U zabacenim vlaskim selima istocne Srbije, sahrana je ne samo oprostaj od pokojnika, nego i pazljiva i posvecena priprema svih potrebnih uslova za njegov bezbedan put na onaj svet. Ne dajuci ni pet para za pogrebne scenarije po kojima preminulom neko od bliznjih treba da odrzi govor, vlasi angazuju zene koje bi neupuceno uho moglo nazvati narikacama - a koje su u stvari zboriteljke s mrtvima, padajuci u trans i mrmljajuci s pokojnikom glasom koji se pojavljuje iznenada, kao pucanj, glasom jezivo dubokim ,koji kao da se, nakon saplitanja o grcevit plac, s ivice sveta zivih naglo sunovracuje u ponor onostranog, u kojem nema svetla, nema radosti, nema zvukova, mirisa, gutljaja niti zalogaja.
A svega toga pokojniku treba, jer je buduci stanovnik upravo tog i takvog sveta.
Zbog toga starice - jer vlaski su obicaji ukorenjeni u matrijarhalnom - vezuju najpre cvece u kitice koje u camcicima napravljenim od lisca, uz zapaljeno svecu, pustaju niz nekureku ili potok. Veruje se da reka zavrsava tamo preko, pa se njome preminulom salje svetlost, kojom ce rasterati tamu, a cvecem ce, kazu, otvoriti vrata raja.
Kasnije se, istoga dana,u pokojnikovoj kuci organizuje pomana, ritualno slanje hrane i pica na onaj svet. Na sto se najpre postave obredne pogace ukrasene simbolima koji stite od nesrece i koji se, kao udice, kace na onostrano ne bi li sobom povukli sve sa stola. Zatim se redjaju cinije s kuvanim jelima, tanjiri s mesom i sirom ili krompirima, salate, slatkisi, flase s vodom, sokovima, a bogme i alkoholom ukoliko je pokojnik voleo da gucne.
Sve ce to, jeduci i pijuci, preuzimajuci na sebe ulogu medijuma, na onaj svet poslati gosti na pomani.
Sto vise ljudi bude jelo i pilo, to ce pokojnik biti bolje namiren i obezbedjen.
Uzduz i unakrst se po stolu polegnu dugi vrbovi stapovi okiceni cvecem.
- Cemu to sluzi? - pitam jednu prastaru baku koja je, kako sam dobro procenila, bila glavna.
- Da se brani od Srba. - kaze baba ozbiljno.
Podignem obrve u cudu:
- Pa zar mi i na onom svetu pizdarije pravimo?
- Ne, ne - odmahuje mama rukom - na ovom. Ne pravite pomane i ne saljete nista, pa su vasi gore gladni, i onda otimaju od nasih. Ali ne brini. Tvojima cemo mi da posaljemo.
i zaista - seta baba oko stola kao prvosvestenica, kadionicu podigla visoko i ne stedi tamjan, pa onim dubokim glasom namenjuje posluzenje redom: najpre sveze otislom, zatim rodbini koja ga je tamo sacekala, a onda i preminulima gostiju koji su dosli na pomanu da pripomognu.
Desi li se da je pokojnik bio veseljak, da je voleo pesmu i igru, udesi se da mu na novu adresu, posredstvomgostiju a u organizaciji prastare prvosvestenice, posalju i zabavu: peva se i igra u dvoristu po kojem je nekad hodao i time mu se noge i srce pune ritmom, a usi melodijom.
A kada uvece selo zaspi, vazduh neobicno titra.
Treperi od nekog nevidljivog slavlja, kojim se, tamo negde, nekome zeli dobrodoslica.
zelengrana
prstohvati
kalastura
izmisljeno
prebrojavajuci
