Puška
Pas
Polje
Ljudi
Jarebice
-------------------
Za mene malenu, i do tada jedinicu, odlasci na izlet sa mamom, tatom, bakom i đedom, bili su PRAZNIK.
Samo ponekad smo izlazili. Baka i đed nisu živeli sa nama. Otac je mnogo radio, majka je brinula o meni, o kući, o svemu.
Na prste ruke sam brojala dane kada će Prvi Maj, dan kada idemo na izlet.
Bilo je samo nekoliko 'Prvih Majeva' koje pamtim. Kasnije se rodio brat, đed se razboleo, a i ja sam ,valjda, porasla.
U ovo doba Korone, uradila sam štošta, između ostalog, sređivala stare slike.
Na slici majka i otac, mladi i nasmejani, čuče u travi. Između njih ja u mantiliću na faltice, panalonice, verovatno, vunene i bele sandalice. Nakrivljena, više se oslanjam na majku. U ruci držim buket poljskog cveća.
Iza nas, ozbiljni, stoje baka i đed. Baka je tada imala 43-44 godine, ali ubrađena crnom maramom, u strogo krojenom sakou, izgledala je starije.
Sliku sam izdvojila od ostalih i stavila je na vidno mesto.
Sećam se puta do izletišta. Hrabro sam išla letnjim putem koji je sekao livadu i polje. Trava tek počela da buja. Svuda oko nas miriše proleće.
Reke ljudi slivale su se na isto mesto.Muzika se čula iz daljine
.
U šumi hrastova i topola ljudi su prostrli ćebad, sedeli i opušteno uživali sa porodicom.
Ringišpil, specijalno postavljen za ovu priliku, pratila je razapeta šatra iz koje je trštala muzika.
Maleno srce radosne devojčice nije moglo da se smiri. Nisam znala gde pre; na ringišpil, ispod šatre, ili da trčim po svežoj travi.
Nisu mi dali na ringišpil, a ja sam htela, htela samo 'jedan krug'. Ne, rekli su, još si mala!
Počela sam da se durim, da kenjkam. Baka je molila mamu i tatu da i oni sednu na ringišpil, da me drže u krilo, pa šta bude. Ne, ne može. kada malo poraste, rekli su
Zaista sam bila ljuta. Nisam htela ni 'vitasok', ni sendvič, ništa nisam želela, samo taj ringišpil.
Otac je hteo da me odvede do šatora odakle se čula glasna muzika.
Ne, ne, neću! Neću, kada ne mogu na ringišpil, neću ni TAMO!
Ipak, otac, majka, đed, baka, ubedili su me da, ipak, odemo.
A ispod šatre, šarenilo, lampiona. I muzika. Papirne ruže u svim bojama, plišane mece, zeke, mace. Sve poređano u ravni, meta za gađanje iz puške.
Otac je prišao, platio čiki i dobio pušku.
'U šta da gađam'? pitao me
Kako to misliš', pitala sam
'Reci šta želiš, trudiću se da u to gađam i biće tvoje.'
'Hoću onu plavu ružu'. Otac se nasloni na improvizovani pult, uperi pušku prema plavoj ruži.
'Ne, stani! Neću plavu ružu, hoću onog medu'
' Ne, čekaj, neću medu, hoću onog kucu! Da, da, hoću kucu!'
Otac nanišani. Promašaj.
Joooj!
Pokuša još jednom, i 'pang', mali beli pas se otkači sa kanapa kojim je bio prikačen kao meta.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Zaboravila sam ljutnju, zaboravila sam ringišpil, sve sam zaboravila držeći u rukama malog plišanog psa.
Danas me on (otac), niti bilo ko, ne bi mogao potkupiti, niti bi mi mogao skrenuti misli sa onog što želim!
Ljudi su počeli da se razilaze. I mi krenusmo kući.
Koraci su mi bili tromi i teški. Đed me podigao na svoja ramena, i tako me nosio do kuće.
Na putu prema kući, majka ugleda dve tri ptičice kako se spuštaju do zemlje, pa uplašeno uzleću, ponovo sleću u travu.
Zastadosmo.
Ptiče, tek ispalo iz gnezda, nemoćno je pijukalo.
Mama uze ptiče i podiže ga prema meni.
Mislili su da je vrabac.Đed i otac, dobri poznavaci lokalne faune, zaključiše po sivoj boji perja protkanoj ponekim crvenim percetom, da je to mlada jarebica.
U pokušaju da uzleti, neslavno je završila u travi.
Par jarebica se trudio da je vrate u gnezdo.
Moji roditelji su i pored velike muke uspeli da vrate ptiče u jato kojem pripada.
Izletište je i sada na istom mestu.Šuma hrastova i topla je tu.
Nema reke ljudi da se slivaju i opušteno uživaju, nema ringišpila, nema ni šatre. Ne znam da li se iko seća raznobojnih papirnih ruža, i da li se iko trudi da otkaći puškom plišanog psa i uteši devojčicu koja se ljuti.
I to izletište nije beskrajno kako se meni tada činilo. I na putu do izletišta više ne miriše proleće.
Doduše, nedavno sam išla biciklom, mirisao je bagrem, put više nije onaj poljski, zemljani. Mislim da sam taj dan samo ja prošla tom stazom i, možda, poneki leptir.
Detinjstvo
Sećanje
Nostalgija
Krila
Gnezdo
Pas
Polje
Ljudi
Jarebice
-------------------
Za mene malenu, i do tada jedinicu, odlasci na izlet sa mamom, tatom, bakom i đedom, bili su PRAZNIK.
Samo ponekad smo izlazili. Baka i đed nisu živeli sa nama. Otac je mnogo radio, majka je brinula o meni, o kući, o svemu.
Na prste ruke sam brojala dane kada će Prvi Maj, dan kada idemo na izlet.
Bilo je samo nekoliko 'Prvih Majeva' koje pamtim. Kasnije se rodio brat, đed se razboleo, a i ja sam ,valjda, porasla.
U ovo doba Korone, uradila sam štošta, između ostalog, sređivala stare slike.
Na slici majka i otac, mladi i nasmejani, čuče u travi. Između njih ja u mantiliću na faltice, panalonice, verovatno, vunene i bele sandalice. Nakrivljena, više se oslanjam na majku. U ruci držim buket poljskog cveća.
Iza nas, ozbiljni, stoje baka i đed. Baka je tada imala 43-44 godine, ali ubrađena crnom maramom, u strogo krojenom sakou, izgledala je starije.
Sliku sam izdvojila od ostalih i stavila je na vidno mesto.
Sećam se puta do izletišta. Hrabro sam išla letnjim putem koji je sekao livadu i polje. Trava tek počela da buja. Svuda oko nas miriše proleće.
Reke ljudi slivale su se na isto mesto.Muzika se čula iz daljine
.
U šumi hrastova i topola ljudi su prostrli ćebad, sedeli i opušteno uživali sa porodicom.
Ringišpil, specijalno postavljen za ovu priliku, pratila je razapeta šatra iz koje je trštala muzika.
Maleno srce radosne devojčice nije moglo da se smiri. Nisam znala gde pre; na ringišpil, ispod šatre, ili da trčim po svežoj travi.
Nisu mi dali na ringišpil, a ja sam htela, htela samo 'jedan krug'. Ne, rekli su, još si mala!
Počela sam da se durim, da kenjkam. Baka je molila mamu i tatu da i oni sednu na ringišpil, da me drže u krilo, pa šta bude. Ne, ne može. kada malo poraste, rekli su
Zaista sam bila ljuta. Nisam htela ni 'vitasok', ni sendvič, ništa nisam želela, samo taj ringišpil.
Otac je hteo da me odvede do šatora odakle se čula glasna muzika.
Ne, ne, neću! Neću, kada ne mogu na ringišpil, neću ni TAMO!
Ipak, otac, majka, đed, baka, ubedili su me da, ipak, odemo.
A ispod šatre, šarenilo, lampiona. I muzika. Papirne ruže u svim bojama, plišane mece, zeke, mace. Sve poređano u ravni, meta za gađanje iz puške.
Otac je prišao, platio čiki i dobio pušku.
'U šta da gađam'? pitao me
Kako to misliš', pitala sam
'Reci šta želiš, trudiću se da u to gađam i biće tvoje.'
'Hoću onu plavu ružu'. Otac se nasloni na improvizovani pult, uperi pušku prema plavoj ruži.
'Ne, stani! Neću plavu ružu, hoću onog medu'
' Ne, čekaj, neću medu, hoću onog kucu! Da, da, hoću kucu!'
Otac nanišani. Promašaj.
Joooj!
Pokuša još jednom, i 'pang', mali beli pas se otkači sa kanapa kojim je bio prikačen kao meta.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Zaboravila sam ljutnju, zaboravila sam ringišpil, sve sam zaboravila držeći u rukama malog plišanog psa.
Danas me on (otac), niti bilo ko, ne bi mogao potkupiti, niti bi mi mogao skrenuti misli sa onog što želim!
Ljudi su počeli da se razilaze. I mi krenusmo kući.
Koraci su mi bili tromi i teški. Đed me podigao na svoja ramena, i tako me nosio do kuće.
Na putu prema kući, majka ugleda dve tri ptičice kako se spuštaju do zemlje, pa uplašeno uzleću, ponovo sleću u travu.
Zastadosmo.
Ptiče, tek ispalo iz gnezda, nemoćno je pijukalo.
Mama uze ptiče i podiže ga prema meni.
Mislili su da je vrabac.Đed i otac, dobri poznavaci lokalne faune, zaključiše po sivoj boji perja protkanoj ponekim crvenim percetom, da je to mlada jarebica.
U pokušaju da uzleti, neslavno je završila u travi.
Par jarebica se trudio da je vrate u gnezdo.
Moji roditelji su i pored velike muke uspeli da vrate ptiče u jato kojem pripada.
Izletište je i sada na istom mestu.Šuma hrastova i topla je tu.
Nema reke ljudi da se slivaju i opušteno uživaju, nema ringišpila, nema ni šatre. Ne znam da li se iko seća raznobojnih papirnih ruža, i da li se iko trudi da otkaći puškom plišanog psa i uteši devojčicu koja se ljuti.
I to izletište nije beskrajno kako se meni tada činilo. I na putu do izletišta više ne miriše proleće.
Doduše, nedavno sam išla biciklom, mirisao je bagrem, put više nije onaj poljski, zemljani. Mislim da sam taj dan samo ja prošla tom stazom i, možda, poneki leptir.
Detinjstvo
Sećanje
Nostalgija
Krila
Gnezdo
Poslednja izmena: