Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Mislila sam da sam poslednja od svog soja. Mnogo vremena je prošlo, bilo bi smešno brojati dane , mesece, godine, čak ne znam ni koji je vek, od kako, sama, lutam svojom šumom, na planini. Zaboravljam...Mislim, da je ime planine, nešto u vezi ptice, možda kosa i meseca maja, u čijim noćima uživam, jer je nebo, tad, besprekorno isprskano zvezdama.
Nadomak šume, nekad beše Beli Grad, ali u njega se nerado spuštam, nerado se sećam "Dečaka", sa dugom kosom, koji mi je poklonio ovu prokletu besmrtnost, ispijajući moju krv, olako i oblaporno, kao vino.
Ali noćas....negde blizu samog srca šume, moj bezbrojgodišnji mir, beše zauvek narušen.nanjušila sam, pre nego što su moje oči videle, ležao je, potrbuške,čovek, pravi čovek, i znala sam, odmah, da ću na njegovom vratu, naći tragove oružja,jedinog, koje je, Nama, potrebno. Malo dalje, ležao je i konj, rastrgan i dopola pojeden.
Znači pronašla sam Te, "lepi moj Dečko", tražiću te, tražiću te, do kraja sveta i vremena...Ha,ha,ha, toga bar imam na pretek!

-hrast
-beleg
-osveta
-dan
-ime
 
Dan samo sto nije, vreme je za pocinak, hrastova suma je i dalje tamna. Trebao bi da promenim lokaciju, opet, ne znam ni ime coveka koga sam ubio, moze biti bilo ko, cak i sin nekog plemica. Mmmmmm, ali njegova krv je bila tako mlada i sveza. Moram biti malo pazljiviju ubuduce u ovim, iznenadnim naletima gladi ostavljam beleg preko cele Evrope za svako iznendani napad gladi u poslednje vreme mi se to desava cesto. Sta mi se to desava nekad nisam ni radio tako, moram biti pazljiviji ili ce me neko naci u potrazi za osvetom. Trenutno ne bi trebalo da se opterecujem tim, veca briga bi mi bila da seljaci krenu da me traze.
Nadaomak moje pecine, mog utocista, mog kamena ispod koga se skrivam svakog jutra, cuo sam suskanje lisca u daljin, prvo sam pomislio da je to vetar ali se ponovilo jos par puta. Nemoguce da su seljaci jos je rano, osluskivao sam i svatio da je u pitanj jedna osoba, tolko neoprezna da bi pomislio da je namerno, cak sam mogo sa sigurnoscu da kazem iza kog hrasta se krije, moracu da rizikujem ne smem otkriti svoje skloniste.
“Ko je to? Pokazi se!”

-svitanje
-usamljenost
-pecina
-baklje
-mrak
-krzno
 
mrak, moje vecno utociste. i opet se zadesih u ovoj prokletoj pecini po ko zna koji put. sta sad? kuda sad? gde su sada ostali? sta se zbilo sa ostatkom reda? secam se kao kroz maglu da se sve munjevito odigralo... da, znam da je konstantin uspeo da posece dvojicu i da je potom nestao u dimu iza velike vatre kod ambara. da... slike mi se ponovo vracaju... otac alfonso i sibila su utekli bradatom inkvizitoru kroz razbijeno staklo crkvene rozete... tako mi ozirisa, pa oni mora da su onda poginuli tamo dole, balkon je bio visok najmanje 9 metara. a helen? dodjavola... secam se da je ugrizla jednog inkvizitora i potom ju je pogodila strela... dalje se ne secam... ako je umrla... ne, ja to necu podneti...
navukao sam krzneni ogrtac na sebe, uzeo dve baklje i opet izasao u noc. kisa je stala. nebo se na istoku lagano osvetljavalo, uskoro ce zora. neka me jeza uhvati. osecanje usamljenosti koje mi se danima talozilo u srcu konacno buknu i rasiri ledeni talas po mom telu. sam. nigde nikog vise da mi pomogne. ali moram to uciniti sto pre, pre svitanja, ili ce ona...
nacinio sam tek tri koraka niz padinu brda i crnopera strela fijuknu niotkud i zabi mi se u grudi. padoh. trebao sam znati...strazari jos vrebaju...

bal
simfonijski orkestar
rov
kontrabas
armagedon
odraz
 
Život...?Razmišljam o tome...dugo već,predugo.Tako ga je lako izgubiti,jedan metak,jedan šrapnel...i nema te,kao da nikada nisi ni postojao.Postaneš ime na spomeniku...postaneš...ma nije to više ni bitno.Mislim,nije ti bitno jer te nema...a nema te jer te je neka budala poslala u rat,jer je druga budala ubila treću budalu i izazvala rat... Večeras je bal za nas oficire.Sutra polazimo na srpsko bojište...Odraz u ogledalu...bio sam zadovoljan svojim izgledom...Fijaker se lenjo probijao kroz gomilu...već se vidi Opera...čuvena Bečka Opera...Još desetak metara i tu smo...Vozaču sam dao bogatu napojnicu,kao da se opraštam sa njim...bio je to stari fijakerista...uglađen i ružan...nekako smešan...ali on neće na Srpski front...ja hoću...Penjao sam se uz stepenice i već polako počeo da prepoznajem 'fon' ovog,'fon' onog...doduše i ja sam fon...i nisam sretan zbog toga,nisam...Težak miris me je dočekao na vratima dvorane...miris slatkih i skupih kolonja...miris duvana i smrad znoja...igralo se...mirisi su se pomešali i polako me uvodili u neko stanje polu sna,bilo je toplo,pretoplo....''Fon Gerhard'' dreknuo je vratar,kao da je hteo da nadjača svojim glasom kompletan Bečki Simfonijski Orkestar...ima nešto u tom glasnom najavljivanju kad te najvljuje neko ko ima jak i normalan glas...večerašnji vratar je zvučao poput kontrabasa i izgledao je kao kontrabas...ma sigurno je bio kontrabas...ili se to meni samo činilo.Poklonio sam se prisutnima i krenuo prema maloj dvorani...Grlo mi se sušilo od same pomisli da ćemo večeras tancovati...plesati a već prekosutra nas čeka rov i Srpski seljak...čeka nas izvesna smrt...čeka nas Srpski Armagedon...

-Bogomoljka
-Tanjir
-Avala
-Ritam
-Srebro
-Brod
 
Zora me je pomela, prvi put, posle toliko vremena, zaboravila sam na nju. Daleko sam od svog utočišta, tragove sam pratila, sve do Avale,proklete planine , nadomak Belog Grada.
Mi-šua, ostareli stepski vuk, jedva me je odvukao sa osmatračnice. Jurila sam ka brvnari, proklinjući dovoljno glasno, da je čak i jedna bogomoljka umrla od straha.zaboravila sam koliko mi je glas strašan, u naletu besa.
Sa gađenjem sam odgurnula tanjir, pun sveže krvi, od očajnički brzog ulova. Još jedna nova stvar...nisam osećala glad.
Zavukla sam se pod krevet, prisećajući se, menjala bih svo srebro, nakupljeno od naivnih žrtava, koje su mislile da me takav metak može zaustaviti, za ritam svog zaustavljenog srca.
Osećam se ko brod, izgubljen na pučini....Znam da mi čuješ misli....
Još uvek si jači od mene. Još uvek ne znam tajnu tvoje smrti....
Muče me snovi-sećanja....
Ali goniću te i dalje.

- miris
- kutija
- umiranje
- slika
- usamljenost
 
Miris se sirio beskonacnoscu
preteci da predje i u neprostore.
Slika vecnosti igrala je na usnama.
Kutija puna tajni i zabrana lezase
tu na dohvat ruke.
Usamljenost joj upalila prste.
Hej Pandora ne otvaraj je
odlozi umiranje
za vjeki-vjekov

kosmar-leprsanje-Raviojla-krec-bajaco
 
dadel:
:lol: :lol: :lol: :cry:
Idi dodjavola- Upravo sam pio pivce i kad sam video
Tvoju " Obradu" Zagrcnuo sam se i isprskao sve zivo
Udarile su mi suze od smejanja.
Kliknite za proširenje...
:twisted: Ovo ću shvatiti kao zadate reči!
... i zašto ljudi u raznim situacijama i raznim povodima kažu jedno drugom "idi dođavola"!
I šta to upošte znači? - Prošetaj do đavola potokom suza koje liju iz pakla isprskanog krvlju. Dok se on (đavo) zagrcnuo od smejanja , videvši da mu je opet poslat neko na "obradu", neko ko misli da će sa njime popiti pivce i vratiti se nazad u svoje cvetne aleje odakle je poslat?! NE. -Tvoj povratak je moguć jedino ako udariš :evil:

-anđela
-oblakom
-belim
-u večnosti
-spremnom
-njemu
 
:roll:
Bi2:
Taj konj što stoji ispred Opere i stalno se pita zašto mu je život pun depresije, melanholije, zašto mu je zastava uvek na pola koplja, bolje da se pita zašto se dvoumi izmedju LSD-a ili heroina. Izmedju odabranog ili zaboravljene, desete, reči - života... ;)

- smeh,
- nada,
- noge,
- jutra,
- sutra;
Kliknite za proširenje...
A ti mislis da je ovo NEŠTO? Priča?!
 
pikax:
@simac, iskuliraj i ostavi Bi na miru ! :evil: :evil:
( jeste, itekako prica..)
Kliknite za proširenje...
ONA kritikuje mene i dira u moja najatananija osećanja. Pisanje je stvar trenutne inspiracije, ja sam napisao divan stih, a to što je ona neduhovita i ne zna da se igra, to je njen problem i što mora da citira druge (ružne reči) da bi nešto rekla...to je tužno i ružno.
 
Bi2:
Samo ti piši, piši...ne obaziri se na Njene kritike. Prepuštam ti... papir.
Kliknite za proširenje...
I ona mu je rekla samo ti piši, piši...A on je želeo da joj piše, da joj piše o divnoj golubici belih krila, koja je svako jutro sletala na njegovu terasu na doručak - mrvice belog hleba. Ne obazirući se na kritike komšija da im njegova golubica prlja terasu, čekao ju je svako jutro i prepuštao se uživnju gledajući njenu lepotu, gracioznost i slušajući njeno umilno gugutanje zahvalnosti. Na žalost pstojala je ona, tamo neka druga, koja je mogla da utiče na njegov život, i okačivši na terasu svoje crvene gaće, uplašila je njegovu belu golubicu koja je odlepršala poput papirana vetru, belog paira na plavetnom nebu.

-izvinjenje
-oproštaj
-spas
-knjiga
-želja
-prijateljstvo
 
Bez panike- Sve ce doci na svoje mesto i opet ce biti pisano
po vasoj zelji i na vasem nivou.
Verujte mi da posle sahrana obicno se ljud smeju jer duh
obuhvacen tugom trazi olaksanje inace bi puko. Niko ne moze
ceo svoj vek biti tuzan ili ozbiljan. Ovo tretirajte kao odusku
- suprotnost preozbiljnosti na kojoj ste do sada bili.
pozdrav svima
 
sve sto sam zeleo bilo je samo njeno prijateljstvo i makar malo poverenja. zar je to toliko mnogo ili sam zaista onoliko lud koliko me smatraju? moja uzaludna izvinjenja i, sada vidim, krajnje ponizna dodvoravanja bez njene paznje i oprostaja ucinila su samo da ja postanem jos manji i bezvredniji oblik zivota, puka utvara u njenim prelepim ocima. zar je moguce da sam ja, gospodar besmrtnih pao tako nisko... zar je moguce da je jedan div sa neba pao pod volju jedne obicne niskorodne devojke seljacke krvi... i onda u crnim trenucima dubokog razmisljanja, onda kada obicno trazim spas i utehu u citanju neke dobre knjige, uhvatih sebe kako se ispitujem: zasto je to tako? kako je moguce da sam pao pod njene jeftine cari i opsene koje su zapravo nista drugo do obicni zemaljski trikovi koje je bezvredna ljudska rasa smislila? i konacno, sta to ima toliko misticno, mocno i tako rajski divno u toj devojci kad je ona samo seljanka koja radi na njivi i pomaze svojoj bednoj ljudskoj porodici da izadju na kraj sa bedom? ona je prosta, neuka, bezobrazna i bez trunke uctivosti i manira. ona psuje, govori jezikom ratara, pljuje i podriguje, a nos brise nadlanicom... stresem se na samu pomisao kako ljudski zivalj moze biti tako ogavan. ali dodjavola, ona je prelepa, uprkos svemu. njen urodjeni sarm dostojan i samih vila je pritajen duboko iza njene prljave maske. njene oci su kristali koji zrace nebeskom energijom i uspele su i mene da zavedu.
ne, dosta je bilo oplakivanja. mene niko nikad nije zgazio, pogotovu to nece naposletku uciniti neka glupa mala devojcura ljudske krvi. nocas cu stegnuti pesnice i posetiti je zadnji put, zadnji oprostaj. trudicu se da opet ne padnem na njene zavodljive cini. mnogo sam ja zmija propustio kroz celjusti i nije ona nikakva posebna vila iznad svih njih. nije ona nista. ona je olos. olos koji se usudio da me ponizi i natera na izvinjavanja. nocas ce osetiti moju osvetu. videce dno pakla. i tamo cu je ostaviti da cami do kraja svog zivota, u patnjama, u drustvu najcrnjih kosmara koji razaraju psihu i koje coveciji um ne moze ni da pojmi...


fenjerdzija
puteljak
minhen
1936.
liturgija
hrana
 
Izbledele slike gore i radjaju pepeo koji se rasejava po snegom zasutim puteljcima...belo na crnom...Liturgija za izgubljene uspomene i pacove koji zbunjeno izlaze na svetlo dana- ociju nenaviknutih na sunce,hipnotisani zvukom vetra koji zove...
Lezim na snegu i cekam noc, da slomljeno telo postane hrana Bozjim stvorenjima vrednijim od mene...Poslednje sto je u mojim rukama je skica fenjerdzije koji gasi ulicne svetiljke impresija predratnog Minhena ... `36-ta mi odnekud isplivava u umu - i mrak koji neumitno krade svetlo i priziva dolazece zlo...

Snovi
Kosmari
Bol
Krila
Tama
Budjenje
 
Snove mi je prekinuo neverovatan bol, ko da mi je cela koza gorela. Svi misici u telu su mi se grcili, dok sam pokusavao da dohvatim telefon primetio sam da mi je koza na ruci postala garava i ispucala. Ovo mora biti kosmar, ovo je sigurno kosmar mora biti, ali ovo sto sam ja dozivljavao je bilo gore od svi kosmara koje sam ikada imao, bol me je uveravao da ovo nije kosmar nego stvarnost. Koza mi je pucala na svim delovima tela. Cak i da mogu da dohvatim telefon, koga zvati? Sta bi ambulanta mogla da uradi, nisam imao koga da zovem, nikog ko bi mogo da mi pomogne. Od bola sam vristao kao nikad u zivotu, cela koza mi je bila u plamenu, sad skroz crna i ispucala. Bol je posle 10 minuta pakla prestao. Jedno vreme sam lezao na krevetu i dalje nadajuci se da je ovo sve kosmar, kamo srece da jeste. Kad sam resio da ustanem svatio sam da mi je koza nije koza nego …. nesto kao ispucali, kameni oklop. Cime sam ovo zasluzio?
Dok sam se to pitao, odjednim me je preseko neverovatan bol u ledjima i rukama. Malo posle toga sam izgubio svest.
Posle nekog vremena probudio sam se, negde. Prostorija je bila veoma osvetljena, kad su mi se oci malo privikle na svetlo svatio sam da sam vezan i da sada imam krila na ledjima i kandze na rukama. Prostorija je bila prazna, bela, sa par kamera i zvucnicima. Poceo sam da vicem ali bilo sta sto kazem nije zvucalo ljudski vec demonski. Odjednom se zacuo glas kroz. “Znamo da mozes da nas razumes, ovde si zbog svoje sigurnosti. To sto ti se sada desava je izazvano nekim hemikalijama koje su bile u skladistu u kome radis. Ti i jos 2 ljudi je zarazeno necim sto smo mi nazvali “Budjenje tame”. Smiri se, dacemo sve od sebe da te izlecimo.” Bio je upravu, razumeo sam ga, ali mi nije reko sta ako ne uspeju da me izlece.

uniforma, osveta, tama, belilo, noc, skloniste
 
taj prokleti camuga, prljavi odvratni crnac, moga brata je nasao da bije. ume da bude toliko hrabar kada je okruzen coporom njegovih crnih ortaka, a bez njih je samo obicni mali jadni crncic iz geta koji prosi na ulicama. ali neka, nije moj brat sam. a nisam ni ja. crncuga ni ne zna kome se zamerio.
oblacim crnu jaknu fajerku i zakopcavam je do brade. stavljam preko tesku kajlu sa ornamentom orla koji je simbol vermahta i ss-a. gledam kroz venecijanere na prozoru-napolju je hladno, belilo snega sija u tami. navlacim crnu kapu preko blede celave glave sa tetovazom kukastog krsta. naposletku, otvaram drugu fioku do ormana. unutra je moja ss-ovska uniforma uredno slozena u kocku. pored je omanji pistolj i teska bejzbol palica. pistolj stavljam za pojas u zadnji deo pantalona, a palicu uspevam da uguram u jaknu ispod miske. na izlazu iz kuce javljam se kevi da izlazim do grada.
napolju je cica zima, iako se sneg slegao. noc. ulice L.A.-a su puste. nalazim se sa mojom bandom u komptonu, veoma blizu teritorije crnacke lokalne bande. oduvek sam bio ponosan sto sam clan tog klana, united nazi force. kao i svi moji ortaci, uvek mi je bilo zadovoljstvo sto imam cast da salutiram nasem vodji uz uzvik: zig hajl!
nocas ce krv pasti i crncuge koje su se drznule da ugovore tucu na basket terenu bice potamanjene. osveta je tako slatka, zar ne? pogotovu kad znas da pustas krv niskorodnom crncu.
presao sam tri ulice i sada se krecem preko neutralnog terena, preko teritorije latino bandi koje nisu umesane u konflikt. odjednom cujem iza sebe uzvik: "ej, to je jedan od skinsa!"
okrecem se. ulica je preprecena na oba njena kraja. u sendvicu sam. crnci su me opklolili. kakav kukavicluk. a ja ovde nemam nikakvo skloniste. krecu na mene. borim se kao divlja zver. vidim svuda krv... lezim na snegu... mrak...
i nikad vise ne videh ponovo berlin...


holandija
zito
gitara
ambar
taraba
povrtnjak
 
Otisla sam za deckom u HOLANDIJU. On nije znao da dolazim,htela sam da ga iznenadim i uspela sam ,a i sama sam se neprijatno iznenadla. Naime,dogodilo se nesto vrlo neocekivano. Kada sam stigla u Amsterdam,gorela sam od uzbudjenja i jedva sam cekala da ga vidim, izljubim i jos svasta
:-). Medjutim od toga nije bilo nista,evo zbog cega. Automobilom sam se vozila pored jednog AMBARA blizu kuce u kojoj je on bio i cula uzasne krike jedne devojke i nekog muskarca. Bila sam uzasnuta i pitla se kako to moj Srdjan podnosi i da li je komsijama skrenuo paznju,a nisam ni slutila da je taj ambar ustvari njegov!!!!!! Provirila sam preko TARABE, ali posto nista nisam mogla da vidi popela sam se uz nju. Kad gle cuda nevidjenoga! To je bio moj Srdjan sa nekom preplanulom,celavom plavusom radili su ono!!!!Od soka u pocetku nisam mogla da se pomerim,dok mi nije uslo u glavu sta se desava. Kad sam dosla sebi,vrisnula sam kao da me kolju!!!! Oni su skocili od straha. Celava me je gledala zacudjeno,a moj sada vec bivsi decko je sirom otvorio usta tako da su mu muve koje su letele iz POVRTNJAKA pocele ulaziti u usta. Preskocila sam tarabu kao nindza i pocela da cupam ovu celavu za kosu a on je samo stajao. Svinja muska!!!!!! Kada je ova jadnica pobegla presla sam na gada i zavrnula mu ono sto mu je najpotrebnije itako da vise ne moze da uraddi ovako nesto,cak i da mu padne na pamet. Poceo je da se brani rukama, ali nije smeo da me udari i posto vise nisam imala snage u rukama, sa jedne police sam dohvatila GITARU i razbila njegovu glavu njom i skroz je rastimovala. Zice mu iskopale oci. Bio je mrtav na licu mesta,a ja sam bila zadovoljna sobom.Trenitno robijam u Hagu, u Belgiji. Na dozivotnoj sam zbog ubistva bez predumisljaja i nanetih teskih telesnih povreda,ali mi nije nimalo lose. Cak stavise, bas uzivam u zasluzenom odmoru.Dobri su prema meni jer me se plase i znaju da sam opasna riba, pa mi ispunjavaju svaku zeljicu i najvece hirove!!!!!!!!!!!!! Na primer, na svaku mesecnicu i godisnjicu mog grande dela mi donose porciju ZITA za pokoj duse mog coravog,zdepastog majmuna Srleta!!!!!!!!!!!! Srdano,vasa Martina!!!

GACICE
TREBALO
MAHINALNO
MAKEDONCE
TAXI
BUMBAR
GOLUB
MIKI
GRLICA
ROBOT
 
Gothmog:
Izbledele slike gore i radjaju pepeo koji se rasejava po snegom zasutim puteljcima...belo na crnom...Liturgija za izgubljene uspomene i pacove koji zbunjeno izlaze na svetlo dana- ociju nenaviknutih na sunce,hipnotisani zvukom vetra koji zove...
Lezim na snegu i cekam noc, da slomljeno telo postane hrana Bozjim stvorenjima vrednijim od mene...Poslednje sto je u mojim rukama je skica fenjerdzije koji gasi ulicne svetiljke impresija predratnog Minhena ... `36-ta mi odnekud isplivava u umu - i mrak koji neumitno krade svetlo i priziva dolazece zlo...

Snovi
Kosmari
Bol
Krila
Tama
Budjenje
Kliknite za proširenje...


assagi.gif
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top