Quantcast

Igra - sastavi priču

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
Puška
Pas
Polje
Ljudi
Jarebice
-------------------



Za mene malenu, i do tada jedinicu, odlasci na izlet sa mamom, tatom, bakom i đedom, bili su PRAZNIK.
Samo ponekad smo izlazili. Baka i đed nisu živeli sa nama. Otac je mnogo radio, majka je brinula o meni, o kući, o svemu.

Na prste ruke sam brojala dane kada će Prvi Maj, dan kada idemo na izlet.
Bilo je samo nekoliko 'Prvih Majeva' koje pamtim. Kasnije se rodio brat, đed se razboleo, a i ja sam ,valjda, porasla.

U ovo doba Korone, uradila sam štošta, između ostalog, sređivala stare slike.

Na slici majka i otac, mladi i nasmejani, čuče u travi. Između njih ja u mantiliću na faltice, panalonice, verovatno, vunene i bele sandalice. Nakrivljena, više se oslanjam na majku. U ruci držim buket poljskog cveća.
Iza nas, ozbiljni, stoje baka i đed. Baka je tada imala 43-44 godine, ali ubrađena crnom maramom, u strogo krojenom sakou, izgledala je starije.
Sliku sam izdvojila od ostalih i stavila je na vidno mesto.

Sećam se puta do izletišta. Hrabro sam išla letnjim putem koji je sekao livadu i polje. Trava tek počela da buja. Svuda oko nas miriše proleće.
Reke ljudi slivale su se na isto mesto.Muzika se čula iz daljine
.
U šumi hrastova i topola ljudi su prostrli ćebad, sedeli i opušteno uživali sa porodicom.
Ringišpil, specijalno postavljen za ovu priliku, pratila je razapeta šatra iz koje je trštala muzika.
Maleno srce radosne devojčice nije moglo da se smiri. Nisam znala gde pre; na ringišpil, ispod šatre, ili da trčim po svežoj travi.

Nisu mi dali na ringišpil, a ja sam htela, htela samo 'jedan krug'. Ne, rekli su, još si mala!
Počela sam da se durim, da kenjkam. Baka je molila mamu i tatu da i oni sednu na ringišpil, da me drže u krilo, pa šta bude. Ne, ne može. kada malo poraste, rekli su
Zaista sam bila ljuta. Nisam htela ni 'vitasok', ni sendvič, ništa nisam želela, samo taj ringišpil.
Otac je hteo da me odvede do šatora odakle se čula glasna muzika.

Ne, ne, neću! Neću, kada ne mogu na ringišpil, neću ni TAMO!
Ipak, otac, majka, đed, baka, ubedili su me da, ipak, odemo.

A ispod šatre, šarenilo, lampiona. I muzika. Papirne ruže u svim bojama, plišane mece, zeke, mace. Sve poređano u ravni, meta za gađanje iz puške.
Otac je prišao, platio čiki i dobio pušku.

'U šta da gađam'? pitao me
Kako to misliš', pitala sam
'Reci šta želiš, trudiću se da u to gađam i biće tvoje.'
'Hoću onu plavu ružu'. Otac se nasloni na improvizovani pult, uperi pušku prema plavoj ruži.
'Ne, stani! Neću plavu ružu, hoću onog medu'
' Ne, čekaj, neću medu, hoću onog kucu! Da, da, hoću kucu!'

Otac nanišani. Promašaj.
Joooj!
Pokuša još jednom, i 'pang', mali beli pas se otkači sa kanapa kojim je bio prikačen kao meta.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Zaboravila sam ljutnju, zaboravila sam ringišpil, sve sam zaboravila držeći u rukama malog plišanog psa.
Danas me on (otac), niti bilo ko, ne bi mogao potkupiti, niti bi mi mogao skrenuti misli sa onog što želim!

Ljudi su počeli da se razilaze. I mi krenusmo kući.
Koraci su mi bili tromi i teški. Đed me podigao na svoja ramena, i tako me nosio do kuće.

Na putu prema kući, majka ugleda dve tri ptičice kako se spuštaju do zemlje, pa uplašeno uzleću, ponovo sleću u travu.
Zastadosmo.
Ptiče, tek ispalo iz gnezda, nemoćno je pijukalo.
Mama uze ptiče i podiže ga prema meni.
Mislili su da je vrabac.Đed i otac, dobri poznavaci lokalne faune, zaključiše po sivoj boji perja protkanoj ponekim crvenim percetom, da je to mlada jarebica.
U pokušaju da uzleti, neslavno je završila u travi.
Par jarebica se trudio da je vrate u gnezdo.
Moji roditelji su i pored velike muke uspeli da vrate ptiče u jato kojem pripada.


Izletište je i sada na istom mestu.Šuma hrastova i topla je tu.
Nema reke ljudi da se slivaju i opušteno uživaju, nema ringišpila, nema ni šatre. Ne znam da li se iko seća raznobojnih papirnih ruža, i da li se iko trudi da otkaći puškom plišanog psa i uteši devojčicu koja se ljuti.

I to izletište nije beskrajno kako se meni tada činilo. I na putu do izletišta više ne miriše proleće.
Doduše, nedavno sam išla biciklom, mirisao je bagrem, put više nije onaj poljski, zemljani. Mislim da sam taj dan samo ja prošla tom stazom i, možda, poneki leptir.


Detinjstvo
Sećanje
Nostalgija
Krila
Gnezdo
 
Poslednja izmena:
Poruka
16.092
Bolom obojeno , sa nekim primesama nostalgije , tek u kapima , u sitnim , sitnim rezovima koji bi se mogli nazvati i oziljcima , krvari danas moje detinjstvo.U stvari , ono nije ni prestajalo da krvari , samo je bilo potisnuto u neki daleki kutak mog uma , tamo gde zive ona ruzna i odgurnuta secanja i tamo je trunulo u zgrusanoj masi , u smradu ocekivanja i u pitanjima , na koje odgovore nikada dobilo nije.
Odavno je to suvo
gnezdo rastureno i vetrom raskomadano , nema ga da isprica tu tuznu pricu.I cemu?Zar bi je neko slusao sada , kada svi misle da je zaborav odneo istinu?Zar bi neko shvatio kako boli kada ne mozes da zaboravis , a prokleto se trudis iz dana u dan , pokusavas da budes neko drugi , neko bolji , ko ce se samo nehajno okrenuti i krenuti dalje...?
Ne...Ne...Ne mogu....
Ne mogu dalje , nemam snage ni volje da napravim korak ,hodovi seku moje noge.
Ne mogu dalje , nemam svetlo koje bi mi osvetlilo put u gustoj tami sutrasnjice koja kao gladna harpija ceka..
Moja
krila su odavno odrezana secivima stvarnosti .Bacena na djubriste da trunu i vriste.
Nemam
krila vise......



Agonija
Nepodudaranje

Ponovo
Rezovi
Izlapelost
 

Hidekel

Početnik
Poruka
16
Tata je javio da dolazi danas. Ne znam… Nije mu to pametno, policijski je čas… šta ako ga uhvate? Brinem, mnogo brinem. Uvek kada javi da dolazi to je za mene prava agonija. Tresem se sve dok ne vidim da ulazi na vrata.

A opet, jedva čekam da ga vidim! Imam i mnogo pitanja za njega… mora da mi objasni otkud ja ovde, čiji je ovo stan? Nekako mi je ovde sve poznato, a opet ima mnogo nepodudaranja… sve stvari su moje. Ali ko ih je ovde preselio i kada? Stan mi je potpuno nepoznat, ali stvari… stvari su moje, sve do jedne.

Još je rano, rekao je da će doći posle podne. Baš brinem. Taj policijski čas… opasno je. Rekla sam mu već da ne dolazi, ali neće da me sluša. Uvek je bio tvrdoglav i na svoju ruku.

Moram da zovem mamu, ponovo. Čitavo jutro pokušavam da je dobijem, ali ona se ne javlja. Mnogo me je strah za tatu… ona je jedina koja može da ga odgovori od dolaska.

Moraću malo da se sredim, nema smisla da ga ovako dočekujem… neuredna i raščupana. Mogla bih da obučem onu lepu plavu haljinu… onu koju mi je on kupio za rođendan.

Otkud ovi lekovi ovde? Jutros nisu bili na nahtkasni. Čiji li su? mislim da još neko ima ključ od ovog stana i da dolazi krijući.

Ponekad izgubim osećaj za vreme… kao neki rezovi. Da sam starija, pomislila bih da je u pitanju izlapelost… hahaha. Znam da nije, jer mladi ljudi to nemaju.

Evo i zvona na vratima, mora da je tata. Poranio je.

„Evo, idem.“

„Zdravo.“

„Uspeo si? Plašila sam se da te ne uhvate… znaš, ovaj policijski čas… Da su te uhvatili Nemci… poludela sam od brige.“

„Mama, kako si danas?“

„Šta ti je? Kakva mama? Tata, tebe je počela da hvata demencija, sve si pomešao. Opet nisi popio lekove? Moraš redovno da ih piješ.“

„Mama, ovo više ovako ne ide. Tebi je sve lošije. Jutros su me zvale komšije, opet si izašla iz zgrade u spavaćici, a napolju je ledeno. Gde si uopšte pošla?“

Srce mi se cepa kad je tata ovakav, sve je pomešao. Stariji je čovek, ima preko 40… znam da to kod starijih hoće da se javi i baba je imala tu demenciju.

Eto, potpuno sam izgubila osećaj za vreme, moram da požurim, zakasniću u školu. Zamoliću tatu da me povede i da mi kupi neku užinu. Mogao bi i učiteljici da objasni zašto kasnim, ipak je on kriv, zadržao me je.

Sumnja

Slutnja

Nepoverenje

Prošlost

Put
 

Биљана

Aktivan član
Poruka
1.177
Sumnja

Slutnja

Nepoverenje

Prošlost

Put

Postavili su danas nove police. Ne znam da li da na nji stavim knjige. Duže vreme me muči sumnja u svrsishodnst papirnatih, pravougaonih između redova čitajućih otisaka misli.Godine koje prolaze, a nisu ih pojeli skakavci, slutnja besnila na aerodromima koji više ničemu ne služe
Limeni kovčezi našeg nepoverenja vozovima stižu, sigurnije je. Ravnicu proburazi nabujala voda, nebom oplakana.
Samo prošlost put svoj nama oslikava.
šraf
miljenik
ostrvo
ogrtač
list
 

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
šraf
miljenik
ostrvo
ogrtač
list
*******

Proleće, leto, jesen ili zima, za nju su bili bez razlike.
Slabije izlazam zimi, slabije šetam, možda sam je zbog toga ređe viđala.Ne znam...

Ogrnuta ogrtačem, ni džemper ni kaput, povijena, u pohabanim, potpećenim, patikama nekoliko brojeva većim, svakodnevno je sedela na klupi na ostrvu ispred velikog marketa.Pored nje bezbroj najlon kesa spakovane kao zavežljaji. Ispred nogu njen miljenik Žućko. Mršav, kratke žute dlake, ali sjajnih okica. Pametnih.

Navikla sam na nju, nekoliko poslednjih godina uvek ista slika. Ona, oko nje zavežljaji, ispred nje Žućko.

Stojeći u redu na kasi, slučajno se okrenuh i ugledah je iza sebe. Stoji povijena, u istom ogrtaču, istim patikama. Glava povezana šarenom maramom. Pogledi nam se sudariše. Nasmeja se ona, nasmejah se i ja, i u trenutku potonuh u dubini njenih prelepih svetlih očiju koje su sjajem odvlačile pažnju sa izboranog lica,
Nije imala korpu. U rukama je držala komad hleba i minijaturni smotuljak iz kojeg se širio miris salame.
Propustih je ispred sebe, da brže stigne na red.
Zahvalno me pogleda, plati svoje i ode na klupu gde je čekao Žućko da ručaju zajedno.

Izašla sam iz marketa, prođoh pokraj klupe i pružih joj veliku čokoladu 'najlepše želje'.
Opet se nasmešila, stidljivo uzela čokoladu i zahvalila.

Jesenas, prilazeći pasažu ugledah Žućka. Sam. Bio je uznemiren, trčkarao levo - desno. Bacih mu parčence kifle koju sam držala u rukama. Nije ni pomirisao kiflu.Dostojanstveno je protrčao prema žutom opalom listu i igrao se sa njim.
Starice nije bilo. Ni taj dan, ni sutradan, ni...
Nestao je šraf koji je čvrsto spajao ženu i njenog miljenika. Ni Žućka više nisam viđala.

I nije se priča završila, i nisam prestala da mislim o njima.
I danas sam se setila plavih očiju, izboranog lica. I danas, kao i tada, ne mogu naći odgovore na pitanja koja me muče; kada je bila mlada, da li je volela i bila voljena? Da li je bila zdrava i prava, i da li je ikada imala cipele koje je volela? Da li je imala kuću i dom i šta se desilo u njenom životu?

Čovek i pas, i žena i pas, i tužne sudbine...i ja koja moram baš sve da zapazim.

Nepredviđeno
Doživljeno
Emotivno
Tužno
Istinito
 

Surogat22

Početnik
Poruka
17
Nepredviđeno
Doživljeno
Emotivno
Tužno
Istinito



JAKOV


Suvonjavi, pogureni Jakov uđe u sobu noseći knjigu. Miris ustajalog duvanskog dima ispuni mu nozdrve. Isprani kućni ogrtač lelujao se prateći njegove korake. Lagano spusti knjigu na sto. Stajao je na trenutak nasred sobe; kao da je razmišljao šta treba dalje činiti. A onda se nepredviđeno okrenu i produži sporim, nesigurnim korakom prema kuhinji. Okrenu prekidač na posudi u kojoj se zagreva voda, uze dve šolje sa police iznad posude koja je tiho zujala. Mrzovoljan i pospan, kao sedativima omamljen, zamuti kafu u obe šolje, nije mu smetalo i ako je kafa hladna, samo da ne ustaje i ponavlja proceduru. Odvuče se nazad u dnevnu sobu, lagano spusti obe šolje na stakleni stočić ispred fotelje i sede ispuštajući uzdah olakšanja. Uze bližu šolju. Polako je ispijao kafu, svaki gutljaj je bio propraćen uzdahom; uzdisao je po navici, kao deo jutarnjeg rituala, kao da skida teret košmarnih snova sa sebe. Živeo je najteže trenutke svog dnevnog bitisanja.

Šolja je bila prazna, posede još malo, a onda lagano poče da ustaje oslanjajući se desnom rukom o fotelju, levom uzimajući punu šolju. Ustade, i kao po navici krenu ka radnoj sobi. Već doživljeno.

Tromo spusti šolju na podmetač, iz džepa izvadi cigarete, stavi ih na sto. Pogrbljen, raskopčanog ogrtača, pogleda letimično po stvarima oko sebe, kao da kontroliše da li je sve na svom mestu, onako kako je sinoć ostavio. Nikada nije doručkovao ili ručao, zavisi kako bi pojedinac nazvao obed u vreme njegovog ustajanja.

Jakov je ustajao između dvanaest i dva. Stvari u sobi bez reda i poretka. Radni sto, metar i sedamdest sa šest fijoka, sa svake strane po tri, na stolu nered, po sobi bez ikakvog reda ris papira za štampač, kutija na kojoj je pisalo: potrošeni toner, sa datumom zamene, štampač marke Samsung, crno beli, lap top sedamnaest inča, monitor, dvadeset sedam inča, kupljen na preporuku optičara kada mu se povećala dioptrija, pored laptopa duboka pepeljara, kutija cigareta, lula, kesa sa duvanom marke „Larsen“; na stočiću pored radnog stola, sa leve strane, tri prazne flaše crnog vina marke „Pro Cordem“, na stočiću su i zumba ili bušač za papir, velika, kapaciteta bušenja sto lista, heftalica, gomila knjiga, poređanih unakrst, Džojsov Uliks, po kom je i njegov pas dobio ime, Herodotova istorija, Biblija i Kuran, mada nije bio vernik; Seneka, Ciceron, šolja sa olovkama, naliv pero crno-zeleno napunjeno plavim mastilom, kutija u koju je ubacivao papiriće na kojima su neuredno ispisane „slučajne misli“ i još puno sitnica koje više nije ni primećivao; na zidnoj plutanoj tabli, velikim slovima ispisan citat koji je negde čuo, zakačen čiodom preko već požutelih napomena i citata. Parket je beležio naviku jutarnjeg kretanja.

Ovog jutra koračao je tužnije i laganije nego inače, kao da gazi po podu prekrivenom slomljenim staklom, koračao i ponavljao citat koji je skoro čuo u nekoj seriji (onaj koji je okačen i na zidnoj plutanoj tabli), ponavljao ga je odsutno, očigledno ga je asocirao na njegov život i ulogu u njemu : „Prijateljski odnosi su opasni. Otvoreni su za dvosmislenost, nesporazume i sukobe i uvek se loše završe. Zato su formalni odnosi bistri kao izvorska voda, pravila su uklesana kao u kamenu, ne postoji opasnost od nesporazuma i traju zauvek. Moraš da znaš da ja ne volim prijateljske odnose, ali veoma cenim formalne. Uz formalne odnose idu rituali, a tamo gde su rituali ide zemaljski red.“

„Bolno istinito!“ promrmljao bi na kraju, nakon što bi naglasio reč red. Nije voleo ni red ni disciplinu, ali ni prijateljstva. Ako su bili u funkciji distanciranja, red i disciplina su za njega bili potpuno prihvatljivi.

Možda je prošlo sat vremena pre nego se zaustavio ispred čajnika i uključio ga, sačekao je da voda provri, a onda je lagano nasuo preko kesice uvinog čaja, odneo je šolju polako do radnog stola, uključio računar i čekao da se čaj ohladi. Prelistavao je štampu na netu, čitajući naslove, opipavajući dlanom spoljne zidove šolje, najpre ovlaš, oprezno, a zatim sve jače i jače dok je ne bi podigao sa stola zahvativši je celim dlanom sa palcem proturenim kroz dršku šolje i iskapio, mršteći se kao čovek koji je popio otrov.

Naslonio se, pogled upro u prozor preko puta. Napolju je davno sve živelo.

„Um, um vraća čoveka u realnost, odvodi i vraća. Sve ovo je bez razloga i svrhe. Čemu ovo ponavljanje? Uvek sam mislio da tok mog života od mene zavisi; iskustvo i godine demantuju svaku misao mladosti – greške mladosti ili je život tako predviđen? Neko reče: „Karakter određuje sudbinu čoveka“, pokazalo se i još po nešto!“

Kako ljudi pričaju, Jakova su kremirali. Kremaciji je prisustvovala najbliža porodica. Kažu, u uglovima očiju bile su suze. Još kažu, na stolu su našli papirić veličine osmine polutabaka na kom je pisalo „emotivnost?“, podvučeno crtom koja se naglo prekidala.

Bio jednom jedan Jakov.



vrelina
polje
vrabac
lutalica
sat
 
Poslednja izmena:

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
vrelina
polje
vrabac
lutalica


Svake nedelje, kada sat pokaže isto vreme, gradom se prolama zvuk crkvenog zvona.
Sedela je na terasi lagano ispijajući kafu i palila, ko zna koju po redu, cigaretu.
Nije volela Crkvu, nije bila vernik, ali je volela zvuke zvona koji se čuju iz centra gada probijaću vrelinu jutra.

Jutros nije slušala muziku sa radija, nije pravila planove za ostatak dana.
Njene misli, lutalice, i ovog jutra, uz kafu, letele su nepreglednim poljima mašte.
Uživala je u jutru, kafi, i cvrkutu vrabaca.

intuicija
realnost
muzika
podne
obaveze
 

Šejn

Elita
Poruka
22.815
Intuicija je nikada nije prevarila. Odmah je znala da je on dobar čovek. Često je maštala o njima, o šetnji po poljima , kako joj ukrašava kosu poljskim cvećem...U realnost bi je vratila činjenica da je oženjen I da živi u skladnom braku. Delila su ih dva kancelarijska stola, bio joj je tako blizu... Njegov smeh je ispunjavao sivu prostoriju kao najlepša muzika. Podne je već odavno odmaklo. Kraj radnog vremena. Vreme da se poslovne obaveze spakuju u fioke i fascikle, da se popravi karmin, kravata i da se krene, svako na svoju stranu. Ona u prazan stan, a on svojoj kući gde ga je čekao neko.

Dan
Pesak
Pas
Zvono
Klackalica
 

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
Dan
Pesak
Pas
Zvono
Klackalica
-----------------------
Svaka popodnenvna dremka donosila joj smiraj i oputštanje. Lako je tonula u san.
Nije volela popodnenvne dremke. Ustvari, volela ih je, i bile su joj potrebne, ali ih je izbegavala.

Noćnih snova nije bilo, ili ih se nije sećala, ali ovi popodnevni snovi...
Kao stvarni. I, uvek, uvek je sanjala Njega. A On lep, nasmejan. Mio. Stvaran.

Ovaj dan je, posle svih vrelih dana, bio tmuran i siv. Težak.
Sve obaveze je završila, uzela knjigu, upalila svetlo sa zidne lampe, i udobno se smestila.

I, opet, stigao je On. Gledali su se dugo, dugo. Nasmejao se, pružio ruke i krenuo prema njoj. Njeno srce je zaigralo svom silinom. Isčekivala je da im se ispružene ruke dodirnu i prsti spoje. I kao večnost dugo, trajao je taj Njegov korak prema njoj.

Čuo se lavež psa, odjeknulo je zvono na vratima. Trgla se baš u trnutku kada su ruke trebale da se spoje.
Nije znala gde je, nije znala ni koji je deo dana, ni da li je noć ili jutro. Sedela je na klackalici jave i sna. Oči su je pekle. Pesak u očima terao je suze niz lice.

Nije volela popodnevne dremke.

-------------------------
Sivo
Godine
Teskoba
Ljubav
Večnost
 

Šejn

Elita
Poruka
22.815
Sivo odelo mu je savršeno pristajalo. Godine su izborale lice nekadašnjem mladiću za kojim su devojke uzdisale. Stavio je šešir na glavu, uzeo kišobran i krenuo u večernju šetnju. Dok je koračao ulicom, prepunoj sveta posmatrao je ljude. Iz restorana, kafića dopirala je muzika različitih žanrova. Čuli su se nerazgovetni glasovi koji su podsećali na zujenje pčela. Deca su trčala ispred roditelja uživajući u njima poznatoj igri. Pogled mu se zaustavio na mladom paru. Pažnju mu je privukao glasni smeh lepe devojke. Teskoba, strah, nemoć ...preplaviše mu telo. Tako je nekad i on, sa svojom Svetlanom. Svetlana, ljubav njegovog života. Devojka crne, talasaste kose i zelenih očiju, koje su se posle četrdeset godina braka zauvek zatvorile. Tako su i oni, kada su bili mladi . Mislili su da je život večnost, da se nikada smrt neće usuditi da ih razdvoji. Eto desilo se, ostao je sam . Seo je na obližnju klupu. Skinuo je šesir sa glave i stavio ga u krilo , imao je osećaj da mu je nekako težak. Ljudi su prolazili, gledao ih je kao kroz maglu. Glasovi su se udaljavali, sve ih je slabije čuo .

Jutro je svanulo. Cvrkut ptica najavio je novi dan. Čistač ulica je uspaničeno trčao tražeći pomoć, iako je znao da njemu više niko ne može pomoći, starijem gospodinu sa šeširom u krilu.

Mart
Čudak
Park
Svetinja
Teret
 

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
Mart
Čudak
Park
Svetinja
Teret
-------------
Možda će svakom ko ovo pročita biti teret da razume, jer u tekstu će se pojaviti Miško. Miško je On. I Miško je Ona.
Da, uvek ga je zvala Miško. I on je nju, isto, zvao Miško.

Te davne godine, godišnja doba su se smenjivala na čudan način.Nije bilo finih, očekavinih, prelaza iz jeseni u zimu, ili iz zime u proleće. Uopšte, cela godina je bila čudna. Drugačija.
Kasnog jesenjeg popodneva, došao je kući noseći sadnicu nekog drveta.
Nije se mnogo interesovala, nije ništa pitala. Znala je da on voli ponešto da 'petlja' oko kuće. Voleo je kuću, voleo je prirodu. Činio je sve da stvori kućicu iz bajke, ušuškanu drvećem, zelenilom i cvećem.

Posadio je drvo nadomak terase na kojoj su, od ranog proleća do kasne jeseni, pili kafu, odmarali se ili, jednostavno, pravili planove.
Kada je dobro ušuškao mladicu, nalio je vodom, pozvao je.

-Miško, šta misliš, koje je ovo drvo?
-Nemam pojma- odgovorila je.
-Ovo je drvo bademovo. Miško, imaćeš svoj badem- reče ponosno je gledajući pravo u oči.
Ništa joj nije značila bademova mladica, tada, ali joj je značio taj pogled, pogled pun dečije radosti i nade.

Posle kišovite jeseni, stigla je zima. Zima bez snega, sa hladim vetrovima i suvomrazicama.
Sumorni dani lenjo su se protezali i neprimetno ušli u proleće.
Badem je izdržao sve zimske vetrove i hladne noći. Te godine je olistao. Tanko drvo i na jednoj jedinoj grani listići.
Izborio se. Dobio pravo na život. Njen Badem.

Sledeća zima donela je mnogo snega i vlage.
Čekali su da okopne snegovi. Radovali su se proleću. S nestrpljenjem su isčekivali ispijanje kafe na terasi.
Kada su se vetrovi stišali, sneg okopnio, oko kuće je ostao trag zime.Polomljenih grančica, suvog lišća što su vetrovi sakrivali ispod snega, bilo je svuda.

Vikendom je on uvek kuvao kafu. Ona se budila malo kasnije omamljena mirisom sveže skuvane kafe.
Tog poslednjeg febrarskog dana, koji je ličio na proleće,ona je spremala ručak, on je izašao da sređuje dvorište.
Lupkala je posuđem kada je ugledala njegovo lice naslonjeno na staklo terasnih vrata.

-Miško, 'ajde izađi da vidiš nešto - pozvao je
-Ne mogu sada, Miško, imam posla- odgovorila je.
-Ali, Miško, samo trenutak. Želim da vidiš nešto-
-Dobro,Miško, dolazim, reče i nagrnu jaknu izlazeći.

Doveo je do badema na kojem je bilo nekoliko rozih nežnih cvetova. Februar, a na grani rozi nežni cvetići.
Oduševljeno je dodirivala cvetiće. Prvi put , od kada je badem posđen, osetila je radost što ga ima. Radost trenutka, radost zbog bademovog cveta, radost što je badem njoj namenjen. Bademov cvet postao je njena Svetinja.
Godinama, s kraja zime, badem im je svojim nežnim cvetićima donosio radost.

Pre nekoliko godina zima je bila blaga. Sve je nagoveštavalo dolazak ranog proleća.
Slušala je muziku, lagano ispijala svoju kafu i gledala kroz prozor. Oko kuće zelenilo.Četinari oporavljavljaju grane posle zime. Samo još da otopli i cveće procveta, pravi park.
Badem je pre nekoliko dana procvetao i najavio proleće
Ali, stigao je Mart, taj nepredvidivi čudak, i jedne hladne večeri uništio sve nežne roze bademove latice.
Uništio je i badem.

Nema više badema, nema više bademovog cveta, nema prvog nagoveštaja proleća.
Nema...
Ostalo je samo sećanje. Ostao je Miško...


------------
planovi
trenutak
dim
cigareta
Noć
 

Šejn

Elita
Poruka
22.815
Sedela je na terasi poluotvorenih očiju. Sunce je pržilo njeno bucmasto telo. Razni planovi vrzmali su joj se po glavi dok je posmatrala vitku komšinicu pored sebe. Glasno je srknula sok iz plastične čaše, obmotala se peškirom i krenula u sobu. Zastade na trenutak, gledajući svoj odraz u staklenim vratima terase i reče :"Od sutra sam na dijeti. Nećeš ga vala majci staviti hleb u usta". Komšinica je zbunjeno pogleda kroz dim cigareta koje su stajale na gomili pikavaca u prepunoj pepeljari. " Ne znam samo sa kojom dijetom da počnem. Još ono vežbanje na onim spravama za mučenje...ne znam da li ću uspeti!?" Otpratila je komšinicu do vrata, istuširala se i otišla do frižidera da pojede nešto. Zagledala se u sliku na magnetu koji je odavno kupila , na nekom od putovanja. Na slici debela žena ispod koje piše :"Opet ždereš". "Pa ždraću, gladna sam" glasno reče, obraćajući se magnetu. Izvadi pileće batake koji su joj ostali od ručka i sede na terasu. Već se smračilo. Ulične svetiljke terale su mrak. "Samo neka prođe još ova noć. Sutra ću početi sa dijetom...ili od ponedeljka...ma šta znam?"Pričala je sama sa sobom dok je u slast završavala poslednji batak.

Sujeta
Žbun
Zastave
Haljina
Oblak
 

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
Sujeta
Žbun
Zastave
Haljina
Oblak
----------

Dan se zavaršavao, veče se prikradalo.Veliki beličasto - sivi oblak, koji je do malopre škrto propuštao slabe zrake zalazećeg sunca, sada se kao zastava viorio na nebu.
U daljini, sa severa, grupisani kao veliki žbun, približavali su se crni oblaci. Iz iskustva je znala da je potrebno nekoliko sati da stignu dovde, i da će kiše biti sigurno.
Volela je kišu, volela je tamne oblake. Volela je.

Zapalila je cigaretu, zagledala se u oblake.
Hm.Voli li kišu još uvek? Šta joj oblaci znače? pomislila je
Setila se da dva dana nije puštala muziku sa radija. Nije nikog telefonom nazvala, nije kosu oprala, nije opeglala majice...
Nešto čudno je obuzimalo. Paralisalo.

Izvadila je iz ormara svečanu crnu haljinu sa rukavima od čipke. Dugo je gledala haljinu namenjenu za malu proslavu sledećeg vikenda.
Sada već sigurno zna da proslave neće biti. Neće obući tu haljinu s ljubavlju odabranu.
Nešto čudno je obuzimalo.
Ona koja je hrabro kroz život koračala, sada j osećala strah. Sujeta joj nije dozvolila da to prizna.Ni sebi.

Tamni oblaci su stigli mnogo brže nego što je mislila. Zamišljena, kroz kolutove dima, gleda kišne oblake.


----------
Kiša
Strepnja
najmiliji
optimizam
oči
 

Natalie Actually

Domaćin
Poruka
4.376
Kiša
Strepnja
najmiliji
optimizam
oči


Kada je prvi put došla bila sam nespremna.

Počela je da pada kiša.Slaba nečujna ali uporna. Sivilo me je obuhvatilo kao da se onaj oblak sa neba spustio i celu me prekrio. Moj večiti neuništivi optimizam se rastopio od vlage sumornog oblaka. Oči su počele da me peku.
Da nije strepnja za najmilije?
Ne. Svi su dobro. Šta mi je?
Ništa posebno, samo tuga. Naizgled bezrazložna i neobjašnjiva praznina koja se stvori niodkud.Uzalud sebi objašnjavam da je sve dobro, skoro pa savršeno, svi snovi ostvareni. Ona me grli najjače što može i steže mi grudi ali ne da mi da plačem. Kada bi htele suze da krenu i stope se sa kišom i oblakom... Zato je tako teška, nepodnošljiva.
Sada znam ako potraje, biće i suza. Kada poteku ona gubi snagu i polako odlazi.
Mislim da dolazi samo da me podseti da postoji i da uživam dok je nema.
A možda mi nešto i govori a ja ne razumem.


Koza
Planina
Pletenica
Prsluk
Prsten
 
Poruka
16.092
Lenjo i jos uvek pospana , prebacila je prsluk preko ramena i smestila se pored prozora, u svoju omiljenu naslonjacu da popije jutarnju kafu .Cela brvnara je mirisala na topli omamljujuci napitak i na sveze jutro .Kroz prozor , iza redova ponosnih borova , uzdizala se planina.Kada je bila dete , cesto je sa svojim dekom odlazila u te tajnovite guste planinske sume , kozjim stazicama su se penjali visoko , visoko , probijali kroz siblje i borovnice i trazili lekovito bilje.I uvek bi njen deka, kada bi nasao neku biljku koja je zracila svojom lepotom , nezno zadenuo u njene pletenice i govorio joj kako je ona sada sumska vila .A ona je bila ponosna i srecna zbog svoje vilinske titule , onako , kako samo dete ume , kada se uzivi i postane deo neke price....

Otpila je gutljaj kafe i uzdahnula....Kroz poluotvoren prozor mirisao je dolazak jeseni ,okicen pticama i onim vetrom koji najlepse huji u granama .Vreme tako brzo prolazi .Kao nabujala , uzavrela reka .Valja nas zivot kao drvlje i kamenje i odlazi....Provukla je ruku kroz kosu .Nije odavno kosu plela u pletenice.
Jos od onoga dana kada je deka zauvek zatvorio svoje oci .Nikada vise cvet nije zadenula u svoju kosu , nije zelela , suvise je bilo bolno biti sumska vila bez nekoga ko to razume.

A planina ju je zvala.Tiho , kroz vetar .Kao da je govorila njeno ime , pomesano sa maglom i snovima ...
"Ne , ne planino .Ti si samo moja proslost koja ponosno stoji i ne moze da nestane ..."Govorila je u sebi i pomalo setno vrtela prsten na zlatnom lancu oko vrata .Prsten koji joj je deka na samrti stavio na dlan.


Neverica
Danas
Kroz maglu
Kuda?
Opravdanje
 

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
Neverica
Danas
Kroz maglu
Kuda?
Opravdanje
-----------------------------

Posle nekoliko vrelih dana, noćašnje nevreme praćeno obilnom kišom donelo je pravo osveženje.
Mada je vreme bilo sunčano i prijatno, danas se osećala veoma tromo.
Izasla je u dvorište, sela na ljuljašku koja se skrivala u debeloj hladovini starog oraha, stavila svoj laptop na krilo i počela da čita.
Ovlaš, pogledom je preletela preko najnovijih vesti u dnevnoj štampi. Ništa zanimljivo što bi joj zadržalo pažnju.
Nogama se odgurivala održavajući isti ritam ljuljaške koji je pomalo i uspavljivao.

Setila se svojih pisanja nekih davnih godina,
Odavno ne piše, sve je ostavila za sobom, okrenula se i zakoračila u neki drugi svet.
Nije znala web adrese, nije znala kuda da krene da nađe barem nešto od svega što je ostalo za njom odvajajući je od realnosti i čineći neki nepostojeći svet primamljivijim.

Tipakujići po tastaturi, ipak je pronašla ponešto od onoga što je tražila.
Udubila se u čitanje. Prošle su godine, s nevericom je čitala i prisećala se situacija i nekih ljudi.
Listala je tekstove, pravila paralelu 'nekad - sad'. Čitanje je počelo da je uspavljuje.

Zatvorila je laptop, ušla u sobu, zažmrila da odmori oči.
U tišini svoje sobe, tražila je opravdanje za uzalud izgubljeno vreme, za likove kojih se kao kroz maglu sećala, za ljude koji su od tihih i mirnih, postali pomalo bahati, za njen ukus naporni.
Prošle su godine, njen stil je ostao isti, percepcija se promenila.
Nije našla opravdanje!

----------------
veče
hladnoća
pospanost
telefon
pas
 

Surogat22

Početnik
Poruka
17
veče
hladnoća
pospanost
telefon
pas




VEČE

Veče,
priroda počinje da se hladi. Po koja kap rose već se nalepila na vlati trave. Otvoreni prozor dopušta hladnoći da se uvuče i u moje kosti. Računar već počinje da baca bledu svetlost po sobi.

Sećanja blede i jača su od istine. Istina je prevrtljiva, lična sećanja su stvarna iako ih je vreme izmenilo, za mene su istina. Da, sećam se tog trenutka kao da ga vidim, osećam mirise koji ulaze kroz prozor, čujem korake u hodniku, kucanje na vrata.

Ne osvrćem se, tada sam koristio pisaću mašina, teško sam se nje odrekao, nastavljam da kucam, u sebi ključam, jer sam zaboravio da zaključam vrata. Milena je ušla, ne čekajući odziv na kucanje. U dva koraka se našla pored mene, stavila mi ruku na rame i čekala da udarim tačku. I udario sam tačku, i pogledao sam u nju, i bio iznenađen što je vidim pored sebe, i njen upad u sobu me iznenadio, i sve je bilo tako čudno.

„Marko, ja odlazim“, rekla je. „Odlazim, odlučila sam, ne mogu više ovako“, zatvorila je oči i tako je ostala par sekundi. Odjednom sam osetio neki nemir, nešto mi je govorilo da se nešto zbiva, nešto što nisam očekivao.

Tišina, gledam je, još ne razumem o čemu se radi, pokušavam da se setim šta smo danas radili, kako ništa nisam primetio, pitam se, ćutim, čekam. Okrenula se naglo, izašla iz sobe. Zatvorila je vrata za sobom.

Sedim, čitam ono što sam već napisao, pogledam telefon, isključen je, uvek ga isključim u radnoj sobi. Nalakćen na sto, sedim, gledam u prozor, noć već preuzima prostor. Palim cigaretu i zavalim se u naslonjač. Čujem zvuke iz dnevne sobe, šumove, nešto sprema, kupi, pakuje. Ne ustajem, čekam da se pojavi. Pitam se o čemu se radi. Odbijam dimove, a onda po navici nastavih da čitam ono što sam napisao. Čitam i razmišljam o čemu je ovde reč, u njenom nastupu, u ovoj najavi.

„Da, da, to je ta adresa“, kaže, telefon joj je na vibraciji dok sam ja u radnoj sobi.
„Dobro, za pet minuta, biću ispred broja dvadeset pet“. Onda tišina. Sedim, taksi. Konstatujem za sebe. Gde će?

Trgnuše me njeni žustri koraci, potom spori, jedan po jedan, zvuk opreznih koraka osobe koja nosi neki teret niz stepenice. Na prvom stajalištu zastaje i kaže: „Imaš pismo u dnevnoj sobi, ne bih sad da objašnjavam. Znaćeš već.“

Ne ustajem, sedim, palim drugu cigaretu, razmišljam da li da ustanem, ustajem, prilazim prozoru i gledam. Stiže taksi, taksista izlazi, stavlja kofer u gepek, otvara zadnja vrata, ona ulazi. Čuje se tupi zvuk zatvaranja vrata. Dobar auto, pomislim, uvek sam cenio kvalitet auta po zvuku koji proizvedu vrata koja se lepo zatvaraju. Gledam u Milenu. Ona se ne osvrće, priča sa taksistom, verovatno mu saopštava odredište svog puta. Čekam da pogleda u prozor. Ne, nije se osvrnula, a možda i jeste, možda mi je promaklo, baš u tom trenutku sam pomislio kako bi ova scena bila dobra za priču koju pišem. Da, nemoguće je da nije pogledala, mislim, a opet, možda je bila suviše opterećena adresom svog odredišta. Ipak, morala je da pogleda. Shvatam da je besmisleno misliti o tome. Prilazim stolu, uzimam papir i olovku i beležim skicu onoga što sam doživeo gledajući kroz prozor.

Naslonjen, ispijam piće gledam u kovertu, bela, ili možda plava, ma, bela je bila, mislim. Nije ni važno. Ne otvaram. Gledam u kovertu, palim ko zna koju cigaretu, pepeljara je puna, trebalo je da je ispraznim kada sam išao do dnevne sobe, mislim. Neka je, kad budem išao za piće.

Sada je već flaša na mom stolu, čaša poluprazna, dosipam, ne dopuštam da se isprazni, i taj prokleti led, zbog njega moram stalno do frižidera. Preći ću u dnevnu sobu.

Osećam nečiji dah na mom licu. Otvaram oči. Uliks se sprema da me umije. Milujem ga, a on me fljasnu po celoj faci. Pospan, trgnem se refleksno. Odisej je moj pas.

„Druže, prvo ja pa ti“.

Ulazim u kupatilo. Uliks me prati u stopu. Mamuran sam. Praznim bešiku. Prilazim frižideru, naginjem hladnu bocu jogurta, neka plava flaša, baš ih čudno sada pakuju.

Silazimo na dvorište. Uliks veseo, trči uz omiljenu tuju, prazni i on bešiku. Čudan je to pas. Nije prvi kojeg imam, ni jedan nije toliko visoko dizao nogu dok zapišava neko stablo. Nurejev!



miris
prašina
pljusak
pukotina
bedra
 

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
miris
prašina
pljusak
pukotina
bedra
-----------

Današnji pljusak doneo je osećaj praznine.Taj osećaj je ispunjava sve češće, ponekada i bez tmurnih dana poput današnjeg.
Kiša je padala obilno, ispunjavajući pukotine u zemlji izazvane dugotrajnom sušom.
Svežina današnjeg dana ulazila je kroz širom otvorena terasna vrata donoseći osećaj hladnoće.

Miris cimeta i vanile širio se kuhinjom.
Obožavala je miris vanile. Uvek je podsećao na oskudno detinjstvo, na malene kugle sladoleda tačno odmerene malom metalnom kašikom za koju se nije hvatao višak. Uvek tačno odmerena kugla sladoleda od vanile.
I ne svaki dan.
A tog sladoleda bilo je malo u retkim poslastičarnicama i samo tri ukusa; vanila, čokolada i malina. Uvek je birala ukus vaile.

Prošlo je mnogo godina. Skoro da je zaboravila vreme kada je bila devojčica, pa i rane mladosti se sve ređe seća, ali nikada ne može zaboraviti oblake vojvođanske prašine i ukus sladoleda od vanile.

Sedela je u pidžami. Svežina današnjeg dana donela je večernju hladnoću od koje je podrhtavala.
Zapalila je cigaretu, poslednju za ovaj dan, onu pred spavanje. Ruka je bila mirna iako je jeza telom prolazila a bedra podrhtavala.

Uzela je duplo ćebe, ušuškala se i zaspala mirnim snom. Hladnoća i miris vanile ispunjavali su sobu.


*********
Odlazak
Kosa
Oči
Usne
Jutro
 

Hidekel

Početnik
Poruka
16
Odlazak
Kosa
Oči
Usne
Jutro


*****

Pisak lokomotive označio je polazak. Zapara svud u vozu – u kupeima i pretrpanim hodnicima. Sladunjavi i kiselkasti smrad
ljudskih telesa draži nozdrve, tera suze na oči. Jednima je ovo putovanje povratak, drugima odlazak.

Otvaram prozor u hodniku da udahnem ledeni vazduh. Retke pahulje uleću kroz tek otškrinut prozor, lepe se za kosu i usne.
Kroz titravu svetlost ranog jutra razaznajem obrise. Protrčavaju drvoredi, pragovi na susednom koloseku, kuće na blagim brežuljcima
pored pruge.

Žamor i klopot točkova teraju svaku suvislu misao. Pokušavam da ignorišem svu tu buku i da razmišljam o nečem drugom. Primenjujem
savet iz priručnika za samopomoć i pokušavam da prizovem sećanje na neko lepo i tiho mesto, na miris toplog mleka, dodir meke ruke.
Upinjem se iz sve snage, naprežem svaku moždanu vijugu, izvlačim na silu stare slike pohranjene u zabitom delu mozga. Ne ide. Ne vredi.
Prozaični dijalozi, opscene dosetke, guranje i stiskanje pobeđuju.

Hvatam sebe kako počinjem da prisluškujem tuđe razgovore. Lepe se reči kao mušice na vetrobransko staklo. Hvatam reči povezane u nizove
i one otrgnute koje dolaze iz drugih pravaca. Osećam se kao voajer, kao uhoda… Uvlačim se u tuđe živote, tuđe sreće, patnje, radosti, podlosti,
zlobe, nežnosti… Znam da to ne radim namerno, već pod pritiskom okolnosti, a opet osećam kajanje.

Voz počinje da usporava i polako staje. Čitam natpis na staničnoj zgradi. Poznato ime grada izaziva olakšanje. Znam da će ovom mučenju uskoro
doći kraj.

*****
titraj
dlan
teskoba
suton
svitanje
 

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
titraj
dlan
teskoba
suton
svitanje
---------------

Posle noćašnjeg nevremena, i grmljavine koja je trajala do svitanja, osvanuo je tmuran dan.
Probudila se umorna, okupana znojem.Prozor je bio zatvoren zbog grmljavine, sparina zarobljena u sobi iscrpila joj je svu snagu.

Jutarnji ritual ispijanja kafe prekinut je dolaskom nenajavljenog gosta koji je samo protutnjao ovog jutra, nezadržavajući se, ali dovoljno da je izbaci iz svakodnevnog jutarnjeg mira.

Vreme se menjalo; od oblačnog, sunčanog sa 'prženjem', do teških oblaka praćneih obilnim pljuskom koje je, opet, oteralo sunce obećavajući ostatak dana lepim.
Smena godišnjih doba u nekoliko sati prepodneva, narušen jutarnji mir ispijanja kafe, titraji koje je osećala u stomaku, stvaralo joj je teskobu.

Pila je popodnevnu kafu, slušala laganu muziku, pokušala da se opusti i pripremi za sutrašnje obaveze.
Rosa po travi, od malopređašnjeg pljuska, svetlucala je pod sunčevim zracima prelamajući kapi u spektar najlepših boja.
Duboko je udahnuhla, tehnikom disanja pokušala da smiri titraje i otera teskobu.
Nije bila sujeverna. Ni iz radoznalosti nikada se nije upuštala u tumačenjje saveta za zabavu iz revijalnih časopisa, ali danas, onako napeta, dugo je gledala u svoje ruke. Ruke. Dlan. Linije. Kao kroz maglu, sećala se da postoje dve važne linije; linija srca i linija života.
Njen dlan nije bio mnogo izbrazdan linijama. Jedna isprekidana i jedna kraća linija.

Napravila je mali buketić od kadife, nevena, anemone, asparugusa.Asparagus i anemona su uobličili buketić.
Malo će odmoriti, nadala se da će je san okrepiti.Posle sna, u suton, odeneće buketić.

Još jednom je pogledala svoj dlan. Nije znala koja je linja života.

------------
kap
Boje
sparina
san
čaša
 

Natalie Actually

Domaćin
Poruka
4.376
kap
Boje
sparina
san
čaša


Otupela od guste nepokretnosti vremena sedela je nepomično i posmatrala plavičastu boju vazduha. San joj je sklapao oči, ali sparina je gušila. Između sna i jave lelujalo se drveće čudno poplavele zelene boje.
Teškom rukom je posegla za čašom,žeđ je naterala na pokret, ali ruka je bila tuđa.. Prevrnula je čašu, voda se prosula..
I dalje nepokretna posmatrala je kako se voda razliva po stolu. Tada je vodena fleka narasla do ivice stola i u kapljicama počela da pada na zemlju.
Kapi su padale u pravilnom ritmu i oči su joj ostale prikovane za tu igru.
Pratile su ritam srca ili je srce zakucalo u ritmu kapljica.
Kap kap kap kap kap kap kap......


Kiseonik
Neven
Čaj
Uzdah
Telo
 

Surogat22

Početnik
Poruka
17
Kiseonik
Neven
Čaj
Uzdah
Telo



Bogomoljka


Visoko iznad prolaznika gledam noćna svetla i čekam zvono na vratima. Klima prija. Čašom hladim dlanove zagledan u ledene kocke uronjene u tečnost. Kratkim trzajima šake silujem tečnost, teram je da pravi vrtloge. Postoji li delanje izvan misli?

Kratko zvono, ulazi Marta, lagano odevena.

– Ćao, stigao si! Kako je bilo?

– Uobičajeno, vremenske zone, trideset sati budan.

Ovlaš naslonismo glave u znak pozdrava.

– Šta piješ?

– Nije čaj, reče uz osmeh.

– Sipaj i meni, idem odmah na tuširanje, sva sam se ulepila.

– Morao bi se pripaziti, toliko biti budan, zavrte glavom.

Kažu za Aleksandra Velikog da je božanski mirisao?

Noć sa Vetrom rodi četvoroglavog Erota.

Dodiri, beli zid, ona na stolu, zavesa leprša, telo, stomak, butine i crvena kolena, bela zadnjica, tragovi prstiju, ramena u poniranju, gospođo, jeste li zalutali, ja sam u prolazu, želje su mi daleko odavde, čemu se nadate? Rikali smo, bik, slon… siktali kao zmije… uzdasi, teško disanje, kiseonik!

Stanovi su grobnice u kojima se pripremamo za smrt, čekamo njen dolazak. Službenici pogrebnih preduzeća svakodnevno iz njih iznose gomile otpada, trupla koja naseljavaju čistači prirode.

Moja priprema za smrt je temeljna. Imperativ – ne umreti u stanu, umreti na trotoaru, na ulici, u parku, u automobilu, telo trune, telo je leš.

Klima dosadno kvari muziku, smeđa tečnost u čaši, kristali leda umiruju misli, ohrabruju na nove poduhvate, raširena bedra se tresu, grče, istežu, zmija se obmotala oko jajeta, Borej će se oglasiti, kobile će okrenuti zadnjice prema vetru, čekaće začeće, znoj kaplje po telu, kapi klize po nebu, ližem unutrašnjost njenih bedara prateći kovitlanje zvukova, jezik ore misli, kap znoja udari u zenicu, oko se kotrlja po plafonu, uživam u njenim ranama, u mirisu žene su sabrani svi mirisi: miris života, miris tamjana, ribe, reke, obale, močvare, mora, ruže, lavande, neven, miris umora, miris smrti, nastavi, daću ti oba, meni ne trebaju, uvijaću se oko tebe do jutra, iz našeg jajeta izrodiće se zmija, ponoć će nas zateći pijane, zaboravili smo na predahe, isisavamo se, osećam drhtaje uterusa, deo sam njene histerije, kastriraću oca, oženiću sestru, ko prekrši tabu i sam tabu jeste, čim padne noć uspužem se uz prvu višespratnicu, smejem se nesrećnicima koji habaju asfalt, njihovim dosadnim istorijama, jadnim životima, predrasudama i ljubavima, misao stvara iluzije, gledaju me i saželjavaju, ne vide moj prezir, ne znaju da ih iskorišćavam, da se hranim njihovom uobraziljom da žive, srećnog života nema, nesreća je i svet stvorila, Kain je ubio, šezdeset devet reči izgovorismo; lebdeli smo nad planom postelje, rotirali i uvrtali se oko zajedničke ose. Lagano spuštanje, poniranje u čašu uz plavičasti ukus dima koji maskira realnost.

Strčao sam niz stepenice. Od ulaza do dragstora osamdesetdevet koraka. Teret u levoj pa u desnoj ruci. Setih se zaljubljenih iz zgrade preko puta. Čekala ga je nalakćena na prozor, kad bi stigao mahnuli bi jedno drugom, potrčao bi prema njoj; nije se pomerala ni okretala, on bi uletao u stan, otkopčavao pantalone ne skidajući ih, sjurio bi se kao kobac, čekala ga je kao žrtveno jagnje, bez reči, sa pogledom uprtim u prolaznike, igrala je najdražu ulogu. Gledajući bicikliste zamišljala je moćnu, krutu i glatku stvar među nogama, čeznula za osećajem prvog orgazma koji je doživela vozeći bicikl.

Hipnotisan tražim zaklon, divim se grafitu na oronulom zidu, ubijaju me prolaznici svojim pojavama, mrzim sve što gmiže, mrzim semafor i njegov autoritet, istopljeni sladoled na asfaltu, zvono telefona, identična lica, ljude ogrnute hitinom, njihove glave, grudi i stomake, njihovu čežnju i želju za sticanjem, prikupljanjem, strah od gladi, nikad ne jedem, hranim se čitajući jelovnike, spavaonica je moja tamnica i sudnica, noćima sam sebi sudija i dželat: sudim, kajem se, žalim, želim, čeznem, patim, stidim se, zaklinjem da bih jutrom sve odbacio; u noći, u tami, najlakše slažem, zgrešim, zaboravim na sebe, u dubokoj noći prezirem autoritete, ujutru se stidim svojih misli i želja za slobodom, dan i svetlost ubijaju svaki integritet, stid ili strah, strah od stida ili stid od straha?

Osetih oštar ubod u grudima, nestajalo mi je daha, krenuh prema klupi, sedim, pokušavam da dišem.

– Čovek može biti besmrtan samo posle smrti, ovo sam želeo, pomislih.

U grudima eksplozija. Čelik, crven, užaren, nakovanj i čekić! Ne čujem glasove, buku saobraćaja, nema prostora, samo misao i belo pa tama. Udarci čekića u glavi. Kraj. A onda bi prazno i ništa.

Poluspušteni kapci, staklast pogled ispod njih. Potrošilo se jedno telo.



  • mrav
  • muka
  • smrad
  • san
  • ljuto
 
Poslednja izmena:

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
mrav
muka
smrad
san
ljuto

------------------

Bila je u godinama kada su vremenske (ne)prilike bitno uticale na njeno razmišljanje i raspoloženje. Da li je samo nesnosna vrućina uticala na muku koja je pritiskala, ili sve ono zarobljeno u njenoj duši, ko to zna?!

Smetale su joj vrućine, smetali su prelazi godišnjih doba, smatala je kiša, iako je kišu volela. A tu kišu je zavolela pre mnogo godina.Gospođa kiša, u pratnji tamnih oblaka, slivajuži se niz stakla prozora, bila je družbenica njenim suzama koje su joj donosile olakšanje. Gospođa kiša, suze, i ona pokraj prozora.

Umalo da zaboravim najvažniju gospođu iz društva, Gospođa Samoća, Doselila se jednog dana, iznenada, raskomotila se, udobno smestila. I ostala.
Ona više nije obraćala pažnju na Gospođa Samoću, i dalje bi se obradovala Kiši, kao da je potpuno sama.

Ova vrućina prži mozak, a ona razmišlja o Kiši.
Lagano se pomerala na ljuljašci u debelom orahovom hladu.Gugutka iz daljine je nadglasila cvrkut vrabaca.
Jedan mrav hrabro se nosio sa mrvicom koja je bila preteška za njegovo telo.
Zagledana u mrava, pratila je njegove krugove. Razmišljala je o smislu. MIslim, ipak, da je njene misli opkolio besmisao.

Besmisao paklenih vrućina, prerano požutelog opalog čišća, izgovorenih reči koje su je gušile kao najteži smrad, besmisao neizgovorenih reči koje su ljuto zastajale u grlu koje je (pred)osećala i koje su je gušile više nego one izgovorene.
Nikada nije znala da li je smisao u besmislu, ili je besmisao u smislu.

Vrućina, cvrkut ptica, lavež psa koji je dopirao iz daljine, obamrlost tela i uma od dugog ljuljanja, učinile su je pospanom.
Nije volela popodnevno spavanje, ali je sve češće tonula u iscrpljujući popodnevni san.

Tonući san znala je, bila je sigurna, da je smisao u besmislu!

--------------------
muzika
tisa (drvo)
prkos (cveće)
razmišljanje
odluka
 

Natalie Actually

Domaćin
Poruka
4.376
muzika
tisa (drvo)
prkos (cveće)
razmišljanje
odluka

Ispod rascvetale trešnje igrala se devojčica,mršava, bleda u snežnobeloj haljinici i sa belim mašnama u crnoj kosi. Bele latice su joj padale na lice dok je utonula u neko detinje razmišljanje lelujala oko stabla trešnje.
Iz kuće se kroz prozor čula tiha muzika sa radija.
Podizala je pogled ka krošnji, bezglasno pevušila neku čudnu pesmicu dok su se usne oblikovale u reči.
Pesmu i zanos igre je presekla galama iz kuće..
Zastala je i slušala. Tonovi su postajali sve oštriji i jači..
Pokrila je uši rukama i zatvorila oči.. ali nije pomoglo. Strašno su kroz malene ruke zvučali ti glasovi i terali je da pronađe skrovište od buke.
Osvrtala se.. i nije ga bilo. Pogledala je ka kapiji, znala je da ne sme..
Pored kapije je usred leje neprocvetalog prkosa tisovo drvo teralo zle duhove. Ipak je donela odluku.
Krenula je ka kapiji i samo momenat zastala neodlučno dok su besneli glasovi iz kuće, hrabro je otvorila kapiju i istrčala na ulicu.
Trčala je, trčala, trčala...

Seme
Plod
Srebrno
Brod
Nebo
 

Duki Lu

Veoma poznat
Poruka
12.359
Seme
Plod
Srebrno
Brod
Nebo
************

'K'o brod u boci putujem A neću stiči nikamo Jer predobro se poznajem Da bez tebe bih mogao
K'o brod u boci putujem I previše ti dugujem A dao sam ti premalo...'

Slušala je tihu muziku.Ni sama ne zna koliko dugo se prepuštala muzici i istoj pesmi večeras.
U glavu su joj odvazanjala stihovi 'predobro se poznajem Da bez tebe bih mogao...'

Klima je nemilosrdno tukla njena razgolićena ramena. Znala je da će opet imati problem sa vratnim i ramenim delom. Bilo joj je hladno ali je mrzelo da isključi klimu, mrzelo je da navuče neku majicu sa rukavima.
Zapalila je ko zna koji cigeretu po redu. Bila je tiha, pomalo obamrla u svojim mislima.

'K'o brod u boci putujem A neću stiči nikamo...', Ponovo je pustila istu pesmu, odvrnula zvučnike, otvorila terasna vrata i izašla na terasu. U noć.
Pogasila je svetla oko kuće, sela na ljuljašku pod orahom, onu istu koja joj donosi spas od dnevnih žega.
Noć suviše mirna. Ni dašak vetra da joj barem pomiluje lice, ili da pomeri neku grančicu i list.

Mesec pun, činilo se, vrlo blizu skoro na dohvat ruke, bojio je nebo i ovu noć srebrno.Noć od srebra!
O, kako je malo trebalo da je Mesec i ova atmosfera asocira na stihove, stihovi na prošlost.
Ova noć, kao nabujalo seme koje je pustilo klicu spremnu da odmah podari plod, plod sećanja.
Pokušala je da otera vrludave misli. Bezuspešno!
Ustala je, lagano došla do računara i promenila pesmu.
'Brod u boci' smenila je 'Noć od srebra....'

'Uvek sam pitao, kada to tugu sreća odveže?A sad sam shvatio.To saznaš kad je najteže.A, s tobom sam mogao sve.
Topio suze u osmehe.A, s tobom sam umeo sve, Bojio sumrake u svitanje....'

Srebrna noć bez daška vetra, Mesec se izdigao još visočije blistajuću u svom sjaju i lepoti.
Zapalila je još jednu cigaretu. Osećala je kako joj dim ispunjava pluća i imala utisak da je večeras preterala sa cigaretama.
Znala je da će pesma zrikavaca zamreti pre nego što uđe u kuću i zaključa vrata.


***************

*Noć
*Svitac
*Tišina
*lavež pasa
*Svetiljka
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.