Quantcast

Igra - sastavi priču

Poruka
19.617
Automaton
Tajna pregrada
Naliv pero
Žiroskop
Astrolab

Na povratku kući je kišilo. Posle ručka kiša postade jača, praćena jakim vetrom. Zatvorio je odškrinut prozor. Nebo ga je mrko pogledalo. Tako mrko da mu je bilo jasno da od ugodnog popodneva nema ništa. Požalio je što su otkazali veče bele. Sad bi mu baš prijala ta atmosfera; bela, alkohol i drage "matore" face .
Priđe radnom stolu i, kao da se njen duh uvukao kroz malopre odškrinut prozor , vođen njenom rukom,on otvori tajnu pregradu i izvuče stari predmet.
Astrolab mu je poklonila na rastanku, uz kratku oproštajnu poruku. Nekad je mislio da je bespotrebno teatralna, dok nije shvatio da je takva samo u trenucima kad završava s nečim: sa prijateljem koji ju je izneverio, sa snom od kojeg odustaje, sa ljubavnicima, sa njim. To nije bila predstava. Na taj način je podebljavala tačku, kao poruku upućenu samoj sebi više nego tom nekom. Kad se opraštala, zaista je to činila, odlazila je zauvek.
Njegov mali , prgavi žiroskop. To je bila. Ništa nije trajno moglo da promeni položaj njene ose. Bar on nije mogao.
Možda je kasnije srela nekog zbog koga je poželela da bude malo manje svoja, da se bar malo menja, nekog kome veruje. Zamišlja je nasmejanu. Ništa drugo ne želi da misli, osim toga da je negde srećna. Kad na tren pomisli a šta ako nije, uznemiri se i poželi da ode da se uveri, da rastera utvare oko nje. Trebalo je da prođu meseci i godine da shvati dubinu svojih emocija i to da mu je njena sreća važnija od sopstvene.

Izvuče pisamce i iz iste pregrade. Njegovo ime beše napisano lepim slovima, naliv perom.
Po navici, čita samo drugu od dve rečenice. Prvu rečenicu je pročitao desetinama puta tog dana i nikad više. Prekrio bi je zamišljenom beličastom masom i ignorisao.
Ali, tu drugu je čitao često...
" Neka te ovaj mali astrolab čuva, nemoj da se izgubiš u potrazi za tvojom sjajnom zvezdom."
Bilo je ironije i bola u toj rečenici, ali i iskrene želje da bude srećan. Znao je to. Kao što je znao da ništa što kaže ili uradi nju neće uveriti da je potragu za zvezdom okončao.

Više se ne pita da li je trebao da baci te predmete. Pakuje ih nazad, na njihovo mesto, setivši se reči u pesmi Automaton " I need something I can hold on to..."
To je tako samo ovakvim danima mrkog neba. Inače mu ide dobro. Sasvim dobro.

SMAJLI.jpg

Istok
Čistota
Adresar
Nevidljivo
Buka
 

vesna atanackovic

Početnik
Banovan
Poruka
10
Zvao se Avram Alimpijević. Bavio se, kako je sam voleo da kaže, čistotom jezika, a zapravo je bio tek puki lektor. Bio je komunističko dete, odgajano na tradiciji mržnje prema svim različitostima a najviše prema religiji. Sa ponosom je svakom prilikom isticao svoj ateizam, misleći da ga to čini pametnijim. Bio je vrlo strog, pedantan, isključiv, sitničav. Mrzeo je druge potajno, uživao je da ispravlja i najmanje moguće gramatičke pogreške u nečijem govoru jer je to činilo da se oseća superiornim. Jednog dana, na vrata mu pokuca čuveni marokanski guru kibernetičar Istok Pavlović. Njihova visokointelektualna, premda možda pomalo suvoparna debata, tekla je ovako:
Istok: Kuc-kuc.
Avram: Ko je?
Istok: Đavo s neba.
Avram: Ne lažite, molim vas, kakvo je to ponašanje, ne postoje ni ''đavoli'' ni ''anđeli'', to su maloumne budalaštine koje su izmislili vladari kako bi držali prost narod potčinjenim.
Istok: Provalili ste me. Ovde, zapravo, gospodin Istok Petrović, zovem vas, naime, u ime jedne ankete, ako biste bili ljubazni da mi odgovorite na nekoliko pitanja?
Avram: Malo možda..A kakve ankete i kako ste me našli?
Istok:E pa.. to je jedna vrlo lepa, dobra i moralna anketa, koja se tiče fantazmagorične aproksimacije peripatetičke kvintesncije. A našao sam vas u adrestaru.
Avram: Nekaže se ''adrestar'', negoli ''adresar'', radi se o osnovnoj glasovnoj promeni gubljenje konsonanta, te ispadanje finalnog sloga usled asimilacije palatalizacije u krugu dvojke sa sibilarizacijom jotovanja. Molim, vratite se u osnovnu školu. A što se tiče ankete, voljan sam da vam ugodim jer sam dobar i moralan čovek, ali ako me prethodno zamolite.
Istok: Gospodine..Rđavo vam je ponašanje. Nadasve neprijateljsko, nekulturno i larpurlartistično. Ako tako nastavite, ostaće te sami, bez igde ikog. Neprijateljski savet-ostavite se toga i poletite..poletite u neke toplije krajeve..oh mon dieu..qu'est-ce que c'est..
Na te reči Avram je spustio slušalicu.
I zaista, Istok je bio u pravu, Avram je umro potpuno usamljen, bez igde ikog, okružen mnogobrojnom decom, unucima i paralelopipedima.
Nevidljivo. Buka.

ječam
hmelj
heljda
malteks
deuteronomija
 

Konj_na_belom_princu

Veoma poznat
Poruka
14.900
ječam
hmelj
heljda
malteks
deuteronomija


- Deuteronomija! - reče John.
- Ne važi se! Kakva ti je to reč? Dal uopšte postoji? Ti si je izmislio! Priznaj! - ljutito će Jenn.
- Nisam je izmislio možeš proveriti na interenetu. Bolje nastavi da se igraš, ne vrdaj.. - reče John.
- Hmmm.. Jabuka! - reče Jenn i shvati iste sekunde da je pogrešila...
- Kaladont - mirno će John a potom se okrenu i uhvati Jenn za ruku.. - Nisi ti kriva.. igra je glupa.. bolje da se igramo nečeg drugog..
- Imaš neki predlog? - Jenn upita.
- Hajde da spajamo reči.. recimo reč hmelj i reč heljda.. uuuuu hmljeda! - John predloži ideju..
- Ne dopada mi se ta igra - Jenn je bila i dalje povređena gubitkom u malopređašnjoj igri.
- Šteta, hoćeš li da čuješ makar kako sam spojio reč ječam i malteks? - Johnn podiže levu obrvu.
- Ne interesuje me. - reče Jenn odsečno.. a potom nastavi - Možemo se igrati lastiša recimo..
- Lastiš? Opet? - razočarano će John..
- Da, lastiš. - Jenn se nasmeši..
- Ok.. šta god.. - John se prepusti stihiji..
- Emaaa esa saaaaaa i gotova je pričicaaaaaaaaa..
- Nije još! - pomisli u sebi John.. - Biće gotova kad Konj to bude hteo.

Konju u glavi još uvek odzvanjaju reči buka i nevidljivo.. Možda napiše neku priču.

priča
ukleti holanđanin
skorbut
kitova mast
kraken
rum
 

rolo martins

Zainteresovan član
Poruka
213
priča
ukleti holanđanin
skorbut
kitova mast
kraken
rum


Sedim ovde, na širokoj, rajskoj plaži kao sa jeftine razglednice. Palme se njišu u pozadini, Sunce zalazi na horizontu, talasi šume ispred mene..
Ova priča, u stvari, počinje pre nekoliko godina, nekih 6,7 hiljada kilometara odavde. Običan dan mog običnog života pretvorio se u najbolji mogući kad sam to veče shvatio da iz bubnja izlaze moji brojevi. Pre emisije bio sam osrednji računovođa bez ušteđevine, a posle pola sata multimilioner. Dolarski.
Naravno, sve mi se u životu promenilo. Ili, da kažem, tada mi je život počeo. Sve ovo pre toga bila je samo priprema. Kako sam oduvek voleo more, brodove, pirate, tropska ostrva... tačno sam znao šta mi je činiti : karta u jednom smeru za Arubu...
Dalje je klasična priča : more, brodovi, žurke, devojke... Položio sam ispit za skipera, kupio 'aždaju' od 16 metara i partijao uzduž i popreko Kariba. Nekadašnji dečački san o piratima i kitolovcima, o skorbutu i morskoj bolesti, o kitovoj masti i ribanju palube pretvorio se u Playboy žurku na pokretnom. Kao ustupak nezrelim maštarijama, brod sam nazvao
" Ukleti Holanđanin". Bio je moj ponos, blistavo Sunce
Kariba. Kažem, bio je..
To veče sam isplovio sam, hteo sam da osetim malo usamljenosti ; hteo sam da moj život ponovo pripadne meni. I to sam i dobio, ali ne onako kako sam zamišljao...
Taj podvodni sprud, u stvari, koralni greben bio je neprelazna prepreka za moj brod. Staklom ojačana plastika trupa nije izdržala udar i za tili čas je potonuo. Sreća u nesreći je da je ovo ostrvce bilo u blizini. Otplivao sam, sa bocom skupocenog
" Kraken" ruma i ni sa čim više.
I sad, evo, sedim na plaži, rum je odavno nestao, jedem kokosove orahe i zamišljam biftek i krompiriće. Platio bih ih i milion dolara porciju. Može mi se, ja sam milioner.


Kutija
Arena
Štit
Okovi
Nož
Kamila
 
Poruka
19.617
Kutija
Arena
Štit
Okovi
Nož
Kamila


Snebivala se. Tražila prave reči. Nije se plašila njene osude, ali nikad nije mogla predvideti ishod njihovih razgovora.
Zato je navlačila štit i istovremeno se nadala da će dobiti još jednu priliku.
" Ako te uznemiravam mogu kasnije doći", učini pokret rukom ka vratima.
" Ne treba", sporo je otvorila oči, " reci sve što želiš. Zamisli da nisam tu."
Teško da to mogu, pomislila je ironično.
" Ja u stvari imam pitanja, ali", skrušeno je sela u podnožje kreveta, " sve češće mislim da je besmisleno da ih postavljam."
Osmehnula se, žmireći.
" Nije besmisleno, nikad. O tome smo davno već donele sud. Uostalom, šta će ti opet ti okovi?", zavrtela je glavom, " dete, dete...moraš prestati da se vraćaš na početak."
"Ali, nisam...nisam na početku", odlučno je rekla, udobnije se namestivši, spremna za razgovor u kojem je, iako plaha, počela uživati.
" Znaš kako znam da nisam na početku? ", nije više čekala odgovor, barijera je bila probijena.
" Sad na naš odnos, mislim, moj i njegov, ne gledam više kao na borbu dva gladijatora u areni.
Ljudi su tako šašavi! ", nasmejala se glasno, nadajući se da ona neće primetiti da je samo nit deli od toga da zaplače. " Hoću reći, ljudi neprekidno imaju neki gard, kao da idu na gubilište, ali pre toga će sve druge da pobede...da, da...pobede! najvažnije su, izgleda, pobede. Šta li rade svi sa tim silnim pobedama, pitam se. Gde skladište te trofeje, kao neke kamile?"
Napravila je pauzu. Bio joj je potreban putokaz. Podigla je obrve, iščekujući.
Konačno je pogovorila: "Nastavi. Reci sve."
"Pa, ništa. Još samo to da sam ja, u stvari, odlučila da , kako ti voliš reći, ostavim svoj nož i da nosim samo srce.",
slegnula je ramenima, "I tako. Nosiću srce. I ovo malo pameti, pa šta mi dragi Bog da. To je to. ", završi, sa olakšanjem i osmehom, kao da do malopre nije bila na korak do toga da joj se baci na grudi i zaplače kao nekad, kad je bila devojčica.
"A on? Da li je on ostavio svoj nož? "
" Ne znam. ", tiho je rekla, lošije raspoložena, " kako to mogu znati?".

Konačno se pridigla, iznenađujuće živahna : "Donesi mi kutiju, tamo je, na dnu ormara."
Poslušno je donela kutiju, iščekujući , mislia je konačno, neku tajnu nad tajnama.
" Nisi na početku, tačno je. Ali, ti tvoji okovi. Da te ne bi još dugo posle mene sputavali, počećemo da ih skidamo. "

Vrba
Žurba
horizontala
kauč
legija
 

Konj_na_belom_princu

Veoma poznat
Poruka
14.900
Vrba
Žurba
horizontala
kauč
legija


- Misliš da ona stvarno postoji? - upita Sara velikim radoznalo uplašenim okicama..
- Ne znam dušo - odgovori mama.. - meni je moja mama isto pričala priče o njoj kao ja sad tebi.
- Jooj... šta ako je istina - reče Sara i skupi rukice i strese se kao kad je mama tušira hladnijom vodom..
- Ako je istina videćemo večeras na Đurđevdan kad se sve veštice okupljaju oko stare žalosne vrbe.. - konstatova mama - tad se kažu otvaraju nevidljiva vrata i mnoga zla izlaze jednom godišnje kroz njih...
- Ja ne mrdam nikud sa ovog kauča mama.. Strah me je. - šćućuri se malo žgebče mami u krilu..
- Bogami, koliko sam umorna i mene izgleda ubrzo čeka horizontala.. - reče mama više za sebe..

U svetu duhova nevidljiva legija veštica i vorloka je marširala pravo na žalosnu vrbu..
Najednom.. iz neba se prolomi jezivo strašan glas..
- Čemu žurba legijo nečasti? Ova bitka se dobiti ne može.. Sve je uzalud.
- Ko si ti? - povikaše neki koji skupiše hrabrost. - i kako znaš da je bitka izgubljena?
- Znam.. ja sam najstarija veštica na ovim prostorima.. i znam jer ovde iza ove vrbe stanuje porodica čija ženska prvorođena deca jednim pogledom mogu poraziti čitave horde zla... ta deca su nepobediva jer svojom čistotom prožimaju čitav svemir.
- Mi ti ne verujemo! - povikaše - Nas ima mnogo.. mi smo jači. Ne postoji oružije s kojim nas bilo ko može pobediti.
- Postoji - reče najstrašnija i najstarija i najružnija veštica od svih...
- Reci nam onda da i mi znamo! Uništićemo i to oružije ako postoji - povikaše vođe hordi..
- Tajno oružije je..

Sara otvori svoje male okice i trepnu dva puta.. a potom prebaci rukicu preko svoje mame. Mama je zaglila svoje dete u polusnu.

tajni rukopis
katedrala
sveštenik
ljubav
zatvorenik


.
 
Poruka
19.617
tajni rukopis
katedrala
sveštenik
ljubav
zatvorenik

fantazmagorija
eksproprijacija
rekonvalescencija
kvintesencija
ciganin

U kasnim noćnim satima, kad se sve umirilo, sveštenik tiho uđe u katedralu. Neuobičajeno i pažljivo, jer je tako situacija nalagala, on obiđe celi prostor i uz uzdah olakšanja zaključi da nema nepoželjnih posetilaca. Uputi se do vrata i rukom pokaza nekom znak da uđe.
Dva muškarca, uvedoše čoveka i , sledeći sveštenika, pažljivo ga spustiše na stolicu pored jednog od granithih stubova.Zatim izađoše tiho, kako su i došli. Zatvorenik je sedeo mirno, ruku vezanih napred, piljeći u pod. Sveštenik mu prinese čašu sa vodom, ali on odbi da pije.
Njihovo poznanstvo je trajalo već nekoliko sati, ali uz mnoge izgovorene reči, nisu se uspeli razumeti. Stranac je govorio jezikom koji niko nije razumeo. I, da težina situacije bude veća, imao je tajni rukopis , a to da je tajni sveštenik je znao čim je , naježivši se, prepoznao pečat na njemu.
Začuvši konačno konjski topot, sveštenik požuri do vrata kako bi očekivane goste odmah upozorio da budu tihi. Otvori vrata i u katedralu uđoše muškarac i mlada devojka.
„Gde je?“, nestrpljivo upita muškarac.
Ne sačekavši odgovor, koraknuvši napred, ugledao ga je. Prišao mu je sporim koracima.
Zatvorenik podiže pogled a muškarac klimnu glavom u znak pozdrava.
Martins, tako se muškarac zvao, se obrati strancu na latinskom. Ovaj odmahnu glavom I promrmlja nešto. Sveštenik ubrzano objasni da su već na nekoliko jezika pokušali da razgovaraju s njim, ali bez uspeha.
Martins se nežno obrati devojci : „Sanjice, dođi, pokušaj ti.“
Dok se devojka približavala zatvoreniku, njegove oči omekšaše i ču se usklik, poput „ ..rs..fone...!“
Sagnula se i položivši ruke na njegove, svezane, ne pitavši za dozvolu, oslobodila ih. Rastužiše je njegove ispucale usne , te ustade, uze čašu s vodom, stavi je u njegove ruke i prinese mu je do usta.
„Pij, žedan si“, reče mu. Bez reči je posluša.
„Persefone“, reče nakon što otpi nekoliko gutljaja, ovog puta jasnije i glasnije, na šta se ostali vidno uzbudiše.
„Persefona? Rekao si Persefona?“, upita ga ona, zagledavši se u njegove duboke oči.
Dvoje stranaca setnim pogledima, bez reči, podeliše saosećanje sa Persefoninom tugom izazvanom snažnom i sebičnom Hadovom ljubavlju.
Martins podiže glavu sa tajnog rukopisa i nasmešivši se, reče : „ On ti to govori da mu ličiš na nju.
Dok razmišljam o ovim oznakama ...i ne nalazim nikakvu vezu sa ovom mapom i rečima kao što su fantazmagorija, eksproprijacija,rekonvalescencija, kvintesencija...on ti se udvara!“
„Čekaj“, devojka mu priđe, „da vidim te reči“, i uze od njega rukopis.
Za to vreme sveštenik je neprekidno hodao gore dole, nervozan i u dilemi da li da zatvorenika i rukopis zaboravi , da ga nahrani i otpremi ili da mu pomogne, jer je sve na tom čoveku vapilo za rešenjem tajne sa kojom je, očigledno s namerom, baš njemu došao.
Uzdao se u tog Martinsa, bio je poznati tumač znakova, starih spisa i mapa, a devojka je učila uz njega, jer je posedovala, morao je najzad i on priznati, neke duboke inuitivne darove. Dok je, tako udubljen u msili hodao, ona prođe pored njega, stavi mu ruku na rame, prošapta da će je pozvati samo na kratko i, pre nego što joj je dao dozvolu, već se uzverala do rešetke na prozoru i zviždukom pozvala nekog.
Nakon par minuta, u katedralu uleti lastavica, napravi dva kruga i sleti devojci na rame.
Sveštenik je počeo mlatiti rukama, dok je njegova crna reverenda podrhtavala.
Nakon što ga smiriše, devojka podiže rukopis i naglas pročita nekoliko reči.
Potom , zajedno sa lastavicom, priđe zatvoreniku koji je sa velikom pažnjom posmatrao ovu scenu.
Tišina potraja nekoliko trenutaka pre nego lastavica poleti i, praćena njihovim pogledima, sleti na veliki luster.
„Barbarosa“, uskliknu zatvorenik uzbuđeno i ustade sa stolice, srećan što je konačno pronašao način da kaže ono zbog čega je došao.
Brzo priđe devojci, uze je za ruke i sa uzbuđenjem u , do tada umornim očima, poče da ponavlja:
„Barbarosa! Persefone! Barbarosa!“
Svi ostali su bili nemi. Martins je gledao lastavicu, skupljenim uglovima očiju.
A onda se osmehnuo.
„ Barbarosin luster. Persefonin sarkofag. Ipak ti se nije udvarao“, osmehnuo se devojci.
Skupivši rukopis u svoju torbu, dok su ostali i dalje nemo stajali, Martins reče svešteniku:
„Recite ciganinu da osedla još jednog konja. Vodimo i njega“, na te reči sveštenik oseti olakšanje i ubrzanim koracima krenu prema vratima.

Kraljevska
crkva
riznica
tuga
Demetra
 
Poruka
19.617
leš
lezilebobić
leblebija
liban
lipolist

Zvr zvr...
Zvr...zvr...
" Halo?Ko smeta?", reče ona brišući ruke i kriveći vrat da pridrži slušalicu
" To sam ja".
" A ti si, lezilebobićko jedna?"
"Ne kaže se lezilebobić nego lezilebović! "
" A dobro...je l moraš uvek da me ispraviš?
"Moram, naravno"
“ a što me zoveš?“
„ Da ti javim da idem u Liban."
„U Liban?Zašto tamo?“
„ Ne u Liban, rekla sam u Lipolist."
„Nisi“
„jesam“
„Nisi“
„ Oh mon dieu valda znam šta sam rekla“
„Dobro“, prevrtanje očima. Na tvu ugleda leš i zgrozi se.
„ Tamo ću da uzgajam leblebiju.“
„ Eeek???“
„ Nisi normalna danas. Zar ne vidiš da danas igramo slovo L?“
Spusti slušalicu i zadovoljnoi prekriži pet reči iz rečnika na slovo L.
A bio je to veliki rečnik u izdanju „Praskozorja“

Bolero
Šal
Peron
Smeh
Histerija
 

Konj_na_belom_princu

Veoma poznat
Poruka
14.900
Bolero
Šal
Peron
Smeh
Histerija


Četri odobe su sedele u mračnoj sobi sa rukama na stolu. Prva se vidno tresla dok je iz nje progovarao čudan glas.
- Voz.. škripa.. vrištanje...
- Jesi li to ti Saro? - nije mogla da izdrži majka pokojnice.. - Dušo jesi li to ti? Reci nam molim te!
- Smrt.. voz.. škripa.. histerija - lagano i sa nekim nepijatnim škriputanjem nastavio je glas..
- Gabi, dosta! - uhvati je za ruku njen muž, treća osoba za stolom..
- Nije dosta! - otrgnu se iz ruke Gabi sa suznim očima .. - hoću da znam šta joj se desilo. Moje srce.. moja ćero. Svaku noć je sanjam i znam da nešto hoće da mi kaže.
- Voz.. šal.. smrt.. smeh.. šal... - glas je bio sve tanji i jeziviji..

- Gospođo.. - reče muž pokojnice, četvrta osoba za stolom.. - ovo više nema smisla.. svi znamo kako je nastradala.. Bila je jako srećna jer se završio koncert u kojem je ona svirala flautu.. Bila je naročito ponosna na njen doprinos u Morisovom Boleru.. Držali smo se za ruke na peronu kada se začula pištaljka a onda mi se odjednom otela iz ruke i dok sam se ja okrenuo.. video sam kako joj se šal.. taj prokleti šal, upleo u mehanizam točka lokomotive i lokomotiva ju je povukla sa sobom.. Užas. Užas! Užas.. - četvrta osoba potom pognu glavu i zastade kao da više nije imala snage da nastavi..

Gabi pokri lice rukama i poče tiho da jeca..

Iz medijuma nastavi glas:
- Voz.. muž.. šal.. gurnuo.. smeh..


Jagoda.
Svilen gajtan
Šampanjac
Kratka suknja
Sijamska mačka.
 

Sousuke Aizen

Poznat
Poruka
9.597
pričaju koncertna dvorana i zaklin du pre i pita je žaklin jeli matora jesi ti čula za sinesteziju? a dvorana seljanka mučena gleda je u čudu i veli sine..štaaa? sintesezija..jer to nešto sa sintisajzerima xaxa a ova kaže au matora jesi glupa..sinestezija bre bem te u voiloncelo al si neobrazovana..a kaže ova e gusko jedna ti mene govoriš da sam neobrazovana e pa nekaže se voiloncelo negoli violincelo a dodje djoša i kaže glupe ste obe poprilično po mom nekom mišljenju,naime,kaže se violončelo ;)) i povrati prasad što je jeo ispod šatre u rajskoj verziji belotića


đoša
tika špic
sirovina
svinja
larpurlartizam
 

Konj_na_belom_princu

Veoma poznat
Poruka
14.900
đoša
tika špic
sirovina
svinja
larpurlartizam


Konj je došao sa posla. Klopa pa zna se. Poslednja epizoda GOT-a. Pf. Da ne spojluje. Utiske će zadržati za sebe. Onda malo zna se.. parohija.. fejsbuk.. krstarica.. žene ovo ono pa ono što se diše. Ono što se piše. Igra sastavi priču. Idealan format za njega. Nadođe tako ko plima a kad ima plime zna se.. Opet se zna. I tako konj klikne da vidi dal je neko pročitao neku priču dal se nekom dopala koje su nove reči.. itd itd. Kad imao je i šta da vidi. Neki lik.. (piše da je poznat) Sousuke.. rešio malo da se igra. Priča od jedne rečenice. Kako je to samo razočaravajuće. Ti se kao nešto lomiš pišeš ne znaš ni ti zbog koga i čemu i kao odvojiš neko vreme za tamo neki kutak daleko od problema svakodnevice i onda vidiš obesmišljavanje i poslednje oaze smislenosti.. Da, baš razočaravajuće.
- Šta pričaš to Konju? - začu se glas u ovom toku misli.
- Ko si ti? - upita Konj. - Kako se usuđuješ da tangentiraš moje krugove?
- Konj sam ja.. hahaha pa ja sam ti - ti si ja.. ajde da ne filozofiramo mnogo nego da ti odmah kažem. Čovek ima pravo da piše šta hoće. To što ti misliš da se on pokakio na tvoja graaaandiozna umetnička dela je čista tvoja sujeta. Osim toga šta je tebi bitno šta on piše bitne su ti valjda samo poslednje reči? - nastavi Konj tisijajasamti..
- Manemoj, pa pogledaj mu samo reči.. majke ti. Ko normalan može da piše bilo šta normalno sa ovakvim rečima. Vidiš da se lik trudi da parališe temu i to mu prolazi kad je ulepo sa adminom.. Fora je u tome što on misli da je sve to zabavno a ne konjta da drugima uzima gušt.. - poluljuto će i sa to bož sa kakvim argumentima Konj.
- Ne lupaj majke ti.. Svako ima pravo da piše šta hoće nisi ti ni admin ni literalna ni etička policija.. Ti samo pišeš čoveče. Pa piši ako ti se piše. Ako ne - nemoj.
- Na koje reči? Đoša, tika špic, sirovina, svinja, larpurlartizam.. Ne pada mi na pamet. - kategoričan je bio Konj.
- Budalo jedna.. upravo si napisao priču.. - nasmeja se jasamtitisija Konj.
- Vidi stvarno.. - namršti se Konj i ućuta.

Tužna
Malecka
Padanje u nesvest
Razočarenje
Glas razuma
 
Poruka
19.617
Tužna
Malecka
Padanje u nesvest
Razočarenje
Glas razuma



O, kako je to čudna noć bila!

Sakriviši se u svoj ćošak, utonula je u čudesni svet drugog dela knjige. Pisac, živ kroz svoju davno napisanu reč, ju je vodio kroz svoj lavirint. Kao u vrtlogu, osećala je blizinu nesrećne žene,; poput nje je bila tužna, sedela je na klupi, letela na metli gola, pomahnitala od lude rešenosti da dušu proda đavolu ili da umre, da bi živeo onaj bez koga nije mogla da živi.
Čitala je i na momente pomišljala "On se sprdao...on nije verovao", da bi već u sledećem momentu pomislila " Verovao je! "...i shvatila je da možda do samog kraja knjige neće moći biti sigurna u piščevo opredelenje, ali se neće smiriti dok to ne istraži.
Ostaviviši zadnjih stotinjak strana za svežiju percepciju, do suza dirnuta milosrđem zbog Fride, uputi se u drugo ćoše. Ima ona tih ćoškova a oni prete da se skupe svi odjednom i da je pritisnu svojim ćoškastim vrhovima, zato se i pokušava izmigoljiti.
Avaj---a u ćošetu---ima šta da vidi: dva konja razgovaraju! Na momenat joj se učini da još uvek čita onu knjigu, ali, ne...blešti svetlost sa većeg ekrana, ta nije poludela poput onih nesrećnika u knjizi!
I..razmišlja šta bi bilo kad bi poslala preporučeno pismo , ipak se ne dešava često da dva konja razgovaraju, tako hrabro i javno! Na otvorenoj sceni!
Napisaće, ipak. Počinje...

"Poštovani konji, poslušajte glas razuma...jedan od vas dvojice ga sigurno ima više! Sve što je potrebno za smešni mali svet je reči četiri - šest ili pet.
Kvalitet, kvanitet! Ah, zaboga...Zar je važno? Upravo dođoh, voajerski, sa onog strašnog bala....Razočarenje mi beše kad videh kakvih je bilo budala. A za padanje u nesvest, je činjenica jedna malecka, malecka...I tužna, svakako! Pa šta se uopšte od onda promenilo???. Ništa, reći ću vam, što znate i sami.
U vezi s tim svim me samo jedna stvar brine; da li ću na kraju priče pronaći to čemu se nadam. Ali, u tome i jeste sva draž! Ne znati, hitati...čitati! Snevati, iščekivati, ne odolevati!
Već pomišljate, sigurno, da je sitan sat uticao na pisanje nebuloza. Možda ste u pravu. Kažem vam, još uvek me od hladnog vazduha, od leta i one metle, neka čudna nesvest lomi.
Ne zamerite! A moje današnje padanje u nesvest je bilo zbog straha da je isti virus zahvatio "pričalice kratkih priča" i da će ih, avaj, držati možda i dve tri strane! Popijmo svi neki čaj, to bih vam napisala za kraj."

Šalila se
uvek
i nastaviće
opet
smaragdi
;)
 
Poruka
19.617
dnjepropetrovsk
krasnojarsk
vladivostok
helsinki
belotić

"Da li da posetim babu u Dnjepropetrovsku, tetku u Krsnojarsku, ujaka u Vladivostoku, curu u Helsinksiju ili...da sedim s mirom i čuvam ovu kintu što teško zaradih?", razmišljao je trblavi, mali poštar razgledajući markice na kovertama dok je pio pivo u kafani u Belotiću.

Madagaskar
lider
bilder
prvoklasan
žulj
 

Sousuke Aizen

Poznat
Poruka
9.597
Zvao se Avram Janićijević. Bio je uspešan preduzetnik a pre dve i po milisekunde postao je i direktor čuvene firme za izvoz rododendrona ''Dendrokomerc''. Neženja i sujetan kakav je bio, smatrao je da nijedna individua, što muška što ženska, ne zaslužuje da provede s njim ceo svoj život, zato se nikada nije ženio a i zakleo se da nikada neće. Avaj, jednog sumornog rekonvalescentnog jutra u suton obzorja trombocita Kušadasija u njegov život udje mlada, lepa i pametna djeva po imenu Natalija Degeneriković. Čim ju je ugledao bilo mu je jasno da će promeniti svoje viševekovno ubeđenje i pomisli u sebi: ''Bićeš moja!''.
Avaj, kleta sudba je imala drukčije planove! Lepu Mariju Panajotović zgazi tramvaj kod Vukovog spomenika i odnese je u večna lovišta anglikansko-paralelopipedske konjukncije kolateralne disjunkcije..Skrhan ovom izdajom, Đoša se zakle da će od sada samo jesti kožuru od prasića i to je to. Međutim, ova njegova dubokoumna i ničim izazvana rezolucija nesta poput dima kada je ugledao mademoiselle svog života dok je boravio u putujućem cirkusu u Nantu..Zvala se Mademoiselle Mademoiselleović, svirala je klavir,tubu,saksofon,harmoniku i obou i bila poreklom Mesopotamka. Čim ju je ugledao reče u sebi: ''Au što sam gladan, 3 minuta ništa okusio nisam!'' I ode pod šatru u Belotić da ždere i povraća ko svinja.
Ubrzo potom, ove tragične vesti primila je gospodična Eržebet Otorinolaringologijić koja se tek vraćala iz šoping centra Degen u kom je igrala jogu sa pokojnim Noletom. Ugledavši ovaj turoban i nadasve egzaktan prizor, mlada Vesna Karamarković-Dupević dobi napad epilepsije i poginu na licu mesta. Kola hitnog pomoći kasno su došla i mogla su samo da konstatuju život.. Na sahrani, budući da je poznavala veoma veliki broj ljudi, su bili samo sledeći gosti: Pikaču,Edvard Norton, Nabukodonosor, patrijarh Pavle i oklagija. Himnu države je izvodila čuvena belotićanska grupa Rodni vihori.
Nedugo zatim, na sahrani se pojavi nezvani gost..Ova misteriozna pojava odevena u crno zaokupila je pažnju čitave svite i naterala ih da dignu pogled s usmrdele lešine na njega..Kada ga ugledaše, zamalo se ne osvestiše! Pa..pa to je bio čuveni poznanik brata od tetke pokojnice Metuzalemko Joković!!! Svi se povukoše ponizno gledajući u zemlju i napraviše mu mesta..Metuzalemko izgovori sledeće reči:Madagaskar, lider, bilder,prvoklasan,žulj! I skoči u raku da za sva vremena počiva za svojom voljenom meduzom..Oh mon dieu..

(jel dovoljno dugo -.-)


jesen
pučina
dosada
nemaštovitost
sekret
 
Poruka
19.617
Ovako je počelo...
Najverovatnije je glupo.....al kao zabava i sve to.....
Svako napise par pojmova,reci,bilo cega....da nekakve odrednice(ljubavna,horor,drama....) i onaj u postu ispod napise pricu u kojoj koristi sve navedeno u postu iznad njegovog,kao i da ostavi nove reci za sledecu pricu......
Ajd ja da pocnem:
....
I lepo napisa At...
"nisi ti ni admin ni literalna ni etička policija "
Opušteno, ako mene pitaš :D.
 
Top