IMALI VANZEMALJSKOG ZIVOTA I DOKAZA O NJEMU?

  • Začetnik teme Začetnik teme DON
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Veliko Hvala Mr. Oxi....

Pre izvesnog vremena pripremajuci jedno pitanje za kviz naleteo sam na ovaj clanak na Vikici, koji me je vrlo zainteresavao jer veoma koncizno raspravlja o nizu razlicitih tema vezanih za pitanje vanzemaljskog zivota.

Dovoljno me je zainteresovao da ga prevedem i mislim da ce svima biti interesantan.

Originalan clanak je na http://en.wikipedia.org/wiki/Fermi_paradox koga bude mrzelo da ceka na moj prevod do kraja.
 
FERMIJEV PARADOKS

"Fermijev paradoks" je fizicki paradoks u po kome je visoka verovatnoca za postojanje vanzemaljskog zivota u kontrastu sa nedostatkom dokaza.

Starost Svemira i ogroman broj zvezda navode na to da bi vanzemaljski zivot trebao biti uobicajena pojava. Prica kaze da je razmatrajuci ovo sa kolegama tokom rucka 1950. godine, fizicar Enriko Fermi postavio pitanje "Gde su oni" ?

Ako postoje brojne napredne vanzemaljske civilizacije u galaksiji Mlecni Put onda zasto nismo do sada videli nijedan dokaz, kao sto su robotske letelice, svemirski brodovi ili radio transmisije. Jednostavno pitanje "Gde su oni?" (alternativno tome "Gde su svi?") je mozda apokrif, ali Fermiju se pridaje zasluga za pojednostavljenje i pojasnjavanje problema verovatnoce vanzemaljskog zivota.

Bilo je pokusa da se razresi Fermijev Paradoks pronalazenjem dokaza o vanzemaljskim civilizacijama, zajedno sa predlozima da takav zivot moze postojati bez naseg saznanja o tome. Protivargumenti sugerisu da vanzemaljski zivot ne postoji ili da se javlja tako retko da nikad necemo uspostaviti kontakt za vanzemaljcima.
Verovanje da nedostatak dokaza konkluzivno demonstrira nepostojanje vanzemaljskih civilizacija je poznato kao Fermijev princip.

Znacajan napor je ulozen u razvoj naucnih teorija i mogucih modela vanzemaljskog zivota i Fermijev paradoks je postao teorijska referentna tacka za mnoge od tih radova. Brojni naucni radovi su se direktno obracali tom problemu, dok su brojna pitanja vezana za to obradjivana u razlicitim poljima kao sto su astronomija, biologija, ekologija i filozofija. Relativno novo polje nauke astrobiologija je donelo medju disciplinarni pristup Fermijevom paradoksu i pitanju vanzemaljskog zivota.
 
OSNOVE FERMIJEVOG PARADOKSA: argument velicine naspram nedostatka dokaza

Fermijev paradoks je sukob izmedju argumenta velicine i mogucnosti i nedostatka dokaza. Kompletnija definicija bi glasila:

Velicina i starost svemira navode nas da poverujemo da mnoge tehnoloski napredne civilizacije moraju postojati. Ipak ovo verovanje deluje logicki nekonzistentno sa nasim nedostatkom posmatrackih dokaza koje bi ga podrzalo. Ili je inicijalna pretpostavka netacna i tehnoloski napredan zivot je mnogo redji nego sto verujemo, ili su nasa osmatranja do sada nekompletna i jednostavno ih jos nismo detektovali, ili su nase istrazivacke metodologije nedovoljne i ne trazimo prave indikatore.

Prvi aspekt paradoksa "argument velicine", je funkcija sirovih brojeva ukljucenih: procenjuje se da ima 250 milijardi zvezda u Mlecnom putu i 70 sekstiliona (7 x 1022) u vidljivom svemiru. Cak i ako se inteligentni zivot pojavio na samo minimalnom procentu planeta oko njih, opet bi trebao postojati veliki broj civilizacija samo u nasoj galaksiji. Ovaj argument podrazumeva i princip mediokriteta, koji navodi da Zemlja nije posebna, vec tipicna planeta, na kojoj vladaju isti zakoni, uzroci i moguce posledice kao na bilo kom drugom svetu.
Neke procene koriscenjem Drejkove jednacine podrzavaju ovaj argument, iako su same pretpostavke iza tih proracuna dovodjene u sumnju.

Drugi kamen temeljac Fermijevog paradoksa je odgovor na argument velicine: uzimajuci u obzir sposobnost inteligentnog zivota da prevazidje nedostajuce resurse i tendenciju da kolonizije nova stanista, deluje verovatno da bi svaka inteligentna civilizacija trazila nove resurse i kolonizovala prvo njihov solarni sistem, a onda i obliznje solarne sisteme. Kako nismo nasli dokaze na Zemlji ili bilo gde drugde o pokusajima vanzemaljske kolonizacije posle 13 milijardi godina istorije svemira, moramo pretpostaviti da je inteligentni zivot redak i ili da su nase pretpostavke o opstem ponasanju inteligentnih vrsta pogresne.

Nekoliko autora je pokusalo da proceni koliko brzo bi jedna inteligentna mogla da se rasiri kroz galaksiju. Procene su se kretale od 5 do 50 miliona godina za kolonizaciju cele galaksije; relativno mali vremenski period na geoloskoj vremenskoj skali, a kamoli na kosmoloskoj.
Cak i ako je kolonizacija neprakticna ili nepozeljna za jednu vanzemaljsku civilizaciju, obimna istrazivanja galaksije su jos uvek moguca sa malim ulaganjima u energiju i resurse, o cemu ce biti vise reci kasnije u tekstu.
 
Koncepti koji podrzavaju Fermijev Paradoks

DREJKOVA JEDNACINA

Iako su brojne teorije i principi vezane za Fermijev Paradoks, najblize se na njega odnosi Drejkova Jednacina. Formulisana je od strane dr. Frenka Drejka 1960., deset godina posle primedbi Enrika Fermija u pokusaju da se pronadje sistematicni nacini za procenu brojnih mogucnosi vezanih za vanzemaljski zivot.

Drejkova jednacina glasi:

N = R* x fp x ne x fl x fi x fc x L

Gde je:
N – broj civilizacija u nasoj galaksija za koje bi smo mogli ocekivati da mogu komunicirati medjusobno u bilo kom datom trenutku.
R*- je stopa formiranja zvezda u nasoj galaksiji.
fp – je kolicnik zvezda koje imaju planete u odnosu na ukupan broj zvezda
ne – je prosecan broj planeta koje mogu podrzati zivot po zvezdama koje imaju planete.
fl – je kolicnik planeta na kojima se razvio zivot.
fi – je kolicnik planeta na kojima se razvio inteligentan zivot.
fc – je kolicnik inteligentnog zivota koji je sposoban i voljan da komunicira medjusobno.
L – je ocekivani zivotni vek takve civilizacije.

Vise informacija na http://en.wikipedia.org/wiki/Drake_equation

Drejkova jednacina je koriscenja kako od strane optimista tako i pesimista, sa razlicitim rezultatima. Dr. Karl Segan je 1966. dosao do broja od 1 miliona komunicirajucih civilizacija u Mlecnom putu, mada je kasnije sugerirao da bi taj broj mogao biti daleko manji. Druge objavljene procene se razlikuju pocev od Frenka Tiplera koji je tu vrednost sveo na 1 – t.j. ljudska bica su jedini postojeci inteligentni zivot.

Kriticari Drejkove jednacine tvrde da posto promenljive u nju ukljucene jos uvek ne mogu biti odredjene sa stvarnom pouzdanoscu, takve procene broja vanzemaljskih civilizacija su metodoloski pogresne, kriticnost kakva je izgleda podrzana time sto postoji siroki raspon razlika u rezultatima dobijenim koriscenjem Drejkove jednacine. Jasno, dodeljivanje smislenih vrednosti faktorima Drejkove jednacine ce zahtevati empirijske podatke, a tehnologija za prikupljanje nekih od tih podataka je jos uvek u veoma ranim fazama razvoja.
 
HIPOTEZA RETKE ZEMLJE

Hipoteza retke Zemlje pokusava da razresi Fermijev paradoks sugerirajuci da Zemlja nije tipicna, vec neobicna planeta, mozda cak i jedinstvena. Ovo je odbacivanje “principa mediokriteta” i podrzava Fermijev princip – da nepostojanje dokaza znaci nepostojanje vanzemaljskog zivota.
Dok teza o jedinstvenoj Zemlji ima svoju istorijsku podrsku na osnovu filozofije i religije, “hipoteza Retke Zemlje” koristi kvantificirane i statisticke argumente kako bi dokazala da je visecelijski zivot izuzetno redak u Svemiru jer su i planete koje lice na Zemlju izuzetno retke.
Zastupnici te teze iznose da su brojne slucajnosti male verovatnoce desile kako bi omogucile nastanak kompleksnog zivota na Zemlji.

Po privilegovanosti koju Hipoteza Retke Zemlje pridaje Zemaljskom zivotu i procesu njegovog formiranja, to je varijanta antropickog principa. Antropicki princip navodi da Univerzum deluje jedinstveno prilagodjen za razboj ljudske inteligencije i da bi bilo koja varijacija u bilo kom od brojnih univerzalnih konstanti ucinila razvoj inteligentnog zivota mnogo tezim. Ovaj filozofski stav suprotstavlja se ne samo “mediokritetu” vec i Kopernikanskom principu uopste, koji smatra da nema privilegovane lokacije u Univezumu.

Protivnici odbacuju i Hipotezu Retke Zemlje i antropicki princip kao tautologije – ako uslovi moraju postajati u Univerzumu za pojavu ljudske rase, tada Univerzum vec ispunjava te uslove, jer mi smo tu – i kao nemastovit argument.
Prema ovoj analizi, Hipoteza Retke Zemlje brka opisivanje kako je nastao zivot na Zemlji sa uniformnim zakljuckom kako zivot mora nastati. Dok je verovatnoca da bi specificni uslovi na Zemlji mogli biti siroko replicirani vrlo niska, kompleksni zivot ne mora zahtevati eksluzivno zemaljske uslove da bi evolurirao.
 
Pokusaji empirijskog resavanja paradoksa: Mogucnosti i metodi detekcije

Jedan ocigledan nacin resavanja Fermijevog Paradoksa bilo bi pronalazenje konacnog dokaza o postojanju vanzemaljske inteligencije. Razliciti napori da se dodje do takvog dokaza su ucinjeno od 1960. i neki od njih su jos u toku. Kako ljudska bica nemaju sposobnost medjuzvezdanog putovanja, takve pretrage se sprovode na velike udaljenosti i oslanjaju na pazljivo analiziranje veoma suptilnih dokaza.
Ovo ogranicava moguca otkrica na civilizacije koje menjaju svoju okolinu na nacin koji je moguce detektovati ili proizvode efekte koje moguce primetiti sa daljine, kao sto su radio-emisije. Malo je verovatno da cemo moci da detektujemo ne-tehnoloske civilizacije sa Zemlje u bliskoj buducnosti (osim eventualno mikrobioloskog zivota u Suncevom sistemu).

Jedna teskoca u potrazi je izbeci previse anropomorfnu tacku gledista. Misljenja o vrsti dokaza koji bi najverovatnij mogli biti nadjeni cesto se fokusiraju na kakve ljudi sprovode, ili bi verovatno sprovodili sa naprednijom tehnologijom. Inteligentni vanzemaljci mogu izbeci takve “ocekivane” aktivnosti, ili sprovoditi potpuno drugacije aktivnosti koje ne bismo ni pomislili da trazimo.

RADIO EMISIJE

Radio tehnologija i sposobnost izgradnje radio teleskopa su pretpostavlja da je prirodan deo toka razvoja tehnoloskih vrsta, teorijski stvarajuci tako efekte koji bi mogli biti detektovani preko medjuzvezdanih udaljenosti. Pazljivi posmatraci naseg Suncevog sistema, na primer, bi primetili neobicno intenzivne radio talase za G2 zvezdu usled telezizijskog i telekomunikacionog emitovanja sa Zemlje. U nedostatku ociglednog prirodnog uzroka, vanzemaljski posmatraci bi mogli zakljuciti o postojanju zemaljske civilizacije.

Stoga, pazljivo pretraga radio emisija iz svemira za ne-prirodnim signalima moze voditi do detekcije vanzemaljskih civilizacija. Takvi signali mogli bi biti ili “slucajni” nusprodukti civilizacije ili namerni pokusaji komunikacije kao sto je Communication with Extraterrestrial Intelligence's Arecibo message. Brojni astronomi i posmatraci su pokusali i pokusavaju da dodju do takvog dokaza, uglavnom kroz SETI organizaciju, iako i drugi pristupi kao sto je optical SETI, takodje postoje.

Nekoliko decenija SETI analize nije otkrilo nijedno sazvezdje sa neobicno jasnim ili znacajno ponavljajucim radio emisijama, iako je bilo nekoliko signala kandidata za to.
15. avgusta 1977 "Wow! signal" je primljen teleskopom “The Big Ear”. Trajao je samo 72 sekunde i do sada nije ponovljen. 2003. Radio source SHGb02+14a je izolovan od strane http://en.wikipedia.org/wiki/SETI@home analize, iako je uglavnom odbacen daljim proucavanjem.
Postoje brojne tehnicke pretpostavke u SETI programu koje mogu izazvati da ljudi propuste radio emisije sa sadasnjim tehnikama pretrage. Vise o tome kasnije.
 
DIREKTNO PLANETARNO POSMATRANJE

Detekcija i klasifikacija egzoplaneta (exoplanets) nije dosla kao deo potrage za vanzemaljskim zivotom, vec od nedavnih unapredjenja osnovnih astronomskih instrumenata i analiza. Dok je ovo novo polje u astronomiji – prvi objavljeni rad kojim se tvrdilo otkrice egzoplanete je objavljen 1989. – moguce da ce planete sa verovatnocom da podrze zivot biti otkrivene u bliskoj buducnosti.
Direktan posmatracki dokaz za postojanje zivota kao sto je spektar absorcije (absorption spectrum) ili hlorofil u svetlu filtriranom kroz atmosferu planete ce biti moguci uz pretpostavku daljeg usavrsavanja metoda detekcije. Lociranje moguce ili aktulene planete sa zivotom bi pomoglo suzenju potrage za inteligentnim zivotom, ili mozda cak voditi do posmatrackog dokaza o vanzemaljskoj tehnoloskoj civilizaciji.

Egzoplanete su vrlo retko direktno posmatrane (prva tvrdnja da je to ucinjeno bila je u 2005.) , o njihovom postojanju zakljucivano je uglavnom na osnovu efekata izazvanih njihovom orbitom oko zvezde. Trenutno, mogu biti dedukovani podaci o velicini i orbiti egzoplaneta. Ova informacija, zajedno sa stelarnom klasifikacijom sunca, i nauacnim pogadjanjem njihovog sastav saznovanog na njihovoj velicini i poredjenjem sa poznatim telima dozvoljava grube procene okruzenja na toj planeti.

Malo je verovatno da ce sadasnji metodi za detekciju egzoplaneta otkriti zivot Zemaljskog tipa, uzevsi u obzir da su vecina otkrivenih egzoplaneta mase Jupitera ili vece. Od 2005. samo nekoliko mogucih planeta zemaljskog tipa je otkriveno, i samo dve od ovih su locirane u orbiti oko zvezda glavnog niza (main sequence stars): Gliese 876 d i OGLE-2005-BLG-390Lb. Nije verovatno da bi ijedna od tih planeta mogla da podrzi zivot kakav mi ga znamo.
Usavrsavanje intstrumenata i analize ce povecati sanse za otkrivanje egzoplaneta i verovatnocu za pronalazenje drugih svetova nalik Zemlji.
 
VANZEMALJSKE KONSTRUKCIJE

Sonde, kolonije i drugi artefakti
Vise informacija: Von Neumann probe, Bracewell probe, and Search for Extraterrestrial Artifacts (SETA)

Kao sto je vec receno, pretpostavljajuci da tehnoloski napredan vanzemaljski zivot postoji ili je postojao u nasoj galaksiji, i uzevsi u obzir starost Univrezuma, i relativnu brzinu kojoj bi se inteligentni zivot mogao rasiriti – cak i podsvetlosnim brzinama – dokazi o vanzemaljskim kolonijama mozda bi mogli biti otkriveni. Dodatno tome, dokazi o “nezivom” istrazivanju u obliku sondi ili drugih sprava za prikupljanje informacija mozda upravo cekaju na nase otkrice.

Neke teoretske istrazivacke tehnike kao sto je Von Neumann probe mogle bi iscrpno istraziti galaksiju velicine Mlecnog Puta za manje od pola miliona godina, sa relativno malo investiranja u materijalu i energiji. Ako je to makar jedna civilizacija u galaksiji pokusala, takve sonde mogle bi se rasiriti kroz celu galaksiju. Dokazi o takvim sondama mogli biti pronadjenu u nasem Suncevom sistemu, mozda u asteroidnom pojasu gde je obilje lako dostupnog sirovog materijala.

Druga mogucnost za kontakt sa vanzemaljskim sondom – onom koja bi pokusavala da nadje nas – je vanzemaljska Bracewell probe. Takva masina bila bi autonomna svemirska sonda cija bi svrha bila da trazi i komunicira sa drugim civilizacijama (kao suprotno od Von Nojmanove sonde, koje se obicno opisuju kao cisto istrazivacke). Ovo je predlozeno kao altenativa sporom dijalogu brzinom svetla izmedju ogromno udaljenih susednih civilizacija. Pre nego da se zadovolji sa dugim pauzama koje bi nastale u dijalogu putem radija, sonda opremljena vestackom inteligencijom bi trazila druge civilizacije kako bi sa njima uspostavila komunikaciju na manjoj udaljenosti. Nalazi takve sonde opet bi morali biti preneti do maticne civilizacije brzinom svetla, ali bi razmena informacija mogla biti sprovedena u stvarnom vremenu.

Od 1950-tih sprovedeno je direktno istrazivanje malog dela naseg suncevog sistema i nije nadjen dokaz da je ikada bio posecen od strane vanzemaljskih naseljenika ili sondi.
Detaljno istrazivanje podrucja suncevog sistema gde bi resursi mogli biti obilni kao sto su asteroidi, Kujperov pojas i Ortov oblak ( asteroids, the Kuiper belt, the Oort cloud) i razni planetarni prstenovi bi jos mogla dovesti do dokaza o vanzemaljskim istrazivanjima. Nazalost, ovi regioni su takodje masivni i teski za istrazivanje.

Ipak, preliminarni napori da se uradi bas to su ucinjeni, SETA(Search for Extraterrestrial Artifacts) i SETV (Search for Extraterrestrial Visitation) projekti su pokusali da pronadju dokaze unutar naseg solarnog sistema. Ucinjeni su i pokusaji da se signalizuje, privuku ili aktitiviraju Bracewell sonde u nasoj blizini, od strane naucnika , Robert Freitas i Francisco Valdesa. Mnogi projekti koji spadaju pod ovim se smatraju “granicnom” naukom od strane vecine astronoma i nijedan od raznih projekata nije locirao nikakav artefakt.

Kada bi vanzemaljci bili otkriveni, cak i ovde na Zemlji, mozda ne bi bili prepoznati kao takvi. Proizvodi vanzemaljskog uma i napredne tehnologije mozda ne bili prepoznati i shvaceni kao vestacke konstrukcije. Istrazivacki uredjaji u obliku bio-inzenjerisanih formi kreirani putem sinteticke biologije bi se verovatno dezintegrisali posle nekog vremena, ne ostavljajuci traga; vanzemaljski sistem za prikupljanje informacija zasnovan na molekularnoj nanotehnologiji bi teoretski mogao da se roji oko nas u svakom trenutku, potpuno neprimecen.
Klarkov Treci Zakon (Clarke's third law) kaze da vanzemaljska civilizacija znatno naprednija od nase moze imati nacine istrazivanja koji su jos nepojmljivi za ljudska bica.
 
ARTIFAKTI ZVEZDANE VELICINE

Dalje informacije: Dyson sphere, Kardashev scale, Alderson disk, Matrioshka brain, and Stellar engine

1959. Dr. Friman Dajson je zakljucio da svaka razvijena ljudska civilizacija stalno povecava svoju potrosnju energije i teoretski, dovoljno stara civilizacija bi trebala svu energiju koju njeno sunce proizvodi. Dajsonova Sfera je resenje do koga je on dosao u tom teoretskom eksperimentu: skoljka ili oblak objekata koji obuhvataju zvezdu kako bi pokusali sto je vise moguce energije. Takav poduhvat u astroinzenjeringu (astroengineering) bi drasticno promenio posmatrani spektar sunca, menjajuci makar delimicno od normali linija emisije prirodne stelarne atmosfere prema radijaciji crnog tela (black body radiation) sa verovatnim vrhuncemu u infracrvenom.
Sam Dajson je spekulisao da bi napredne vanzemaljske civilizacije mogle biti otkrivene ispitujuci spektar zvezda, tragajuci za takvom izmenom.

Od tada, nekoliko teoretskih zvezdanih megastruktura je predlozeno, (gornji linkovi) ali centralna ideja ostaje da bi visoko razvijena civilizacija – Tip II ili visi na Kardasevoj skali (Kardashev scale) – mogla menjati svoje okruzenje dovoljno da bude uocena sa medjuzvezdanih udaljenosti.

Ipak, takve konstrukcije mogle bi biti teze da se detektuju nego sto se mislilo u pocetku. Dajsonova Sfera moze imati razlicito spektralno zracenje zavisno od nameravanog internog okruzenja: zivot zasnovan na visokim temperaturama moze zahtevati okruzenje visokih temperatura , rezultujuci sa “odbacenim zracenjem” u vidljivom spektru, a ne infracrvenom.
Dodatno, predlozeno je varijanta Dajsonove Sfere koju bi bilo tesko uociti sa vece udaljenosti. Matrioshka Brain je serija koncentricnih sfera, od kojih svaka zraci manje energije po povrsini nego njen unutrasnji sused. Spoljna sfera takve strujkture bi mogla biti blizu temperature medjuzvezdanog zracenja i kao takva nevidljiva.

Bilo je preliminarnih pokusaja da se nadju dokazi o Dajsonovoj Sferi i drugim velikim Tip II i Tip III artifaktima Kardaseve skale koji bi menjali spektar njihovih zvezda ali opticka osmatranja nisu pronasla nista. Fermilab ima stalan program potrage za Dajsonovim sferama ali takve pretrage su preliminarne i jos uvek ne kompletne.
 
POKUSAJI TEORIJSKOG RESAVANJA PARADOKSA: OBJASNJENJA NAUKE

Neki teoreticari prihvataju da je ocigledan nedostatak dokaza pokazatelj nepostojanja vanzemaljaca i pokusavaju da objasne zasto. Drugi pak nude moguce okvire u kojima bi tisina mogla biti objasnjenja bez iskljucivanja mogucnosti takvog zivota ukljucujuci pretpostavke o vanzemaljskom ponasanju i tehnologiji.

ONI NE POSTOJE…

Najednostavnije objasnjenje je da smo sami u galaksiji. Nekoliko teoriji na ovoj osnovi je predlozeno, objasnjavajuci zasto bi inteligentni zivot mogao biti ili vrlo redak, ili vrlo kratkovecan.

…..I NIKADA NISU POSTOJALI

Oni koji veruju da vanzemaljski inteligentni zivot ne postoji u nasoj galaksiju iznose da su uslovi potrebni da zivot - ili barem kompleksan zivot – da evoluira retki ili cak i jedinstveni na Zemlji (Hipoteza Retke Zemlje).
Dok neki naglasavaju da kompleksni zivot moze evoluirati putem mehanizama drugacijim od onih koji su specificni za Zemlju, cinjenica je da u ekstremno dugoj istoriji zivota na Zemlji samo jedna vrsta je razvila civilizaciju do tacke svemirskog leta i radio tehnologiju, sto daje vise kredibiliteta ideji da su tehnoloski napredne civilizacije retkost u Univerzumu.

Na primer, pojava inteligencije moze biti evolucionarna slucajnost. Geoffrey Miller predlaze teoriju po kojoj je ljudska inteligencija rezultat “odbegle” seksualne selekcije , koja je krenula u nepredvidljivim pravcima (videti Geoffrey Miller)

….ZATO STO NEGOSTOLJUBIV UNIVERZUM UNISTAVA KOMPLEKSNI INTELIGENTNI ZIVOT.

Druga mogucnost je da zivot moze i pojavljuje se drugde, ali dogadjaji kao sto su ledena doba, udari iz kosmosa (impact events) ili druge katastrofe sprecavaju pojavu kompleksnih formi zivota. Cak iako inicijalni uslovi za razvoj zivota nisu jedinstveni za Zemlji, moglo bi biti da na vecini svetova takvi dogadjaji periodicno i rutinski unistavaju kompleksni zivot.
Cak iako “blagotvorno lokalno okruzenje” moze postojati na nekom svetu dovoljno dugo za konacnu pojavu inteligentnog zivota, takav zivot bi mogao biti istrebljen i kosmoloskim dogadjajima (kao sto su super nove i eksplozije gama zraka – gama ray bursts) koji iznenada sterilisu do tada gostoljubive regione svemira.

….ZATO STO JE U PRIRODI INTELIGENTNOG ZIVOTA DA UNISTAVA SEBE.

Tehnoloske civilizacije mogu uglavnom ili neizbezno unistavati sebe pre ili ubrzo nako razvoja radio i tehnologije svemirskog leta.
Moguci nacini unistenja ukljucuju nuklearni rat, bioloski rat ili slucajnu kontaminaciju, nanotehnolosku katastrofu ili Maltuzijansku katastrofu (vidi Malthusian catastrophe ) nakon upropascavanja planetarne ekosfere..
Ova opsta tema je istrazivana kako u fantastici tako i u mainstream naucnom teoretisanju. Zaista, postoje argumenti verovatnoce koji sugerisu da ce kraj covecanstva uslediti pre ranije nego kasnije (vidi Doomsday argument ).
1966. Sagan i Shklovskii su naveli da ce tehnoloske civilizacije imati teznju da se samouniste u periodu u jednog veka nakon razvoja medjuzvezdanih komunikacionih sposobnosti ili ce savladati svoje samounistavajuce tendencije i preziveti milijarde godina.
Samounistavanje moze se takodje posmatrati i u terminima termodinamike: dok je zivot uredjeni sistem koji moze odrzavati sebe naspram tendencije ka neredu, faza “spoljne transmisije” ili medjuzvezdane komunikacije mogla bi biti tacka na kojoj sistem postaje nestabilan i samounistava se.

Iz Darvinisticke perspektive samounistanje je paradoksalan kraj za evolucioni uspeh. Evoluciona psihologija (vidi evolututionary psychology) koja se razvila tokom konkurencije za retke izvore i sredstva opstanka tokom ljudske evolucije je ostavila nasu vrstu podloznom agresivnim, instiktivnim porivima da trosi resurse, produzava zivotni vek i da se razmnozava – delom to su upravo oni motivi koji su doveli do razvoja tehnoloskog drustva.
Deluje verovatno da bi inteligentni vanzemaljski zivot evoluirao podlozan slicnim uslovima i stoga se susreo sa istom mogucnoscu samounistenja.
Smatra se recimo da bi uspesne vanzemaljske vrste bile superpredatori (vidi superpredators ) kao sto je to homo sapiens.
U nedostatku agresivnog, prisvajackog karaktera tehnoloska civilizacija bi imala mnogo manje sanse za razvijanje medju vanzemaljcima, ucinivsi ih tako teskim ili nemogucim za otkrivanje.

….ZATO STO JE U PRIRODI INTELIGENTNOG ZIVOTA DA UNISTAVA DRUGE.

Druga mogucnost je da inteligentne vrste koje predju odredjenu tacku tehnoloskih sposobnosti unistavaju druge inteligencije kako se one pojavljuju. Ideja da neko ili nesto unistava inteligentan zivot u univerzumu je temeljno istrazena u naucnoj fantastici, recimo.
Primarni motiv za to bi bio percepirana konkurencija od strane agresivnih, ekspanzionistickih vrsta.
1981. kosmolog Edward Harrison je naglasio da bi takvo ponasanje takodje bilo i postupak iz opreznosti: inteligentne vrste koje su prevazisle sopstvene tendencije ka samounistenju bi posmatrale druge vrste koje krecu u galakticku ekspanziju kao vrstu virusa.

Nasilna eksterminacija drugih vrsta nije nerealistican cilj.
Koncep samo reproducirajuceg svemirskog broda ne mora biti ogranicen na istrazivanje i komunikaciju, vec moze biti primenjen i na agresiju (videti Berserker probe ). Cak i ako bi civilizacija koja je napravila takve masine nestala, masine bi nadzivele svoje kreatore, unistavajuvi civilizacije daleko u u buducnosti.

Iako deluje logicno da bi inteligentni zivot imao tendenciju da ogranicava drugi inteligentni zivot, ideja moze biti kritikovana kao lazna logika: ako inteligencija unistava druge inteligencije, zasto smo mi jos uvek ovde ?

….ZATO STO JE BOG STVORIO SAMO LJUDE.

Iako se ne smatra proverljivim naucnim objasnjenjem, verovanje da je bozanstvo stvoritelj smestilo covecanstvo u jedinstveni fokus stvaranja ima siroku istorijsku podrsku.
Osnove Judeo-Hriscanske i Islamske religije su da su ljudska bica jedistveno specijalna u Univerzumu, i stoga se moraju smatrati jedinim fizickim stvorenjima sa inteligencijom i slobodnom voljom.

Iako ovo verovanje nije nuzno rezultat Hipoteze Retke Zemlje, kao i Retka Zemlja to je varijanta antropickog principa ( videti anthropic principle) . U ovom slucaju princip postaje teleoloski: Univerzum mora biti ovakav kakav je ili je stvoren da bude kakav je zbog eksluzivnog cilja stvaranja ljudske inteligencije.
 
ONI ZAISTA POSTOJE, ALI...

Moze biti da tehnoloske vanzemaljske civilizacije postoje, ali da mi ne mozemo komunicirati sa njima zbog raznih ogranicenja: problema velicine ili tehnologije, ili zato sto je njihova priroda jednostavno suvise drugacija za smislenu komunikaciju, ili zato sto mi odbijamo da prihvatimo dokaze o njihovom postojanju.

....NE MOZEMO KOMUNICIRATI ZBOG PROBLEMA VELICINE

SUVISE SMO UDALJENI U PROSTORU ZA KOMUNIKACIJU

Moze biti da tehnoloski sposobne civilizacije postoje, ali da su jednostavno previse daleku za smislenu dvosmernu komunikaciju. Ako dve civilizacije razdvaja nekoliko hiljada svetlosnih godina, vrlo je moguce da jedna ili druga ili obe kulture izumru pre nego sto smislen dijalog moze biti uspostavljen. Mozemo biti u mogucnosti da detektujemo njihovo prisustvo, ali moze biti nemoguce da komuniciramo sa njima. Ovaj problem mogao bi biti umanjen donekli ako se kontakt/komunikacija uspostavlja preko Bracewell sonde (videti BRACEWELL PROBE). U tom slucaju bar jedan partner u razmeni bi mogao doci do informacija.

SUVISE SMO UDALJENI U VREMENU ZA KOMUNIKACIJU

Ako pogledamo vremenski period u kome je inteligentni zivot postojao na Zemlji ili je verovatno da ce postojati, ''prozor mogucnosti'' za detekciju ili kontakt bio mogao biti vrlo mali. Napredne civilizacije bi mogle periodicno da se uzdizu ili propadaju sirom nase galaksije, ali bi to mogao biti tako redak dogadjaj da bi sanse za dve ili vise takve civilizacije da postoje u isto vreme mogle biti vrlo niske. Moglo je biti inteligentnih bica u galaksiji pre nas i moze ih biti i posle nas, ali moguce je i da smo mi jedini inteligentna civilizacija koja postoji sada.
Termin ''sada'' je donekle komplikovan zbog ogranicene brzine svetlosti i prirode prostor-vremena pod relativnoscu (videti RELATIVITY OF SIMULTANEITY) .
Pretpostavljajuci da vanzemaljska inteligencija nije sposobna da putuje brze od svetlosti, da bi otkrili inteligenciju 1000 svetlosnih godina udaljenu, da inteligencija bi morala biti aktivna pre 1000 godina.

Postoji mogucnost da bi smo mogli otkriti arheoloske dokaze o proslim civilizacijama osmatranjem dubokog svemira – posebno ako su ostavili iza sebe velike artefakte kao sto su Dajsonove sfere – ali ovo deluje manje verovatno neko otkrivanje znakova civilizacije u usponu.

PREVISE JE SKUPO FIZICKI SE SIRITI KROZ GALAKSIJU

Mnoge pretpostavke o sposobnosti vanzemaljaca da kolonizuju druge zvezdane sistema, da ne govorimo o dolasku u blizinu naseg sistema, su zasnovane na ideju da je medjuzvezdano putovanje tehnoloski isplativo.
Dok nase trenutno poznavanje fizike iskljucuje mogucnost putovanja brzeg od svetlosti, deluje kao da nema vecih teorijskih barijera za konstrukciju ''sporih'' medjuzvezdanih brodova (videti PROJECT DAEDALUS, PROJECT ORION i PROJECT LONGSHOT). Ova ideja se nalazi iza koncepata Von Njumanove i Brejsvelove sonde kao dokaza o vanzemaljskoj inteligenciji.

Moguce je, sa druge strane, da sadasnje naucno znanje ne moze odgovarujuce da balansira odnose isplativosti i troskova takve medjuzvezdane kolonizacije. Teorijske barijere takvih napora jos uvek nisu dovoljno shvacene i trosak materijala i energije za takve poduhvate bi mogao biti toliko visok da bi bilo malo verovatno da bi bilo koja civilizacija to pokusala.
Ova mogucnost je ispitivana u terminima tzv. Teorije Perkolacije (videti PERCOLATION THEORY): kolonizacija se moze odvijati ne kao nezadrziv juris, vec pre kao nejednaka tendencija ka ''probijanju'' spolaja, sa eventiualnim usporavanjem i zaustavljanjem napora s obzirom na ukljucene ogromne troskove i cinjenica je da ce kolonije neizbezno razviti sopstvenu kulturu i civilizaciju. Kolonizaciju ce se tako desavati u ''grozdovima'' sa velikim podrucjima koja uvek ostaju nekolonizovana.

MI JOS UVEK NE TRAZIMO DOVOLJNO DUGO

"... begging your pardon sir, but it's a big-ass sky." — Billy Bob Thornton as Truman in Armageddon
Sposobnost covecanstva da otkrije i shvati inteligentan vanzemaljski zivot postoji samo jedan kratak period – od 1937. na dalje, ako se izum radio-teleskopa smatra granicnom linijom – i Homo Sapiens je geoloski mlada vrsta. Citavo postojanje modernog coveka do danas (oko 200 000 godina) je veoma kratko vrema na kosmoloskoj skali, situacija koja se nece promeniti cak iako nasa vrsta prezivi jos stotine hiljada godina. Tako ostaje moguce da niti je nasa vrsta tragala dovoljno dugo da bi pronasla druge inteligencije, niti da postojimo dovoljno dugo da bi smo bili nadjeni.

Na primer, pre milion godina ovde nije bilo ljudi koje bi vanzemaljski izaslanici mogli susresti. Svakim korakom dalje u proslost, bilo bi sve manje mogucih indikacija za takve emisare da ce se inteligentni zivota kakav znamo razviti na Zemlji.
I ogromnom i drevnom univerzumu, svemirski putnici mozda su vec imali mnogo drugih svetova koji vise obecavaju da posete.
Cak i da su nas vanzemaljski izaslanici posetili u skorije doba bili pogresno prepoznati od ranih ljudi kao nadprirodni entiteti.

Ova hipoteza je verovatnija ako vanzemaljske civilizacije imaju tendenciju da stagniraju i izumiru, pre nego da se sire.
Tako, iako bi inteligentni zivot negde bio u ekspanziji, postoji statisticka mogucnost da bi zivot na Zemlji ostao neotkriven.
 
black-devil:
vanzemaljskog zivota ima:)
a sad dokaza o njemu za sada nema, bar nista konkretno:))
Kliknite za proširenje...

kako bre nista konkretno!?
1161852204.jpg
 
…NE MOZEMO KOMUNICIRATI ZBOG TEHNICKIH RAZLOGA

NE SLUSAMO KAKO TREBA

Neke tehnicke karakteristike SETI programa potrage bi mogle dovesti do toga da ne primetimo signale cak da su danas prisutni. Na primer, radio pretrage do danas bi potpuno promasile visoko kompresovane tokove podataka ( koji se skoro ne bi mogli razlikovati od “belog suma” za svakoga ko ne bi razumeo algoritam kompresije).
Vanzemaljci bi mogli koristiti frekvencije za koje smatramo da malo verovatno da prenose signale, ili koriste strategije modulacije koje jos nismo pomislili da razmotrimo. Mogle bi biti u pitanju “jednostavne tehnike emitovanja”, ali poslate sa ne-glavnih zvezda (videti MAIN SEQUENCE STARS) koje su manjeg prioriteta za pretragu, trenutni programi pretrage pretpostavljaju da ce se vanzemaljski zivot najverovatnije naci oko zvezda nalik na Sunce (videti SUN-LIKE STARS).

Najveci problem je sama velicina potrebne radio pretrage u potrazi za signalima kao I ograniceni resursi na raspolaganju SETI programu.
SETI smatra, na primer, da bi sa radio teleskopom osetljivim kao sto je onaj u Arecibo opservatoriji (videti ARECIBO OBSERVATORY) , Zemaljski televizijski I radio signali mogli detektovati sa udaljenosti od najvise 0.3 svetlosne godine. Signal je mnogo lakse detektovati ako je energija signala fokusirana u uzak snop frekvencija (videti NARROWBAND transmisije) i/ili usmerena na specifican deo neba. Takvi signali bi mogli biti otkriveni na udaljenostima od stotina do desetina hiljada svetlosnih godina.
Ipak, ovo znaci da bi detektori morali slusati bas taj odgovarajuci raspon frekvencija ili biti u regionu svemira na koji je signal usmeren. Mnoge SETI pretrage su zasnovane na pretpostavci da bi vanzemaljske civilizacije emitovale nameran signal (videti ARECIBO MESSAGE) da bi omogucile da budu pronadjene.

Tako da bi otkrili vanzemaljske civilizacije preko njihovih radio emisija Zemaljski posmatraci trebaju ili jos osetljivije instrumente ili se nadati srecnim okolnostima: da su emisije vanzemaljske radio tehnologije mnogo jace od nasih; da jedan od SETI programa slusa na pravim frekvencijama iz pravog regiona svemira; ili da vanzemaljci salju fokusirane transmisije kao sto je Arecibo poruka ka nasem podrucju svemira.

CIVILIZACIJE EMITUJU RADIO SIGNALE KOJI SE MOGU DETEKTOVATI SAMO TOKOM KRATKOG VREMENSKOG PERIODA

Moglo bi biti da je vanzemaljske civilizacije moguce otkriti preko njihovih radio emisija samo tokom kratkog perioda vremena, smanjujuci tako verovatnocu da ih primetimo.
Ima dve mogucnosti koje idu ovome u korist: civilizacije prerastu radio kroz tehnoloski napredak, nedostatak resursa skracuje vreme u kojem vrste emituju.

Prva ideja, da civilizacije prevazidju radio tehnologiju je delimicno zasnovana na “FIBER OPTIC primedbi” : koriscenje tehnologija za siroko emitovanje za transmisije informacija na velike udaljenosti je fundametalno “bacanje u vetar” energije I radio raspona jer se emisije prostiru u svim pravcima jednako I velike kolicine energije su potrebne. Ljudska tehnologija trenutno odmice od radio tehnologije emitovanja za komunikaciju na velike udaljenosti I zamenjuje je za zicama, optickim kablovima, mikrotalasima uskog snopa I laserskim transmisijama. Najnovije tehnologije koje koriste radio kao sto su mobilni telefoni I Wi-Fi mreze, koriste transmitere niske snage I kratkog domet da komuniciraju sa brojnim fiksnim relejima koji su izmedju sebe povezani zicom ili radiom uskog snopa. Televizija, razvijena sredinom XX veka koristi transmitere snaznog uskog snopa koji su mozda I ljudski signali koji bi najpre mogli biti otkriveni na zvezdanim udaljenostima; ipak digitalna televizija zamenjuje ovu tehnologiju I koriste signale sirokog spektra sa mnogo manjom nosecom snagom.
Raspravljano je da li ce ove nove tehnologije uciniti Zemlju mnogo manje vidljivom u radio spektru u narednih par decenija. Tako deluje verovatno da bi I druge civilizacije mogle biti detektovane samo tokom kratkog vremena od otkrica radio do prelaska na efikasnije tehnologije.

Drugi argument je da bi nedostatak resursa doveo do opadanja tehnoloskih sposobnosti. Nasa civilizacija je sposobna za medjuzvezdanu radio komunikaciju samo tokom par decenija I vec rapidno smanjujemo rezerve fosilnih goriva I hvatamo se u kostac sa problemom nedostatka nafte (videti PEAK OIL) . Mozda nas deli samo joj nekoliko decenija pre nego sto energija postane preskupa I potrebna elektronska I kompjuterska oprema previse problematicna za proizvodnju kako bi smo nastavili potragu. Ako isti uslovi po pitanju snabdevanja energijom vaze I za druge civilizacije, tada radio tehnologija moze biti fenomen kratkog veka. Osim ako se dve civilizacije ne zadese da budu dovoljno blizu jedna drugoj I razviju sposobnost komunikacije u isto vreme bilo bukvalno nemoguce za bilo koga da prica sa nekim drugim.

Kriticari argumenta o iscrpljivanju resursa isticy da energetski civilizacije ne zavise u potpunosti od fosilnih goriva. Alternativni energetski izvori kao sto je suncevo zracenje postoje sa potencijalom da generisu vise energije nego sto je potrosnja.
No ako bi iscrpljivanje fosilnih goriva dovelo do kraja “tehnoloske faze”
civilizacije neki obli tehnolske regresije (videti TECHNOLOGICAL REGRESSION) bi se neizbezno dogocio, sprecavajuci eksploataciju obnovljivih resursa koji zahtevaju visoku tehnologiju.

ONI SU DOZIVELI TEHNOLOSKU SINGULARNOST

Druga mogucnost je da tehnoloske civilizacije neizbezno dolaze do tehnoloske singularnosti (videti TECHNOLOGICAL SINGULARITY) kao sto je razvoj mocnih vestackih inteligencija ili postljudskog karaktera (videti STRONG ARTIFICIAL INTELLIGENCE i POSTHUMAN) . Teoretski civilizacije ove vrste mogu biti tako drasticno promenjene da ucine komunikaciju nemogucom.,
Inteligencija post-singularne civilizacije moze zahtevati vece obime razmene informacija nego sto je to moguce medjuzvezdanom komunikacijom, na primer.
Ili bi mozda bilo koja informacija koju covecanstvo moze da pruzi smatrala nevaznom. Zbog ovoga oni ne pokusavaju da komuniciraju, kao sto covek ne pokusava da komunicira sa mravima.

Predlozene su cak i jos ekstremniji oblici post-singulariteta, uglavnom u fantastici: bica koju su odvojila sebe od fizicke forme, stvorila masivna virtualna okruzenja (videti MATRIOSHKA BRAIN) , prebacila se preko transfera uma u ta okruzenja i postoje potpunu unutar virtuelnih svetova ignorisuci fizicki univerzum.

Koji god da su razlozi, deluje malo verovatno da bi pre-singularne i post-singularne civilizacije mogle smisleno komunicirati. Ako vecina civilizacija dozivi tehnolosku singularnost ubrzo nakor razvoja tehnoloske civilizacije, tada bi vremenski okvir za komunikaciju pre-singularnih civilizacija bio veoma kratak.
 
…ONI SU IZABRALI DA NE KOMUNICIRAJU

Moguce je da vanzemaljske civilizacije ne dele nas entuzijazam i zelju da komuniciramo sa drugim vrstama.

ZEMLJA JE NAMERNO IZOLOVANA (HIPOTEZA ZOLOSKOG VRTA)

Moguce je da je verovanje da bi vanzemaljske civilizacije komunicirale sa nama pogresno i da oni ne zele da komuniciraju zbog razloga o kojima mozemo samo spekulisati, cak i ako imaju tehnicke sposobnosti. Poseban razlog zasto bi izabrali da ne komuniciraju je tzv. ZOO hipoteza (videti ZOO HYPOTHESIS): ideja da je Zemlja pod izdvoje na za proucavanje od strane naprednih civilizacija, ili da je se cuva kao izolovano “podrucje divljine”.

Razlozi bi mogli biti eticki (ohrabrivanje naseg samostalnog razvoja) ili strateski (zele da izbegnu otkrivanje i moguce unistenje Zemlje od strane drugih civilizacija). Ove ideje su slicne Primarnoj Direktivi (videti PRIME DIRECTIVE) “Ujedinjene federacije planeta” u STAR TREK televizijskoj seriji. Ova mogucnost je dovela do razmatranja da li bi mozda covecanstvo trebalo da prevazidje odredjena eticka, tehnoloska ili drustvena ogranicenja pre nego sto bi nam bilo dozvoljeno da stupimo u kontakt sa postojecim vanzemaljskim civilizacijama.

Ovaj ideja je verovatnija ako postoji samo jedna vanzemaljska civilizacija unutar opsega kontakta, ili homogena kultura ili zakon medju vanzemaljskim civilizacija koji nalaze da Zemlja mora biti “zasticena” od kontakta.
Ako postoji pluralizam medju vanzemaljskim kulturama, da se teorija rusi usled nedostatka u uniformisanosti motiva (videti UNIFORMITY OF MOTIVE): dovoljno je da samo jedna jedina kultura ili civilizacija odluci da deluje uprkos tom imperativu, tj da iz sopstvenih interesa i zelja stupi u kontakt sa nama, a mogucnost za to raste sa brojem civilizacija.

ONI SU SUVISE DRUGACIJI

Druga mogucnost je da mi potcenjujemo koliko bi vanzemaljski zivot mogao biti drugaciji od zivota na Zemlji. Njihova psihologija bi jednostavno mogla biti suvise drugacija da bi smo mogli komunicirati, i posto su to shvatili oni ne pokusavaju da nas kontaktiraju (videti THEY ARE MADE OF MEAT).
Takodje je mogudje da je sam koncept komunikacije sa drugim vrstama nesto sto oni ne mogu da razumeju i prihvate. Ljudska matematika, jezik, upotreba alatki i drugi temelji nase tehnologije i sposobnosti komunikacije mogu biti u tom smislu ograniceni samo na Zemlju i neshvatljivi drugim oblicima zivota.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Josif Brodski - crtica iz života
Odgovora
0
Pregleda
71
Nina
Nina
Nina
Slovo o jeziku
Odgovora
0
Pregleda
176
Nina
Nina
Nina
Zanimljive činjenice o Džordžu Orvelu
Odgovora
1
Pregleda
213
Redmond
Redmond

Back
Top