Jednoga jutra, sasvim običnog, nenajavljenog ni snom ni predskazanjem, Jasmina se probudila, umornija i neraspoloženija, nego što je, po ritmu svoga tridesetogodišnjeg života, navikla da maršira. Svetlost u njenoj, još uvek, devojačkoj sobi, crtala je uobičajene sene po zidovima, kosa joj je bila za milimetar duža, a pidžama je mirisala na mandarinu, koju je, sinoć, pojela u krevetu, pre gašenja svetla.
Kuća je bila tiha, čak se ni iz komšijinog stana, nije čula, ona fina, nenametljiva muzika, koju je Jasmina volela da čuje, pri prelasku iz sna u dan, a zgrade, koje su joj virile u sobu, kroz dva starinska prozora, razdeljena na po četiri mala okna, ovoga jutra, joj nisu delovale starinski romantične, već nakrivljene, ruševne i usamljene.
Volela je miris prve jutarnje kafe, ali nije volela da je pije, a kamoli da je kuva, samo za sebe, pa se po običaju, zadovoljila, otvaranjem jednog od prozora. Po strogo ustaljenom redu, tačno u sedam, čika Marko je donosio novine i malo razgovora uz kafu, kod Gospodina Arsenijevića. Međutim, ovoga jutra, miris tek skuvane kafe je izostao, kao i tih i nerazgovetan razgovor dva stara čoveka, isprekidan zvukom, koji je, po sećanju povezivala sa igrom klikera, a koji je stvaralo spuštanje porcelanskih šoljica na tanjiriće. Pomalo smetena, zbog izostanka, dugogodišnjeg rituala "podkradanja tuđe kafice", kako je to Jasmina volela, u sebi, da naziva, duže nego obično, ostala je naslonjena, na otvoren prozor, puštajući da joj pogled luta ulicom, ne tražeći razumevanje, ni u životu koji je tekao ulicom, tri sprata, ispod nje, niti onoga u sebi.
Istuširala se, obukla stvari, još sinoć pripremljene za posao, začešljala kosu u punđu i izašla. I pored kašnjenja, na trenutak je zastala, ispred stana Gospodina Arsenijevića, tišina je zatekla, pomalo ljutu, što je Jasminu, shvativši to, pomalo zbunilo.
Dan na poslu, prošao je kao i svaki drugi.
Kao ni jutro, ni to poslepodne nije bilo obeleženo nikakvim znakom, niti slutnjom. Na vratima njene zgrade, stajala je, kao da je čeka, umrlica. Gospodin Arsenijević je umro. Nema više jutarnjeg "podkradanja kafe" pomisli Jasmina i zastide se u sebi, ali s obzirom da nije bila sklona licemerju, a starog gospodina jedva da je poznavala, nije htela da se pravi da preterano žali.
Te večeri, u Jasmini je, počelo stvaranje, za nju, jednog sasvim novog i nikako prijatnog osećanja - usamnjenosti.
-nemir
-koreografija
-mir
-putopis
-verovatnoća
