Još nisam naučila da čitam
...možda zato, što sam još kao četrnaestogodišnjakinja, ljuta na konduktera, što me je zbog glupe karte, koju, naravno, nisam imala, izbacio na stanici, sa još glupljim imenom - Mostarska petlja. Ko još sa četrnaest godina kuca karte po autobusima? Bilo je, za mene tada, već deset uveče, bila sam prava dobra tatina i mamina decojčica, ispred mene je bila jasno i strogo iscrtana prava linija. Škola, sve petice, u slobodno vreme hipodrom i tri najbolje drugarice, simpatija na velikim odmorima, sveska sa pesmama i kompleks jer samravna ko daska i premršava, Bilo je deset uveče, ja, dobra devojčica, na stanici sa dva "stvarno opasna" šesnaestogodišnja mangupa.
- Hej, mala, hoćeš da zgutneš ekser - obratio mi se crni, zgodniji.
- Ma jok, da joj esid, da princezica potruje, kod kuće, dvorsku svitu - iskezio se bubuljičavi.
- Naravno, da hoću - odvratila sam, sigurnim glasom, bez razmišljanja, dosadilo mi je, da budem dobra devojčica, ali tp nisam, naglas rekla "opasnim, sumljivim" tipovima.
Od taga moj život živi drugačije.Bili su to, u stvari, stvarno fini momci, nisu mi tražili ni lovu ta trip. Zaboravila sam da jašem, da čitam, nije više bilo ni maštanja ni simpatija, od tada, sve sama akcija.
Sto mu lukavih đavola sa Mostarske petlje. Pet godina kasnije, na istom mestu, obećala sam sebi, da ako ništa drugo, bar nikada neću da se gnjavim tražeći ni razlog ni iskupljenje.
Prošlo je devetnaest godina...i ti se još čudiš, što ponekad, zaboravim da čitam?
- krstonoša
-spasitelj
-djavo
-kopriva
-čudo
............Samo polako, polako...
