osecanja za poneti
filmovi
note
jedno secanje
Događaj, koji nameravam da prenesem, desio se nedavno; jedno sećanje (a možda i miris letnjeg povetarca) je podstaklo u meni jedno drugo sećanje, nežno i snažno. Desilo se, naime, da je nas nekolicinu zadesila ista sudbina. Opasnost, zapravo, nas je nagnala da promenimo mesta sastanaka, pa čak i mesto prebivališta. Tako je počelo: uplašili smo se krivičnog gonjenja, koji bi usledilo - sasvim sigurno - posle svega što smo uradili. Naravno, to šta danas i nije više toliko aktuelno, i kada bi nas neko pitao šta je to šta, mi ne bismo znali šta da kažemo. Jedan od naših prijatelja, koji nam se često pridruživao na sastancima, tvrdio je da nam preti teška nesreća zato što ne ostavljamo pisane tragove za sobom. Može biti da je taj čovek i tada bio u pravu; možda mi i nemamo veze sa sudbinom, nego smo prosto naprosto nepažljivi i nemarni. Jer, koliko smo se trudili, toliko smo i upropastili naše živote težnjama koje su, iako primamljive, vrlo uzaludne. Tako - kao povetarac - nestade svega.
Filmovi su nađeni, nedugo posle mog povlačenja iz pijačarskog života. Isprva sam zanemarivao činjenicu da dokazi ostaju i kada se telo ukloni, ali ta činjenica je i nezvana došla- policija je našla sve divikse koji su ležali u podrumu. Inspektor Krunić (ime sam saznao od sopstvene žene, koju je ova iznenadna racija usplahirila) želeo je da razgovara samnom, misleći da bih ja mogao da mu pomognem pri raskrinkavanju ilegalnih lanaca preprodaje. I to mi je prenela supruga, plačući nad telefonskom slušalicom, u prisustvu dva policajca. Čuo sam njihova mrmljanja, mogao sam da osetim koliko me njihovo prisustvo u mojoj kući nervira. Smireno sam joj odgovorio: "Ne mogu, ne znam ja nikog. Ako žele sa nekim da razgovaraju, neka nađu Bišu. On će im pomoći."
Dalje se sve odvijalo mimo moje svesti. Na momente sam čak i shvatao kako sam blažen, tj. koliko mi fali psihičke snage. Razumom sam detektovao notu proste gluposti u čitavom procesu bežanja od kazne, i suočavanja sa optužbama. Naime, te "note" gluposti su umnogome uprošćavale stvari: ja sam valjao filmove. Mnogi od tih filmova su bili čisto sranje, brza hrana, osećanja za poneti, tuđi životi pretvoreni u farsu, farsa pretvorena u romansu, itd. da ne nabrajam- to svi znamo. Ali, filmovi koje nosim u sebi! Ako još neko ponese jedan film, ako ga taj film prožme, i kruži danima, mesecima, možda čak i godinama kroz njegovo biće, zašto da mu se to uskrati? Blažen sam ja sa ovako prostom filozofijom, no sudbinu sam ispunio- uprkos svim opasnostima.
Karta
Urlik
Sarkofag
Taknuto-maknuto
Cirkus
filmovi
note
jedno secanje
Događaj, koji nameravam da prenesem, desio se nedavno; jedno sećanje (a možda i miris letnjeg povetarca) je podstaklo u meni jedno drugo sećanje, nežno i snažno. Desilo se, naime, da je nas nekolicinu zadesila ista sudbina. Opasnost, zapravo, nas je nagnala da promenimo mesta sastanaka, pa čak i mesto prebivališta. Tako je počelo: uplašili smo se krivičnog gonjenja, koji bi usledilo - sasvim sigurno - posle svega što smo uradili. Naravno, to šta danas i nije više toliko aktuelno, i kada bi nas neko pitao šta je to šta, mi ne bismo znali šta da kažemo. Jedan od naših prijatelja, koji nam se često pridruživao na sastancima, tvrdio je da nam preti teška nesreća zato što ne ostavljamo pisane tragove za sobom. Može biti da je taj čovek i tada bio u pravu; možda mi i nemamo veze sa sudbinom, nego smo prosto naprosto nepažljivi i nemarni. Jer, koliko smo se trudili, toliko smo i upropastili naše živote težnjama koje su, iako primamljive, vrlo uzaludne. Tako - kao povetarac - nestade svega.
Filmovi su nađeni, nedugo posle mog povlačenja iz pijačarskog života. Isprva sam zanemarivao činjenicu da dokazi ostaju i kada se telo ukloni, ali ta činjenica je i nezvana došla- policija je našla sve divikse koji su ležali u podrumu. Inspektor Krunić (ime sam saznao od sopstvene žene, koju je ova iznenadna racija usplahirila) želeo je da razgovara samnom, misleći da bih ja mogao da mu pomognem pri raskrinkavanju ilegalnih lanaca preprodaje. I to mi je prenela supruga, plačući nad telefonskom slušalicom, u prisustvu dva policajca. Čuo sam njihova mrmljanja, mogao sam da osetim koliko me njihovo prisustvo u mojoj kući nervira. Smireno sam joj odgovorio: "Ne mogu, ne znam ja nikog. Ako žele sa nekim da razgovaraju, neka nađu Bišu. On će im pomoći."
Dalje se sve odvijalo mimo moje svesti. Na momente sam čak i shvatao kako sam blažen, tj. koliko mi fali psihičke snage. Razumom sam detektovao notu proste gluposti u čitavom procesu bežanja od kazne, i suočavanja sa optužbama. Naime, te "note" gluposti su umnogome uprošćavale stvari: ja sam valjao filmove. Mnogi od tih filmova su bili čisto sranje, brza hrana, osećanja za poneti, tuđi životi pretvoreni u farsu, farsa pretvorena u romansu, itd. da ne nabrajam- to svi znamo. Ali, filmovi koje nosim u sebi! Ako još neko ponese jedan film, ako ga taj film prožme, i kruži danima, mesecima, možda čak i godinama kroz njegovo biće, zašto da mu se to uskrati? Blažen sam ja sa ovako prostom filozofijom, no sudbinu sam ispunio- uprkos svim opasnostima.
Karta
Urlik
Sarkofag
Taknuto-maknuto
Cirkus
!!! Pa `de si covece?