Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Franšiza, šta je to?Kome to još treba? Može li to da se pojede, da se ispohuje, prelije sosom od kisele pavlake i majoneza ? Bradilko oliza jezikom donji rub brkova kao kakav mačor i umoči četku u kantu sa lepkom.Proklet da je dan kada sam upisao pravni fakultet i pare zbog kojih sam dušu prodao! I ove tapete koje lepim zanimljivije su od prava. Kad malo bolje razmislim i gledanje u tačku na zidu je zanimljivije! Trebao sam da postanem kuhar. Lepo mi je mama govorila:"sine, kuvam ceo zivot odmeni me ili snajku dovedi"Ali ne , morao sam da isteram svoje i upišem pravni fakultet.Neki mi djavo nije dao mira, neki demon iz perioda rimskog carstva po svemu sudeći.U to vreme bili su ludi za pravom.
Mogao sam da se bavim i modelarstvom, pravio bih makete aviona i brodova i uživao! Da ,da uživao! Maketa ovde, maketa onde,i puno srce! Eh pusti snovi, uzdahnu Bradilko i premaza tapete jos jednim slojem lepka.
 
Mama mi je pravila palačinke, onako našte, samo sa šećerom....miris iz moje kuhinje mešao se sa mirisom koji puštaju punjenje paprike od komšinice sa sprata. Ne, nije mi smetalo to mešanje mirisa, pa ja sam samo beba i sve to novo me začuđava i veseli...Komšija sa trećeg, onaj sa naočarima, koji me je golicao u liftu gic gic, dok me je baka vodila u park, svirao je flautu.
Ne mogu da lažem, stvarno je lep ovaj nov život, čak i moj novi tata ima brkove, načula sam da kada malo porastem će mi doneti i kucova...
Hoću?
To sam ja. Nepomenljiva. Samouka.
Nosi te se svi.
Abrakadabra.
Budim se u bolničkom krevetu. Reanimacija uspela.

-voz
-letač
-greh
-laž
nežno
 
Vrat joj je mirisao kao u onoj pesmi dečaka kučećeg lica.Prstima desne ruke nežno joj je povukao rolku cigla boje sa njega i priljubio svoje usne.Privukao je njeno telo uz svoje i snažno je zagrlio.Osećao je kako diše, svaki njen udah bio je njegov, disali su zajedno.Kucanje njenog srca bilo je njegovo.Prošlost, budućnost, dani, izgubili su značaj.Eh ,da mi je još belo da šmrknem ,pa da umrem srećan ,pomisli Aca Lukas i zagrli je još jače.
 
Čaj od nane ispijam pažljivo, pokretima gejše vadim slučajno uleteli maslačak, ne bih li uflekala svilenu haljinu boje sleza. Neki orangutan, na drugom kraju bašte posmatra me proždrljivo. Ustaje.
- Moja si mala. Hajde idemo.
Hvata me za ruku i povlači. Šta mislite da li će na mojoj bledoj koži ostati plave modrice? Hoće li jeza da počne da se penje uz nečiju kičmu? Moju? Ne.
Nasilnik još ne zna.
Ja sam pustahija.

-gramofon
-sedam
-kontrola
-presretanje
-Subotica
 
Presreo me je jednom na putu za Suboticu.Stala su mu kola i ja sam ga povezla.Kada smo stigli pozvao me je da popijemo kafu kod njega i da slusamo doorse na gramofonu.Te veceri izgubila sam kontrolu nad sobom.I jos je nisam povratila.I dalje bih zbog njega ucinila svih sedam smrtnih grehova,samo ako zatreba.
 
put,laz,bolest,san,nedostatak

Juce sam krenuo na put. Nisam znao kuda idem, ali jedino sto nisam zeleo je da ostanem ovde gde sam. Nisam ih vise mogao gledati u oci. Za doruckom su sedeli svi okupljeni za stolom, sa tek probudjenim apetitom su mazali puter na hleb i veselo se smejali, a ja sam pogled krio negde ispod dugackog, belog stonjaka.Zar nije bolje da ih pustim da zive u lazi srece? Da li bih na sebe mogao da preuzmem odgovornost da ih resim iluzije koja je za njih zavezana i koja im zapravo dozvoljava da zive... Ne, nisam ja toliko jak, uvek sam mislio da jesam, ali tek sada shvatam da sam slabic. Posle dorucka sam se povukao u svoje potkrovlje pod izgovorom da sam bolestan i da mi je potreban san. Prisao sam starom prozoru koji je gledao na jezero i zastao tu par trenutaka. Cinilo mi se da je citav moj zivat stao u tih par trena u kojima sam doziveo nesto nalik na otkrovenje. Oduvao sam prasinu sa kofera, koja se na njemu decenijama talozila i ubacio u njega par starih, izandjalih pantalona. Bilo mi je tesko da ih ostavim tako nezasticene, nevine i lakoverne, ali nisam imao drugog izbora. Nisam vise mogao da sejem laz. Kada je pao mrak i posto sam shvatio da su svi legli, na prstima sam se izvukao i izasao napolje. Koracao sam polako i sa nekom ceznjom. Oprastao sam se od mesta i od ljudi koje sam toliko voleo...Pitao sam se da li ce iko uspeti da nadoknadi nedostatak i prazninu koju sam ostavljao tim ljudima. Ali oni su zasluzili da zive, da veruju da mogu da zive i da budu srecni. Ko sam ja da ih resim te iluzije...Neko i niko.
 
Sećaš se, kada smo pokrali ono zlato od tvojih i mojih matoraca, oboje u prevelikim maslinastozelenim pantalonama, sa sijaset džepova, po kojima su zveckale drangulije....jedan švajcarski crveni nožić, jedna stara kaseta EKV-a, zgužvana lova i parice za sreću, tri ključa koja ne otvaraju nijedna vrata, jedna tuba lepka i sedam iscepanih stranica iz Kastanedinog "Puta za Istšlan"? Sećaš li se? Ljutio si se na mene što je zamnom krenuo i moj pas, kao otežaće naš pakleni savršeni plan.
I onda onaj park pretvoren u savršeno sklonište. Srušili su ga prošle godine i sagradili šestospratnicu.....Ali, na trenutak, kada sam zažmurila, opet se vratilo sve, ti i ja, deca, blesava, između kojih je postojalo bašništa i svenešto, onaj vrhunac, koji se kasnije više nikada ne osvoji.
Izvini, samo za onu flašu piva, staru BIP-ovu, koja mi je ispala iz ruke i isekla dlan.
Sećaš li se?
Kako mi je krv bila crvena i topla, čak i dok je isticala i kako si me zbog toga,zabrinut, naterao da se vratimo kućama?
Sećaš li se?

-preokret
-davno
-nepostojeća
-nemo
-fotografija
 
Poslednja izmena:
Na jednoj kaseti,moja sestra i ja snimile smo kakav bismo volele da nam bude brak.Danas slusam tu kasetu i placem.Ja sam u brak stupila zbog trudnoce.Nije tu bilo nikakve ogromne ljubavi o kojoj sam tada sanjala.A jutros se sve raspalo,u stvari nista se posebno nije dogodilo,samo je bilo puno krvi u kadi i bilo mi je jasno da sam izgubila bebu.On kao da je nesto predosecao.Sinoc dok smo setali psa po parku rekao je da mu je beba najvaznija na svetu i da se cuvam.Ne placem ja zbog bebe,ja u stvari osecam olaksanje.Placem sto je svo to zlato i glamur i pas i setnje po parku i cvece i nedeljni porodicni ruckovi kod njegovih i citav ovaj prokleti brak bila laz.I sto je moja beba bila uzrok toj lazi.Ali sada je sve gotovo.I meni je lakse.
 
-preokret
-davno
-nepostojeća
-nemo
-fotografija

Ako idući utabanom stazom naletimo na Preokret a on nas nemo i toplo zeleno pogleda, koliko će svetlost biti nepostojeća? Koliko će davna fotografija, poneki stih, reči, bezbroj pročitanih misli biti tu? Koliko i kako ćeš se setiti? Ne ispijam kafe sa Zaboravom. Neka moja stvar, običaj, možda mana... A ti?

nepregledno
ćutanje
balon
rame
vreme
 
phoEnix16:
-preokret
nepregledno
ćutanje
balon
rame
vreme
Kliknite za proširenje...

Prošlo je vrijeme, i vremena i više od po vremena od kada si nam poslednji put mahao druže. Bila sam dijete tada i duvala bi se kao balon kada bi neko pomenuo tvoje ime. U to vrijeme druže patriotizam je još postojao iako se tu i tamo svašta šuškalo u zabitim ćoškovima nekih mračnih soba. Nije se tada na sva usta moglo psovati, ali smo mogli imati nepregledno prostranstvo za kretanje kao da imamo nevidljiva, ali snažna krila. Izborili smo se za pravo psovanja i za sva sputana kretanja odmah pošto si nas napustio. Psovali smo i vikali na sav glas dok nas je psovanje sokolilo, a onda je psovanje preraslo u ćutanje. Polomio se duh psovača i huškača. Sada nam treba samo veliko rame da se dobro isplačemo i nađemo način da krenemo dalje sa mrvom dostojanstva ukoliko ga možemo naći. Zbog toga sam ljuta na tebe. Trebao si da živiš bar hiljadu godina duže. Trebao si znati kako da zaprijetiš prstom svim svojim Iznogudima i kako da im odvališ onu vaspitno popravnu ćušku kada zatreba. Zbog toga ti neću pisati pjesme u stilu davno otpjevanih i mnogo puta odslušanih, znaš one pjesme: "ljubičice plava", "cijela zemlja za tobom se kreće" i tome slično. A napravio bi sjajan preokret kada bi nakratko navratio. Trebaš nam tek toliko koliko je potrebana spremačica u stanu okorjelog neženje. Skini prašinu, izglancaj podove, pobacaj smeće i zastani da ti mahnemo.

gauda, masline, vino, ave marija, svijeća
 
Poslednja izmena:
sjaj, pupak, vlaga, mir, duga


Mir. Covek je sedeo na zidinama Kalemegdana i gledao u reku, a nije je video. Njegove misli su plovile nekim drugim tokovima, gubile se u nekim novim, tamnim tunelima njegove glave. Disao je, a cinilo mu se ko' da ne dise... . Gledao je, nesvestan toga da je zapravo bio slep...A lazni sjaj zivota koji se stvarao ispred njega, on je znao sasvim tacno da definise.

Oduvek, jos od svoje trece godine, kada je bio mali klinja kome su tek poceli da nicu zubi, sanjao je jedan isti san. Svake noci, svakog novog dana koji se kotrljao za onim pre njega, uvek kada bi zatvorio oci. Kockice polomljenih, sarenih mozaika nalik na dugu, bez smisla i bilo kakvog reda tada bi se slagale i formirale njegov kosmar. Uvek kada bi se probudio u znoju, a nekada i u sopstvenoj mokraci, drhtavo je svojim decackim prstima stiskao carsave na krevetu, ne bi li se uverio da je to zaista bio samo san.Onda bi lezao tako uplasen i posmatrao svoj goli pupak, pitajuci se da li ga je zaista donela roda, kao sto mu govore ili je to samo laz kojom ga intezivno i bez pitanja podhranjuju. A onda bi se zapitao da li je ovo stvarnost, da li su svi ovi ljudi oko njega stvarni ili samo bolesne tvorevine njegove maste... Ako svet u kome zivimo nije realnost gde se onda ta realnost nalazi? Sta ako je san stvarnost, a nasa realnost zapravo san? Da li mi onda zivimo ili sanjamo, da li smo budni li spavamo... Najverovatnije samo kao duhovi hodamo kroz noc i nadamo se da ce neka pokvarena sijalica osvetleti bar delic prostora u kvadratu naseg zivota i napokon oterati vlagu koja nam uporno otezava disanje.

Izgleda da nismo svesni da joj licno mi zabranjujemo da ode.
 
Poslednja izmena:
Hej, Crni,ne misliš, valjda, da ću ti pisati?
Moje jutro, danas, ispunjava kiša, koju sam kao mala zvala sneg, nespokojstvo i uporno jecanje Janis Joplin o istim stvarima kojima i ti govoriš kroz nečije slepilo.
Pre nekoliko dana sam gledala na TV-u, intervju sa Momom Kaporom. Kaže, pesnici su narcisoidni oni pišu o sebi, a sa pričama je druga stvar, u njih, kroz maštu sakupljaju ljude koje su voleli, mrzeli, divili im se, plašili ih se, oživljaju stare kafane i poneki trotoar, sećanje na neku svađu, koja se završila ćutanjem zanavek......
E pa, unapred se izvinjavam Momo, Crni, Janis...ja ne mogu da pišem o nečemu što ne znam, što mi se nije dogodilo, ispunjenost tugom i nesrećom koju donosim, piše umesto mene.
Dečak, koga volim, spava u sobi pored, iscrpljen posle besane noći. Danas ga odvode od mene.
Šta misliš, Janis, ti me razumeš, hoće li posle lečenja, da se upali sijalica mog malog duha koji hoda? Znam, znam, tvoja i moja nije....molim te prestani da jecaš.

-verovatnoća
-dlan
-zubi
-znoj
-živci
 
Poslednja izmena:
Само је спустила зубе назад у чашу са шећерном водом. Легла је на кревет и дланом својим старачким прекрила очи. Дубоко је удисала сопствену зној која јој се сливала низ руку.Сопствени смрад није осећала. Трулила је, тако данима. Жива, ал' одавно мртва. Некада мирисна а сад од смрада трула. Некада је свирала по жицама мелодичне харфе, а сада свира по живцима своје згађене родбине. Вероватноћа да ће је убити и рећи да је умрла природном смрћу је изузетно висока. Дођите за недељу дана на сахрану, изгубићемо нашу вољену баку!

***********************************************************************************************************************
сјај
трава
сало
плес
шишарка
 
evo je i moja priča , zakasnio sam par minuta za Bon Jovijem :lol:ali greota da propadne
Ispružio je dlan desne ruke i ciganka ga je obuhvatila svojim smežuranim šakamaNečim što je pre ličilo na kandzu kakve garbljivice nego na nokat šarala je u vazduhu iznad njega.Najednom, kandza zaustavi svoju igru u vazduhu , ciganka naglo ispusti Hulijanov dlan i trže ruke ka sebi kao da se opekla.
Tvoj dlan je dlan običnog čoveka, reče pogleda uprtog u zemljani pod šatora.Nema na njemu ničeg zanimljivog stranče, imaćeš običan život , običnog .. ciganka zaćuta na trenutak kao da usta nisu želela da kažu ono što je naumila. običnog čoveka ,izusti najzad i znoj joj obli lice . .Hulijan protrlja dlan palcem leve ruke kao da opipava ono što je ciganka malo pre videla i pomisli u sebi: matora veštica , sva je verovatnoća da su joj živci popustili, .A opet, bila je to već treća vračara koja mu je proricala sudbinu, i sve su odbile da mu proreknu budućnost. Ostarela sovuljago, reče Hulijan sa nečim na licu što bi se moglo okarakterisati kao bes i glad u jednom, ne idem dok mi ne kažeš istinu, u suprotnom, moji će zubi znati šta da rade.Dugi beli očnjaci provirivali su mu ispod gornje usne i on ih obliza neobično crvenim jezikom.Ciganka na njegovo veliko iznenadjenje iskorači za pola koraka ka njemu , spusti svoju smežuranu ruku na njegovo rame kao da daje savet starom prijatelju i reče prvi put na jeziku koji su oboje znali: pa zar još nisi shvatio da prokleti nemaju sudbinu?U stvari , zastade na trenutak kao da se premišljala , u stvari nije baš tako , moja i tvoja sudbina je ista. Gorećemo u paklu.
 
Poslednja izmena:
Hodala je bosa zemljanim puteljkom koji vodi do obliznje livade. U ruci je drzala cvet i milovala njegove ljubicaste latice. Kidala ih je i bacala na zemlju. Trava joj je milovala ispucalu kozu stopala. Smejala se. Smejala se uprkos svojim bosim nogama, poderanoj haljini, garavim obrazima. Smeh joj je stvorio beli sjaj u ocima. Sirila je ruke i zanosno gledala u nebo. Volela je kad ga prekriju perjasti oblaci.
Brala je cvetove na livadi. Njen hod po livadi pratio je tragove koje su vile ostavile svojim plesom. Ona je znala vilinski ples. Ona je razumela vile, uprkos svojim bosim nogama, poderanoj haljini, garavim obrazima... Ona nije primecivala svoju glad, bila je slepa za svo to salo koje su ljudi nosili sa sobom i na sebi...
Volela je borove... kako se u jesen njisu od vetra... Uvek zastrasujuce mnogo i jako, uvek svi zajedno. Volela je da skuplja sisarke i suve borove iglice... Volela je da napravi i vatru od njih... Volela je svoj kraj, uprkos bosim nogama, poderanoj haljini i garavim obrazima...

zbogom, drug, jagoda, miris, kap
 
Рекла је збогом, онако несебично и од срца, а боље да ме је свом снагом тих речи, неком циглом међу очи звекнула. Сетио сам се манастира из њеног села. Имала је она тамо близу неку њиву, гајили су јагоде. На тој њиви сам је и први пут угледао. А ја као и сваки наркоман у манастир сам често свраћао, тражио опрост од бога за своје грехе, тражио исцељење и душе и тела, а пронашао... само њу! Сетио сам се и оне грозне рекламе за шампон од јабуке. Њена коса је увек тако мирисала. Опијала је мирисом зелене јабуке! Штета што ми је сада престала тако мирисати. Пре речи: збогом, рекла је да ме гледа као друга, као брата, а мислила је,... стварно је мислила- Нисам ја још једна твоја *****! Збогом! Увек то збогом ме стрефи као кап оловне кише, и увек остајем рањен ту где ме та реч погодила и мислима грцам у локви наших сећања... Е како тужних другарица има...

клавир
врело
олово
кљусе
бомба
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top