Cupavka
Domaćin
- Poruka
- 3.593
Dobro- onda cu ja od ove Bukijeve kerefeke da probam nesto da "skarabudzim", pa da vidim je l mogu nekako da pripomognem pokretanju nastavka 
.
Aaa, divan dan je- sunce, plavetnilo i kristalna vidljivost omogucuju mi cak i vrh planincine moje drage da vidim kao da sam na par a ne na 40 km od njenog vrha. Takve su me okolnosti i izmamile u setnju do posla danas. Na pola puta do grada, ugledah prugu i pade mi na pamet da bi bilo zanimljivo da danas put nastavim balansirajuci po sinama, kao kad sam bila mala. Oduvek sam volela vozove i ono klaparanje i onu sporost njihovu, mislila sam, malo trapavo pokusavajuci centru za ravnotezu da objasnim svoju misiju. Petljajuci patikama po klizavoj i glatkoj gvozdjuriji, gledala sam pustos oko starih i napustenih vagona na praznoj stanici, pored koje sam prolazila. Ovuda vec godinama nema putnickog saobracaja. Tek ponekad ume da me iznenadi pun voz koji odlazii iz, jos jedino ugljem bogatog kraja. Setih se da bi bilo lepo da sam dete vozom provozala po ovim zabitima u kojima sam odrasla, dok sam mogla to da uradim, no , sad je kasno...Odustadoh od lomljenja skocnih zglobova i predjoh na sledecu disciplinu- skackanje po drvenim, od ulja crnim pragovima. Pazeci da ne promasim ni jedan, pokusavala sam da ustalim ritam svojih doskoka i pronadjem tajni sistem po kom su pragovi postavljani na bas toj udaljenosti jedan od drugog...sva sam se udubila u taj posao, da nisam ni primetila nekog cudnog, ocigledno dokonog tipa, kako me gleda tipicnim vatozjalavackim pogledom sa kraja perona i verovatno misli da mi fali neka daska, cim skakckam po istim, ovako matora. Ma, boli me uvo, mislim i ponovo nastavljam da skaucem kolosekom. Udubivsi se opet u svoje rasejane misli, doziveh parvu malu navalu voznih uspomena- od prvog putovanja vozom kog se secam, na more u ,kako se ispostavilo mnogo godina kasnije , zemlju mojih snova- Grcku, preko jedne od prekretnica u mom zivotu, sto se desila usled poznanstva na jednoj zeleznickoj stanici, pa sve do poslednjeg putovanja vozom, takodje na more, ovog puta Jadransko...smeseci se blazeno, pod utiskom koji su ostavile te uspomene, pomislih kako bih totalno blesavo izgledala tek sad onom tipu sa kraja perona...
.Aaa, divan dan je- sunce, plavetnilo i kristalna vidljivost omogucuju mi cak i vrh planincine moje drage da vidim kao da sam na par a ne na 40 km od njenog vrha. Takve su me okolnosti i izmamile u setnju do posla danas. Na pola puta do grada, ugledah prugu i pade mi na pamet da bi bilo zanimljivo da danas put nastavim balansirajuci po sinama, kao kad sam bila mala. Oduvek sam volela vozove i ono klaparanje i onu sporost njihovu, mislila sam, malo trapavo pokusavajuci centru za ravnotezu da objasnim svoju misiju. Petljajuci patikama po klizavoj i glatkoj gvozdjuriji, gledala sam pustos oko starih i napustenih vagona na praznoj stanici, pored koje sam prolazila. Ovuda vec godinama nema putnickog saobracaja. Tek ponekad ume da me iznenadi pun voz koji odlazii iz, jos jedino ugljem bogatog kraja. Setih se da bi bilo lepo da sam dete vozom provozala po ovim zabitima u kojima sam odrasla, dok sam mogla to da uradim, no , sad je kasno...Odustadoh od lomljenja skocnih zglobova i predjoh na sledecu disciplinu- skackanje po drvenim, od ulja crnim pragovima. Pazeci da ne promasim ni jedan, pokusavala sam da ustalim ritam svojih doskoka i pronadjem tajni sistem po kom su pragovi postavljani na bas toj udaljenosti jedan od drugog...sva sam se udubila u taj posao, da nisam ni primetila nekog cudnog, ocigledno dokonog tipa, kako me gleda tipicnim vatozjalavackim pogledom sa kraja perona i verovatno misli da mi fali neka daska, cim skakckam po istim, ovako matora. Ma, boli me uvo, mislim i ponovo nastavljam da skaucem kolosekom. Udubivsi se opet u svoje rasejane misli, doziveh parvu malu navalu voznih uspomena- od prvog putovanja vozom kog se secam, na more u ,kako se ispostavilo mnogo godina kasnije , zemlju mojih snova- Grcku, preko jedne od prekretnica u mom zivotu, sto se desila usled poznanstva na jednoj zeleznickoj stanici, pa sve do poslednjeg putovanja vozom, takodje na more, ovog puta Jadransko...smeseci se blazeno, pod utiskom koji su ostavile te uspomene, pomislih kako bih totalno blesavo izgledala tek sad onom tipu sa kraja perona...
