Zvuci rege muzike, topla noć i šarene krpice pune isto tako šarenih duša...reklo bi se, neka fešta je u toku, a ustvari, pronašli smo onaj lepši svet, gde samo prolaženje, jednom od malo većih ulica, liči na Karneval.
Ona, on i ja. Pronađeni. Onoga trenutka, kada smo odlučili da budemo crtice, kose linije umesto brojevi, koji sabiraju pripadnost nečijoj mržnji. Pronađeni. Makar i u zajedničkom snu, o jednom ostrvu, udaljenom na hiljade lepih želja, od ostatka sveta. Sveta, koji je, jutros nerado, uz gunđanje, ustao iz kreveta i bilo mu je hladno...na brzaka se umio i ispio kafu, bućkuriš, ako joj se, ne doda, bar nekoliko minuta, uživanja u njenom mirisu i malo razgovora, obavezno propraćenog smehom. E pa, nećemo više tako!
On je odlučio da ostane Vagabund i da se, protivno svakoj logici, danas, zaljubi, u lepuškastu sekretaricu, na sat vremena, taman toliko će produžiti pauzu i provesti je u šarmiranju i pričanju gluposti - svih onih lepih stvari, koje nemaju nikakvog smisla.
Ona je odlučila da zakasni na posao, da bi se našminkala, sredila kosu, obukla najlepši džemper i povrh svega, kao potpunu suprotnost, koja daje onaj završni dodir svemu i čini od sitnica, malo umetničko delo, ogrne svoj plavo,zeleno, žuti šal, kao zastavu slobode.
Ja sam odlučila da ostanem u krevetu i dovršim poslednje poglavlje knjige o ljubavi i vanzemaljcima.
Neko će nas danas zagledati, ljutiti se na nas, pomisliti, da smo, možda, na posletku ipak "pukli".
Pronašli smo se. Mi se, danas, nećemo ni svađati, ni plakati, ni osećati prazno.
Evo, mašem vam i idem, nazad, na dvosed u dnevnoj sobi, da se ušuškam i vidim da li je moguća ljubav između Zemljanke i Vanzemaljca. Znam da jeste. Već, sam, pročitala tu knjigu.
(ovo je deo kada vam namigujem).
