Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Mastilo
Kategorija
Praznina
Džak
Vez

U onoj ulici iza crkve, u maloj beloj kući sa starinskim tremom kao iz slikovnice, otkad zna za sebe živela je gospođa Milka. Po profesiji je bila profesor francuskog, doduše u penziji, a po sopstvenoj želji nepopravljivi sanjar i romantik.
Ovakve žene u ova moderna vremena svi svrstavaju u kategoriju lujki, ali gospođa Milka je bila zdrave i prave pameti, ona je svesno izabrala beg od stvarnosti u neki svoj drugačiji svet.
Kotrljala je slovo r kao prava Francuskinja, nosila šeširić i ponekad bere, čitala francusku književnost i sanjala dvorce na Loari sve iznova i iznova. Sve u svemu, uživala je u toj svojoj iluziji, ne prihvatajući granice prostora, a ponekad ni vremena.
Nije imala nikog svog. Jedinica u oca i majke, neudavana, bez bližih rođaka prolazila je kroz život potpuno sama, kako je najbolje znala i umela. U svojim mladim, studentskim danima imala je verenika, koji je otišao u tuđinu da zaradi novce za neki budući život. Taj verenik joj je u početku pisao, ali su pisma odjednom prestala da stižu. Čak i kad su mnoge godine prošle i mastilo na njegovim pismima gotovo potpuno izbledelo, Milka je u svom romantičarskom duhu očekivala da će se on vratiti i povesti je sa sobom.
Vreme, tugu, prazninu i novčanik je upotpunjavala dajući časove francuskog jezika deci ambicioznih roditelja i praveći, kao prava francuska vezilja, čudesne rukotvorine od konca. Njen beli rišelje vez bio je nadaleko čuven zbog svoje lepote, maštovitosti i preciznosti.
Kada su je, u njenim poznim godinama, dalji rođaci smestili u dom za stare, uvidevši da dalje sama ne može, iz kuće su izneli pun veliki džak raznih čipki i čipkanih ogrtača, jastučnica, šustikli i raznih drugih andrmolja neverovatne lepote.
 
Poslednja izmena:
kamenita:
flomaster
sunce
uraditi
investicione
grafičke
Kliknite za proširenje...

Flomasterom je nacrtao svoj lik u ogledalu, koje je bilo postavljeno baš naspram njega i zabavljala ga je igra sunca čiji je odsjaj polako i nemilice rezbario bore po njegovom licu... Osmehnuo se, samozadovoljno... Za danas je skoro gotovo, još treba malo uradi sveinvesticione planove i grafičke karte, pa je slobodan da ide... Pa, ovih desetak godina proćiće mu kao tren, toliko mu je samo ostalo da odsluži kaznu za drugostepeno ubistvo svoje tašte, sad bar može da se mirno bavi svojim poslom, a da mu ta prokleta ženetina ne stoji nad glavom i ne zvoca, da je on običan neradnik, dok se njegova žena satire za oboje...
 
Zlatna vaga u Natanijelovoj ruci zadrhta. Levi tas poče da se primiče oblacima koji su se preplitali daleko dole, iznad Zemlje. Prilika obučena u crno nagnu svoje koščato lice malo unapred i zagleda se u površinu zlatnog dna. Najpre nejasan obris, bela posteljina, a zatim lice, ukaza se na metalu kao u ogledalu. Žena u kasnim tridesetim, sa cevčicama u venama i jednom velikom u ustima koja je disala za nju. Reč... Reč.. ponovi Prilika i u njenim crnim očima pojavi se nešto nalik čuđenju i nalik nestrpljenju, mada Prilika nije bila sposobna ni za jedno ni za drugo. ŽIVEĆE, reče Natanijel i njegovo ionako blistavo lice ozari smešak deteta. Smešak deteta koje je pobedilo suparnika u igri.
Levi tas vage krete gore.

Vreme
zagrljaj
menjanje
putovanje
istovremeno
 
"Putovanje istovremeno sa sobom nosi i tugu i radost" bila je misao koja mu je pala na pamet, dok je na klupi zeleznicke stanice cekao svoj voz bez povratne karte. Ta misao je, u ispraznim tenucima cekanja, sve vise okupirala njegov um. Razmisljao je kako putovanje ne cine novi predeli, novi ljudi, nove kulture, nego zagrljaj. Na peronu polaska, zagrljaji bliskih ljudi govore nam koliko smo zeljeni, koliko cemo nedostajati okolini i koga ce pogoditi nas odlazak. Ove veceri on je bio sam. Nije bilo nikoga ko bi mu podario zagrljaj zaljenja sto odlazii. "Nikome na ovom svetu nije stalo do mene" ostro je prostrujalo njegovim umom u trenutku kada je objavljeno da je vreme za njegov voz. Usavsi u kupe i zauzevsi svoje mesto cuo je reski zvuk lokomotive koji je oznacavao polazak. Zalepivsi svoj pogled za prozorsko okno kupea, ispred njega su se menjale slike pustih predela koje je napustao.

Slika
Karanfil
Dusa
Mastilo
Pad
 
Slika
Karanfil
Dusa
Mastilo
Pad

ajde, šta sad zakerate, ne valja vam mastilo ;)

kad niko neće - ja ću : )

Slika je bila jedna od onih čije značenje ni sam autor nije mogao da objasni, pa je Matilda odabrala da se zazuri u jedan usamljeni karanfil koji je krasio sto za ketering, a koji pored svih serviranih đakonija svakako neće biti zapažen, kao ni sama Matilda... Imali su sličnosti, karanfil i ona - lepi, ali nedovoljno, nikada prvi izbor kada su cveće odnosno žene u pitanju. Matilda je na to odavno navikla, nadala se i da je karanfilu svejedno, jer ne bi volela da bilo šta rani njegovu krhku cvetnu dušu... Odjednom Matilda oseti neverovatnu netrpeljivost prema svemu što se oko nje dešavalo, cela ta zbrka oko izložbe novog modernistički orijentisanog slikara, to prevrtanje očima na makar bilo kakav negativan odnos prema slici, ako samo primete da zapravo ta zbrka boja i mastila vama ne znači ništa... Matilda se osmehnu krajičkom svoje tanke nesilikonske usne i odluči da je doba prevrata počelo... Polako, zaverenički prišunjala se slici i dokačila je prstima koje su krasili do živca izgriženi nokti, zbog čega je se njen partner zapravo stideo, a što je trpeo samo zbog izuzetnog dara koji je Matilda ispoljavala u onim veštinama koje niko ne pominje naglas iskreno i bez zgražavanja... Slika se zaljuljala, sada je mogla da vidi da je prikačena samo slabašnim kočićima... povuče još malo i eto... I slikar i slika i Matilda doživeli su da u toku samo jednog trenutka budu deo klasičnog pada svega što može pasti, pre svega u ljudskim očima...
 
Pre pola sata napisao sam pesmu o strašilu, reče Napast pesničkoj bagri koja se u njegovoj mašti udobno rasporedila na jastucima oko njega. Strašilo je bilo simbol ovog sveta. I ljudi u njemu. Slama i šaš u grudima umesto srca, sve trulo... sve memljivo. Umesto nogu - štap, simbol vezanosti, nemogućnosti da pobegne, da se pokrene.
Bila je to pesma koja je oslikavala očaj, ne tugu, već očaj. Kada sam shvatio da je očaj ugmizao u moje srce,nastavi Napast, obrisao sam pesmu, daleko joj lepa kuća, kao da nema već dovoljno očaja i bez nje. Eto joj sofisticirana konoplja, neka je pričvrsti na vrat i ostavi otisak svog očaja na njemu. U malom virtuelnom klubu da ostavi otisak vala neće. Barem ne danas...
Pesnička bagra odobravajući zapljeska Napasniku. Nepostojeća zapljeska najjače jer je Napasnik oživeo upravo njene reči.

Sreća
radost
duga
jednorog
leptirić šarenić
:mrgreen:

(mora i smajli da se upotrebi u priči :P)
 
u procesu sam vizualiziranja ideje za priču na osnovu datih reči, pa mi dajte šansu da realizujem za pola sata. ako me nema, dajte nove...ona jedna rečenica je u potpunosti zadovoljila formu :). samo malo...samo malo...
 
Ono po čemu je bio primećen, bila je njegova neprimetnost u kombinaciji sa njenom uočljivošću koja je ostavljala bez daha. Iako višlji za glavu od njene malenkosti, širi u obimu barem petostruko od njenog osinjeg struka, ćelaviji od Bebe pudlice koju su nežno voleli, jednostavno ga nisu primećivali i zvali su ga Gospodin Vazduh. Ona je imala lepši nadimak – Gospodja Sreća, valjda zato što je, kako su kazivali, imala moći amajlije svaki put kada bi je sreli a njima se obavezno desilo nešto lepo. Njemu to uopšte nije smetalo jer je sama pomisao da ima takvu veličanstvenost pored sebe izazivala bezmernu radost.

Ali jednog dana, iza sebe ču šapat dveju susetki – Oh, gospodin Jednorog danas nije u šetnji sa gospodjom Leptirić šarenić. Osvrnuo se, upitno pogledao, probao da bacanjem pogleda uoči još nekog u blizini ali osim njega, nije nikoga bilo. Mora da su opet popile koju više gospodja Liker i gospodjica Vinjak – pomisli neprimećeni. Narednog dana mu je, dok je Gospodja Sreća bila u kupovini hrane za Bebu, stiglo anonimno pismo, sa nalepljenim masnim slovima iz magazina – Gospodine Nepažljivi, pre 3 dana, tačno u podne, na uglu ulice Kestena i Suncokreta, ona je vidjena kako se drži za ruku sa Gospodinom Budžom sa 3. sprata, koji je u naletu njenog cvrkuta pokušao da je poljubi. Malo se opirala, ali je uzela i ponudjenu ružu. Otvorite dobro svoju Adžnu na čelu.

Čakra mu se otvorila iz momenta. Namrštio se i pipnuo prostor ispod brda koje se presijavalo - Stvarno, ja sam jedan obični konj kome svako ko stigne pije krv. Ovaj rogonja u najavi će postati ptica. I ako srećne ptice lete iznad duge, zar ne mogu ja!. Gospodja Šarenić je dobila eskpresni poziv od advokata za ubrzani razvod braka zbog trajnog neslaganja u karakteru.


gostoprimstvo
kusati
vatromet
lišaj
C mol
 
lanavi:
Ono po čemu je bio primećen, bila je njegova neprimetnost u kombinaciji sa njenom uočljivošću koja je ostavljala bez daha. Iako višlji za glavu od njene malenkosti, širi u obimu barem petostruko od njenog osinjeg struka, ćelaviji od Bebe pudlice koju su nežno voleli, jednostavno ga nisu primećivali i zvali su ga Gospodin Vazduh. Ona je imala lepši nadimak – Gospodja Sreća, valjda zato što je, kako su kazivali, imala moći amajlije svaki put kada bi je sreli a njima se obavezno desilo nešto lepo. Njemu to uopšte nije smetalo jer je sama pomisao da ima takvu veličanstvenost pored sebe izazivala bezmernu radost.

Ali jednog dana, iza sebe ču šapat dveju susetki – Oh, gospodin Jednorog danas nije u šetnji sa gospodjom Leptirić šarenić. Osvrnuo se, upitno pogledao, probao da bacanjem pogleda uoči još nekog u blizini ali osim njega, nije nikoga bilo. Mora da su opet popile koju više gospodja Liker i gospodjica Vinjak – pomisli neprimećeni. Narednog dana mu je, dok je Gospodja Sreća bila u kupovini hrane za Bebu, stiglo anonimno pismo, sa nalepljenim masnim slovima iz magazina – Gospodine Nepažljivi, pre 3 dana, tačno u podne, na uglu ulice Kestena i Suncokreta, ona je vidjena kako se drži za ruku sa Gospodinom Budžom sa 3. sprata, koji je u naletu njenog cvrkuta pokušao da je poljubi. Malo se opirala, ali je uzela i ponudjenu ružu. Otvorite dobro svoju Adžnu na čelu.

Čakra mu se otvorila iz momenta. Namrštio se i pipnuo prostor ispod brda koje se presijavalo - Stvarno, ja sam jedan obični konj kome svako ko stigne pije krv. Ovaj rogonja u najavi će postati ptica. I ako srećne ptice lete iznad duge, zar ne mogu ja!. Gospodja Šarenić je dobila eskpresni poziv od advokata za ubrzani razvod braka zbog trajnog neslaganja u karakteru.


gostoprimstvo
kusati
vatromet
lišaj
C mol
Kliknite za proširenje...


Ccc... Lanavi, nema smajlija... I to je bilo deo zadatka :)
 
Uvek su ga učili da putniku namerniku treba ukazati gostoprimstvo...Pokusati sa njim i poslednje zrno soli ako treba. On je klimao glavom, kao i svako bezvoljno i ničeg željno dete, ali je istinski mrzeoa te pohabane, prašnjave ljude, svetlom opaljena lica, tako da delu kao da su vajani od ilovače... Nije voleo da sedi za njima za stolom dok čeprkaju svojim rožnatim prstima po brižljivo spremljenoj večeri i kusaju sve što je kuvarica Joka spremala kao da je sprema lično za cara... Jednoga dana, dok su u selu pripremali vatromet u čast predstojećeg praznika zlatne ruže, u selo stiže starica, niotkuda... Bila je drevna sama po sebi, po njoj su se već hvatali lišajevi, kao na praiskonskom drveću. Nikolaj je prezrivo odmeri. Samo nam je ona falila, pomisli. Ipak, roditelji su bili izričiti, primiće staricu, kao i bilo koju namernicu i ugostiti je. Uvedoše je u gostinsku sobu, gde je treperavo siktala vatra iz kamina i ponudiše je toplim čajem. Starica učtivo prihvati a onda joj pogled odluta prema koncertnom klaviru koji se šepurio na sred velike sobe za primanje...Ustade, svo ono sivilo kao magla se povuče sa nje priđe klavirukao detetu , pomilova mu strune imol iz njenih staračkih prstiju poteče muzika... C mol, izvedba srca... Nikolaj je stajao nekoliko trenutaka opijen, a onda su suze same došle...

drhtaj
prepreka
citrin
oblakožder
ključ
 
Nikada nisam volela da im unapred vidim lica. Ne zato što bi njihova nesavršenost ili nepoklapanje sa vizijom mogla da upropasti izgradjeno mišljenje. U stvari, samo sam želela da ostim njihov ukus, savitljivost, dubinu, aromu putem reči. One su bez moje volje iscrtavale linije po njihovim ličnim platnima koje sam prepoznavala i bez direktne izloženosti, upamćene i smeštene u kutkove moje svesti koja ih je čuvala. Neka su u meni izazivala drhtaj, tihu uzbudjenost istisnutu iz dodira razumevanja onog što kažem ili suočim sa njima, ili mučnost neodredjenog straha da iza reči vreba opasnost koju valja držati na lancu i ne dopuštati da se previše približi. Neka su isijavala poput citrina, kamenčića optimizma i nade u neko dobro, koji sam nosila u sebi kada mi je bilo najteže, i sebično čuvala od tudiih pogleda da ga ne ukradu. Postojao je i oblakožder koji je silinom orkana uklanjao kišu iz jecajućih, otežalih grumenja na mom nebu, poklanjajući mi sunce za koje sam, u trenucima, verovala da više ne postoji, ili da se ugasilo, ili zamrlo iz neke odmazde. Primakao mi se i onaj koji je nazvan preprekom jer su samo njegove reči bile dopustive ali dovoljno jake, savesne, racionalne, i pri tom nerizikujuće da se obuzdaju zbog nepremostivih granica koje se nikada ne mogu pomeriti, čak i kada drhte od želje. I svako je posedovao svoj ključ. Svaki ključ je mogao da otvori neka vrata. Svaka vrata su vodila do neke sobe. Svaka soba je značila deo. Svaki deo se sklapao u celinu. Svaka celina je tražila šifru. Svaka šifra je bila sastavljena od slova i brojeva. Svako slovo i broj je mislilo bezbroj kombinacija drugačije. Svako drugačije je za cilj imalo samo jedno. Da li nešto sastavljeno iz rasturene slagalice, od nekih pogubljenih delića ikada može da se sklopi u smisao? Ili samo ostaje vizija kojoj je najbolje ne videti lice. I gde možda samo reči mogu da pronadju izgubljeno?


izobilje
gestikulacija
nehaj
račva
stud
 
iako je živeo u izobiilju otkako zna zna za sebe gospodin Lukovski nikada nije uspeo da bude srećan. Pokušavao je da sreću dostigne na različite načine,da je kupi čak, da podmiti Bogove da mu je podare, ali ništa...Jednoga dana, tačnije tačno određenog dana 14. marta u 12,32 gospodin Lukovski prođe pored gradskog Trga gde su se skupljali prosjaci. Jedan od njih, kojem se godine nisu mogle odrediti, mogao je imati između 30 i 80 priđe mu žestoko gestikulirajući. Pretpostavljajući da ovaj hoće od njega da isprosi nešto, Lukovski ga samo pogledom nehajnookrznu i krenu dalje. Ali, prosjak nije odustajao... Uzeo ga je za ruku malo grublje i da nije bio zbunjen odlučnošću ovog gesta, Lukovski bi svakako istrgao ruku i pobegao što daljje, ali nije... Prosjak ga je zatim vodio i vodio i doveo ga do jednog mesta gde se put račvao u dva pravca... Na jednoj strani beskonačni gradovi, truli ispod svojih fasada i temelja, puni buke, novca zbog kojih se i rođena sestra da prodati i na drugoj - ništa... Poljana, tišina, nebo... Lukovski pogleda prosjaka, i obuze ga neka čudna stud, tu u predelu srca, kao da se komad leda odmrzava i odronjuje sa njega. Prosjak ga samo blago pogleda osloni se i nestade... Lukovski skinu košulju i cipele, okrenu se još jednom ka gradu koji je umirao a da to nije i znao i nastavi drugim putem. prvi put je osetio da nije sam. i bio je srećan.


koziji
prepreka
lavirint
epruveta
sir
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top