Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Na izlizanoj klupi kraj šporeta, sćućureni, divankaju baba Janja i njen deda Ilija. Podbočen laktovima na koljena, grubo isječen duvan spretno kažiprstom gura u lulu oblika visoke cipele sa krivim kamišom od kosti. U džep vojničkog kaputa trpa duvankesu, i brzim pokretom otvara užarena vratanca na šporetu. Baci parče žara, zgazi opankom, sa užitkom nastavi da srče i vuče prve kolutove dima. U polumračnoj sobici jedinu svetlost čine dva tračka iz rupica na šporetu gdje se kućni prah kao ljuti komarci talasa.

Es čula, umrla Nada Sime Milanova, ona vračara iz Krstinje, el ja divanim ovom šparetu il teb' baba, aa!!

-Nijesam čula, šta se dereš ! Tvoja bivša, sad je vještica aaa?! E, kamo sreće da sam i sama crkla, neće mene smrt.
I ja sam voljela, da t' kažem, sad morem, tvog kolegu Đuru, da, voljela sam i tebe, nijesam te ćela izgubti, e, nek mi Bog prosti...a kolko sam i' mogla voleti, eee!

A, ha ha, sad smo ostar'li ni psi na nas ne laju, e, ima' sam i ja đevojaka i udovica, šta m' vredi.

-Da ostarli, jadna sam ti ja i prejadna...

Nasta tišina, samo se grlati mačak igra sa zracima na podu, što titraju iz rupica na šporetu.

vino
breza
svila
klarinet
Monahinja
 
Sojo:
vino
breza
svila
klarinet
Monahinja
Kliknite za proširenje...

Ponovo mi, nakon tri godine, pijemo vino kraj rijeke. Ovaj put uzeo si neko skuplje, kazes da vise ne mozes piti ona jeftina vina.

Znala sam da ce tvoja klosarska, buntovna faza potrajati samo dok ne upoznas djevojku iz imucne obitelji.
Doduse, znas ti nju vec odavno, puno duze nego mene.
Pricao si o njoj onog ljetnog dana kada nam je breza pruzala hlad.
Lud dan je bio, toliko smo strastveni bili da smo jedva primjetili kada se Monahinja prosetala tuda.
Smirili smo se, i ti si razvio cijelu teoriju o pojavljivanju te zene u tom trenutku. Bilo je i zabavno i poucno slusati te.

Sta kazes, slabo vidjas onu raju kojom si se prije ponosio i sve radio da ih zabavis? Hmmm... Bas me to iznenadjuje...
Opa, i poklon si mi donio? Pa ovo je cista svila.
Poklon si zamotao u cistu svilu! Promijenio si se puno u tri godine, ne prepoznajem te.
Da vidimo sta je unutra. Slika. Naslikao si me. Na slici sjedim u preljepoj haljini, zamisljenim pogledom gledam u rijeku.
Na trenutak sam se otopila. Srce mi je bilo toliko puno da mi je tlak skocio, mislila sam da cu se onesvijestiti.
Zelis da me poljubis. Stojim. Ne reagiram. Ne mogu.
Sjetila sam se da si prije tri godine, kad smo bili skupa, naslikao nju. Ti ne znas da sam ja vidjela tu sliku, vidjela sam je slucajno.
Na slici ona je sjedila na predivnoj fotelji u nekom dvorcu, pokraj nje stajao je klarinet.
Gadis mi se. Stvarno jesi.
Izvini, moram na trening. Zdravo.

Meditacija
Samoodbrana
Lula
Nuzda
Podrum
 
Započeh ples sa snovima od pređašnje noći. Jedan me je toliko uvukao u sebe da sam dugo nakon buđenja bio prilično ubeđen da je stvaran, a ne plod uspavanog uma. Meditacija je kriva, rekao bih,
ali tu je i monotonoija naređanih dana koji se ni po čemu ne razlikuju od prethodnog, pa čak ni sledećeg. Kad je java dosadna, noć burna i ispunjena snovima dođe mozgu kao neka samoodbrana.
Da sam zaređao sve što sanjah, verujem da bih sklopio finu knjižicu, bilo bi tu svačega: od svađe kerova ogrnutih kaputima do straha od otkrivanja leša kojeg je moja ruka sakrila, pa sve do mudraca, jednog starca kojem lula visi iz usta, kao i pokoja reč o mom cilju, o mojoj budućnosti. On je moj duhovni vodič reče, i diže me u visine nakon što me razape i strelom probode. Ali, bol je nužda, kao i sreća, kao i život... kao i smrt. I sve što sam sanjao otići će u bezdan, u jedan podrum kojeg ne smem posetiti(bojim se mraka).


Glavobolja
smaknuće
dijaliza
presto
kazna
 
Glavobolja
smaknuće
dijaliza
presto
kazna

Glavobolja je otkidala. Raspadala se glava. Ili ono, šta je od glave nekadašnje ostalo. Odnosno, pametne pameti. Očito, da baš i nije bilo pametno. Jer kako onda tako pametna bića rade tako vanvremenske gluposti? Pametna bića, ne vole. Ne žele da vole. Ne žele da pripadaju. Ne žele osobe, koje nisu sposobne, da se samo jednoj Njoj daju, prepuste. Ne vole ljude bez talenta da se posvete samo jednoj Njoj. Ona je imala taj talenat. Da bude, kao dobra vila. da nema je, kad smeta. Kad više neće je. Kad odbačenom zove se. Rođena u znaku Nesretna podznak Anđeo čuvar. Previše dobro znala mane. Previše ih dobro čuvala i menjala vremenski kaleći ih u nečije vrlinice. Previše dugih ručica, da uhvati svačiji pad. Jer znaće uvek na šta pašće. Gde posrnuće. Jer uvek gledaće izdaljeg i brinuti najdivnije. I nikada neće ni pomisliti da baš ona biće ta, koje uprkos svemu, pružaće ruke, za taj spas. Kada najmanje bude delovalo, da ona baš to uradiće. Jer hoće. Jer uvek će. U tome je tragedija. U tome je poraz. U tome je najdivnija strana njene ličnosti, dokle god bude bitisala. Disala. I mirisala i odisala najdivnijim mislima, koliko je kratkoća ovoga kratkoga života svakome predodređena svakim udisajem svakog bogovetnog dana. I to ništa i niko ne može da spreči. Jer ona takva je. I kao takva, jednog dana umire. Smaknuće kao smaknuće uvek dolazi nenadano. U protivnom se ne bi zvalo smaknuće, odmazda, ceanje glave na panj, skidanje lepih ičiju, da oslepih, trganje medenih usana da nikoga više ne ljubiš i otkidanje ruku koje više ne žele da grle...Kada ima načina, ima i smaknuća. Još više želje i ljudi, koji krvožedno žele tu istu glavu. Kad ima volje, ima i načina. Kad ima i načina, ode glava. Ali, cena kojom plaća tu glavu, vrednija je od te glave. zato glave više i nema na ramenima. I zato i treba da je nema.
Dijaliza je bila prepuna ljudi..."Nemamo više slobodnih mesta". "Kako nemate?" "Pa, lepo, nemamo". "Ne razumem". "Šta tu nemate, da razumete". "Ali, ja moram, moram..." "Ništa se ne mora"..."Ali, ja moram, da dibijem potrebnu infuziju vere u mozak, potrebnu ljubav u srce, potrebnu i neophodnu maštu u dušu i neprocenjivu snagu, da izdržim sve..." "To gđice nije moja briga; šta mislite da sav ovaj drugi svet ovde čeka?"
Presto je najzad dobilo svog prestolonaslednika. Nije važno čije je smaknuće bilo naređeno, da se do tog trona stiže..da se do tog trona stigne. Tron je tron, zabašurićemo sve đta je dovelo do stizanje na taj tron tronasti. Niko neće da sazna. Niko neće da se smeje. Niko neće da se razboli. Ne. Ono što ne znaš, ne može da te boli. I svakome ko bude se drznuo, da isto o istom promumla, oslepićemo oči, izvaditi srce, rasomadati živce i išamarati ga na mrtvo ime. Isprebijati lažima, smestiti mu igru, i priču, Otiti mu posao, napraviti ga ludom/ludim, napraviti zbrku od života, da požali što se drznuo, da išta kaže. Obelodani. Da požali dan kada se rodio/ rodila. To želeo/želela. Voleo/volala. Požaliće.Hoće sigurno. Nema nikakve trileme.
Kaznaje samo jedna. Dovoljna. nepresušna. I doveka neizmenjena. Što tako nešto majka rodi. Na tom tom tronu, nazovi..Da se tako ponaša. I zbori.

Strvine
Obnevideti
Sramota
Ljubiti
U tragovima, krvariti...
 
.. Kad se baciš u visine ..

Čovjek ne bi trebao imati izbora. Doista. Jer na kraju uvijek ispadne da je pogrešno izabrao. Mada nam ništa ne garantuje niti da je onaj drugi put mogao biti sa sretnim završetkom.. Možemo li a da se ne zapitamo da li uopšte ima sretnih završetaka. Kad,
smrt,.. nije li to konačno ishodište. A kako bi to ikako moglo biti sretno..
Paa, kako kome.

Moj pogrešan put vodio me je prema visinima. Penjala sam se uz neka kršovita tla, kamenjarne planine.. i sve što sam u putu susretala bile su samo gladne strvine. Dok sam još bila na početku i imala snage mlatarala sam žestoko rukama i vrištala jače od njih i uspijevala ih time otjerati.. ali poslije, poslije sam već iznemoglo se prepuštala. Znala sam i kad sam pošla da ću na ovom putovanju obnevidjeti pa je to došlo i kao prva sudbina. Za divno čudo, došlo i kao olakšanje. Oduzimanje jedne osobine kao da je skinulo neki teret sa mojih leđa pa sam ponovo mogla normalno se penjati. Ostala osjetila su se pojačala a ništa me više nije sputavalo.
Ka vrhu. Tamo sam morala stići. Tamo me je čekalo blaženo osjećanje laganosti i lepršavosti. Tamo ću biti ponad svih. Ponad vozova, puteva i buljavih lica što osuđuju.
Sramota. Ne, sramota ne opstaje na tolikoj visini. Nemoguća je, tako da neću biti ni sposobna da ju osjećam.
A čovjek bez sramote je kao čovjek bez zakona. Slobodan da čini ono što mu je volja. To je bio moj cilj.
Bilo je samo pitanje kada će i ta privremena laganost nestati. Bila sam svjesna da se možda i vrtim u krug.A ako je tako, onda više nikako i nemam izbora. Ta činjenica me je porazila. Uzela sam posljednje atome snage i potrčala prema najsvjetlijem mjestu koje sam mogla osjetiti..
Onda više ništa nisam osjećala.
U mislima sam vrtjela slike nekih starih filmova koje uopšte i nisam gledala. Pojavljivala se stalno riječ ljubiti kao sinonim glagola voljeti koji nikad nisam za života ostvarila. I tada sam znala da sve bi bili pogrešni putevi.

Istina..
Mogla sam izabrati i neki pogrešan put u kome bi duže bila čitava., a ne ovaj u kojem mi je preostalo samo u tragovima, krvariti...




:)

Borovnice
svršavanje
znanost
melem
fragment
osigurači
šah-mat
 
Dimpl:
.. Kad se baciš u visine ..

Čovjek ne bi trebao imati izbora. Doista. Jer na kraju uvijek ispadne da je pogrešno izabrao. Mada nam ništa ne garantuje niti da je onaj drugi put mogao biti sa sretnim završetkom.. Možemo li a da se ne zapitamo da li uopšte ima sretnih završetaka. Kad,
smrt,.. nije li to konačno ishodište. A kako bi to ikako moglo biti sretno..
Paa, kako kome.

Moj pogrešan put vodio me je prema visinima. Penjala sam se uz neka kršovita tla, kamenjarne planine.. i sve što sam u putu susretala bile su samo gladne strvine. Dok sam još bila na početku i imala snage mlatarala sam žestoko rukama i vrištala jače od njih i uspijevala ih time otjerati.. ali poslije, poslije sam već iznemoglo se prepuštala. Znala sam i kad sam pošla da ću na ovom putovanju obnevidjeti pa je to došlo i kao prva sudbina. Za divno čudo, došlo i kao olakšanje. Oduzimanje jedne osobine kao da je skinulo neki teret sa mojih leđa pa sam ponovo mogla normalno se penjati. Ostala osjetila su se pojačala a ništa me više nije sputavalo.
Ka vrhu. Tamo sam morala stići. Tamo me je čekalo blaženo osjećanje laganosti i lepršavosti. Tamo ću biti ponad svih. Ponad vozova, puteva i buljavih lica što osuđuju.
Sramota. Ne, sramota ne opstaje na tolikoj visini. Nemoguća je, tako da neću biti ni sposobna da ju osjećam.
A čovjek bez sramote je kao čovjek bez zakona. Slobodan da čini ono što mu je volja. To je bio moj cilj.
Bilo je samo pitanje kada će i ta privremena laganost nestati. Bila sam svjesna da se možda i vrtim u krug.A ako je tako, onda više nikako i nemam izbora. Ta činjenica me je porazila. Uzela sam posljednje atome snage i potrčala prema najsvjetlijem mjestu koje sam mogla osjetiti..
Onda više ništa nisam osjećala.
U mislima sam vrtjela slike nekih starih filmova koje uopšte i nisam gledala. Pojavljivala se stalno riječ ljubiti kao sinonim glagola voljeti koji nikad nisam za života ostvarila. I tada sam znala da sve bi bili pogrešni putevi.

Istina..
Mogla sam izabrati i neki pogrešan put u kome bi duže bila čitava., a ne ovaj u kojem mi je preostalo samo u tragovima, krvariti...




:)

Borovnice
svršavanje
znanost
melem
fragment
osigurači
šah-mat
Kliknite za proširenje...
jednom bese u to vreme davno,davno dok su se jos ‘borovnice" brale ispod plantaze pamuka poznate kod mestana, zvali su plantazu " svrsavanje"
jer su na njoj ne nekada tako davno mladi dolazili da usavrse svoju znanost, bijase i jedna gospa pravi "melem" za oci kada bi je ljudi videli prucali su joj, oj ana amo na svrsavanje da odigramo sah da mi das " sah-mat"
ona bi ga onda toga mladica sto je pita samo pogledala i prozborila, ne trebaju mi " osiguraci" nacicu ti sama "fragment"

Sunce
Vino
Dorzdz Kluni
Severina
cirkusanti
stara knjiga
odzacar
busilica
 
Na klupi pred seoskim dućanom śedi đed Miljkan, gunđa, psuje, žmirkajući objeručke gužva od znoja isflekan šešir.
Iza ćoška ko iz vreće ispade komšija Il'ja, ljudeskara od dva metra i pedalj.
Zdravo Miljkane! Viknu krupnim glasom ko iz badnja.
Sunce ti žarko ebem al me prestraši, čekam, nema onog kurviša sigurno 'e kod udov'ce Janje a sirot'nja nek čeka.
Prekśutra mi slava, žena me poslala da kupim nešto namirnica, da, ne smijem zaborav'ti vino, ono crljeno,
ždrebac, kako li se zove, bem li ga. Kum Jovan neće ovo naše domaće, znadeš ti njega Miljkane, sladokusac je on al je ljudina.
Da, znam ja tvog kuma išli smo zajedno u osmoljetku, au, nikako da nauči jedan put jedan ha ha, a dogura' do preśednika mjesne za'ednice...
Śed de Il'ja, valjda će ovaj kurajber doći da otvori ovu prčvarncu.
A šta ako zaglavi pa ne dođe, moraćemo pješ'ce u Srbicu tamo 'e otvoreno do ponoći.
Da, Il'ja, nema prevoza, sve su upropast'li a za vreme onog ćene* prodaš tri jaja i moga' s'
se ćirom voz'ti deset stanica, bem im majku tajkunsku!
E, sin mi juče reče da u Srbici neki cirkusanti razapeli šatore...
Ebi ga Miljkane uv'jek za slavu je tako bilo u Srbici.
Da, ma izlap'jo sam, neće me pamćenje, ej, sin kup'jo onaj tanjer, ma onu antenu što se meće na krov.
Misliš satelitsku, sad moreš c'jeli sv'jet gledati, blago tebi Miljkane, ja nemam novaca za tako nešto.
Uf, moja Anđa visi dan i noć na televizoru, preksinoć skoro da sam je namlatjo, ma nikako da vidim prognozu,
zaljepla se za onog Kluni, onaj što se preziva ko onaj Buš, bem li ga, na vr jezika mi...
Misliš Džorž.
Da, da, Anđa osl'jep'la, nemere se nagledati, žensko pa polud'lo, i meni soli pamet kako je to ljepotan...
Il'ja brate, el ti toga ikad viđe kako izgleda?
N'jesam nikad, ne, nemam pojma.
Sad ću t' opričati, pazi, glavurda poput najvećeg jaja, e, kako da t' kažem, e, vako, ko kad bi slon izlega' ja'e...
Miljkane sad si ga prećera, ha ha...
Ma est matere mi, duguljasta glava, ka najveće ja'e, znaš kad od zuba do kraja brade ima, ma ima po pedlja, bem li ga.
Znadeš, za takve dugačke glavurde kod nas su divan'li da su stisnuti u teškom porodu, a ha ha ha...
Da, da, tako su pričali za onog konobara Simu da ima glavudžu izduženu ko ove nove duguljaste luben'ce...
Miljkane, pošto kilo lubenica el znadeš?
Ebale te lubence, ja tebi o televiziji i onom Klunu a ti, ma nemam pojma ne jedem slatko, nego,
Anđa zna da prebaci i na rvatske stan'ce, pa uzjaš'la na onu rvatcu Severinu.
Ja nemerem gledati one silikone, a što je, je, ljepa 'e nemerem grešiti dušu, a ove naše
su ljepše, ali brate prećeravaju sa onim pumpanjem...
A, čuo sam za tu, to ona što išla rod'ti u Split, đe li je, da je nataknem na onu stvar da prostiš.
Mene mati rod'la u slami pa vid kolki sam a njoj ovi naši nisu dobri, aa!
Ma goni je!
Eno ga, ide kurviš valjda neće proći a da ne otvori dućan.

ćeno* pas, ker :)

šljive
stetoskop
šaran
krava
zatvor
 
šljive
stetoskop
šaran
krava
zatvor

Šljivaci......eeee, tu vlada neki plavo-zeleni mir sve dok ne počne da ceo šljivak zuji od pčela. Opale šljive slatkoćom mame pa sve zuji, bubnji. Zabatale i obližnje livade zbog slasti zrelih šljiva.
Slatki šljivak.....
Odsutnih misli Milan korača kolskim putem vraćajući se sa reke. U čuvarki mrtav leži poveći šaran. Prestao je da se koprca. Telo savijeno u polumesec se presijava. Cakle krljušti kako se svetlo po njima igra dok čuvarka landara.
Na livadi kraj malog kamenog mosta pase stado krava. Savijenih glava i nabreklih vimena prolaze kroz svoje vreme.
Put vodi pored šljivaka koji je na početku sela, ali prečica....eeeee, ona vodi pravo do Milanove avlije. Iz nje se za tili čas predje medj’ šljive a da te niko živ ne vidi.
Malo potraja dok su mu se oči privikle na polutamu. Ne smetaju mu pčele. Gazi jako u ribarskim čizmama kao da nekud ide s namerom. Miris šljiva ga obavi, a pogled pade na jednu malenu čistinu na kojoj ne beše ni jedno drvo. Površina od nekih par kvadrata dobro skrivena u sredini šljivika.
Zastade, pa sede na travu. Telo samo podje da se opruži kako bi komad neba mogao u oko da stane. Duša mu polete na krilima sećanja ...
„Čujem ti srce.....lupa jako i brzo“
„ Od tebe Jeco ima da prolupa načisto....razboleću se“
„E, pa onda ću te ja lečiti“
„Eh, a gde ti je stetoskop da mi prvo poslušaš srce? Svaka doktorka ga ima“
„Tu je“ opkorači ispruženo obučeno telo na travi, raskopča bluzu i jednim pokretom raspusti kosu. Popadaše slapovi po ramenima i grudima...
Slatki šljivak...
Ustade odjednom sav uzdrhtao i zagnjuri glavu u šake što na reku još mirisaše. Od kako je sahranio svoju Jecu, sećanja su kao zatvor. Milion puta se zariče da neće kroz šljivak proći, ali uvek prodje. I kući je isto....svuda je ona, oni....u zatvoru sudbine.


Previd
Koren
Patuljak
Mašina
Okrajak
 
Poslednja izmena:
LJILJA MMM:
šljive
stetoskop
šaran
krava
zatvor

Šljivaci......eeee, tu vlada neki plavo-zeleni mir sve dok ne počne da ceo šljivak zuji od pčela. Opale šljive slatkoćom mame pa sve zuji, bubnji. Zabatale i obližnje livade zbog slasti zrelih šljiva.
Slatki šljivak.....
Odsutnih misli Milan korača kolskim putem vraćajući se sa reke. U čuvarki mrtav leži poveći šaran. Prestao je da se koprca. Telo savijeno u polumesec se presijava. Cakle krljušti kako se svetlo po njima igra dok čuvarka landara.
Na livadi kraj malog kamenog mosta pase stado krava. Savijenih glava i nabreklih vimena prolaze kroz svoje vreme.
Put vodi pored šljivaka koji je na početku sela, ali prečica....eeeee, ona vodi pravo do Milanove avlije. Iz nje se za tili čas predje medj’ šljive a da te niko živ ne vidi.
Malo potraja dok su mu se oči privikle na polutamu. Ne smetaju mu pčele. Gazi jako u ribarskim čizmama kao da nekud ide s namerom. Miris šljiva ga obavi, a pogled pade na jednu malenu čistinu na kojoj ne beše ni jedno drvo. Površina od nekih par kvadrata dobro skrivena u sredini šljivika.
Zastade, pa sede na travu. Telo samo podje da se opruži kako bi komad neba mogao u oko da stane. Duša mu polete na krilima sećanja ...
„Čujem ti srce.....lupa jako i brzo“
„ Od tebe Jeco ima da prolupa načisto....razboleću se“
„E, pa onda ću te ja lečiti“
„Eh, a gde ti je stetoskop da mi prvo poslušaš srce? Svaka doktorka ga ima“
„Tu je“ opkorači ispruženo obučeno telo na travi, raskopča bluzu i jednim pokretom raspusti kosu. Popadaše slapovi po ramenima i grudima...
Slatki šljivak...
Ustade odjednom sav uzdrhtao i zagnjuri glavu u šake što na reku još mirisaše. Od kako je sahranio svoju Jecu, sećanja su kao zatvor. Milion puta se zariče da neće kroz šljivak proći, ali uvek prodje. I kući je isto....svuda je ona, oni....u zatvoru sudbine.


Previd
Koren
Patuljak
Mašina
Okrajak
Kliknite za proširenje...

Jako je lepo....:heart:
 
Previd
Koren
Patuljak
Mašina
Okrajak

Dobar dan gospođo, moje ime, ja, ja sam Sojo, Šojo iz Hinterfotzingena haa, ha…
Pljus, opali šamar.
Dobar dan!
Mislite da ja taj švapski ne razumijem gosp. Šojo!
Izvinite, ja stvarno živim u Hinterfotzingenu, stvarno, ne to na što vi asocirate, to je grub previd gospođo Darodajka.
Ja nisam Darodajka, ja sam Darinka gosp. Šojo moj koren je iz stare Hercegovine.
Izvinite, i Darinka zvuči darovito, baš darežljivo ime gospođo Darodajka.
Pljus, opet šamar.
Sram vas bilo, ako ste vi patuljak iz tog fotzingena niste dorasli da me ponižavate Sojo!
U redu, u redu, izvinite ipak moram vam reći, vidim, mašina vam je čudo kao da je Armani
ili Mikelanđelo kreirao, savršene obline i dizajn, moj kompliment.
Pljus, opet šamarčina.
Vi ste običan nevaspitani seljačina gospodine Sojo!
Izvinite, ja o računaru, a Vi…da se konačno dogovorimo, ja sam Šojo, Šojo gospođo Darodajka,
i još jedan kompliment ako je moguće, molim bez šamara.
Ne mislim na mašinu ha, iskreno, taj raskopčani okrajak suknjice me izluđuje, bez šamara, ha…
Rekoh, ja sam Darinka !
Vi ste čudan, divan, srbo-švaba iz Hinterfotzingena gosp. Sojo, raskomotite se, sednite…
Jedan viski sa ledom?
Može, hvala gospođo Darodajka ha…

Breza
Kazandžija
Džeparoš
Burgija
Enciklopedija

Šojo :):)
 
Breza
Kazandžija
Džeparoš
Burgija
Enciklopedija


Potpalio kazandžija veliki stari kazan, a već osušena breza pored kuće opet se namrštila,
stresla grane koje su zakrckale i reče:

-Amaa, zar se opet peče rakija pijanduro stara, već si popio od prošlog puta?
Zar ne vidiš da su mi grane usahle i deblo ispucalo od tog ljutog dima, idi tamo pored reke pa loži !

Crvenog nosa i velikih podočnjaka, polupijani čovek ostavi da se vatra raspaljuje, pa kroz oblak gustog dima
dođe do drveta koje ga je korilo, frknu kroz nos, obrisa ga rukavom, jetko pljunu pored stabla pa joj se podrugljivo obrati:

-Slušaj brezo sad ti mene...budi srećna što ti još uvek na deblu grane stoje i što milosti imam prema tebi jadnoj,
gazda drugi bi te odavno sasekao, od tebe bi ostao samo panj, i burgija bi se stidela u tebe ući, nego bolje ćuti i zlo ne sluti !

Oo strašne li reči, drske li ćudi u ovog pajaca što joj preti. Seća se kad je mlada bila, jedra, sa lišćem zelenim,
cela enciklopedija života joj prelete u očaju, ali strah nije osećala, samo žal za mlados' je morio.
Da beži nije mogla, da zapomaže, snage nije imala, ostalo je samo da čeka na oštru sekiru koja će skratiti muke.

Tako i bi. Pijandura se maši za sečivo, pođe rukom prema džepu da izvadi malu turpiju da naoštri sekirče
pre svršenog čina. ali avajj, turpije nije bilo. Gde je nestala, pitao se ?
Onda mu na um pade... juče na pijaci dok je zagledao po tezgama alate neke, učini mu se da mu neka ruka
u džep zađe. Narod silni oko njega komešati se stao, i nije znao da mu džeparoš jegu ukrao.

Onda, za sad ništa. Drvo se seći nemre tupim gvožđem,
a bogami ni slatkim grožđem,
i zašto bi da je seče,
kada rakija treba da se peče...


Planina
Upaljač
Strast
Sanke
Radio


:)





-
 
LJILJA MMM:
šljive
stetoskop
šaran
krava
zatvor

Šljivaci......eeee, tu vlada neki plavo-zeleni mir sve dok ne počne da ceo šljivak zuji od pčela. Opale šljive slatkoćom mame pa sve zuji, bubnji. Zabatale i obližnje livade zbog slasti zrelih šljiva.
Slatki šljivak.....
Odsutnih misli Milan korača kolskim putem vraćajući se sa reke. U čuvarki mrtav leži poveći šaran. Prestao je da se koprca. Telo savijeno u polumesec se presijava. Cakle krljušti kako se svetlo po njima igra dok čuvarka landara.
Na livadi kraj malog kamenog mosta pase stado krava. Savijenih glava i nabreklih vimena prolaze kroz svoje vreme.
Put vodi pored šljivaka koji je na početku sela, ali prečica....eeeee, ona vodi pravo do Milanove avlije. Iz nje se za tili čas predje medj’ šljive a da te niko živ ne vidi.
Malo potraja dok su mu se oči privikle na polutamu. Ne smetaju mu pčele. Gazi jako u ribarskim čizmama kao da nekud ide s namerom. Miris šljiva ga obavi, a pogled pade na jednu malenu čistinu na kojoj ne beše ni jedno drvo. Površina od nekih par kvadrata dobro skrivena u sredini šljivika.
Zastade, pa sede na travu. Telo samo podje da se opruži kako bi komad neba mogao u oko da stane. Duša mu polete na krilima sećanja ...
„Čujem ti srce.....lupa jako i brzo“
„ Od tebe Jeco ima da prolupa načisto....razboleću se“
„E, pa onda ću te ja lečiti“
„Eh, a gde ti je stetoskop da mi prvo poslušaš srce? Svaka doktorka ga ima“
„Tu je“ opkorači ispruženo obučeno telo na travi, raskopča bluzu i jednim pokretom raspusti kosu. Popadaše slapovi po ramenima i grudima...
Slatki šljivak...
Ustade odjednom sav uzdrhtao i zagnjuri glavu u šake što na reku još mirisaše. Od kako je sahranio svoju Jecu, sećanja su kao zatvor. Milion puta se zariče da neće kroz šljivak proći, ali uvek prodje. I kući je isto....svuda je ona, oni....u zatvoru sudbine.


Previd
Koren
Patuljak
Mašina
Okrajak
Kliknite za proširenje...

Malo duže nisam bio na Forumu!Predivno Ljiljo,jako lepo pišeš.Ajde ,da iskoristim i da ti pohvalim i predivne tekstove na blogu:cmok:

- - - - - - - - - -

terminal:
Breza
Kazandžija
Džeparoš
Burgija
Enciklopedija


Potpalio kazandžija veliki stari kazan, a već osušena breza pored kuće opet se namrštila,
stresla grane koje su zakrckale i reče:

-Amaa, zar se opet peče rakija pijanduro stara, već si popio od prošlog puta?
Zar ne vidiš da su mi grane usahle i deblo ispucalo od tog ljutog dima, idi tamo pored reke pa loži !

Crvenog nosa i velikih podočnjaka, polupijani čovek ostavi da se vatra raspaljuje, pa kroz oblak gustog dima
dođe do drveta koje ga je korilo, frknu kroz nos, obrisa ga rukavom, jetko pljunu pored stabla pa joj se podrugljivo obrati:

-Slušaj brezo sad ti mene...budi srećna što ti još uvek na deblu grane stoje i što milosti imam prema tebi jadnoj,
gazda drugi bi te odavno sasekao, od tebe bi ostao samo panj, i burgija bi se stidela u tebe ući, nego bolje ćuti i zlo ne sluti !

Oo strašne li reči, drske li ćudi u ovog pajaca što joj preti. Seća se kad je mlada bila, jedra, sa lišćem zelenim,
cela enciklopedija života joj prelete u očaju, ali strah nije osećala, samo žal za mlados' je morio.
Da beži nije mogla, da zapomaže, snage nije imala, ostalo je samo da čeka na oštru sekiru koja će skratiti muke.

Tako i bi. Pijandura se maši za sečivo, pođe rukom prema džepu da izvadi malu turpiju da naoštri sekirče
pre svršenog čina. ali avajj, turpije nije bilo. Gde je nestala, pitao se ?
Onda mu na um pade... juče na pijaci dok je zagledao po tezgama alate neke, učini mu se da mu neka ruka
u džep zađe. Narod silni oko njega komešati se stao, i nije znao da mu džeparoš jegu ukrao.

Onda, za sad ništa. Drvo se seći nemre tupim gvožđem,
a bogami ni slatkim grožđem,
i zašto bi da je seče,
kada rakija treba da se peče...


Planina
Upaljač
Strast
Sanke
Radio


:)





-
Kliknite za proširenje...

Svaka čast!:ok:
 
Hvala Roibuš :cmok2:

terminal:
Planina
Upaljač
Strast
Sanke
Radio
-
Kliknite za proširenje...

Planina je odzvanjala tišinom nemih pahulja. Kresnu upaljač, još hladnim rukama, te njegov plamen zažari vrh cigarete. Vatra se rasplamsavala u otvorenom kaminu. Slaba je još, ali ojačaće. Svetlost igra po zidu brvnare. Čini mu se, dok krv počinje da struju kroz telo, da igra uz zvuke sa radia.....eeeee, neka lagana melodija koja postaje sve strasnija, životnija kao i ova vatra.
Sanke je uterao u ostavu, tačnije šupu koju on naziva garažom. Samo zid tu prostoriju, radionicu, ostavu, garažu deli od ove drvene sobe u kojoj je. Drva je istovario u toj garaži da se šuše, te se on i Gara, crni nemački ovčar, se sad zasluženo odmaraju. Ker leži na svojoj ponjavici, skoro do samog zida kamina. Nema šanse da mu pomeri mesto ni za milimetar hahaha jer se crnja koliko je dug baci preko ponjave. Muke ima i da je iznese da opere, istrese....E, kad se "mesto" suši, obično preko neke grane prebačeno, Gara ceo dan presedi ispod nje. Seti se te slike, pa se nasmeši "Ludo pseto i ludi gazda....ali bez njega bih poludeo"
Sada, umorne pseće oči spavaju. Gasi cigaretu, ispija ostatak rakije iz male čaše, vatri dade još hrane, pa se opruži postrance na krevetu tako da gleda u kamin. I njegove oči se bogami sklapaju od ove vatre što pleše uz muziku po drvenom zidu....takav ples je izvodila samo Ona.....takva strast.... tako živa.....kao Ona...

virtuoz
pojilo
smrt
dodir
nož
 
Poslednja izmena:
LJILJA MMM:
Hvala Roibuš :cmok2:



Planina je odzvanjala tišinom nemih pahulja. Kresnu upaljač, još hladnim rukama, te njegov plamen zažari vrh cigarete. Vatra se rasplamsavala u otvorenom kaminu. Slaba je još, ali ojačaće. Svetlost igra po zidu brvnare. Čini mu se, dok krv počinje da struju kroz telo, da igra uz zvuke sa radia.....eeeee, neka lagana melodija koja postaje sve strasnija, životnija kao i ova vatra.
Sanke je uterao u ostavu, tačnije šupu koju on naziva garažom. Samo zid tu prostoriju, radionicu, ostavu, garažu deli od ove drvene sobe u kojoj je. Drva je istovario u toj garaži da se šuše, te se on i Gara, crni nemački ovčar, se sad zasluženo odmaraju. Ker leži na svojoj ponjavici, skoro do samog zida kamina. Nema šanse da mu pomeri mesto ni za milimetar hahaha jer se crnja koliko je dug baci preko ponjave. Muke ima i da je iznese da opere, istrese....E, kad se "mesto" suši, obično preko neke grane prebačeno, Gara ceo dan presedi ispod nje. Seti se te slike, pa se nasmeši "Ludo pseto i ludi gazda....ali bez njega bih poludeo"
Sada, umorne pseće oči spavaju. Gasi cigaretu, ispija ostatak rakije iz male čaše, vatri dade još hrane, pa se opruži postrance na krevetu tako da gleda u kamin. I njegove oči se bogami sklapaju od ove vatre što pleše uz muziku po drvenom zidu....takav ples je izvodila samo Ona.....takva strast.... tako živa.....kao Ona...

virtuoz
pojilo
smrt
dodir
nož
Kliknite za proširenje...

Starac je zastao dok ga je "smrt" pratila, preturao po dzepu ne bi li nasao "noz" da pokusa bar sa se odbrani od dvojice dripaca koja su zurno hitrila ka njemu, sta su hteli od njega, da li je to bila obicna pljacka, ili neko treci ce reci da jeste.
Starac se zvao Vujadin, imao je kako to mladi vole da kazu u zargonu -sik bradu, izgledala je naspram njegovih ociju vrlo puna brada, sik brada.

Nosio je sa sobom i jednu knjigu, sa kojom je izbegavao zamke, poput Dzonsa, Indijanca Dzonsa. Bio je "vitrouz" za avanturisticke nedovdovstine.
Trazio je zlatno "pojilo" za kojim kruze legende jedan "dodir" sa tim pojilom i iz zemljece doci zlatne svinje koje sa sobom nose tajnu vrednu divljenja, zbog toga dva dripca hoce da sto pre se dokopaju tajne srebnog glatkog "dodira" pravljenja svinjskih kobasica i prsuta.

Zub
Strumfovi
Klinac
Arhitekta
Barak Obama
Car
Monopol
 
Kadame:
Zub
Strumfovi
Klinac
Arhitekta
Barak Obama
Car
Monopol
Kliknite za proširenje...

Uskače u krevet, onako, u punom letu dočekavši se na sve četiri. Mekoća kreveta dočeka skok. Pogleda me šeretski, iskosa, čekajući da ga opomenem.
Samo sam se nasmešila ne rekavši ništa. Podiže jorgan i uvlači se u belinu posteljine. Sedam ma krevet.....večernji ritual za dva smedja oka.

"Bio jednom jedan klinac koji je živeo u Americi. Zvao se Kad. Imao je jako bujnu maštu koja je pričala jer ga je mrzelo da piše. Lakše je bilo pričati....pričati...Ma šta pričala, njegova mašta je samo torokala bez kraja, nezaustavljivo.
"A šta je pričao?" upita smedji čuperak ispod jorgana
"Pričao je sve što mu padne na um. Svakakve gluposti, ali bilo je tu i pametnih stvari, što jeste, jeste.
Na primer, govorio je da je igrao monopol sa Štrumfovima u luna parku i da ih je sve pobedio, i da su oni silno tužni zbog toga bili, te su skakali jedan po jedan sa vrha velike vrteške, i zato ih više nema na televiziji.
Pa da je Barak Obama, predsednik Amerike, došao po njega u školu i odvezao ga svojom limuzinom i telohraniteljima pravo u Belu kuću da provede popodne sa njim, jer je on, Kad, car jedne daleke zemlje u kojoj žive samo deca. I ta deca nikada, ali baš nikada, ne odrastu. I tada je, kaže Kad, za stolom prepunim slatkiša posluženih za ručak, govorio predsedniku da su deca arhitekte budućnosti zemlje. Znaš šta je arhitekta? "
"Ne"
"To je onaj koji osmišljava neku ideju, nacrta, preračunava, uklopi sve delove. Prema njegovim crtežima i proračunima majstori zidaju zgrade, mostove, hale.....sve. On je temelj neke stvaralačke ideje"
"Pa zar su mu drugi ljudi verovali?"
"Ma nisu. Ali neka deca jesu u početku. Kada ga deca uhvate u izmišljanju počnu da ga zafrkavaju, a odrasli su mislili da laže i kada je govorio istinu. Tako jednom, izistinski zabole zub maštovirog Kada. Mnogo ga je boleo, toliko, da su mu suze išle na oči dok je molio učiteljicu u školi da ga pusti kući. Naravno, nije verovala da govori istinu, tačnije, ona nije znala da on govori istinu, te ga zato nije ni pustila kući. Ostao je u školi ćuteći do kraja dana jer nije ni mogao od bola da priča."
"I šta je onda bilo?" čuje se pospano pitanje ispod jorgana
"Trpeo je bolove do kraja časova, ali je bio jako gladan, te izvadi jabuku iz torbe. Zagrizao je i nije ni primetio da je zub ostao u jabuci. Bolovi su prestali a on je sav sretan, progovorio, i rekao učiteljici, kako su deca iz njegovog carstva uzela malene lopate i iskopala bol uz zuba. Stavili su bol u najveći kovčeg koji su mogli naći u carstvu, jer je toliko velik bio da je samo u taj najveći mogao stati, i da su kovčeg bacili na sred Crnog mora"
"Svašta......kakav ludak" glasić jedva progovara u jorgan ispod sklopljenog smedjeg oka.

Poljubac u kosu, "laku noć pametna dušice".....gasim svetlo i zatvaram vrata....


perce
žalba
samoća
sunce
bljesak
 
Poslednja izmena:
Na panju pod lipom śedi đed Simo, među koljenima oštrim nožem nešto đelje na guslama.
Gunđa kroz brkove, klima glavom, žmirka, sakriva lice od sunca što proviruje nad osojem.
Ženo, o, ženo, Anđo, Anđeljaaa đe s ti aa ! Aj donesi mi guščije perce da zaglavim klin za strune!
Anđoo, čuješ li ti sunce ti kalaisano!
-Ooj, evo me, čujem, kod ovaca sam u oboru. A đe da ti nađem to pero, aa!?
Ma u vreći je, o gredi visi, pa valjda znadeš da s' sprem'la Milici za jastuke,
e, da m' se još ona uda, progovori u njedra i nastavi da đelje...
-Sa' ću ja samo da zamandalim obor, eto me odma.
Ee, i ponesi onu šljivu u pletenki je niže kreveta, es me čula! Joj, kad bi smrt nos'la, eh.
Našla sam, trčim, joooj!
-Evo, guščije i pletenka, nemoj sve popiti, pri dnu je ima za tri prsta treba čuvati kad nam neko dođe,
kum je rekao da će navratiti...
Sad ćeš mi mjer'ti gutljaje, ajde, bježi mi s očiju, gubi se!
-Da ti kažem, juče navrat'la udov'ca Jelena, jadna, kuka, ubi je samoća rekla da će śutra navrat'ti.
Da, rekla je, treba joj neka žalba , da s ti obeća' da ćeš napisati, tako rekla.
Ajde idi za poslom, idi! Ej, čuj, nađ' de kakvu staru dronju da podmetnem pod staricu žulja ovaj panj, bem li ga...
-Dobro, idem, idem...
Na povijenim granama lipe sa lišćem se igraju zadnji zraci sa horizonta a bljesak u lokvi ih ogleda
kako trepere.
Gromki glas prolomi tišinu: Gusle moje od javora suva, vas je Srbin pet vijekova čuva...

Sojo

gudalo
embargo
jezero
klarinet
ždrebac
 
Sojo:
gudalo
embargo
jezero
klarinet
ždrebac
Kliknite za proširenje...




Embargo.....kakva rogobatna reč. Prosto ružnoća stavljanja pred svršen čin iz nje izbija.
Eeeee, u tom embargu su živeli Jovan....Petar....Anica....Sreten....Bojana i mnogo drugih njihovih vršnjaka.
„Gde ćemo za vikend društvo?“ ulazeći u stan koji su delili njih petoro, skoro viče Petar
„Ma gde da idemo, imamo posla preko glave, para nemamo“ kaže Sreten sav zadubljen u knjigu
Umorne oči boje neba skloniše pogled sa monitora i za tren...ali stvarno za tren, odoše na put i čežnjivim glasom rekoše
„Nekud gde je lepo...i prazno..gde ima vazduha koji miriše na slobodu...i moju violinu“ Plavi pogled duboko uzdahnu i vrati se ekranu.
Petrove veselosti nestade.Tako ga je pokosilo nešto u njenom glasu, njen umor, obaveze, nemanje.....njegova Bojana je tužna i umorna.
Jovan izlazi pospano se teturajući iz druge sobe. Cele noći je učio, a danas odmara jer sutra je ispit.
„O čemu se radi? Je l’ hoće još neko kafu?“ dovikuje iz kuhinje rondajući džezvom
„Kaaafaaaaaa, hoću ja, padoh s nogu od ovog posla, tabane ne osećam...kad hodam kao da lebdim“ upravo ulazeći u stan strovaljuje se na dvosed Anica. Petar joj prilazi s ledja i pomazi je po kosi
„Umorna si sekice“ masira joj ramena dok ona mazno naslanja obraz na njegovu ruku.
Brat i sestra, uvek skupa, pa i na studijama.

Tišinu je remetilo samo srkutanje kafe.

Petar odjednom ustaje i prilazi telefonu.
„Zdravo striko, kako ste mi? Kako je strina?....svi smo dobro, ne brini. Anica uči i radi, ja kad nahvatam nešto na gradjevini odradim i zaradim neki dinar i učim. Matori su dobro, svaki dan se čujemo...ma znaš ti mamu kako za sve brine a ćera joj nije kraj skuta hahaha
Nego, striko, jel još živ onaj tvoj ždrebac...kako beše...Zvezdan? Da...da...znam da je mator, ali je fala bogu živ. Nego, daj mi de strinu na čas da je čujem.
Čuje se dozivanje....tapkanje dolazećih koraka...
„Petre sine, kako ste mi? Kako je Anica?“
Dobroćudna rafalna paljba ga zapljusnu kroz slušalicu. Isti, prelep osećaj još iz detinjstva.
„Strina, imam molbu. Da li bi mogli da primite za vikend u goste pet umornih studenata koji jako žele mir i koji će vam pomoći oko seoskih poslova?“

Zvezdan pase....zeleno prostranstvo je svuda.Kroz travu se provlače zvuci Jovanovog klarineta. Meškolje se....prevrću se note i jure kao nestašna deca, pa zaviju oko maslačka. Zvezdan samo zatrese ušima kada je muzika prestala.
Gore nebo....dole trava...pored jezero. Sede naslonjeni ledjima na stabla bagrema gledajući osećajem mira ispod sklopljenih kapaka. Jedino stric i strina sede na hoklicama otvorenih očiju uživajući ponosno u mladosti. Bojana ustaje, nežno uzima violinu i gudalo...bagremovi zašuštaše....Zvezdan kratko zanjišta....polete muzika visoko....visoko...poljubi najviše grane i pohrli da zagrli nebo...a ono.....plavo, plavo kao njeno oko.

U ružnoći te svršene tudje reči, živela je i rasla lepota duša.

zavetrina
kreč
patrljak
strast
dodir
 
Evo, i ovo je pripovetka...:)

Eh, davno je to bilo, časna omladinska reč
bila je vragolanka, lepa, ko sa estrade
i sad mi to mestašce miriše na sveži kreč
spremali doček Tita i kerova iz vlade

Sećam se, drhtala je, jesenji dan je bio
iza školskog zida gdje je bila zavetrina
koprive, žbunje, uf, patrljak me udario
grana, jao, ta tajanstvena bela butina

Nežni dodiri, strasti, zaboravili smo se
danima je nije bilo u školi, bolesna
vata, flaster, pukao donji kapak na oku
udala se, preko, za nekg ružnog pijana

udovca, eh, siguran sam da ga je lagala
napoila, i "nevina" u zagrljaj pala...;)

Sojo

flaster
oko
udovica
grana
pukotina
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top