трагичну судбину и страдање нашег народа, Београд је увијек био отворен град, и кроз та имена по топонимима се шаље порука пријатељства и отворености према свима. И овдје, по мени, ваља бити крајње обазрив код отклона од неких топонима.
Овдје се ваља више фокусирати на улице именоване по личностима, да ли имамо личности по којима су именоване улице у Београду а то не заслужују и да ли имамо личности по којима нису именоване улица у Београду а то су заслужиле.
За разлику од свих других градова и насеља у Србији и Српској, Београд код именовања улица и нема права на локалпатриотизам, или ако га и има, то мора имати мјеру. У српској пријестолници код именовања улица своје мјесто морају имати сви значајни Срби гдје год битисали и за који год завичај били везани, и ниједна личност не би смјела бити запостављена.
По којима су личностима именоване улице у Београду које то нису заслужиле?
Овдје сам се ослонио на списак улица у Београсу (овдје), могуће да негдје подаци нису ажурни и могуће да погријешим код неких тврдњи.
Многе личности везане за други свјетски рат су добиле “своју улицу“ у Београду. За многе од њих осим податка да су били активисти НОП-а готово ништа не знамо, и ту је политичка и идеолопшка позадина код именовања тих улица била пресудна. Неки од оних који су погинули у борби или у неком од фашистичких логора (не могу сви наравно и ту ваља бити обазрив код избора) заслужују да се по њима именује улица.
Они који су претекли, Виктор Бубањ, Ђуро Салај, Перо Косорић, Саво Бурић, Томица Поповић, Драган Ракић, Слободан Пенезић и сви ти “јунаци социјалистичког рада“, има их још подоста, осим што су у послијератном времену уграбили високе позиције или чинове у војсци, нису нешто урадили значајно да би заслужили да се по њима именује улица.
Исто важи за неке по вокацији политичаре који осим политичког рада нису ништа значајно урадили.
Наравно, они који би поред политичког ангажмана оствавили траг у књижевности, економији, науци и уопште некој струци заслужују да добију своју улицу, други пак “јунаци социјалистичког рада“ којима једина “врлина“ бјеше подобност и лојалној “вољеном вођи“ не би требали имати улицу у Београду, још само фали да улицу добију Кардељ и Доланц и да весеље буде комплетно.
И по Брозу је остала именована понека улица. То би се морало промијенити, што прије, то боље.
Из два разлога. Први разлог, колико год апологети бранили лик и дјело овог Броза или неки снисходљиво провлачили да је он историјска личност, што јесте (а историјска личности су и Рајнхард Хајдрих и Адолф Ајхман, па?), превагнуће разлози да он и нијр заслужио да се по њему именује улица, наравно код оних који теже разборитом и објектовном суду, они који понављају пропаганду из неких прошлих времена и нису вриједни осврта.
Други разлог, те улице су именоване док је Броз био жив, бјеше то једно вријеме једноумља, једне агесивне идеолошке индоктринације гдје се уз помоћ пропаганде и репресивног апарата његовао култ личности, један прилично болестан амбијент, одбацивањем имена тих улица правимо отклон од те заоставштине када је интелект био сатиран и успостављен један накарадан систем вриједности.
Ако неко сматра да Броз заслужује улицу, сада како је упокојен, као што су то урадили у Љубљани 2009-е, нека предложи па да као у случају са Благоје Јововићем чујемо оне који су за и против предлога или идеје.
По Гоце Делчеву, Душану Вукасовићу, Стјепану Филиповићу, Радету Кончару Марку Орешковићу именоване су двије улице у Београду, и једна је довољно, другу ваља именовати по личностима које су заслужиле, а итекако их има.
Ни Срђан Алексић не би смио имати улицу у било којем српском граду, јер је та прича која обилује лажима подвањена бошњачка пропаганда. Имамо на хиљаде погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата који заслужују да се по њима именују улице. Све те хероје и најбоље Србе што изгинуше маргинализовати а на другој страни подилазити лажној причи и подваљеној пропаганди није разумно, српска пријестолница треба бити отворен град према свима добронамјернима али и имуна на пропаганду и лагарије иза којих стоје политички мотиви.
Које су личности из српске историје запостављени и немају улицу у српској пријестолници именовану по свом имену, аморали би имати?
Овдје сам приложио неких 25 по мени значајних личности српске историје или недавно упокојених које немају “своју улицу“ у Београду, а по мени требали би имати
Ове личности су ми пале на памет, има их још наравно. Овдје нисам сигуран да Милева Марић и Сима Лозанић немају "своју улицу", по приложеном извору (овдје) немају, но дјелује ми то невјероватно, могуће нису ажурни подаци. Ако сам негдје машио, и неке од ових личности имају своју улицу, биће ми драго.
Београд има улицу Људевита Посавског, што по мени није спорно, али зато Часлав Клонимировић, Јован Владимир, Стефан Војислав немају “своју улицу“, морали би имати, неко првенство се мора знати.
Уопште код имена улица су фаворизоване личности из времена другог свјетског рата, ту о многим личностима осим да су били активисти НОП-а ништа друго не знамо, или тек понешто, зато су запостављене личности из средњег вијека, што никако није ни оправдано ни разумно. Имамо ми ту многе личности које симболизују оне најбоље врлине, храброст, отпор завојевачу, Новак Гребострек или пак Влатко Вуковић би морали добити “своју улицу“.
Није нормално да је у српској пријестолници улица именована по Мехмеду Соколовићу, гдје и нисам сигуран да ли уопште заслужује да се по њему именује улица, а по једном Николи Скобаљићу немамо именовану улицу.
Своју улицу би морао добити и Мићо Љубибратић, или неки други од вођа устаника који смболизује слободарски дух Срба у Херцеговини.
Велики сликари (Паја Јовановић, Урош Предић, Сава Шумановић, Ђорђе Костић ....) имају своју улицу у Београду, био би неопростив пропуст да немају, међутим своју улицу би морали имати Стеван Алексић, Степан Колесников, вјерујем још неки сликари које ћемо поменути ако тема саживи.
Имамо још један апсурд, многе личности везане за други свјетски рат о којима се готово ништа не зна или су били комесарчићи који су се касније доказали у лојалности “вољеном вођи“ добиле су своју улицу у Београду, а командант који је предводио напад приликом ослобођењу првог града од нациста, Лознице, и том приликом погинуо, Веселин Мисита нема своју улицу. Неопростив пропуст, то би се морало исправити.
Поред побројаних има још личности које заслужују улицу у београду, ту су бројни хероји и борци одбрамнено-отаџбинских ратова 1991-95, или одбране од агресије НАТО савеза 1999-е, који изгинуше, на памет ми падоше капетан Марко Лабудовић и војник Стојадин Мирковић јер њихова жртва је по много чему посебна и узвишена, али било који од бораца одбрамнено-отаџбинских ратова да добије улицу, заслужио је.
Само именовање улица јесте политичка одлука, ту се код именовања подвлађује свјетини, предност имају личности више заступљене на телевизији, глумци или музичари добију често улицу послије упокојења, зато су запостављени научници, умјетници и уопште они који нису на радару јавности.
И неки од не тако давно упокојених археолога и историчара би требали добити улицу по њима именовани, о том потом.
Толико у уводном посту, ако тема саживи, написаће се још која.
