Spadao je u loše vernike, ako je uopšte i bio vernik. Više je verovao i poštovao tradiciju crkve, njen značaj kroz istoriju, njenu ponekad snažnu sabornost. Retko je išao u crkvu, još ređe je pričao o Njemu, a prizivao Ga u izuzetno teškim trenucima. Raskoljnikov je više verovao sudbini, ličnoj suštini i realizaciji života. Govoriti o veri označavalo je ljudsku slabost, nesigurnost, a verovati potvrđivalo je njegovu ideju o slabosti ljudskog duha, slabosti unutrašnjeg bivstvovanja, slabosti ličnosti. Ponekad je posmatrao, stajajući sa strane, ljude koji se mole, zabrađene mlade žene, decu koju vode za ruku, starije žene, mladiće. Razmišljao je o njihovim razlozima, da li želje ili potrebe, da se u tom zdanju potraži uteha, samilost, pomoć, mir i duše i tela. Sada kada se našao u škripcu, u nekoj vrsti stupice, koju je sam, nesvesno čineći, uzrokovao, pomislio je na Njega. Pomislio je , prvenstveno, na Njegovu moć, sposobnost da ispuni želju, san, da usliši molitvu i sada ta moć mu je, njemu Raskoljnikovu, bila preko potrebna.
Nisu se čuli, već, više od mesec dana. Sećao se tog jutra kada je ugledao njenu golu, belu butinu. Njenu zategnutu kožu i tu elipsoidnu liniju gole, bele butine koja se završavala tu odmah ispod ruba svilenkaste, zadignute spavaćice. Sećao se zvonkog smeha, vrckanja njenih kukova.... i od tada ništa. Samo neka nerazumna tišina, jaz napunjen tihim iščekivanjem.
Raskoljnikov nije imao mobilni telefon, samo fiksni. Nervirala ga je ta mogućnost da te svako u svakom trenutku može naterati da se javiš i pričaš iako ti nije do priče. Takođe, i ta pomama za mobilnim telefonima, posebno što je nenametljivo preuzimao mesto najboljeg druga. Mnogi prolaznici, gosti kafea ili restorana, kupci u supermarketima itd. Imali su u ruci mobilni. Ili su sa nekim pričali ili su grozničavo tapkali sitne dugmiće mobilnog pišući poruku i sve to u društvu, ne obaziru ći se na njihovo prisustvo. Nije imao njen broj, obično je ona zvala, ugovarala, on je samo odobravao, ponekad pomerao za neki drugi dan. Sada, ovog trena, više od mesec dana nema zvonjave telefona, nema njenog glasa. Iako je odlazeći, tog jutra rekla: Zvaću te za dva – tri dana. Ostala je samo tišina.
I tako, Raskoljnikov je čeka, nada se. Kada je osećaj napuštenosti postao suviše bolan, setio se Njega. Jedne večeri dok je bezciljno zurio u redove dobro naređanih knjiga, bol napuštenosti, bol samoće buknuo je odjednom u stomaku i kao nožem počeo da seče utrobu sve više i više, praveći koncentrične krugove. Sklupčao se, kao ranjeno kuče, pokrio se prekrivačem i zaćutao duboko u sebi, odajući bol dubokim uzdasima. Poželeo je, tada, da zaspi i kada se probudi da shvati da je sve ovo samo neki san, ali kako zaspati s mislima o njoj. Negde oko svitanja, kada noć odlazi na počinak, smrvljen, prebijen u grču pomislio je na Njega. Tada je zaspao.
Kružio je oko crkve. Taložio je u sebi toliko potrebnu sigurnost, više hrabrost da prekorači njen prag i da u nekom ćošku, sam, zaboravljen, neprimećen, uputi molitvu, koju je već nekoliko dana ponavljao u sebi. Sumrak se već spustio i noć je bila blizu,nikog nije bilo više u crkvi, ni u njenom bliskom okruženju. Nadao se. Krenuo je, Raskoljnikov, sitnim, nervoznim koracima. Ušao je, bolje reći ušunjao se i brzo osmotrivši unutrašnjost crkve znao je da je sam. Tako je i odabrao i mesto gde će uputiti molitvu. Drugi stub, desno, do njega. Stade tu želeći da se sakrije i tako sakriven prozbori nekoliko rečenica. Ćutao je, zatvorio oči i tako u tišini prostora stajao, ni sam neznavši koliko. Kada je otvorio oči, prenuo se, uplašio, trgo i skoro kriknuo. Ona, Sonja stajala je pred njim, smešeći se sa očima boje cimeta. Raskoljnikov se nasmeši i nenadano reči potekoše iz njega kao bujica planinskog potoka. Izgovarao je reči molitve koja se u njemu nakupila i oformila. „ Bože, usliši moju želju i podari mi, vrati mi boju njenih očiju, zvuk njenog smeha, iskričavost njenog osmeha. Usliši molbu, molitvu meni nespretnom i nezgrapnom, nemuštom i nerazumnom. Otvori mi duh i daj mi put da odem do nje i saunam sve moje greške i uli mi snagu da spoznam sebe i njoj podarim lepotu mog duha“
Raskoljnikov u poslednjem dahu izgovori reč duha i zatvori oči. Uzimajući vazduh, Raskoljnikov, otvori oči. Sonje nije bilo tu. Da li to beše opsena, prikaz unutrašnje slike usled ogromne želje, upita se Raskoljnikov. Začuđen, okrenu se oko sebe, tražeći je ali nalete na sveštenika.
- Oprostite gospodine, zatvaramo, molim vas
- Da svakako. Samo da vas pitam. Jeste li videli jednu devojku kako izlazi, imala je pončo na sebi?
- Ne, niko nije izašao iz crkve. Vi ste ovde poslednji vernik. Sami ste skoro pola sata, nisam hteo da vas uznemiravam jer ste se molili. Zar ne?
- Da, da. Ali meni se učinilo, ustvari dobro sam video tu mladu devojku. Pa stajala je pored mene. Videli ste ?
- Verujte mi nikog sem vas nije bilo. A što se tiče devojke, možda se pojavila pred vama zbog molitve. Bog ima smoje metode da usliši naše molitve.
- Sigurno ste u pravu. Hvala vam. Laku noć. Ali bio sam siguran da je stajala pored mene.
- Laku noći spokojno spavate
Omamljen izgovorenom molitvom i slikom Sonje, izađe i krenu kroz park. Hodao je, hodao neprimećujući ljude oko sebe. Tako omamljen, kao u nekom psihodeliskom transu uđe u svoju mansardu i sruši se, bukvalno, u fotelju. Nije upalio svetlo. Ćutao je u mraku. Ništa se nije micalao, ništa nije pucketalo, ni buka sa ulice nije se čula. Samo tišina i bol napuštenosti.
Trne u meni duh moj, nestaje u meni srca mojega. Pominjem dane stare, prebrajam sve poslove svoje, razmišljam o djelima ruku tvojih. Pružam k tebi ruke svoje, duša je moja kao suva zemlja pred tobom. Pohitaj, usliši me; Gospode, nestaje duha mojega, nemoj odvratiti lica svojega od mene; jer ću biti kao oni koji odlaze u grob. Rano mi javi milost svoju, jer se u tebe uzdam. Pokaži mi put, kojim idem, jer k tebi podižem dušu svoju.
Tako je zaspao.
Probudio ga je topao sunčev zrak koji mu je obasjao lice. Otvorio je oči, s mukom ustao i naterao sebe da se okupa i sredi. Bilo mu je lakše, kao da je odbacio neki teret s leđa. Biće lep dan. Skuvao je nes kafu i otpio gutljaj. Mlaka tečnost oslobodi svoju slast. Raskoljnikov se osećao bolje. Šta uraditi danas, upita se Raskoljnikov? Tada zazvoni telefon.
Disk
Bacanje
Ploca
Dostojanstvo
Promiskuitet
Osmeh
Judin poljubac
a bas imam nesto inspiracije 