Pa da, ali zašto i bi smatrali podrugljivim nešto što je za sobom nužno povlačilo
povlašćen položaj? I to posebno za kasnija vremena, kada raja pada u sve teži i teži položaj, pa čak u izvesnom smislu i u kontekstu vojne službe (čega je cela suština osmanskog sistema bila da bi trebalo da su oslobođeni, zatoš što bi trebalo da ih oni koji su naoružani štite). Ja nikada uopšte nisam ni rekao da je to bio pogrdni naziv kod Srba, odnosno kod pravoslavnih hrišćana na ovim područjima, već kod drugih (ovde konkretno što je tema, kod bosanskih muslimana).
Naravno da
van mešovitih sredina, u čisto pravoslavnim područjima, neobrazovano dete koje sa inovernicima nikada nikakve kontakte nije imalo najverovatnije neće znati da se radi o pežorativu. A zašto bi i moralo? Možda zna to njegov otac; stariji, iskusniji i upućeniji, samo što to svom sinu nikada nije objasnio. U svakom slučaju ono što si ti prvobitno napisao, prenošeći pokojnog prof. Pašića, a čija suština je bila da je srpska politička agitacija osmislila ideju da bi naziv trebalo da bude pogrdan i to objašnjavala omladini i ljudima sa razlogom da im učini taj naziv ogavnim; počev od 1863. godine (ništa tu nije tačno, pa čak ni navedena godina, jer kampanja propagandne agitacije počinje ne tada, već još 1849. godine). I još, pazi sad, ne samo da su uspeli ubediti pravoslavce, već i Hrvate i bosanske muslimane.
To je, kao što se može videti i iz pisama Husein-kapetana Gradaščevića, jedna potpuno neutemeljena teza. Ako raščlaniš pažljivo šta je to on pokušao objasniti, ispalo bi da da je Gradaščević kneza Miloša zvao vlaškim imenom iz razloga što su za vreme Jugoslavije tokom većine XX stoleća ljudi išli u zatvor, pa onda pronašli neki vremeplov i objasnili to svojim precima pre više od jednog čitavog veka.
Da se vratim na osnovnu poentu, to ne objašnjava na čemu se zasniva uverenje koje si izneo na prethodnoj stranici. Jerbo, izraziću se malčice komično da detaljnije pojasnim,
ako je bilo objašnjavanja deci da se radi o pežorativu — za šta, za sada, nismo videli da postoji i jedan jedini dokaz (primer koji si postavio iz mladosti Danila Medakovića po pričanju Đorđa Popovića 1882. godine uopšte ne spominje
apsolutno nikakav pogrdni kontekst; ali recimo da, hipotetički govoreći i sasvim logički razmatrajući, to decima
i jeste objašnjavano — to je kao da si rekao da se učilo tokom školske 2017/8. godine u OŠ Dositej Obradović u Somboru sabiranjem i oduzimanjem na nastavi matematike. Dakle, radi se o
upućivanju na činjenice, a ne kostruisanju nekog
novog, ranije ne postojećeg, narativa Konstekst koji su ljudi čije si poveznice postavljao pokušali postaviti jeste da se, kao što već napisah, radi o fabrikaciji (veliko)srpske propagande, a to kao što bi trebalo i tebi na osnovu Gradaščevićevog primera da bude jasno (zbog čega mi uopšte nije jasno zašto to tvrdiš, jer se udaljavaš sa teme na pitanje etnonimije i etničkog porekla, a ono o čemu pričamo jeste striktno
upotreba pogrdnje terminologije) jednostavno nije tačno. Tu se radi o jednoj izmišljotini koja je nastala i razvijala se tokom XIX stoleća i tako opstala do današnjeg dana, a čije su zaključke preneli Pašić i Ćosović, te čiji se osnov nalazi u negiranju nacionalne pripadnosti Srpstvu pravoslavnih hrišćana na području Hrvatske i Bosne. To je čak evidentno po tome što obuhvata područje pod
hrvatskim državnim pravom, dakle primetićeš da staje sa Drinom, iako su tu
vlaški Srbi i u Crnoj Gori i Srbiji i Vojvodini.
Pazi, ti se vraćaš na neku širu priču, a mi o tome ovde ne govorimo, već samo o kontekstu
pogrdnog naziva koji su koristili muhamedanski Bošnjaci.
Kampanja izgradnje nacionalnog identiteta, asimilacije, itd...nije trajala nekoliko desetina godina, već
vekovima. Ona traje od kraja XVII stoleća, Beogradskog sabora i dobijanja habzburških privilegija, pa tako sve do najnovijih vremena kada dolazi do građenja integrativne svesti kroz moderno obrazovanje u 21. veku.
Ćosovićeva insinuacija jeste da su se navodno
svi pravoslavni stanovnici hrvatskih i bosanskih područja do negde oko 1846. godine smatrali listom Vlasima, i to kao
primarnim identitetom, a još i ne samo to, već da im je srpsko ime bilo
doslovno u potpunosti strano — te da je, nakon svega nekoliko decenija
na stotine hiljada pravoslavnih hrišćana listom sve usvojilo srpsko nacionalno ime, jedna je potpuna otorna budalaština.
Moja osnovna poenta bila je da na osnovu te jedne skaske koju je Đorđe Popović objavio povodom svečanosti oko smrti Danila Medakovića (u kojoj, da poentiram o kakvom se izvoru radi, prepričava šta mu je jednom pokojnik rekao da se desilo pre oko pola veka) u vezi jednog događaja u školi, ne može se izvoditi ni zaključak kojim bi se to moglo preneti na
sve učenike te škole, a kamoli sve Ličane a da ni ne govorimo i više od toga (a ovde upravo pričamo o
bosanskim pravoslavcima, pod Osmanskim carstvom). To je posmatranje bez širog konteksta zbog kojeg bi, da napravim neko poređenje, u jednoj školi u niškom sandžaku jedno dete reklo da je Bugarin a popa mu krene objašnjavati da nije to već Srbin. I onda na osnovu tog primera da iznesemo stanovište da su Bugari živeli sve redom do Dunava, Une i Jadranskog mora, sve dok nisu bili
za par decenija eto bili pretvoreni u Srbe tokom XIX stoleća.
A pošto sad već pomenusmo Liku,
seti se samo šta piše Stojan Šobot u jednom selu kod Udbine još davne 1772. godine. Dakle, radi se o mnogo starijim i dugotrajnijim procesima, a razlog zašto se pokušavaju stvari poturiti tako pod veliko srpsko propagandno dejstvo počev od negde sredine XIX st. (u prvom redu) jeste prosto zbog toga što se pokušava veštački nakalemiti Garašaninovom
Načertaniju jedan celi konstruisani narativ. Tu je reč o pokušaju da se ocrni tadašnja srpska vlada ustavobranitelja i najeksplicitnije Ilija Garašanin kao neko ko zamišlja da su granice ovakve Srbije izvojevane Srpskim ustancima 1804-1833. previše malene i onda, kao, ide naokolo i gleda gde bi mogli preobratiti stanovništvo u Srbe radi teritorijalnog proširenja. Prava istorijska priča je dosta drugačija i kompleksnija od te.
Važno je zato što od dotičnog gospodina ne treba očekivati ništa što bi bilo tačno. Zapravo, ne samo što bi ga bilo poželjno po svaku cenu izbegavati, već ako se nešto pročita treba ići kontekstom da je
definitivno sve suprotno od onoga što govori tačno.
P. S. Da dodam jednu vrlo važnu poruku svemu ovome:
Nedostatak razvijenog osećaja pripadnosti prostog i neobrazovanog seljaštva (srpskoj) narodnosti, ne znači da se u taj vakum može bez izvora veštački ubacivati neka druga. Pokušavali su tako sa krajiškim Srbima raditi proglašavajući ih, u nedostatku izvora, ne samo Vlasima, već i Hrvatima i Bošnjacima. Slično tako se u crnogorskim krajevima ide
dovoljno daleko u prošlost, u vreme pre postojanja modernih nacija i kada i nema pismenosti (dakle, pre sredine XVIII ili čak kraja XVII stoleća), odnosno pre prve polovine XIX st. kada se najeksplicitnije govori o školskom sistemu, te se za te potpuno neuke ljude
a priori podrazumeva da su, je l' te, nacionalno svesni Crnogorci.
To ima smisla otprilike koliko i insistiranje da pre poznog XIX st. zapravo nema pravih Hrvata nigde izvan granice Hrvatske u užem smislu i onda se svi oni listom proglašavaju i to pravim srbandama (ili katoličkim Bošnjacima, ali u modernom značenju te reči), sve po Slavoniji, Dalmaciji, BiH i drugde,...
