Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
stepenice
korov
kapija
urušena
prozorsko okno

Put do kuce je bio dug..preko dvadeset godina..slika njegove rodne kuce koju je nosio u svojim secanjima nije bila ni blizu onoga sto je zatekao..
Urusena ograda..velika masivna gvozdena kapija nije ni postojala.. staza do kuce jedva se nazirala od korova koga je bilo posvuda..
cak i na stepenicama koje su vodile do vrata sa kojih su kise..sunce i vetrovi proteklih godina skinuli farbu....
Nekada lepo prozorsko okno pored vrata bilo je polupano....Gurnuo je kljuc u bravu..nije bilo zakljucano..
pritisnuo je kvaku i sa prilicnom snagom gurnuo vrata usavsi unutra..grlo mu se steglo..
oci napunile suzama a nejasna hladnoca od praznine koju je obuhvatio pogledom prosla mu je telom..
nicega nije bilo unutra osim zidova..ni majcinog velikog biljurnog ogledala u orahopvom rezbarenom ramu u predsoblju..
ni stilske komede i malog okruglog tepiha ni saksije sa asparagusom koje je stajalo na drvenom stalku za cvece..ni civiluka ..
Voleo je to predsoblje..bilo prostrano..suncano i odisalo nekakvom toplinom
svaki put kada bi usao unutra..pozdravivsi Majku koja ga je sacekivala..sa njegovih putovanja..
Danas..nje nije bilo..nikoga koga je voleo nije bilo..Ostao je samo on..ova umrla kuca i uspomene..

krug
ljubav
ringispil
zelja
ceznja
istrajnost
zagrljaj
 
Nina:
krug
ljubav
ringispil
zelja
ceznja
istrajnost
zagrljaj
Kliknite za proširenje...

Cim sam je videla, osetila sam ceznju. Prezirem izraze poput onog cuvenog, toliko puta neprimerno rabljenog ”ljubav na prvi pogled”, ali kunem se da sam se pri prvom susretu sa njom osetila upravo onako kako tu krilaticu prikazuju u latino novelama (sazetak reakcije dat na
http://zivot.krstarica.com/l/muskarci/hemija-ljubavi-zasto-se-zaljubljujemo/ ).
Zelja je krenula da otkucava u meni, da mi ubrzava dah, da pronalazi puteve i tera moje neurone da formiraju nove sinapse u pokusaju odgovora na pitanje ”kako da je dobijem?”
Kako, kako da je dobijem? Vrtela sam sve opcije u krug, poput ringispila koji se odize od zemlje, sa svakim metrom visine, odluka da je imam, da je osetim na sebi, da se spojimo u zagrljaju, koza na kozu, moja i njena konacno, je postajala sve izvesnija, a ja sama sve istrajnija. Sumnja u to da li i pored svih potpuno izvesnih poteskoca treba da se upustim u tu avanturu, je polako cilela iz mojih ociju, dok mi je pogled milovao njene savrsene linije. Nije bila klasicno lepa, nikada nisam ni padala na to, ali pomisao na miris koji mora da ima, na to kako je otvaram nezno poput latica cveta, na to kako je ponosno i samozadovoljno pokazujem i setam po gradu, na sve ono sto ce mi ona dati i kakvo uzivanje ce mi pruziti je prevazisla klasicne estetske kriterijume. Ne, ja definitivno moram da je imam, po bilo koju, pa cak i vrtoglavu visoku cenu...jer ovakva kozna tasna se srece samo par puta u zivotu.

Bezdan
Duboka voda
Braon
Putesestvije
Konopac
 
-nego, kako ste vi dospeli ovde? upita ga radoznalo.
-ne znam. isao sam u krug, pa okolo, pa preko i onda ispod vode. upao sam u nebo i propao kroz secanje, kroz zivot, kroz sumnje i bes. odmah sam shvatio da sam nesto skrivio.
-a, sta to? ne razumem...
-ni ja ne razumem. svakako, ja se iskreno kajem...
-iako ne znate sta ste zgresili?
-naravno. svaka greska je podjednako teska. kao zemlja bilo gde na svetu.
-gospode... ja nista ne shvatam!
-ni ne treba. vi ste, ocigledno, postedjeni.
-postedjen? cega?
-lepka.
-lepka? pricate nepovezano.
-sve je povezano. govorim vam o lepku koji vam ne dozvoljava da odletite, da pobegnete od proslosti i buducnosti, da ostanete u sadasnjosti. jer, sadasnjost je jedini trenutak kada nesto zavisi od nas, kada mozemo nesto da promenimo...
-umorni ste, treba vam odmor. sutra cete mi ispricati kako ste nas pronasli...
-sutra, to je buducnost. sutra ce biti prekasno.


prsti
smola
vek
visoko
 
Kao da je citav vek prosao od bezbriznog detinjstva do sada. Kako smo se igrali zmurke u nasoj ulici bez ikakvog straha. Izmedju dve vatre... Brali u prolece ljubicice i pravili kolibe. Isli na sankanje... Sada stojim na asfaltu svog detinjstva.Mir.Tisina.Nigde nikoga nema. U mislima ozivljavam i ono visoko drvo oraha na koje smo se peli dok su roditelji bili na poslu. Gledam u svoje prste. Kao da su lepljivi.Od smole oraha. Ili zivota.

ujed
mleko
rasprsivati
paradoks
ozaren
nedostajes mi
 
Zna da ga uopste ne vole a pojedinci, citave grupe ljudi cak neobuzdano mrze. Medjutim, ali, u stvari – njega je apsolutno briga sta iko o njemu samom i slicnim njemu misli. Smatra da su misleci isuvise Ili premalo obuzeti tudjim zivotima koje uporedjuju sa svojim, poprilicno ispraznim, besciljnim i promasenim. On promasaje i promasene ignorise i puca visoko,onoliko koliko mu domet oruzja dopusta merkajuci pri tom oprezno trenutno nedostupne kalibre sa kojima krupan plen kad tad padne u tanjir. I uporno vezba gadjanje nadajuci se obilnoj gozbi. A stomak mu raste, polako ali sigurno razdrazujuci apetit ka novom, neisprobanom, egzoticnom. Nepokolebljiv, istrajan, ambiciozan, uporan, prilagodljiv, posvecen, veran cilju koji ne dopusta da mu se izmedju prstiju izmigolje ni najsicusnija zrna jedinstvenih mogucnosti. Zasticen je smolom koja brani njegov osetljiv sistem od navale parazita iz cijeg je legla i sam potekao, ali koju nepogresivo luci pri pokusaju ugrozavanja od strane insekata koje privlaci aroma stabilnosti. Voli da ih gazi, uziva u zvuku mrvljenja njihovih udova i krila. Voli i da drzi govore, izbacuje parole, osmisljava strategije. Obozava obecanja, osobito ona neproveriva i tesko ostvariva koja mirisu na nadu ali oprostiva usled nedoslednosti vise sile koja iz slaboumlja crpe svoju hranu. Godi mu moc, sila metala za pojasom, desnih ruka i vidljivih ljudi sa drveta koji mu cuvaju gnezdo i licni mir. I svetlost reflektora, i osecanje vaznosti, i neprolaznosti za kojom koliko god se tome verbalno opirali, tvrdeci da je neistina, zude i oni koji svoj zivotni vek provedu u cekanju koje on prezire. Treba ga razumeti, on je ipak samo njegova niskost – politicar.



Whispers:
ujed
mleko
rasprsivati
paradoks
ozaren
nedostajes mi
Kliknite za proširenje...
 
ujed
mleko
rasprsivati
paradoks
ozaren
nedostajes mi



oduvek je odlucna. zbog toga drugima izgleda snazno. ali ljudi ne znaju koliki teret ona vuce u sebi. niko ne zna da bi, da nije prekasno, odustala.
ona lezi na podu vec par minuta, potpuno nepomicna i neosetljiva na promene oko nje. gorko se kaje zbog puta koji je sebi izabrala. vreme ne leci, vreme samo otezava. ujed na nadlaktici nece zarasti, kao ni onaj na stomaku.
sve iluzije su se raspale, rasprsnule su se, i svaki komad joj se smejao u lice. "glupaco, glupaco!" nema snage da se svadja sa njima. oseca se krajnje bezivotno i suvisno. oseca se prevareno. zar je to samo laz? mozak joj je raskomadan. srce smrskano. iz njega se, polako ali neumoljivo, cedi mleko detinjstva, ono mleko koje podstice lucenje nade i poverenja, i otice u nepovrat. jedan narocito veliki komad iluzije (komad zaduzen za osecaj sigurnosti u prisustvu drage osobe) joj se, sav ozaren, unosi u lice i, pljuckajuci, govori: "naivcino! naivcino prokleta! kako si samo glupa... zar nije divan osecaj lebdeti u nistavilu? ti tu pripadas, tebi je tu mesto! nakazo!"
ona se trudi da ignorise uvrede. paznju joj okupira paradoks. "znam da nista ne znam". tako je prokleto bila samouverena, a nije bila svesna kakva je guska. da, sada je definitivno saznala da nista ne zna. polako je pocela da ocajava. sta sada da radi? otisla je suvise daleko da bi mogla da se vrati. mora da nastavi pravo, iako zna da je to pogresan put.
neka neprijatna struja joj protrca kroz telo, i znatno joj ubrza puls. pod naletom ove energije, ona se, uz cudjenje par nepoznatih ljudi koji su je okruzivali i zapitkivali sta se desava, uspravi i iskopa iz torbe parce papira, olovku i upaljac. na papiru nespretno nazvrlja jedno sitno "nedostajes mi" i zapali ga. kada se poruka pretvorila u gomilicu pepela na uglacanom podu, ona dostojanstveno izadje iz trznog centra.
osecala se mnogo bolje. "samo spali", govorila je sebi. "samo ga se otarasi. neka nestane. neka se rasturi".


nemojte da se smejete, ipak sam ja amater ;)

crveno
vrata
predah
kazna
pesma
 
otrovno zelena:
crveno
vrata
predah
kazna
pesma
Kliknite za proširenje...

Obukla sam crvenu spavacicu, jer sam znala da je to boja koju najvise voli. Meni je, moram da priznam, prilicno prostacka, narocito kada se radi o donjem vesu i odeci za spavanje. Neki zagasito crveni dzemper i moze da prodje, ali ovo...no, bilo je samo zbog njega, to sam izjavila i kasnije na sudu. Izdepilirala sam se, okupala, namackala miomirisnim kozmetickim savrsenstvima, cak sam te nedelje malo, kao i vezbuckala u lokalnoj teretani. Spremila sam kucu, usisala, opajala, oribala, izglancala i namirisala cak i one coskove u koje sigurno nece zaviriti. Citav taj dan sam kuvala, mesila, pekla i pohovala, servirala, sipala vino, palila svece na stolu. Ma, radila sam zaista bez predaha, na sebi i oko sebe. Naposletku, nije to bila obicna noc, ni obican susret i vecera, niti ce to biti obican sex, znala sam to. Devet proteklih meseci sam cekala na ovaj dan. Ova noc ce biti prvi korak, vrata koja cu konacno otvoriti, pocetak ciji kraj necu prizeljkivati. Pesma.
Ali, kada se gospodin konacno pojavio, nas susret nije bio pesma. O, ne, nikako nije bio pesma.
Vecera mu se nije dopala, jasno mi je to rekao, iako je sve pozdrao. Stoka alava. I, to sam rekla sudiji, sto je naravno, prilicno nepovoljno uticalo na moj slucaj. Ali, vise me nije ni briga. Tokom vecere koju sam zamisljala kao krajnje romaticnu, zanimljivu i strastvenu, nije me strastveno skidao pogledom, ali je strastveno navijao za svoj omiljeni tim tokom utakmice koju mi je odmah po ulasku u stan trazio da pustim na TV-u. Nakon vecere je vise puta glasno uzdrignuo, sto kapiram da u Japanu sluzi da pohvali domacicu, ali je u zemlji Srbiji jos uvek znak prostakluka, zatim je skinuo koslulju preko glave, jasno me pustivsi da miomirisno naslutim da se tog dana nije okupao, a zatim nonsalantno otisao u spavacu sobu, gde se izvrndopecio kao morz i potapsao znacajno rukom krevet pod sobom. Sta sam mogla, ponadala sma se da ce noc biti bolja i uspesnija od veceri.
Ali, avaj!
Nisam ni na sudjenju mogla da ispricam detalje, ne zato sto su bili suvise pikantni, vec zato sto ih nije ni bilo! Udji, izadji, udji, izadji. 6, 3 minuta. I, dobro je sto nije duze trajalo, mislim da bih povratila. Naravno, na kraju me je samozadovoljno pljesnuo po, iz solarijuma, pocrneloj guzi, okrenuo se na drugu stranu i zaspao. Sve sam to mogla da pretrpim. Ali, kada je narednih 8 sati bez prekida i predaha hrkao, puckao i skripao zubima, i kada ja nisam mogla ni oka da sklopim, i kada sam shvatila da ce nas brak, sklopljen preko interneta, ovakav trajati u nedogled, uzela sam kuhinjsku sataricu i bez dvoumljenja mu je zabila po sred cela. OK, zasluzila sam kaznu.
C'est la vie.


muzika
macka
misici
mis
Makedonija
 
Poslednja izmena:
malavelika:
Obukla sam crvenu spavacicu, jer sam znala da je to boja koju najvise voli. Meni je, moram da priznam, prilicno prostacka, narocito kada se radi o donjem vesu i odeci za spavanje. Neki zagasito crveni dzemper i moze da prodje, ali ovo...no, bilo je samo zbog njega, to sam izjavila i kasnije na sudu. Izdepilirala sam se, okupala, namackala miomirisnim kozmetickim savrsenstvima, cak sam te nedelje malo, kao i vezbuckala u lokalnoj teretani. Spremila sam kucu, usisala, opajala, oribala, izglancala i namirisala cak i one coskove u koje sigurno nece zaviriti. Citav taj dan sam kuvala, mesila, pekla i pohovala, servirala, sipala vino, palila svece na stolu. Ma, radila sam zaista bez predaha, na sebi i oko sebe. Naposletku, nije to bila obicna noc, ni obican susret i vecera, niti ce to biti obican sex, znala sam to. Devet proteklih meseci sam cekala na ovaj dan. Ova noc ce biti prvi korak, vrata koja cu konacno otvoriti, pocetak ciji kraj necu prizeljkivati. Pesma.
Ali, kada se gospodin konacno pojavio, nas susret nije bio pesma. O, ne, nikako nije bio pesma.
Vecera mu se nije dopala, jasno mi je to rekao, iako je sve pozdrao. Stoka alava. I, to sam rekla sudiji, sto je naravno, prilicno nepovoljno uticalo na moj slucaj. Ali, vise me nije ni briga. Tokom vecere koju sam zamisljala kao krajnje romaticnu, zanimljivu i strastvenu, nije me strastveno skidao pogledom, ali je strastveno navijao za svoj omiljeni tim tokom utakmice koju mi je odmah po ulasku u stan trazio da pustim na TV-u. Nakon vecere je vise puta glasno uzdrignuo, sto kapiram da u Japanu sluzi da pohvali domacicu, ali je u zemlji Srbiji jos uvek znak prostakluka, zatim je skinuo koslulju preko glave, jasno me pustivsi da miomirisno naslutim da se tog dana nije okupao, a zatim nonsalantno otisao u spavacu sobu, gde se izvrndopecio kao morz i potapsao znacajno rukom krevet pod sobom. Sta sam mogla, ponadala sma se da ce noc biti bolja i uspesnija od veceri.
Ali, avaj!
Nisam ni na sudjenju mogla da ispricam detalje, ne zato sto su bili suvise pikantni, vec zato sto ih nije ni bilo! Udji, izadji, udji, izadji. 6, 3 minuta. I, dobro je sto nije duze trajalo, mislim da bih povratila. Naravno, na kraju me je samozadovoljno pljesnuo po, iz solarijuma, pocrneloj guzi, okrenuo se na drugu stranu i zaspao. Sve sam to mogla da pretrpim. Ali, kada je narednih 8 sati bez prekida i predaha hrkao, puckao i skripao zubima, i kada ja nisam mogla ni oka da sklopim, i kada sam shvatila da ce nas brak, sklopljen preko interneta, ovakav trajati u nedogled, uzela sam kuhinjsku sataricu i bez dvoumljenja mu je zabila po sred cela. OK, zasluzila sam kaznu.
C'est la vie.


muzika
macka
misici
mis
Makedonija
Kliknite za proširenje...

Muzika je nadglasavala moje misli dok sam se približavala granici ali me ta crvena zastava iznenada podsetila na ono što se zbilo u jednom od mojih virtuelnih života, i kao kad ti mačka pređe put, tako se i ona nekako zloslutno ukazala čineći da mi se mišići na vratu i leđima malo zgrče. Nisi sujeverna!, opomenula sam sebe. To na čemu ti je ruka nije miš nego menjač. Da, to je život, a ono sunce na crvenoj podlozi kaže ti da si na dobrom putu.
I Makedonija mi je ostala za leđima...

borovnice
Lisabon
hodnik
osvežiti
poslednji dan u mesecu
 
^UP^:
borovnice
Lisabon
hodnik
osvežiti
poslednji dan u mesecu
Kliknite za proširenje...

Secam se posledenjeg dana u mesecu septembru jedne godine. Ne tako davne. Sedeo je u svojoj stolici za bebe, nad cinijom borovnica. Bio je u plavoj zekici, sa loknama razvrcanim na sve strane i nevesto kasikom lovio plave tacke po tanjiricu. Sav umazan krvavo ljubicastom po obrazima, rukama, celu i kosi, provlacio je preko jezika borovnice i slogove "ma-ma-ma-ma". Bila sam tako sretna to popodne. Osvezeno sretna. Ozareno sretna.
"Ti si moj mali vampir"-rekla sam mu i coknula ga u nosic.
"v-a-m-p-i-r!"
Zajednicki kikot je ispunio stan, sve do ulaznog hodnika.
Sve druge stvari su ostale daleko iza mene. I Lisabon, i svi drugi daleki gradovi u kojima sam bila svoja. Sve pre njega.
Bila sam tako sretna tog dana. Zasto vise nisam tako sretna?

maslacak
masnica
miris kafe
zenska sujeta
cmizdrava devojcica
 
malavelika:
Secam se posledenjeg dana u mesecu septembru jedne godine. Ne tako davne. Sedeo je u svojoj stolici za bebe, nad cinijom borovnica. Bio je u plavoj zekici, sa loknama razvrcanim na sve strane i nevesto kasikom lovio plave tacke po tanjiricu. Sav umazan krvavo ljubicastom po obrazima, rukama, celu i kosi, provlacio je preko jezika borovnice i slogove "ma-ma-ma-ma". Bila sam tako sretna to popodne. Osvezeno sretna. Ozareno sretna.
"Ti si moj mali vampir"-rekla sam mu i coknula ga u nosic.
"v-a-m-p-i-r!"
Zajednicki kikot je ispunio stan, sve do ulaznog hodnika.
Sve druge stvari su ostale daleko iza mene. I Lisabon, i svi drugi daleki gradovi u kojima sam bila svoja. Sve pre njega.
Bila sam tako sretna tog dana. Zasto vise nisam tako sretna?

maslacak
masnica
miris kafe
zenska sujeta
cmizdrava devojcica
Kliknite za proširenje...

Tog sam jutra,uz opojni miris kafe razmišljala o njemu,o načinu na koji mu želim reći da ne mogu,da nemam snagu za sve njegove mozgovne,visokorazorne masturbacije kojima mi oduzima samopoštovanje,kojima mi kao crvotočina čeprka po srcu..
Koliko li je vremena prošlo od dana kad me zvao maslačak i zaplitao snove u moje plave uvojke..i sada,dok čekam u ovim minutama stiješnjena u vlastitu mogućnost izbora,znam da je kraj..samo ga treba izgovoriti..
Bilo bi dobro da je ženska sujeta ono što me boli,sa njom bih lako..ali ovaj je bol kao masnica na duši za koju znam da će dugo mijenjati boje,da neće ostati ožiljak,ali da će uvijek na tom istom mjestu ostaviti prostora za neku novu masnicu,neku dublju ranu..
U bašti ispred kafića jedna mala cmizdrava devojčica tražila je novu porciju sladoleda..Eh,kako bi bilo lijepo moći zaplakati i dobiti ponovno omiljeni sladoled,onaj topli osmijeh i čuti kako te neko maslačkom zove..

izdaja
automobil
žena sa slike
cvrčak
sudbina
 
NeDoDiri:
izdaja
automobil
žena sa slike
cvrčak
sudbina
Kliknite za proširenje...

Neke stvari u zivotu se mogu nazvati samo slucajnoscu ili sudbinom, nema drugog objasnjenja za njihovo pojavljivanje.
Tog dana sam ustala vesela.. Sve je bilo sjajno. Doruckovala sam cokoladnu pletenicu u Costa kafeteriji koju obozavam. Pozurila sam zatim sa caffe latte-om u ruci na fax, poslednja nedelja predavanja je bila, ipak je kraj maja tu. Zatim je zazvonio telefon. Mama je to bila. Ona i tata su jutros konacno potpisali sporazumni razvod. On je to zahtevao, ona se nije bunila. Izdaja i prevara su unistili taj brak jos pre 10 god. Zamolio ju je samo da mi prenese da su mi sve kartice u banci blokirane. Ne moze vise da me izdrzava.. A stan? Pa stan ce prodati ionako je stecen pre braka.. A mama gde ce? Pa na ulicu naravno , sto bi to njega zanimalo.. On se razvodi i zeni ponovo , krece novi zivot. A i ja sam punoletna, sta ce mi tata heroj koji mi je pricao da sam cvrcak kad sam imala 5. Sad imam 25.
Ok, mama idem na predavanja, isplivacemo nekako..
Malo kasnije opet telefon..
Da li ste vi, ta i ta , zena sa slike u novcaniku te i te? Da ja sam, sto? Gospodjice, primite moje saucesce ali ona.. Udario ju je automobil na raskrsnici razvoda, straha i trenutka nepaznje ili bese rekla na uglu Smiljaniceve i neke tamo?
Nije ni bitno. Ima neceg pozitvnog u svemu tome. Krenuo mi je radni staz pre zavrsetka studija jer sam se zaposlila da bih se izdrzavala. A i godina u crnini zbog smrti majki mi je pokazala da mi crno zapravo odlicno stoji.

ironija
sreca
osmeh
pepeljara
vino
grozno
 
Poslednja izmena:
Goddess High Heels:
N

ironija
sreca
osmeh
pepeljara
vino
grozno
Kliknite za proširenje...

Ironija je moja devojka, sreća je moj nedostignuti cilj, osmeh je stalno na mojim usnama, pepeljara je nepotreban detalj na mom besprekorno izrađenom stolu od masiva.
Vino je piće koje izbegavam, meni treba žestoko piće koje pali nepca, greje stomak i donosi brzu,mada kratkotrajnu, anesteziju...
A, šta je grozno ?
Oh, imalo bi toliko toga...

Kao kad si mi rekla da sve manje vremena i volje imaš za čitanje,i da je poslednje što si pročitala "Poljubac" roman koji govori o invalidu što je prvi poljubac doživeo u 55-oj godini.

Kao kada ti je glas zadrhtao, pa prešao u tih jecaj dok si objašnjavala za koga je izgrađena treća soba, iako imaš samo sestru, i kako ti je brat umro zbog novogodišnje opuštenosti lekarskog osoblja.

Kako kad sam te pitao kakvi su ti utisci iz Amerike, a ti mi rekla da ih i nemaš, zato što si bila u nervnom rastrojstvu zbog nesrećne ljubavi...
Ha, ljubavi!
Jadnice.

Kao kada si plakala, a tvoje ohlađene suze kapale na moje grudi, dok si mi obavijala ruke oko vrata i pripijala se uz moje telo, tražeći toplinu u hladnoj sobi, i objašnjenje u mojim očima.

Kao kada sam imao osećaj da ležem i da se budim u postelji od trnja, a očaj me tera da hodam, iako je odavno prošla ponoć, a daleko je zora.

Kao kada...Ma, pusti...
Neki ljudi, na njihovu sreću, nemaju pojma šta je to tuga, zar ne, Gordana?
maj
cvetovi
vodopad
voće
 
"Jesi li sama veceras",cuo se sapat iza njenog ramena.Uputila mu je prekoran pogled,ne govoreci nista,i ustala tiho,tromo,da ne poremeti taj zvuk tisine amfiteatra koji uspavljuje."Kuda ste posli,koleginice,'' presekao je preko stomaka glas asistenta,''vezba jos nije zavrsena.'' Svi pogledi se uputise ka njoj. "Ja ne mogu...izvinite...oprostite,molim vas",progovorila je nekim umornim glasom i odteturala se do izlaza.Za njom se razlagao muk.
Sama je veceras.Kao i sinoc.Sedi u svojoj fotelji koja sve tajne cuti i gleda u sasusene jabuke koje vec danima stoje u pletenoj korpici na stolu.Treba ih baciti.Da.Baciti. Jedan pogled na kalendar i sliku na kojoj je nekakav vodopad.Kao da se iz slike cuje njegov huk.Maj je.Uskoro ce tresnje,njeno omiljeno voce.Cvetovi su im bili prelepi ovog proleca.Ustaje brzo kao da se kasno probudila.Uzurbano odkucava poruku,kao da zeli da iskoristi momenat koji je nastupio.Mozda nece potrajati.
"Necu biti sama veceras ako dodjes."


dim cigarete
poziv u pomoc
malo dete
bes
praporci
 
Poslednja izmena:
dim cigarete
poziv u pomoc
malo dete
bes
praporci


stomak me je celu noc boleo. mislila sam da cu da puknem. caj nije pomogao. lezala sam u krevetu kao ranjena zver. nekad bi postalo tako strasno, da bi me i glava zabolela. mama mi je rekla da je to verovatno zbog dima cigareta. nikada to nisam podnosila. te teske, smrdljive oblake. a veceras sam ih se nagutala; pluca, stomak, odeca, koza i kosa su mi postali sivi i zagusljivi. nikada nesto odvratnije nisam osetila na sebi.
moja mama je oduvek bila zadovoljna zbog mog nepodnosenja cigareta. zato sto je jedna od retkih majki srednjoskolki koje su sigurne da im dete ne pusi. njeno malo, malo dete nikada nece udahnuti taj otrov. ono ce biti postedjeno raka pluca i jezika, i ko zna kakvih jos bolestina.


kuvam joj caj. ona lezi u svojoj sobi i cvili. a nebrojeno mnogo puta sam joj rekla da ne izlazi sa tim pusacima. ako se oni truju, ne mora i ona. ali, ne, pa zasto bi ona mene slusala? znala je da ce joj biti lose, i neka je. neka dobro zapamti kako izgleda ne slusati majku. bes mi potiskuje briga, kada do mene dopre nemocan poziv u pomoc.
boli je stomak, caj joj ne pomaze, preostaju nam jos samo lekovi. pre bih umrla nego kljukala dete tim glupostima. lekovi pomazu samo kad je bolest ozbiljna, ni slucajno se ne smeju uzimati za svaku sitnicu. mogu izazvati brojne komplikacije.


prelistavam foto-album. mi smo bili mladi, a ona malena. kao da jos cujem praporce tog vremena i skripu ringispila. obe su bile neuporedivo bolje. to ne smem nikome da kazem, optuzice me da sam los covek. ali niko ne zna koliko mi je muka od stenjanja, bolova u stomaku, ekskurzija, izlazaka, ocena, rodieljskih sastanaka, odece, cipela, dzeparaca, interneta... serija, narodnih kuvara, prirodnih lekova, zvocanja, praznih prica, pranja sudova, ogovaranja koleginica...
ljudi bi rekli da ih mrzim. one bi to rekle. naravno da ih volim. one su mi sve. dva dosadna sunca bez kojih meni nema zivota. nisu one lose, ja sam kriv. eno ih tamo, jedna kuka, druga gubi zivce, a ja sedim ovde potpuno beskorisan. pokusacu da je nagovorim da joj da lek... pa da mogu na miru da spavam.


penkalo
dosadno
obicno
rutina
sjaj
 
dim cigarete
poziv u pomoc
malo dete
bes
praporci

O smrti se uvek govori prekasno. Čoveku je ona već dodeljena, na nju je osuđen bez mogućnosti da se presuda opozove. Zato je svaka mala ili velika spekulacija o Smrti jalova. Po jednima Smrt čeka da joj se čovek približi, po drugima Ona je krenula njemu u susret još dok je bio malo dete; po trećima dovoljan je i dim cigarete, ili 6, 3 minuta traljavog sexa nakon čega vam od besne domaćice ne gine satara u čelo... No, ovo nije priča o trećima, već o malavelikoj smrti.

Bilo je dovoljno da se učini jedna mala greška, pa da sve nakon nje bude pogrešno. Između Drveta Života i Drveta Smrti naši praroditelji u Edenskom vrtu mašili su se za, praporcima ukrašeno, Drvo Smrti. Zato su morali da napuste Eden. Ali to ne bi bio toliki problem, da nije i sećanja na propuštenu priliku, na mogućnost izbora i one druge varijante (Drveta Života). Time se problem samo uvećao, jer su mnogi uvereni kako se praroditeljski propust može ispraviti. Tako je nastupila ogorčena bitka za besmrtnost, bitka do istrage. Herman Broh nas na jednom mestu upozorava da su "beskonačnost i smrt - deca iste majke".

Najveće čovekovo otkriće svakako je spoznaja da drugom čoveku može ubrzati susret sa smrću, mimo njegove volje i uprkos njegovim pozivima u pomoć. Oduševljen tim darom, čovek ne prestaje da se zabavlja i unapređuje tehnologiju otkrivene igre. Na smrt kao temu, ustremljuju se kako učeni tako i analfabete; kako Majstor tako i Margarita i ostali diletanti. Bez izuzetka su uvereni da je Smrt nešto vrlo važno i ozbiljno. Smrt je zaraza, koliko i Život. "Zato i govori", kako kaže Karl Levit, "dubokim glasom da ne bi ništa kazala".

Smrt je toliko prisutna, da ne postoji. Čovek je penje na pijedestal samo zato što želi da zaboravi na svoje saučesništvo sa njom. Smrt ništa ne može sama. Potreban joj je neko kao saradnik. "Uzela sam kuhinjsku sataricu i bez dvoumljenja mu je zabila po sred cela." Smrt se uvek događa nekome ili nečemu. Zato ona i ne može da umre. Odatle se može zaključiti da nas nakon susreta sa Smrću - ne čeka Ništa (osim što našeg malog ubicu čeka suđenje i odmerena, velika kazna za prvostepeno ubistvo), taj poslednji oblik Nečega, zato što bi i u to ništa bila pohranjena klica smrti. Zbog toga smo se odreda upregli da taj susret s Njom odložimo (kao što mi Majstori odlažemo orgazam dok smo u Margaritama). Strah nas je smrti "od satarice u čelo" - smrti naiskap; većina u njoj gustira i lagano je, kao kocku šećera rastapa na jeziku.

Ne treba smetnuti s uma da je svaka misao o smrti, još uvek život. I to je ono neprevaziđeno i veliko kod smrti - moć da se svakog trenutka može umešati u život, dok mali život nema sposobnosti ni da joj se približi.

sledeći put
ritam srca
pokušaj
trovanje
mala droca
radna ploča
 
sledeći put
ritam srca
pokušaj
trovanje
mala droca
radna ploča

Jedva je uspevala da uspostavi koliko toliko normalan ritam srca..
cinilo joj se da se radna ploca uvija pod pritiskom njenih ruku..
dok je hvatala vazduh ubrzanim nadimanjem pluca..
Sledeci put ce joj platiti ta mala droca..
ogolice je do kraja i pokazati svima ko je i sta je
trovanje i punjenje glave lazima jednog cetvorogodisnjeg deteta vise je nego bedno...
mozda bi i shvatila da to radi rodjaka Mej ali da to radi ona ..njena sestra to nije mogla da podnese...
svaki pokusaj kojim bi opravdala ostanak u zajednickoj kuci topio se na pomisao da Julija treba da raste uz svoju tetku..
Kada zavrsi sa njom ..njih dve ce otici ce iz grada...

odluka
tuga
nesigurnost
cekanje
planina
hladnoca...
vatra
kamin
huk vetra
 
penkalo
dosadno
obicno
rutina
sjaj


Imam jednu verenicu i neutaživ duh, dalje, dva krupna tamna oka, sjajnog psa, vernog papagaja i jednu polu-divlju mačku, zatim tri ljubavnice,143 šećera u svom Profilu, proveo sam više od šest godina na Krsti...

Nabrajanje je stidljiv oblik ponavljanja. Nabrajamo, kako bi sagovorniku umrtvili pažnju. Obično nabrajam kad mi je dosadno, ili da bih nekog ubedio u nešto i oduzeo mu argumente. Nabrajam, jer verujem da nagomilavanjem činjenica svojoj ubedljivosti dajem na težini. Nabrajam, pošto naslućujem da izlaza nema (niti postoji), kao što nema ni spasa, od rutine sa kojom pišem ovu priču. Nabrajam, kako bi uspostavio nepostojeće veze sa virtualnim svetom. Nabrajam, zbog slutnje da je nerazumevanje uzelo maha. Nabrajam, da bih usporio nailazak ćutanja. Nabrajam, kako bih dokazao da sam izgubio veru u Jedno. Nabrajam jer znam da sam sumnjiv i da mi ne veruju.

Nabrajam, jer ne verujem ni sam. Nabrajam iz očajanja. Nabrajam da bih Nabrojenom oduzeo na težini, umanjio mu značaj, učinio ga zavisnim od drugih, sveo ga na isto, potro do nepostojanja. Nabrajam da bih izuzeo sebe.

Kupio sam malenoj tri šnalice za kosu, dve hemijske olovke, jedno TOZ penkalo... Nabrajanje je jedan od instrumenata terora kvantiteta.


Zlo
Rđa
Stona lampa
Abažur
Libido
Osmeh
 
kojote:
Zlo
Rđa
Stona lampa
Abažur
Libido
Osmeh
Kliknite za proširenje...

Matora, drcna zivotinja mi je kupila tri šnalice za kosu, dve hemijske olovke, jedno TOZ penkalo, koje u mom stanu moze jedino sa rdjom da se druzi...valjda je mislio da ce me tim pokloncicima stimulisati da sednem i nesto napisem..po mogucstvu neku erotsku pricicu u kojoj je on glavni junak :roll:
Tacno ga vidim dok je birao-snalice da zakacim svoje plave kovrdze, da ih sklonim sa lica i radne povrsine i da time zadobijem izgled devojcice koji ga pali, abazur stone lampe-vatreno crven, da malo oboji moje recenice nepostojecom pozudom, a njegov libido posasolji ispod miske, penkalo-za fini pocetak pisanja, kada nam je bitno da napisano elegantno izgleda i nesalomive hemijske olovke-kada me strast obuzme i prenese se na drhtave pokrete moje olovke...
Sve je to kupio, uvio u zeleni (moja omiljena boja) papir i uz osmeh mi poklonio...jadnicak, bio je pun nade, ne znajuci da je zlo i pogresno sve to sto radi, da u meni bas nimalo erotike i strasti nema, da sam samo jedna hladna, promisljena kucka...

Y
muzika
masta
macka
tanjir
 
Y
muzika
masta
macka
tanjir


Kao u svim već viđenim dramama, i u ovoj se gubi dijalog. Glavni glumci, Malavelika i Kojatkin znaju tekst, tako da nemaju potrebe da ga reprodukujući uče i učeći reprodukuju; pažnju usmeravaju na pokrete, muziku i krajnje marginalne stvari poput dubokog tanjira namenjenog hladnoj supi koju će posrkati, jedine svedoke postojanja iščilelog teksta. Poput malignog tkiva, tekst su premrežile male i velike didaskalije: njime se hrane i oponašaju ga. Didaskalije su Nojev kovčeg, preostali inventar posle emotivnog potopa; varljiva i nepouzdana slika o burnim proteklim događajima.

Narasta tišina u samim glumcima, a tišina između njih je toliko gusta da se između sebe jedva čuju i vide, kao u kafeu "Y" na obodu čairskog parka subotom uveče. Drama sve više liči na "recept za jelo" ili na "uputstvo za upotrebu". Vraća se tamo odakle je ponikla - u ritualnu radnju.
Malavelike didaskalije su povodac pomoću kojeg pisac Kojatkin, pokušava da vodi malavelikog čitaoca kroz radnju. Didaskalije su kapi koje prelivaju čaše. Malaveliki čitalac je zbog njih (ili: I zbog njih) otkazao poslušnost tutoru i preuzeo inicijativu. Sad on izlaže svoje primedbe piscu, on je sada taj koji se ne slaže, koji zanoveta, dosađuje, iritira. Teror velikog pisca zamenjen je terorom malog Čitaoca. Čitalac počinje da pothranjuje sumnju u samo postojanje pisca. Jedini dijalog koji se još vodi, jeste onaj između čitaoca Male i velikog pisca Kojatkina. Pisac se povlači, hoda unazad, opravdava se, izvinjava. Pisanje je za njega način na koji se stidi. A jedina moguća forma stida su - malavelike didaskalije!

Lenji, mali čitalac će uvek priželjkivati da ga veliki pisac izveštava iz pakla, iz kruga ogromne porodice Budenbrokovi, na samrti, iz bede i prokletstva, vodeći računa da se uvek nalazi na pristojnoj udaljenosti od njega. Čitaocu ne pada na pamet da sa takozvanim velikim piscem, ni na momenat zameni ulogu. Boraveći na stratištu, nad stotinama i hiljadama priča, logično je izražavati sumnju u mogućnost koegzistencije bilo koje od njih pojedinačno, bivše i buduće. Priča je boravila u spavaćim sobama supružnika, i otuda nosi, to su mnogiu već primetili, neprebolne rane. Tamo je izvršeno sistematsko uništavanje priča; priča se pretvorila u priču o egzekuciji priče. Ta se transformacija odvijala kroz godine, neprimetno...

- Da li je pošteno predočavati jednu priču, zauvek se odričući svih onih koje se nikad neće do kraja ispričati?
- Gde je nastalo to nepoverenje, ta samoobmana, da priča koju kaniš predočiti drugima neizostavno mora da zaprepašćuje i opseda, na isti način kako je opsedala i tebe?
Ispada da se čitava priča sastoji od razloga, tvojih malih razloga za njeno veliko postojanje. Maleni Čitalac sve priče zna; neizvesni su samo razlozi zbog kojih si se odlučio baš za ovu koju upravo pričaš.

Ako nema drame, nema ni Igre-sastavi priču. Preostaju samo malavelike didaskalije. Završna rečenica u kurzivu samo potvrđuje da smo, velika ona i mali ja, odavno izašli iz ravnoteže.

Nema reči
Nema uzvika
Nema pitanja
Ima strasti
želje
jedna piksla
poljubac
 
Nema reči
Nema uzvika
Nema pitanja
Ima strasti
želje
jedna piksla
poljubac

Tišina. Nema reči, nema uzvika, nema pitanja... Pogledom hladnim, smirenim kružila je po mračnoj memljivoj tamnici. Na podu bačena slama i sumnjivo tiho šuškanje. Teški okovi i debeo lanac oko struka dozvoljavali su joj samo ograničene pokrete. Pored noge smrdljiva splačina koja joj je data za jelo. Prezrivo je odgurnula sumnjivu posudu i zatresla prkosno svojom dugom divljom kosom.
- Neće me slomiti, hrabrila je sebe.

Škripa tamničkih vrata prekinula je tišinu. U mračnu prostoriju pojurila je svetlost. Ogromna silueta pripitog čuvara, zaklanjala je sto, na kome je bila jedna piksla i dogorela cigareta.

- Lepotice, džaba sevaš tim krupnim očima, pripitomili smo mi mnoge umišljene gospođice, nisi ni prva ni poslednja, šaputao je samozadovoljno i tiho se poput ogromnog mraka približavao. Oko tamno, pijano, prazno, u kome ima strasti i probudjene želje, približavalo se njenom nežnom devičanskom licu.

Pred sobom je video uplašenu drhtavu srnu, biće mu posebno zadovoljstvo da ovu lepotu prvi proba.
Pohotne usne, nagnule su se ka savršeno punim, kao pupoljak ruže nevinim usnama. Mislio je samo na poljubac i na slasti koje će mu telo male divlje zverke pružiti.
Sekund prekasno, krajičkom oka, video je hladan smešak na predivnim usnama. Dok je nemoćno padao na prljavi pod, zbunjeno izbuljenih očiju, Lara je uvežbanim pokretom vratila otrovnu venecijansku iglu u kosu i vešto sagnula svoje gibko telo, uzimajući mu ključeve.

Med
Rosa
Krzno
Vatra
Maramica
 
Poslednja izmena:
noge su mi vlazne od rose. samo ja mogu da obujem platnene patike u zoru i izadjem na livadu. nebo je svetlo, ali se oblacci mraka jos uvek valjaju po zemlji.
trava je bujna. svaka travka strci iz zemlje kao hladan, taman plamicak. celo polje je bilo zahvaceno ovakvom vatrom. hladno mi je; pocinjem da se tresem. prvi put zavidim zivotinjama: stalno su u prirodi, a nije im hladno, bar ne kao meni. imaju perje, krzno.
iz dzepa vadim maramicu i brisem nos. drago mi je sto sam tu, sto mi je hladno i sto su mi mokre noge. zaboravila sam da pojedem kasicicu meda pre nego sto sam posla. nije ni cudo sto sam gladna.
srecna sam, odjednom, bez razloga. radost u meni raste sa svakim korakom. pod stopalima mi je mekano, telo mi je lagano, sva cula su opustena.
oblaci nad zemljom se razilaze i carolija nestaje. moracu sutra da dodjem ranije.

razgovor
lepota
preokret
zamka
 
razgovor
lepota
preokret
zamka

Razgovor sa tobom...hmmmm....
Ne znam da li je to normalno ili ne,jer kako da pricamo kada tebe nema,pa ti i ne postojis covece,heeeejjj!!!
Ili si tu ipak,jer,Boze moj gde god se okrenem vidim te.Ma ne vidim te,u stvari tu si a nisi.
Mozda u tome i jeste lepota,sto drugi za tebe i ne znaju,mozda samo kada gestikuliram dok ti objasnjavam nesto sto je tebi naravno neobjasnjivo.I sam pokusaj da ti se nesto kaze je tezak,jer si uvek "pametniji" kao sto kazes,ali dobro znamo da nisi...i ti i ja...heeeee...
Haa??? Sta kazes??? Ma bas me briga sta kazes znam ja da sam u pravu !!!!
Ma da,nije tako kazes.OK,kad si tako pametan ajde mi sada kazi za preokret,gde da ga umetnem ha?
Nemas pojma naravno !!! Eeej pa umetnuli smo ga upravo,ti i ja zajedno.Umemo i da saradjujemo.
Ti i ja,hehe...
Sad sam radostan.....ili ne bi trebalo da budem???
Ma jesam,makar ti bio zamka za mene,pa ja bio uhvacen za sva vremena.
Na spavanje druze moj...casa-dve vina,malo muzike....
Vidimo se sutra,ili cujemo...kako god....He...he..he



najlepše
vetar
valjak
miris
hiljadarka
vodič
 
Lallo:
najlepše
vetar
valjak
miris
hiljadarka
vodič
Kliknite za proširenje...

Bilo je to najlepse doba godine iako je vetar neuobicajeno duvao kao nenormalan i pretio da ce da je odnese pravo pod valjak te uzasne masine koja je pravila nesnosnu buku dok je ravnala i sabijala asfalt na podlogu dajuci novi, sasvim novi, izgled njenoj ulici.

"Pogledaj ovu." rece jedan radnik drugom gutajuci je ocima, "Izgleda ko hiljadarka. A takav joj je i miris..."

"Da, ali hiljadarka u evrima. Ne bi ti onda bila vodic za manje ni na jednom putu, prijatelju moj." rece drugi...

Zabolelo ju je... Pogledala ih je prezrivo i nastavila dalje...
"Zasto je lepota toliko proklestvo da svi misle da moze i mora da se kupi..." prodje joj kroz glavu...


Ucitelj
Put
Noc
Dan
Vecnost
 
učitelj
put
noć
dan
večnost

Ušla je u kancelariju neprimjereno vrteći kukovima u oblaku lošeg parfema,nehajno rastvorene košulje i pružila ruku.Predstavila se.Imenom i prezimenom.
Kao da je bilo bitno kako se zove,kao da je bilo bitno njeno ime koje je dosad milion puta čula.
Pred njom je stajala žena zbog koje je davno ostavila njega,koji je bio njen dan i noć,njena čežnja i tuge.
I gledala je,zatečena kao u nekakvoj bergmanovskoj izmaglici,obrise i kretnje te žene u nemoći da išta na njoj spoji sa njim..
Osjetila je sivo obojenu jeku,olovno tešku i izluđujuće piskavu (žena slaže dokumentaciju i priča o poslu nekako teče negdje)..neko je ponudio kafu,telefoni su zvrčali ..a njen se bol u silini kazne pojavio naglo,oštar i gust.
Žena sa imenom i prezimenom je nastavljala da priča..bila je to jedna od onih žena koja je zaokružena u svoje pijačarske monološke forme ,smatrala da je njena privatnost ono što zanima cijeli svijet.
U mislima je vidjela onaj suton prije toliko godina u kom je otišla od njega.
I zaludne su bile njegove riječi kojima je pričao kako nema ništa sa njom.Sumnja se,kao palacavi zmijski otrov,uselila u njeno tkivo i razarala..počinjalo je da truli..Bijeg je bio jedini način.
Jedini put kojim se ne ide rjeđe.
I otišla je od njega,od ljubavi.Od svega što je možda mogla biti vječnost.
I živjela sve te godine poslije njega,nekako krivo slijepljena i osporena, želeći samo da se nikad ne pita da li mu je možda mogla vjerovati..
Živjela je dugo toliko neženstvena da se nije čak ni osjećala krivom..i sad kad su rane već davno zarasle,prošlost se nenajavljena i niotkud pojavila u obliku suknje dva broja manje koja se naginjala preko stola gurajući joj šolju vrele,mirisne kafe..
Izašla je iz zgrade grozničavo hvatajući svježinu jutra.Okružen dječicom,učitelj je u dvorištu ispred škole veselo mahao rukama..
Teškim korakom ušla je u auto,odabrala ulicu u kojoj je dozvoljeno voziti sporo i pustila suzu da poteče.Zbog svega što je moglo biti.
Zbog svega što nije bilo.

planinska kuća
sunce
vino
prosjak
strah
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top