Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Iluzija
Senka
Voda
Glad
Nemir


Amado mio, love me forever
And let forever, begin tonight
Amado mio, when we're together
I'm in a dream world, of sweat delight

Rita se njihala dok pevala.. dok sam sedeo za stolom blizu pozornice. Izgledala je poput nekog džinovskog leptira totalno nestvarnog koji je sleteo baš tu ispred mene da sam se naprosto u trenucima pitao da li je sve ovo iluzija. Igra reflektora koji je pokušavao da uhvati njene pokrete je savršeno prirodavala ovoj pojavi. Njena senka je u pozadini pevala zajedno sa njom. Dok je pevala klizila je po pozornici kao da je ona od vode. Ponekad bi njena noga sevnula korz prorez na haljini sasvim dovoljno da u meni porobude iskonsku glad i unese onaj dobro poznati nemir... kad sam u prisustvu neke zenske osobe koja pojavom tako intezivno utice na mene da.. ne vladam sobom. I tada znam.. Ja nisam u boji Rita Hayworth. Ja pripadam crno belim filmovima. Sačekaću kraj pesme Amado mio.. i neću ti reći ništa. Čim budeš sela natočiću ti malo vina u čašu i nazdravićemo. Znam da će ti sve biti jasno. Jer ja nisam u boji. Ja sam crno beli Rita.

Kraljica
Karibi
Hemfri Bogart
Zakopano blago
Brod.
 
Poslednja izmena:
Ako su pojedini kopitari ocekivali rimejk Africke kraljice ili markantnu bradu Hemfri Bogarta u ovoj prici , gadno su pogresili .Ovo uopste nije prica o tome .
Naime radi se o jednoj prelepoj vampirici koja je igrom skucaja postala to sto jeste zbog neostvarene i tragicno okoncane ljubavi .Vampirice koja je lutala nocima trazeci nesto sto bi je konacno usmrtilo i prekinulo ovu agoniju od zivota .
Jedne noci , sablasne i pretihe , toliko tihe da se culo kako mesec dise , ona je krisom usla na jedan brod , sakrila se kao senka u potpalublje i tu je cutala i cekala danima....A dani su za nju tek sekunde , sekunde koje tupo udaraju na mestu gde je nekada bilo njeno srce .
Brod je valovima gazio prema suncanim Karibima , sekao talase svojim pramcem i nemilosrdno ubijao kapi vode koje su mu se nasle na putu.A bilo ih je i previse , previse mrtvih valova ostajalo je za njim.

Kopno je cekalo peskom posuto koji je kao tepih sitnih kristala bljestao na suncu .Kapetan je sa svojom posadom napustio brod i krenuo u potragu za zakopanim blagom , koji je davno , po nekoj prici , jos Crnobradi zakopao negde u utrobi ostrva.Vampirica je konacno mogla da se izvuce ispod prljavih plahti i izlomljenih jarbola i krene iz tame potpalublja .Zedj je bila bolno jaka , ali bol je bila i od zedji jaca .Sekla je.Vristala u njoj.

Izasla je lagano , preplasena i izmucena na svetlost .Noge su joj drhtale.
Osetila je kako je zraci kidaju i razdiru joj neznu kozu , zelela je da vrisne , ali suvo grlo nije imalo zvuka , a usne su joj od nepitka popucale .
Stajala je tako u iskidanoj haljini , koja je nekada bila bela , podigla ruke ka nebu i suncu i cekala svoj kraj , odbacena , umorna i ogoljena .

Kapetan i posada su se posle nekoliko sati sa malim kovcegom vratili na brod .
Pogledali su na trenutak gomilicu sivo-crvenog praha koji je lezao na daskama , dok ga je Karibski vetar sneno mazio i odnosio zrnca u visine .
U sredini je lezao mali medaljon sa slikom leptira i klasja psenice i dva mala urezana slova :Z...Z...
Jedan mornar je ushiceno zgrabio medaljon i ubacio ga u kovceg sa ostalim blagom,smejuci se zadovoljno.
Dunuo je vetar .Albatros je proleteo i ispustio jedan krik......


Svetlost
Iris
Svici
Osama
Stena
 
Svetlost
Iris
Svici
Osama
Stena



Dan prođe..nekako,ali veče...Veče je najteže.Na sto i moje lepe,velike,udobne stolice ispod stare masline svetlost baca samo plamen sveće.Ne palim nikad svetlo.Pored ,pod brdom u velikoj steni,posadila sam čuvarkuće.Volim da su tu,verujem da me čuvaju,jer gromovi umeju da budu tako strašni..Osećam da mi srce preskoči otkucaj kada posle bljeska munje pukne..kao da se nebo svom svojom silom ruši na mene,a ja sam sama .Osama je slaba,preblaga reč za taj osećaj .Asteroid B612 .Ja sam ruža,a moj Mali princ ....je daleko.I neće se vratiti.Zato čekam njega.Možda večeras dođe.Opet sam obukla belu haljinu sa ljubičastim cvetovima irisa.U njoj sam sebi lepa.

Sednem gledam zvezde,ima ih bezbroj..Čekam padalicu. Utihnuli su zrikavci i u nestvarnoj tišini trave,samo svici povremeno zasvetle bez zvuka.Bučna mi je ta tišina,puštam muziku i slike u glavi se pokreću.On dolazi,seda na svoje mesto.Ja ..dvoumim se da li da čekam ili da se odmah šćućurim u krilu i da mu ne dam da ode.Ne,obično odglumim.Ali,ako večeras dođe,neću da glumim,odmah ću da ga poljubim i nateram da me stavi u krilo ,čvrsto zagrli ..Ne,ne glupo je.Svakako će da ode,biće mi još teže.Muzika je glupa,patetična,moram da isključim.Ne mogu to sad da slušam.Pogledam na telefonu koliko je sati...i znam.Neće..Ni večeras.

Hladno mi je.Presvučem se.Ionako sam haljinu bespotrebno izgužvala.Moraću opet da je ispeglam.Mozda sutra,sigurno sutra uveče.idem da spavam.


aloja
pesak
vatra
čiviluk
čokolada
 
Aloja
pesak
vatra
čiviluk
čokolada

Stigla je do tako poznatih ulaznih vrata, izula cipele ispred njih i istresla pesak koji je donela sa plaže, ne namerno, ali ne ni sasvim slučajno, prosto, svesno je puštala da joj te sitne čestice masiraju umorna stopala. Okačila je torbu na čiviluk i pogledala se u veliko ogledalo ukrašeno tehnikom dekupažiranja. Zagledala se dublje u svoje oči i shvatila da u njima odavno nema one vatre koju je nosila čitav život, shvatila je da je ostala bez volje i želje za životom baš onog trenutka kad je jutros u svitanje, prosula njegov pepeo u more... Jer tad je postala bolno svesna da on više nikad neće otvoriti ta vrata i reći "Draga, stigao sam!". Tek tad, suze su potekle iz tih ugašenih očiju boje čokolade i slile se niz blede obraze. A pogled, pogled besciljno luta po natpisima na bočicama sa police. Pokušava da se skoncentriše, čitajući sastav sa prve "aloja 55% , bez parabena, pogodno za vegane, nije testirano na životinjama".... Uzalud, izgovara reči, ali kao da ne govori ona, čuje sebe sve dalje i lagano pada, pada, pada u bezdan bez dna.

Stotinka
Nastavak
Dekolte
Jazavac
Zebnja
 
gost 427187:
Stotinka
Nastavak
Dekolte
Jazavac
Zebnja


Stajala sam pred njim,gledao mi je u dekolte ..Ma osećala sam se ko jazavac pred sudom..Samo stotinku sekunde sam osećala zebnju...Šta ako.? Ma,ko ga...Raspalila sam mu šamarčinu.Zazvečalo je,hahaha Okrenula sam se i otišla da gledam nastavak serije.

Kamin
Anica Dobra
Zub
Voz
Pesma
Kliknite za proširenje...
To vece...
Muzicu puzicu. Gledala je Dragutinka Anicu dobru pokraj kamina.
Zazvonio joj je telefon, Dragutinka sa vrucim glasom se javila. Al' sam se napalila, a bas sam se napalila.
Dragutinka je ubrzo odgovorila, zao mi je pogresan broj. Poklopila slusalicu i pocela da se cereka.
Zao joj je bilo sto mu je samarcinu opalila, jer da nije, sada bi vec bila u krevetu od latica od od ruza. Zub mu je izbila to vece, tezila je skoro pola tone imala je nadljudsku snagu kao voz neki .
Nije joj to smetalo, volela je da "tweerk-uje" odnosno da plese tweerk, i to ako je niko ne bi gledao potom bi zapevala pesmu neku.
Ali citalac ce da zna, nastavak sledi....

Mravinjak
kockica leda
Zar (zar tj z nema kukice)
Jutro
Dolazak
 
Jutro je na prstima svoje lakoce lagano klizilo preko neba , ne najavljujuci svoj dolazak .Tajnom okupano , misteriozno , spremalo je podlo svoje bljeskove u pregradama nekih svojih stranica.
Sedela je u tmini svojih osecanja .Cutala.Shvatala.On se nece vratiti nikada vise .Na mestu , gde je nekada bolelo srce ,grunula je gomila tuge i nemanja , svi oni strahovi poceli su da mile kao besni mravi iz probudjenog mravinjaka .Ostala je da zjapi praznina .Mrtav pogled .Nista.Tek kockica leda u ogromnoj , nepreglednoj ledenoj pustinji ...
Podigla je zar sa lica dok su joj ruke bile strane ,podigla pogled ka nebu .Zvezde su umirale .Jedna po jedna ,Gasile se i nestajale .Toliko smrti ....Tolliko nemih krikova koje samo ona cuje...
Ustala je sa kamene klupe , bacila zar iza sebe i krenula lagano , umorno , tromo .Praznina joj se smejala iza ledja .Ispred je cekalo jutro...


Hodnik
Ambis
Prozori
Nestajanje
Suza
 
Hodnik
Ambis
Prozori
Nestajanje
Suza



Имали смо ходника тркалице. трк ја , трк ти и трк сви. Куцкање равнотабанаша је претило да ће нас зауставити. Ритмом дахтања и уједначених покрета тежили смо само једном. Том амбису без прозора Том сумраку без лифта, без мердевина, тој илузији висине том сну, том сећању на Јакова....Тој негацији бесомучних наших мисли..Позивам за сведока луду будаласту какав сам некад био.
.Да дефинишемо све тропе и типичне ситуације, и разгорелу енергију текста у нестајању. Текста коме сузе ништа не значе.
тањир
улаз
лествица
летва
трава
 
U praznom tanjiru pušila se supa. On je ležeći posmatrao prizor i mislio da je vreme da pojede ono što mu je sudbina servirala. Mislio je o svojoj ženi, o njenim rukama, o kosi, mirisu. Oči! Ona ima lepe oči. U jednom trenutku odluči da ustane. Pogledao je kroz pravougaoni otvor na vratima. Hodnik. Dugačak. Niz hodnik užurbani ljudi u belim mantilima. Oseti bol u glavi i vrtoglavicu. Osloni se na zid pored vrata. Vrtoglavica popusti. Ženin glas: "Još je vruća!" Okrenuo se sa bolnom grimasom na licu. Nije bilo ni stola ni tanjira, ni žene.

Uz zid naslonjene lestvice. Na plafonu otvor. Moram pokušati, odavde se mora izaći, pomisli. Opet oseti malaksalost i vrtoglavicu. Zažmurio je držeći se za naslon kreveta. Otvori oči. Lestvice su nestale. Umesto njih stajala je letva, neobrađena, metar dužine, a na podu je počela da niče trava. Na letvi je pisalo: Posadi me, trava je zelena. Hoću da budem plava! Zagledao je letvicu, prevrtao je po ruci.

Kako smo danas, jesmo li dobro spavali? Zanesen analizom predmeta u ruci nije ni čuo kada su se vrata otvorila.

Paklica
Paranoja
Prsluk
Kovači
Misao
 
Poslednja izmena:
Ulicom Mocilu je pevao dok je zevao i tada Ada njegova zena da sluh da nacuje dok je opevao je on:
'pa pa paranoja dovidjenja lepa moja'.
Ada Mocilu uze vilicu ili ona i ja te ga tresne usne joj besne!
Prsluk mu zaudara na luk, kuku mene kume, ume da ide u krcmu ne kod druge! Ume da ide da radi ali ona se ipak ne umije palica misao pisao ali ipak je kod nje isao

Rima
Apostrof
Apostol
Zakljucani kljuc
Borba
Ringe ringe jaja

(da vas vidim)
 
Glupa rima mora da štima; apostrof obavezan – nest’o, prest’o, smešt’o, blešt’o… poželjan i neki apostol da čuva zaključani ključ; može i borba, al’ da se rimuje sa čorba… pijani pesnik pipa po mraku i izlazi iz jarka, baulja po kaldrmi… u daljini se čuje neka graja: ringe, ringe jaja…



Mandibula
Stepenik
Točak
Peškir
Aspirin
 
Razmrvio je nekoliko aspirina i pazljivo prah sipao u casu punu sveze iscedjene krvi.Rucnim zglobom je napravio kruzni pokret , mesajuci tekucinu , dok se lepila na ivice stakla....Strasna glavobolja ga je mucila nocas...One vijuge u mozgu , vezale su se u cvorove , obrazovale krug i kao tocak se besomucno okretale u glavi...Morao je da prilegne....
Krenuo je lagano na gornji sprat svog ogromnog , ledenog zamka...Stepenik , po stepenik...Uz skripu , otvorio masovna vrata svoje spavace sobe i usao kao senka...Bol nije imala nameru da ga napusti...Ni aspirinski koktel , ni mokar peskir natopljen devicanskim suzama , koji je obmotao oko glave , nista nije pomagalo....Nije mogao da veruje ..Zar on , besmrtni krvopija , strah i trepet , nocna avet -da pati od glavobolje?
Neverovatno....
Zavalio se u svoju naslonjacu ,spustio casu na mali mermerni stocic i zapalio svoju sto godina staru cigaru .....
Cekao je , tresuci pepeo u pepeljaru od mandibule i gledajuci vatru kako pucketa u kaminu....
Bila je to mandibula njegove poslednje zrtve , secao se.Duga i nepostena borba , ali , lep primerak u njegovoj kolekciji unikatnih kostiju ...
"Uh , kada ce ova glavobolja popustiti?" Upitao je sebe ,vec pomalo opijen i pospan od one dobre trave koja se dimila u sobi.....

Zvono
Povorka
Vrba
Kosmar
Labudova pesma
 
Na gradskom groblju ovog jutra, pod usamljenom vrbom, iskopana je jama. Grobari su pili brlju, pričali viceve, kopali na smenu, istresali nos u raku.

Kolica sa lesom klizila su betonskom stazom. Pomešani mirisi raznovrsnog cveća izazivali su mučninu. Iza kolica samo dve osobe, ja i udovica. Nismo ni mladi-ni stari. Da, mogla bi to biti moja supruga. Može li se dvoje nazvati povorkom?

Ali za kim ona žali? Valjda bi trebalo da sam ja u sanduku? Nema nikog osim nje, znam, to je moja želja. Njeni jecaji su zvučali kao labudova pesma.

A onda, kao grom, kao grmljavina, kao eksplozija, odjeknu zvono. Izazva zadnje trzaje u mojim sinapsama koje se još nisu ugasile. Poslale su poruku mom režnju da sam mrtav. Da je ovo zadnji pozdrav. Da je za kolicima moja žena, da je ovo njen košmar, a ne moj.

- nemir
- talasi
- put
- mastilo
- čekaonica
 
nemir
- talasi
- put
- mastilo
- čekaonica

Danas sam ga videla. Sedela sam u čekaonici pored kancelarije u kojoj on radi. Znala sam da bi mogli da se sretnemo i to je budilo blagi nemir, a opet sam se i nadala da ću ga videti.
Izašao je, razgovarao je telefonom i nije me odmah primetio. Posmatrala sam ga dok su me preplavljivali talasi kolebanja da mu se javim ili bolje ne. Ugledao me je i prekinuo razgovor, a ja sam se nasmejala i prišla. O kako je zgodan u toj mastilo plavoj košulji..
Sa širokim, dobroćudnim osmehom na licu uzeo me za ruku da se pozdravimo, poljubio me lako u obraz, ali prišao je tako blizu da su nam se tela dotakla.
Osmehivali smo se, pričali, a reči su samo skrivale naše misli. Kroz te osmehe smo se procenjivali. Znam, vidim da mi se obradovao. Ali to nije rekao.Nije rekao ni da bi želeo da se vidimo kao nekad, ali svaki njegov pokret je to govorio. Nije pitao zašto se ne javljam, naslućivao je da je to put kojim više ne idem. Iako ja to nikad nisam izgovorila. Shvatio je i poštuje moju odluku, a ipak se nada. Ranije sam se svakodnevno budila uz njegovu poruku za dobro jutro, i tonula u san sa njegovim laku noć.. Prestao je. Ja nisam odgovarala. A ipak mi prvi čestita rođendan, Novu godinu čak i 8. mart. Njegov nežni nasmejani pogled i topla ruka dok se pozdravljamo govore: javi se ponekad!
A usne izgovaraju druge reči. Ja posmatram da li ima žena u blizini, da li vide kako je lep, muževan.. Kao da tražim da me ubede da grešim što ga više ne želim. Možda i grešim. Ali čim se odmaknem od njega, ja ga zaboravljam i jasno mi je. Ma koliko bio dobar, divan, zgodan, pažljiv i još mnogo toga on je prošlost. Slatki ukus nekog posebnog egzotičnog davno pojedenog sladoleda, koji je samo u sećanju tako poseban. Moj ukus se promenio.


Čekić
Jastuk
Duga
Šećer
Sveska
 
Kao da je sam Tor visoko podigao čekić i iz sve snage udario po nakovnju u njegovoj glavi. Jak bol ga prenu iz sna. Još bunovan, pokušao je da ustane, ali bol je bio toliko jak da mu glava samo pade nazad na jastuk. Nepomičan, pogledom potraži sat. Čak je i pokretanje očnih jabučica izazivalo bol. Pod nekim iskrivljenim uglom pokušavao je da razazna velike, crvene brojke na satu, ali umesto njih je video samo crvenu mrlju razlivenu po crnoj pozadini. Kroz prozorsko okno je dopirala jaka, bleštava svetlost od koje se bol pojačavao. Znao je da je podne odavno prošlo.

Sklopljenih očiju pokušavao je da se seti prethodne noći. Upinjao se, razmišljao, pokušavao da vrati sećanje, ali uzalud. Bolelo ga je kad diše, kad gleda, pa i kad misli. Odlučio je da pokuša ponovo da zaspi, nadao se da će bol u međuvremenu nestati.

U pokušaju da se opusti u misli je hteo da pusti nešto prijatno i umirujuće. Prizivao je slike guste šume na prolećnom vetru, livade sa povijenim travama, potok koji žubori preskačući kamenje na dnu korita, nebo preko koga se pružila duga…

I baš kada je uljuljkan počeo da klizi u san, pred njegovim očima se složio čitav sled događaja. Slike su bile malo nejasne, kao da je gledao stari film sa kracerima, ali ipak raspoznatljive.

Čitao je za radnim stolom, pred njim je bila otvorena knjiga, a pored nje sveska u koju je zapisivao zanimljive misli i lepo skrojene rečenice. Bilo je već kasno, prispavalo mu se, ali nije mogao da se odvoji od knjige koju je čitao.

Odlučio je da skuva kafu i razbije pospanost. Otišao je do kuhinje, uključio aparat za grejanje vode i u šolju usuo instant kafu i šećer, prelio ih toplom vodom i sa šoljom u ruci krenuo nazad u sobu. Sećao se još da je prolazeći pored kuhinjskog pulta čuo zvuk stakla koje se lomi, a pod nogama, koje ga više nisu slušale, osetio sitna klizava zrnca i da je pao udarivši glavom o pločice. I to je bilo sve. Nije mogao da se seti kako je došao do kreveta.

U glavi poče da mu seva i puca kao da je neka sila htela da izađe napolje. Tor je ponovo udarao čekićem.

Mantis religiosa
Kontracepcija
Vlat
Opsenar
Lopta
 
Млађи приватни опсенар, иначе загрижени ентомолог, је из прикрајка гледао на кретње инсекта, међу латинским народом познатог као Mantis religiosa, који се низ влат траве спуштао до земље, све док га није прегазила лопта коју је неопрезни дјечак шутнуо ка свом оцу.
Млађи приватни опсенар се, особито погођен смрћу недужног инсекта, расрди и повика ка дјечаковом родитељу - "Боље да сте користили контрацепцију!"


- коњ
- мисао
- копачка
- сапуница
- јабуке
 
- коњ
- мисао
- копачка
- сапуница
- јабуке



Pao je kao pokošen. Kroz pomračenu svest, kao na kajronu, prolazile su reči: konj, misao, kopačka, sapunica, jabuke.
Plutao je niz Hidekel udaljavajući se od Edemskog vrta. Ulazio je u ono što je suprotnost životu – besmrtnost.

Mogla je to da bude najbolje napisana fleš fikcija.



- traganje
- ponoć
- stepenice
- razgovor
- ubistvo
 
- traganje
- ponoć
- stepenice
- razgovor
- ubistvo

Neko me doziva. Jasno čujem svoje ime, isprva tiho a onda jače, uzrujanije..
Otvaram oči, gledam na sat, nazirem kazaljke.. Ponoć je. Nema nikoga. Tišina.
Odnekud čujem tihe, šaputave glasove. Muški glasovi.. Dva ili tri.. Naprežem sluh, podižem glavu sa jastuka da bolje čujem razgovor tih utvara. Pričaju o ubistvu neke žene.
Sluh mi se izoštrio, probudio, srce mi lupa sve jače, a dah mi je predubok, glasan. Plašim se da me čuju kako dišem. Napregnuto slušam, pokušavajući da shvatim. Izgovaraju moje ime. Tragam za tonom u njihovim glasovima, da li su oni ubice ili spasioci. Čujem kako otvaraju flašu nekog pića i nazdravljaju...
Nazdravljaju.. što su me ubili.. Mene..
Ali kako? Kako ih čujem? Zašto mene?
Srce mi bije u grlu, guši me.. Ne umem da vrištim. Čujem im korake, silaze niz stepenice i tada, po koraku ih prepoznajem. Znam ih. Trojica. Znam i zašto su me ubili.
Izlaze iz dvorišta i nemarno otvaraju metalnu kapiju, odlaze zadovoljni. Kapija se zalupi uz jak tresak.. i probudi me. Tek sad sam budna, živa. Ustajem i palim svetlo. Pogledam se u ogledalu. Da, ja sam. Živa sam. Izlazim napolje, sedam ispred kuće, palim cigaretu. Nešto zašušti pored i vidim ježa, mog ljubimca. Nasmejem se :
- Pa zašto me plašiš, je li, druže? Ajmo sad na spavanje.
A ona trojica.. Sutra je novi dan. Doći ću im ja glave. Polako.


Katanac
Sunđer
Tenda
Trešnje
Magla
 
Katanac
Sunđer
Tenda
Trešnje
Magla

- Hoćeš ovde da sednemo?
- Hoću. Lepo je i ima puno cveća.
- A ti voliš cveće?
- Volim.
- A zašto?
- Zato što je šareno i lepo miriše.
- Dobro. Siđi sad s bicikla da ga parkiramo, pa da sednemo.
- Nemoj da zaboraviš da staviš katanac!
- Šta će nam katanac? Ostavićemo bicikl pored stola.
- Stavi katanac, molim te. Kad nema katanac onda ga ukradu.
- Važi, stavićemo katanac. Hoćeš da sednemo za onaj sto pored cveća?
- Hoću, taj je najlepši.
- Hoćeš li sladoled i sokić?
- Hoću.
- A koji?
- Veliki sladoled sa puno šlaga.
- Znači, veliki sladoled, a koji sok? Hoćeš li sok od ribizle, jagode, pomorandže, trešnje..?
- Nemoj trešnje, molim te.
- Ne voliš trešnje?
- Volim trešnje, ali ne volim koštice, moram da ih ispljunem, pa mi je dosadno.
- U soku nema koštica.
- Stvarno!? Onda može.
- Dok pojedeš sladoled i popiješ sok, stići će i mama.
- Mnogo mi se ovde sviđa, sve je lepo. Ima puuunoo cveća i mnogo lep krov.
- To nije krov, nego tenda.
- Stvarno? Isto je kao krov. A šta je tenda?
- To ti je nešto kao krov, samo od platna.
- A čemu služi?
- Da nas štiti od sunca i kiše ako pada.
- Pa vidiš da je krov, samo od platna.
- Dobro, pobedila si. Tenda je platneni krov.
- Hihihi…
- Može jedan drugarski dogovor?
- Može.
- Ja čitam knjigu, a tebi dam telefon da gledaš crtani. Važi?
- Važi.
- Umeš sama da pronađeš?
- Umem, znam da gledam na maminom telefonu.
- Znači, dogovor je pao.
- Hihihi… jeste. A šta ćeš da čitaš? Je l’ to knjiga i za decu? Ima li slike?
- Nije knjiga za decu i nema slike. Jesi li pronašla crtani?
- Jesam. A ko je napisao tu knjigu, čika ili teta?
- Napisao je jedan čika.
- A kako se čika zove.
- Platonov.
- Hihihi…. Kako mu je smešno ime... nikad nisam čula da se neko tako zove. Ej, ne radi ti telefon.
- Kako ne radi? Radio je malopre. Daj da vidim.
- Ima u njemu neka magla i ništa se ne vidi. A prosula sam samo malo soka po njemu. Nemoj da brineš popravićemo ga. Mama uvek sunđerom popravi sto i pod kad prospem sok, puuunoo soka.
- Aaaa, evo i mame! Sad ćemo da joj tražimo taj čarobni sunđer koji sve popravlja.

kutija
lupa
krilo
sveća
stid
 
kutija
lupa
krilo
sveća
stid

Nesigurnim koracima prišla je vratima od tavana. Uhvatila je kvaku i zastala. Godinama se nije popela gore. Ipak je otvorila vrata, maglovit mrak je malo pokolebao. Zakoračila je uz stepenice koje su škripale jezivo, skrivale krckanje njenih staračkih kolena. Sporim, nesigurnim koracima se popela, razmičući rukama zastore paučine.
Nije znala šta traži tu. Nešto je pozvalo. Posle toliko godina. Stari ormar, napuštene fotelje, zaboravljene komode, sve prekriveno finom srebrnkastom prašinom. Jedno prozorsko krilo bacalo je mutno svetlo na jednu mahagoni komodu, izgrebanu i staru. Sevnula joj je kroz misli slika. Ona, mlada i lepa u svilenoj cvetnoj haljini, naslonjena na tu, tada novu, komodu u svojoj tadašnjoj sobi. On ulazi i prilazi odlučno ka njoj, nasmejan.
- Došao sam samo da te poljubim.
-Nisi mi doneo cveće, nasmejala se.
- Blesava si, ali si divna i volim te.
Poljubio je tako nežno, zagrlio i podigao da sedne na komodu..

I sada posle toliko vekova osetila je laganu vrtoglavicu od onoga što je sledilo, čak i blagi stid.. Ili je od starosti..

Sabrala je misli i bacila pogled unaokolo. Primetila je u uglu na podu kutiju, drvenu. Orahovo drvo, sa intarzijom. Krenula je ka kutiji, zavrtelo joj se, ali je ipak uzela i sela u prašnjavu fotelju sa kutijom u krilu. Otvorila je drhtavim, od artritisa bolnim prstima...
Znala je šta je unutra.
Uspomene. Na njega. Jedan kesten. Narukvica od kamena Tigrovog oka. Osušene ruže, već davno pretvorene u prah. Ulaznice, avioske karte. Jedna mirisna sveća do pola izgorela. Košulja, njegova. O kako je volela da je oblači kada je sama u kući. Osećao se njegov miris ili je to bilo samo u njenoj glavi. Na dnu jedno pismo. Njenom rukom ispisano. Slova presitna za njene stare, mrenom prekrivene oči.
Uzela je pismo, zatvorila kutiju i vratila je na pod. Pažljivo se spustila niz stepenice i otišla u kuhinju. Spustila je pismo na sto i spremila sebi čaj.
Raširila je pismo na stolu i pokušala da pročita.. Starčke oči. Morala je da upotrebi lupu.
Samo nekoliko redaka, nikada poslatih..

Pročitala je.. On nije, nikad.Pustila ga je da veruje da ga je izdala. Jedino tako je mogao da ode.
Do kraja je osećala njegovu ljubav. Nije žalila. Tamo negde, daleko, postojao je neko ko je voleo, voleo jako, strasno. Ali morao je da ode svojim putem.
Drhtavom rukom spustila je papir, zagledala se kroz prozor u daljinu, krošnje lipe na kraju dvorišta.. Učinilo joj se da između drveća on korača ka kući nasmejan, raširenih ruku, pevuši..
Glava joj je klonula,detinji osmeh na usnama se zaledio kad je srce prestalo da kuca.


Severnjača
Nanula
Vetrenjača
Dečak
Neven
 
Severnjača
Nanula
Vetrenjača
Dečak
Neven

Marta i Petar su sredovečan par. Večernji ritual je za njih odavno ustaljen, postao je navika. Nakon završenih slobodnih aktivnosti, bolje rečeno negde oko pola dvanaest, nekad i kasnije, zavisno od toga koliko su se „zaigrali“ u onome što su radili, Petar bi odlazio u kupatilo i spremao se za počinak. Ne obazirući se, Marta se bavila svojom zanimacijom. Imali su zajedničku strast, a to je bilo pisanje pričica. Po izlasku iz kupatila, Petar bi se vratio u dnevnu sobu, a ona bi, ne zanemarujući svoju zauzetost samo konstatovala – završio si. Nije odgovarao, seo bi na svoju fotelju i zapalio cigaretu, poslednju za taj dan. Povukao bi dva-tri dima a onda rekao: „Next, sledeći“. Bila je to šifra na koju bi Marta automatski reagovala rečima – Sad ću!

Petar je već u krevetu, u svojoj poziciji sa knjigom. Lampa uključena, on oslonjen na uspravljenim jastucima, čita. Marta se večeras nije dugo zadržala nakon „Sad ću“, ušla je u sobu i konstatovala – Vilijam Karlos Vilijams!

- Jesi li pročitao moju priču?

- Da, odgovorio Petar.

- I?

- Dobra je.

- Samo dobra?

- Kako ono neko reče?

- Znam, - uskoči Marta. – Ako dobro zvuči, dobro je!

- Nego, Petre, zašto mi ovo radimo? Mislim pišemo, uporno iz dana u dan.

- Zato što smo skribomani.

- Misliš? Je li skribomanija mana ili neuroza, prisilna radnja, šta ti misliš?

- Nazovi je kako hoćeš. Ako se nama ovo sviđa ne vidim što bi bio problem. Objavljivanje? Hm! Nečastan je izdavački svet. Znaš za naša gorka iskustva, nismo se olako povukli. Borba protiv vetrenjača!

- Ko nije spreman da piše, a da nikad ništa ne objavi taj i ne treba da piše. Objavljivanje je stvar taštine. Opet ima onih koji smatraju da pisanje bez objavljivanja nije ništa, kao Kiš, recimo.

- Ma daj. Preterao je. Evo ja objavljujem, na Krstarici, baš je zabavno, zakikota se Marta.

- Šta fali, i to je objavljivanje. Čoveku treba nešto što mu prija, ako te ispunjava onda je dobro.

Veštim pokretom smače jednu pa drugu nanulu, pa uskoči u krevet. Primače se Petru i uvuče se pod njegov pokrivač, standardno komentarišući, ljutito: „Kažem ja, dvopersonski pokrivač je prava stvar, ali ti, ti ne možeš da trpiš nikog ispod svog pokrivača.“ Desnu ruku prebaci preko njegovih grudi, opkorači ga nogom i nasloni se na njegovo rame. Često je znala da mu u tom trenutku šapne na uvo „živote moj“. Ove večeri prošapta: „Ti si moja severnjača!“ Petar se osmehnu, lagano okrenu glavu i poljubi je u oko. - Tačno, ali samo dok spavam, reče Petar i osmehnu se. Marta ga stisnu rukama i naglo pripi svoj karlični deo uz njegovu desnu butinu, prateći to talasastim pokretima kukova. Voleli su se.

Petar spusti knjigu i poče da recituje:

„Ovo su turobne, tamne nedelje

Kada priroda u svojoj jalovosti

Dostiže ljudsku glupost.“


- Vilijams? upita Marta.

- Da, odgovori Petar.

- Da, ova korona, konstatova Marta. Gledala sam danas sa prozora, videla sam jednog dečaka, desetak godina, nestašan, drži muškarca, verovatno oca, i poskakuje. Dobro je što ova korona nije opasna za decu. To je važno!

- Ma biće sve OK. Sve prođe, i ovo će, zaključi Petar. Privuče je, poljubi sočno, jako je zagrli i reče: „Nevene moj!“

Neven je omiljeni Martin cvet. Marta je ležala i ćutala, Petar je kao čitao, a videlo se da su mu misli odlutale negde daleko. Marta poče polako da zuji, tonula je lagano u san. Petar je nežno uhvati za rame i prošapta: „Spavaš.“ Marta nesvesno, ustaljenim pokretima skliznu u svoju polovinu kreveta, okrećući leđa Petru i samo prošaputa: „Dvopersonski pokrivač.“



Kain
Mistika
Reč
Tišina
Tajna
 
Poslednja izmena:
Kain
Mistika
Reč
Tišina
Tajna


Bile su čudan spoj, a ipak su postale najbolje drugarice. Olga joj je,kada su prvi put ostale same ispričala jednu tajnu, intimnu i duboku, uz objašnjenje da oseća da će postati bliske i da želi da ona zna o njoj sve. Vesna je bila iznenađena, nenavikla na takvu otvorenu iskrenost, dugo je, decenijama pamtila tu ispovest i početak prijateljstva. Na neki mističan način to ih je povezalo.
Bilo je u njihovom prijateljstvu lakog nadmetanja, nadmudrivanja, čak i nesporazuma, ali nikada se nisu posvađale. Udaja, deca, posao, ništa ih nije sprečilo da se godinama svakodnevno viđaju ili čuju. Pomagale su se, žalile na muževe, decu, poslove.
Olga je bila trezvenija, stabilnija, preduzimljivija, pa je na neki način više ulagala u taj odnos. A ipak je Vesna kroz šalu pokazivala blagu ljubomoru. Olgi to nije smetalo. Nije na to ni obraćala pažnju. Za Olgu ona je bila sestra koju nije imala.
Kako je vreme prolazilo, deca su rasla, radile su različite poslove, kao da su im se u jednom momentu razdvojili putevi. Životni principi su počeli da im se razilaze, ali i dalje su bile nerazdvojne.
A onda se nešto dogodilo. Kod Vesne se probudila neka ljubomora koja više nije bila pikrivena šalama. Olga je pokušala da joj stavi do znanja da ona nikako sa svojim životom ne može da bude predmet ljubomore, ali nije vredelo.
Jedne večeri sedele su kod Vesne i ona je započela svoju zajedljivu, ljubomornu tiradu. Olga je pomirljivo negirala, okretala na šala, ali..
Kada su se dotakle teme o deci Vesna je izgovorila reč posle koje je nastupila tišina..
Teška, mučna, bolna. Kainova ruka.
Olga je bez glasa ustala i izašla. Krenula je kolima ka kući, a onda su joj grunule suze. Potop suza je zaslepeo, morala je da zaustavi auto. Plakala je,ridala tako glasno da su prolaznici zagledali šta se dešava u kolima.
Kada je uspela da obuzda jecaje, odvezla se do kuće. Celu noć je preplakala, prisećajući se svih reči izgovorenih u šali, shvatajući šta je zapravo bilo iza njih.
Tri dana i tri noći oplakivala je svoju najbolju drugaricu. Još dugo je bolela izdaja. A, onda je prošlo. Kada je prvi put pomislila na njihovo prijateljstvo, a nije osetila tugu, bol i ogorčenost, znala je da je oprostila.
Prošle su godine, a Olga više nikada nije uložila toliko sebe u prijateljstvo.


Bolest
Kaktus
Pevačica
Oksimoron
Domine
 
Bolest
Kaktus
Pevačica
Oksimoron
Domine

*****

- Auuu, na šta ova žena liči!? Pa gde pevamo večeras? Pih, kako te nije sramota? Ti mi neka intelektualka, a obukla se k’o pevačica iz zadnje rupe na Ibarskoj. Ček da vidim ove ovamo… opa, pali silikoni za sve pare!!! Samo trpaj da se ne baci. Cccc, pola žena, pola plastika. A vidi ovog fićfirića i on ugradio silikone u bicepse. Ovo sve ludo! Ej, jesi li stigao? Večera ti je u rerni. Jesi li umoran?

- Ma, kao pas. Danas su nas izmrcvarili sa popisom, sanjaću robu, brojeve i tabele.

- E, ’ajde jedi pa dođi ovamo da odmoriš.

- Evo, brzo ću.

- Šta je sad ovo? Gde nestade onaj čovek što usta ima jezik nema? Vidi ti ovu transformaciju – prvo fikus, a sad kaktus. Hahahaha, pa lepo si naučio to napamet, samo da te nešto ne pitaju, daleko bilo.

- Šta si ti danas radila? Jesi li išla do banke?

- Ma, jesam, al’ džabe. Pao im sistem, šefica ima PMS, pa nervozna k’o osica, tako da ništa. Moraću opet sutra. Dođi ovde, udobnije je, nemoj da se grčiš na toj fotelji.

- E, gledaj ovu, majke ti. Radila na sebi. Spolja žena od plastike, a iznutra žena od gume. Koliko to može da savije kičmu, čudo jedno, pozavidela bi joj Nadja Komaneči. Kakva je ovo bolest zavladala u ovom narodu? Imaš li ti neko objašnjenje?

- Nemam, samo znam da mi svi izgledaju kao da su iz porno filmova pobegli. Štancovani, botoksirani, usta k’o da su ih pčele izujedale. Najgore od svega što misle da lepo izgledaju.

- Jes’, a kod počnu silikoni da šetaju, pa usta da se krive, a od botoksa k’o da imaju paralizu facijalis, to ne može ljudski da progovori, daleko bilo da se nasmeje. Aj’ stavi noge ovde kod mene, zaslužio si da se odmoriš.

- Šta je bilo na vestima, jesi li gledala?

- Ništa. Sve isto. Ponavljaju kao papagaji, svaki dan ista priča. A što me iznervirala ona što vodi rubriku iz kulture, pa to nepismeno skroz. Kad je slušaš čini ti se da izveštava o talačkoj krizi, a ne o pozorištu. Sve joj je ultimativno. Da mi je da znam koja budala prva upotrebi tu reč i to pogrešno- ultimativni hit!? Ma, ne pričaj! A šta bi mu to bilo? Mislim, znam šta je na engleskom, al’ ne znam što ga ne prevedoše. Koji oksimoron! Jesi išao jutros kod dede? Šta radi?

- Kao i obično ništa, sedi sa društvom, igraju domine, svaki u svom filmu. Svi dementni. Svađaju se zbog domina kao deca.

- Neka ga, lepše mu je tamo. Kao da mu je malo bolje od kad je prešao u dom. Šta je sad? Prebacuj to! Počeće mi kviz. Ne mogu da verujem, opet se zaglupeo daljinski. Pa naravno, otišle baterije. Nisu trajale ni deset dana. E, znaš ta, ako kupim još nešto kinesko seci me gde sam najtanja.

*****
vožnja
pas
odredište
seta
kolonada
 
vožnja
pas
odredište
seta
kolonada

Neko neizdrzivo osecanje.. sve je nekako tu ali opet.. nesto nedostaje. Ne mogu da provalim sta. Uhvatila me je neka nerzvoza neka seta sta li je.. neko nedefinisano stanje. Nesto fali. Nije pomogao cak ni pas kojeg sam kupio preko oglasa. Moj dobri rasni umiljati pas. Sve dok jednog dana me prijatelj nije iznenadio pozivom.. kaze skuplja se ekipa za ceremoniju. Mislim da je vreme da probas ayahuascu. Rekoh stvarno imam previse obaveza. Treba da odem na sto mesta. On se nasmeja i rece.. Veruj mi ovo ti je najvaznije odrediste u zivotu. Rekoh ok.. ako tako mislis pristajem. Spremi se.. bice luda voznja rece.
Tri dana kasnije.. entitet prirode me je razgolitio i pokazao koliko sam sitan koliko sam nebitan..razgradio je kolonadu mojih isprepletenosti egom.. i odveo u prostoriju gde vise nije bilo mene. Gde sam bio postidjen i gde mi je stavljeno do znanja da sam niko i nista. A potom me je nesto uzelo kao nedonosce u svoje krilo i reklo. Svi smo jedno Konju. I ti koji si nekad pisao i ti koji ces ovo na krstarici napisati jednog dana i onaj koji to bude citao. Sve je jedno Konju. I evo me pisem. I evo citajte.

baterija
robot
ruza
suza
sladoled
 
baterija
robot
ruza
suza
sladoled

- Znaš li šta je ruža vetrova?
- Čuo sam u slagalici za to hahaha. Ajde objasni mi..
- Pa kao neko mesto gde se vetrovi ukrštaju, mediteranski i kontinentalni. Onda osetiš topli i hladan vazduh naizmenično...
- I kakve to sad ima veze?
- Ne znam. Podsetio me sladoled..
- Oo ženo, kakav sad sladoled?
-Pa nikad ti nisam rekla koji mi je omiljeni sladoled. Dogovor je bio da dođemo na sladoled i da poručim taj, omiljeni.
- I?
- Nemaajuuu!! Nigde više nema mog omiljenog sladoleda!
- Promeni mi baterije, hahha. Ništa te ne razumem.
- Moj robot. Treba da ti promenim dušu, a ne baterije.
- Sladoled, malaga je moj omiljeni i tako je redak kao i ruža vetrova!
-- Razumeš li sad. Sve lepo je retko. Nestaje.
- E evo sad ću suzu da pustim!
- Nemoj, to bi bila neka olovna kuglica a ne suza. Mogao bi nekog da povrediš, hahahha
- Nego... U čemu se ono Pepeljuga odvezla na bal.. U bundevi?
- Aaa, ne vredi, predajem se... Daj tu dušu!


Crveno
Lepeza
Put
Flamingos
Karabin
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top