Hrvati vs Srbi

[Škutor Kićo]

Da vidim taj Vukov potpis na "hrvatskom pismu", okači sliku

MAkni te navodne znakove

 

[Mrkalj]

Da vidim taj Vukov potpis na "hrvatskom pismu", okači sliku

Potpisao se latinicom na BKD-u. Ljudi nekad nisu razlikovali potpis od informacije o imenu i prezimenu.



Srpska latinica sastavljena je upravo za srpski jezik, analogno, prema mrkalj-vukovici. Da je pravljena za hrvatski jezik, verovatno ne bi imala opreku č/ć, kao što prof. Škarić danas predlaže izbacivanje ć-a ili kao što ć ne postoji u kajkavskom rečniku Jurja Habdelića.

Prava gajevica iz 1830. bila je za hrvatski jezik. Kakva "prava", zar ima i "kriva"?

Treba imati u vidu slabo poznatu činjenicu da Gaj nije objavio jednu reformu latinice, nego dve. Prva je bila namenjena za hrvatski jezik, druga za "ilirski". A šta je ilirski, reći će nam Ljudevit Gaj:
"Ta sav sviet zna i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli, nu, nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvrditi, DA TO NIJE SRPSKI VEĆ ILIRSKI JEZIK, pače ponosimo se i hvalimo Bogu velikomu, sto mi Hrvati s braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo."(Danica hr.,slav. i dalm. za 1846.g.,p.124,br.31)
Za razliku od (zaista) Gajeve reforme latinice iz 1830, reforma iz 1835. je po svemu sudeći rezultat rada pre svega Jerneja Kopitara, a dolazi po nalogu, nastojanjima i interesu zvaničnog Beča. U prilog ove svoje teze navešću sledeće odlike druge reforme u odnosu na reformu iz 1830:
1. prilagođena je i slovenačkom jeziku (Slovenci lj i nj izgovaraju kao l-j, n-j; nema slovo đ i dž - nemaju ga Slovenci; u suvišku je) osim slova ć
Danas imamo dž i đ, i zato ta srpska latinica nije nikakva gaj(ev)ica!

2. koristi češke dijakritike (Češka je takođe u sastavu Austrije)
Beč time nastoji da unifikuje pismo Slovena u Austro-Ugarskoj. Iteresantno je da je ta nazovi-hrvatska latinica gotovo idealno pismo za slovenački jezik. Odatle je nejasno da li je Gaj njen autor, ili je njemu zbog njegovog političkog uticaja data od strane Beča gotova u ruke kako bi svojim uticajem, kako autoritetom tako i značajnom distribucijom novina i knjiga pod njegovom kontrolom bila proširena i na Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju.

Prva Gajeva reforma latinice
Svoju prvu reformu Ljudevit Gaj je načinio u knjižici koja se zove Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisaña poleg mudroľubneh, narodneh i prigospodarneh temeľov i zrokov (1830).

Ova čuvena knjiga ima ukupno 27 strana. Štampana je dvojezično: hrvatski, reformisanom Gajevom latinicom, i nemački, goticom. To znači da ona, na jednom jeziku, ima 14 strana, otprilike onoliko teksta kao i Salo debeloga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja.

Zagrebački profesor Ivan Martinčić u publikaciji Hrvatski preporod. Temeljni programski tekstovi, svezak I (Zagreb 1994) objavio je ovaj Gajev rad tako što je zadržao originalni tekst na kajkavskom i uporedo sa njim, umesto nemačkog prevoda, štampao je prevod na savremeni štokavski, koji priređivač naziva ''suvremeni standardni štokavski jezik''. Iz pomenute Gajeve knjižice vidi se sasvim jasno nekoliko stvari:
1. Prvo se vidi da je Gajeva knjiga pisana na jednom jeziku za koji se nikako ne može reći da je isti sa srpskim, ili da je jedno narečje srpskog jezika. Jezik Gajeve knjižice temeljno se razlikuje od jezika tekstova Mrkalja, Milovanova i Vuka, koji su nastali skoro u isto vreme. Ni sa kakvim pravom taj jezik se ne može nazvati ni srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim, jer u njemu nema komponente srpskog jezika. Slavisti prvih decenija 19. veka taj jezik su nazivali hrvatskim, a tako ga je i nazivao i Gaj. (Izraz horvatsko-slavenski jezik upotrebljen je kod Gaja po pravilu po kojem su nazivani i drugi slovenski jezici: srpsko-slovenski, bugarsko-slovenski, češko-slovenski itd. Tim izrazima je podvlačeno slovensko jedinstvo i nacionalna osobenost tih jezika. Nacionalna osobenost Gajevog jezika izražena je njegovim hrvatskim imenom.)

2. Druga važna činjenica je da se Gajeva pravopisna reforma ticala samo toga hrvatskog jezika (a nikako ne i jezika kojim su pisali štokavci, tj. srpskog jezika).

3. Kao treće, vidi se da je Gaj u svojoj reformi latinice za hrvatski jezik, pošao od istih načela koja je poštovao i Vuk u svojoj reformi pravopisa srpskog jezika: tj. da se za jedan glas upotrebi jedan slovni znak, jedna grafema (vidi post/saopštenje 366). Tako je Gaj izostavio digrafe iz hrvatske latinice (ly, ny, dy, gy ) i dobio nekoliko slova kojih u dotadašnjoj latinici, ni srpskoj ni hrvatskoj, nije bilo.

4. Četvrta stvar je da je Gaj, po ugledu na češku abecedu, konstruisao slova kojih u dotadašnjoj hrvatskoj abecedi nije bilo. Umesto dijakritičkih znakova, karakterističnih za češku latinicu, Gaj je upotrebio na istom mestu sličan ali ipak različit znak koji se naziva tilda (na primer: õ ã ñ ĩ ũ).

5. Peta stvar je da je Gaj izostavio latinično slovo y koje se ponekad koristilo da označi vrednost vokala ü (i/u), a opredelio se slovni znak i.
U Gajevom tekstu iz 1830. nema nikakvih težnji da se pravopis hrvatskog jezika približi pravopisu srpskog jezika (srpskoj latinici) ili da se hrvatski jezik približi srpskom jeziku.


Druga "Gajeva" reforma latinice
U tri broja Danice horvatske, slavonske i dalmatinske iz 1835, u brojevima 10, 11 i 12, Gaj je objavio tekst pod naslovom Pravopisz. Tekst je pisan kajkavski (tj. hrvatski), a njegov je zaključak da autor preporučuje da se njegova Kratka osnova iz 1830. godine zaboravi.
1. Druga "Gajeva" reforma: "on u 10., 11., i 12., broju Danicze predlaže uz – č, ž, š dvoslovne palatale; tj, gj, dj , lj, nj. Od 1838. umjesto crtice na j pisat će se točka. Znak za glas ć preuzeo je iz poljske tradicije."

2. Iz ovoga vidimo da je ovom reformom grafemski potpuno pokrivena Vukova azbuka, ali je odstupljeno od Vukovog načela jedna fonema - jedna grafema - upućuje na zaključak da se u konceptu ove reforme vodilo računa i o Slovencima. To je dodatni razlog zašto ja vidim prste Bečlije Kopitara svuda po toj reformi.

3. Vidimo da postoje slova tj, gj, dj koja su ekvivalenti za ć, dž i đ iz današnje srpske latinice.
Nakon druge reforme latinice, Vuk Kopitaru piše u januaru 1838. ovo:
"Vriјedno јe da se vi oko toga potrudite, pa bih јa moј Rјečnik štampao i s tim slovima (a može biti i pјesme)".

Dakle, Vuk očekuje od Kopitara rad na latinici potpuno prilagođenoj srpskoj azbuci, jer zna da se Kopitar u to razume, tj. da se već time bavio. Međutim, Vuk je kod kuće jedva preživeo uvođenje jote, pa je zbog toga kasnije sve u vezi s "latinskijem slovima" držao u tajnosti.

Sve u svemu, Gaj je 1835 . preporučio da se njegova Kratka osnova (slova sa znakom "~" umesto kvačice) iz godine 1830. zaboravi, ja mislim, zbog pritiska iz Beča za standardizacijom slovenskih grafija u Monarhiji. Da li je autor drugog "seta" latiničnih grafema Gaj ili Kopitar, ostaje da se utvrdi. Kako bilo, oni se ne mogu smatrati autorima te latinice jer je fonetsko-pravopisni deo i za latinicu obavio Vuk St. Karadžić. Oni se mogu smatrati autorima ideje da se Vukovo ч, ш, ћ, љ i њ zamenе češkim i poljskim č, š, tj/ć, lj i nj.

 

[Mrkalj]

Deo predgovora iz Gajeve Kratke osnove:

Vstupleñe.
Ako Horvatu premiŝĨavañe nastojne i nevtrudĨive marlivosti svojeh bratov slavenskeh osebito Ĉehov, Lehov i Rusov, z' kojum oni obĉinski vert naroda obdelavati z muriju se, istinito v z mivañe prave narodne radosti i slasti donaŝa; tak mu ogled na premilu dragu domovinu i ñene sine vu dnu nutrine serdca z malost i tuguvañe zbudava, kojega koreñe glibŝe je, neg da se ñegva z muhkoĉa i gorkost zmeriti more. – Vidi onde slavno i krasno razcvetujuĉe se slovstvo (literatur.), tak se mu vu ñegvi domovini malo – kteri tragi takvoga ka z mẉ, koji samo za okerhke zpomenikov dobroga hoteña nekojeh narodoĨubcev imati se moraju. – Vidi onde materinski jezik vu dostojnom poŝteñu i ĉasti, tak ga ovde boreñe, kojem se dobra majka i verna stara gospodarica vu lastovitem domu z' prirevnicami svojemi boriti primorana je, na vruĉe suze britke z malosti gene. – A kada vidi, da isti síni milu staricu svoju iz gospodarstva izrinuti hoĉeju, da okinĉni povsud priatnoj Teuti, ali meñe izobra z meni, preĨuto z' nepravdenum podstupĨivostjum nasilnoj susedi vklañati se mogu, onda se persa ñegova zdi z mẉ visoko, i skrebno poziva praviĉnost!
– – –


»Plemenite serdĉnosti je, istinu odperto valuvati; hrabrene jakosti, ñu sluŝati moĉi.«
Materinski jezik vu horvatski zemĨi, ako baŝ za niŝtar i nemar neder z m i se; vu nikakovem vendar po ŝtenu nestoji izviŝen. – M u z m e v, koji se za ñega nekuliko trudili i starali jesu, pla ĉa bila je ru z mna nezahvalnost, nekda pa ĉe sramota, ter kaj viŝe je, odurjavañe i pregon. – Nili vre ĉas suprotstaviti se takovem nevo Ĩam? – A kdo k' obĉinskom' dobru z' preo bladañem ŝkodĨiveh predsud ikaj doprinesti moguĉega se ĉuti, nesme prez greha proti domovini muĉati.
Nut domorodci! nepustemo vu devetnajstom stoletju Horvate k' predmetu praviĉnoga poteptavaña poniziti se, zverho kojeh hrabrosti i jakosti osupñeni puki ĉudili se jesu. – Dajte da sada vu vremenu mira vitezi vu duhu budemo, da tak jezik, kojega naj vekŝi Mu z mevi naroda naŝega z' Ĩubavjum govorili, kojega z' imetkom i z' predragum kervĉicum svojum junaĉki branili jesu, (vre prez toga od zle dvorbe pohabĨen) joŝ naj potlam v' temni grob nezakopa se!? –
Zaklucmeñe.
Dajte anda, da vu prelepeh drageh domovinah umu vklañamo se, dajte, da krasni naŝ materinski jezik od smetja i izvarkov izĉistemo, koji ñemu vu sili, ali v' nahrupu tu z mneh okolnostih prilepili se jesu. Tersemo se, da ne aldujemo dobru stvar obliĉaju, nego rajsi do sad zloĉesti obliĉaj dobroj vekoma stvari, vtemeĨeñu najmre izobra z m enosti duha i serdca. –
Vre dugo rekel je jeden vnogo Vuĉeni vu svojeh poslanicah* od Horvatov sledeĉa: »Mislite, da tak vite z mki, junaĉki narod, koj, sam ne velikog' broja, Europu i vu ñoj zoreĉi se ĉloveĉanstva preporod pred okrutniki iztoka z' tulikum jakostjum i z' tulikem poalduvañem vu stoletja terpeĉeh bojih ĉuval je, da narod, koj vu hrabrosti – ÏeÏernosti i velikoserdĉneh nameneñih, ter vu narodoĨubju ni jednomu puku na zemĨi nevugibĨe se, – mislite, da ov narod nebude vu vmeteĨnostih mira, ali na kakovojgod ztezi slave z' vsakem zemĨe narodom boriti se mogel?«–
Trudemo se oveh preslavneh reĉih pod milum obrambum naŝeg' domovine Otca, zevsema vredni postati; ar domovinu naŝu ĉes stoletja rañenu samo vu ñoj cvetujuĉa izobra z menost i vzdeĨanost zevsema zvraĉiti more!!! –
Napomena: Umesto tilde "~" iznad s i c, ovde sam koristio naopaku kvačicu, dok n i l sa tildom "~" postoje u mapi slovnih likova te sam ih dosledno prepisao iz Gajeve Osnove iz 1830.)


Takođe je interesantno da decu u Hrvatskoj uče da je Gaj stvorio hrvatsku latinicu 1830. u "Kratkoj osnovi" (a prećutkuju činjenicu da je Gaj pet godina kasnije kazao da se ta reforma zaboravi.)

Kako se zamagljuje fakat da su postojale dve reforme može se pogledati ovde:
http://hr.wikipedia.org/wiki/Slovna_reforma_Ljudevita_Gaja

 

[Škutor Kićo]

Potpisao se latinicom na BKD-u. Ljudi nekad nisu razlikovali potpis od informacije o imenu i prezimenu.



Srpska latinica sastavljena je upravo za srpski jezik, analogno, prema mrkalj-vukovici. Da je pravljena za hrvatski jezik, verovatno ne bi imala opreku č/ć, kao što prof. Škarić danas predlaže izbacivanje ć-a ili kao što ć ne postoji u kajkavskom rečniku Jurja Habdelića.

Prava gajevica iz 1830. bila je za hrvatski jezik. Kakva "prava", zar ima i "kriva"?

Treba imati u vidu slabo poznatu činjenicu da Gaj nije objavio jednu reformu latinice, nego dve. Prva je bila namenjena za hrvatski jezik, druga za "ilirski". A šta je ilirski, reći će nam Ljudevit Gaj:
"Ta sav sviet zna i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli, nu, nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvrditi, DA TO NIJE SRPSKI VEĆ ILIRSKI JEZIK, pače ponosimo se i hvalimo Bogu velikomu, sto mi Hrvati s braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo."(Danica hr.,slav. i dalm. za 1846.g.,p.124,br.31)
Za razliku od (zaista) Gajeve reforme latinice iz 1830, reforma iz 1835. je po svemu sudeći rezultat rada pre svega Jerneja Kopitara, a dolazi po nalogu, nastojanjima i interesu zvaničnog Beča. U prilog ove svoje teze navešću sledeće odlike druge reforme u odnosu na reformu iz 1830:
1. prilagođena je i slovenačkom jeziku (Slovenci lj i nj izgovaraju kao l-j, n-j; nema slovo đ i dž - nemaju ga Slovenci; u suvišku je) osim slova ć
Danas imamo dž i đ, i zato ta srpska latinica nije nikakva gaj(ev)ica!

2. koristi češke dijakritike (Češka je takođe u sastavu Austrije)
Beč time nastoji da unifikuje pismo Slovena u Austro-Ugarskoj. Iteresantno je da je ta nazovi-hrvatska latinica gotovo idealno pismo za slovenački jezik. Odatle je nejasno da li je Gaj njen autor, ili je njemu zbog njegovog političkog uticaja data od strane Beča gotova u ruke kako bi svojim uticajem, kako autoritetom tako i značajnom distribucijom novina i knjiga pod njegovom kontrolom bila proširena i na Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju.

Prva Gajeva reforma latinice
Svoju prvu reformu Ljudevit Gaj je načinio u knjižici koja se zove Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisaña poleg mudroľubneh, narodneh i prigospodarneh temeľov i zrokov (1830).

Ova čuvena knjiga ima ukupno 27 strana. Štampana je dvojezično: hrvatski, reformisanom Gajevom latinicom, i nemački, goticom. To znači da ona, na jednom jeziku, ima 14 strana, otprilike onoliko teksta kao i Salo debeloga jera libo azbukoprotres Save Mrkalja.

Zagrebački profesor Ivan Martinčić u publikaciji Hrvatski preporod. Temeljni programski tekstovi, svezak I (Zagreb 1994) objavio je ovaj Gajev rad tako što je zadržao originalni tekst na kajkavskom i uporedo sa njim, umesto nemačkog prevoda, štampao je prevod na savremeni štokavski, koji priređivač naziva ''suvremeni standardni štokavski jezik''. Iz pomenute Gajeve knjižice vidi se sasvim jasno nekoliko stvari:
1. Prvo se vidi da je Gajeva knjiga pisana na jednom jeziku za koji se nikako ne može reći da je isti sa srpskim, ili da je jedno narečje srpskog jezika. Jezik Gajeve knjižice temeljno se razlikuje od jezika tekstova Mrkalja, Milovanova i Vuka, koji su nastali skoro u isto vreme. Ni sa kakvim pravom taj jezik se ne može nazvati ni srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim, jer u njemu nema komponente srpskog jezika. Slavisti prvih decenija 19. veka taj jezik su nazivali hrvatskim, a tako ga je i nazivao i Gaj. (Izraz horvatsko-slavenski jezik upotrebljen je kod Gaja po pravilu po kojem su nazivani i drugi slovenski jezici: srpsko-slovenski, bugarsko-slovenski, češko-slovenski itd. Tim izrazima je podvlačeno slovensko jedinstvo i nacionalna osobenost tih jezika. Nacionalna osobenost Gajevog jezika izražena je njegovim hrvatskim imenom.)

2. Druga važna činjenica je da se Gajeva pravopisna reforma ticala samo toga hrvatskog jezika (a nikako ne i jezika kojim su pisali štokavci, tj. srpskog jezika).

3. Kao treće, vidi se da je Gaj u svojoj reformi latinice za hrvatski jezik, pošao od istih načela koja je poštovao i Vuk u svojoj reformi pravopisa srpskog jezika: tj. da se za jedan glas upotrebi jedan slovni znak, jedna grafema (vidi post/saopštenje 366). Tako je Gaj izostavio digrafe iz hrvatske latinice (ly, ny, dy, gy ) i dobio nekoliko slova kojih u dotadašnjoj latinici, ni srpskoj ni hrvatskoj, nije bilo.

4. Četvrta stvar je da je Gaj, po ugledu na češku abecedu, konstruisao slova kojih u dotadašnjoj hrvatskoj abecedi nije bilo. Umesto dijakritičkih znakova, karakterističnih za češku latinicu, Gaj je upotrebio na istom mestu sličan ali ipak različit znak koji se naziva tilda (na primer: õ ã ñ ĩ ũ).

5. Peta stvar je da je Gaj izostavio latinično slovo y koje se ponekad koristilo da označi vrednost vokala ü (i/u), a opredelio se slovni znak i.
U Gajevom tekstu iz 1830. nema nikakvih težnji da se pravopis hrvatskog jezika približi pravopisu srpskog jezika (srpskoj latinici) ili da se hrvatski jezik približi srpskom jeziku.


Druga "Gajeva" reforma latinice
U tri broja Danice horvatske, slavonske i dalmatinske iz 1835, u brojevima 10, 11 i 12, Gaj je objavio tekst pod naslovom Pravopisz. Tekst je pisan kajkavski (tj. hrvatski), a njegov je zaključak da autor preporučuje da se njegova Kratka osnova iz 1830. godine zaboravi.
1. Druga "Gajeva" reforma: "on u 10., 11., i 12., broju Danicze predlaže uz – č, ž, š dvoslovne palatale; tj, gj, dj , lj, nj. Od 1838. umjesto crtice na j pisat će se točka. Znak za glas ć preuzeo je iz poljske tradicije."

2. Iz ovoga vidimo da je ovom reformom grafemski potpuno pokrivena Vukova azbuka, ali je odstupljeno od Vukovog načela jedna fonema - jedna grafema - upućuje na zaključak da se u konceptu ove reforme vodilo računa i o Slovencima. To je dodatni razlog zašto ja vidim prste Bečlije Kopitara svuda po toj reformi.

3. Vidimo da postoje slova tj, gj, dj koja su ekvivalenti za ć, dž i đ iz današnje srpske latinice.
Nakon druge reforme latinice, Vuk Kopitaru piše u januaru 1838. ovo:
"Vriјedno јe da se vi oko toga potrudite, pa bih јa moј Rјečnik štampao i s tim slovima (a može biti i pјesme)".

Dakle, Vuk očekuje od Kopitara rad na latinici potpuno prilagođenoj srpskoj azbuci, jer zna da se Kopitar u to razume, tj. da se već time bavio. Međutim, Vuk je kod kuće jedva preživeo uvođenje jote, pa je zbog toga kasnije sve u vezi s "latinskijem slovima" držao u tajnosti.

Sve u svemu, Gaj je 1835 . preporučio da se njegova Kratka osnova (slova sa znakom "~" umesto kvačice) iz godine 1830. zaboravi, ja mislim, zbog pritiska iz Beča za standardizacijom slovenskih grafija u Monarhiji. Da li je autor drugog "seta" latiničnih grafema Gaj ili Kopitar, ostaje da se utvrdi. Kako bilo, oni se ne mogu smatrati autorima te latinice jer je fonetsko-pravopisni deo i za latinicu obavio Vuk St. Karadžić. Oni se mogu smatrati autorima ideje da se Vukovo ч, ш, ћ, љ i њ zamenе češkim i poljskim č, š, tj/ć, lj i nj.

Č i ć razlikuju hrvati hercegovine ciji je standard

 

[Mrkalj]

Č i ć razlikuju hrvati hercegovine ciji je standard

Zato što su poreklom Srbi iz Paganije-Neretve. Primili hrvatsko ime u doba osmanske okupacije Hercegovine i Hrvatskog vilajeta. Dakle, ruku na srce, baš i nisu Hrvati.

Interesantno da stanovnici Paganije, zgoljni Porfirogenitovi Srbi, postaju Hrvati u doba osmanske okupacije, kada ih osmanska administrativna podela uključuje u Kliški sandžak kome je pripadao Hrvatski vilajet. Tek tada Makarska, Čitluk, Čapljina, Ljubuški, Široki Brijeg, Opuzen, Brist, Međugorje, Metković, Grude itd., istorijski srpski krajevi, počinju da se identifikuju sa hrvatskim imenom. Periodizacija svih pomena hrvatskog imena jezika nije pre doba Hrvatskog Vilajeta. Turci su popularizovali hrvatsko ime jer su ga smatrali turskim. Hrvatsko ime šireno je preko turske administracije, preko Hvatskog vilajeta. Odatle su i Zoranićevi roditelji i fra Fićo Grabovac. Vilajet Hrvati, koji je obuhvatao područje između Zrmanje do Cetine, i delove između Une i Velebita, u sastavu osmanske Bosne. Hrvatsko ime u doba turske okupacije se širi na jedan deo Dalmacije. Ono je čisto administrativne prrirode i dolazi kao ime za žitelje administrativne jedinice - Kliškog Sandžaka koja je u sastavu imala deo koji se zvao vilayet-i Hirvat (hrvatski vilajet). U doba Grabovčevih roditelja, ovo područje imalo je mešovito stanovništvo sastavljeno od lokalnih i doseljenih Srba ("vlaha"), lokalnih i doseljenih Muslimana, te drugih hrišćana, takođe kako lokalnih tako i doseljenih. Oni su se nazivali Hrvatima, dakle po osmanskoj aministrativnoj oblasti, iako sa istorisjkim Hrvatima srednjeg veka nikakve veze nisu imali.

Tako da su Turci srpsku oblast zapadne Hercegovine prozvali Hrvatski vilajet. I eto, tako Srbi iz Metkovića, Čapljine, Čitluka i Ljubuškog postadoše najžešće Rvatine srpsko-štokavske provenijencije.

Turska posla. Znali su Turci da su Hrvati Turci.

Sinjski Srbi iz Paganije pohrvaćeni za vreme Vilajeta Hrvati. Sve ti najgori ustaški krajevi su Srbi iz Paganije. Najtvrdoglaviji i najzajebaniji deo Srba. Hrišćanstvo ih nije interesovalo sve do IX. veka.

 

[Škutor Kićo]

Zato što su poreklom Srbi iz Paganije-Neretve. Primili hrvatsko ime u doba osmanske okupacije Hercegovine i Hrvatskog vilajeta. Dakle, ruku na srce, baš i nisu Hrvati.

AHHAHAHHAGAGAGA
zato se prezime herceg i erceg nalazi hrvata, ne u srba
I svakako su se mišali s dalmošima koji su bili pod mlečanima pa su opet hrvati

 

[Škutor Kićo]

Tako da su Turci srpsku oblast zapadne Hercegovine prozvali Hrvatski vilajet. I eto, tako Srbi iz Metkovića, Čapljine, Čitluka i Ljubuškog postadoše najžešće Rvatine srpsko-štokavske provenijencije

MI smo scakavci
Ne mogu svi pricat stokavski ko kordunasi

 

[Škutor Kićo]

Zato što su poreklom Srbi iz Paganije-Neretve. Primili hrvatsko ime u doba osmanske okupacije Hercegovine i Hrvatskog vilajeta. Dakle, ruku na srce, baš i nisu Hrvati.

Interesantno da stanovnici Paganije, zgoljni Porfirogenitovi Srbi, postaju Hrvati u doba osmanske okupacije, kada ih osmanska administrativna podela uključuje u Kliški sandžak kome je pripadao Hrvatski vilajet. Tek tada Makarska, Čitluk, Čapljina, Ljubuški, Široki Brijeg, Opuzen, Brist, Međugorje, Metković, Grude itd., istorijski srpski krajevi, počinju da se identifikuju sa hrvatskim imenom. Periodizacija svih pomena hrvatskog imena jezika nije pre doba Hrvatskog Vilajeta. Turci su popularizovali hrvatsko ime jer su ga smatrali turskim. Hrvatsko ime šireno je preko turske administracije, preko Hvatskog vilajeta. Odatle su i Zoranićevi roditelji i fra Fićo Grabovac. Vilajet Hrvati, koji je obuhvatao područje između Zrmanje do Cetine, i delove između Une i Velebita, u sastavu osmanske Bosne. Hrvatsko ime u doba turske okupacije se širi na jedan deo Dalmacije. Ono je čisto administrativne prrirode i dolazi kao ime za žitelje administrativne jedinice - Kliškog Sandžaka koja je u sastavu imala deo koji se zvao vilayet-i Hirvat (hrvatski vilajet). U doba Grabovčevih roditelja, ovo područje imalo je mešovito stanovništvo sastavljeno od lokalnih i doseljenih Srba ("vlaha"), lokalnih i doseljenih Muslimana, te drugih hrišćana, takođe kako lokalnih tako i doseljenih. Oni su se nazivali Hrvatima, dakle po osmanskoj aministrativnoj oblasti, iako sa istorisjkim Hrvatima srednjeg veka nikakve veze nisu imali.

Tako da su Turci srpsku oblast zapadne Hercegovine prozvali Hrvatski vilajet. I eto, tako Srbi iz Metkovića, Čapljine, Čitluka i Ljubuškog postadoše najžešće Rvatine srpsko-štokavske provenijencije.

Turska posla. Znali su Turci da su Hrvati Turci.

Sinjski Srbi iz Paganije pohrvaćeni za vreme Vilajeta Hrvati. Sve ti najgori ustaški krajevi su Srbi iz Paganije. Najtvrdoglaviji i najzajebaniji deo Srba. Hrišćanstvo ih nije interesovalo sve do IX. veka.

https://actacroatica.com/hr/surname/Herceg/

 

[Mrkalj]

VUk se 1850 potpisao na nasen pismu i sad ga koristite. A pritom je preuzea slovo j.
Isto kao sto smo preuzeli neke rici od turaka koje su oni od arapa

... zapaziti da je kombinacija dj/gj za glas đ iz srpske latinice, u hrvatskom se pisalo /gy/. Konstrukcija narativa o latinici kao “isključivo hrvatskom pismu” je krađa ...

Iz Vukovig Rejčnika 1852.

 

[Mrkalj]

AHHAHAHHAGAGAGA
zato se prezime herceg i erceg nalazi hrvata, ne u srba
I svakako su se mišali s dalmošima koji su bili pod mlečanima pa su opet hrvati

Kakvo je ovo jadno umovanje? Kao da ne postoji prezime, npr. (H)Erak, Eraković i sl?

 

[Ovi jedan]

Kako

Pa napisa je to u jednom svom postu bar koliko pamtim samo glupo mi govorit kad se on već sam ne javlja.

PS naravno da ću prodat čast isti sekund ako mi neko otkrije odakle je Kole

 

[АнаиванГорд]

Srbijanci @FDDD @Лекизан @Povijest @АнаиванГорд @Casual Observer @Konstantin Veliki @'Clint' @38imak @zbiljaš

Crnogorci @Brđanin @ZabranjeniLegenda @dolinalima @edi54 @Pilgrim

Vojvođani @Perperius @RickRoss @Oda Nobunaga

Srbijanac bi, moje mišljenje, trebalo da bude čovek iz Srbije, bez obzira na poreklo. Srbi=narod, Srbijanac=nacija. Sad, dal je dobro viđenje, ne znam!?

 

[Mrkalj]

Pa napisa je to u jednom svom postu bar koliko pamtim samo glupo mi govorit kad se on već sam ne javlja.

Šta?

 

[Mrkalj]

Srbijanac bi, moje mišljenje, trebalo da bude čovek iz Srbije, bez obzira na poreklo. Srbi=narod, Srbijanac=nacija. Sad, dal je dobro viđenje, ne znam!?

Pojam ima istorijsko i političko opterećenje. Istorijski, odnosi se na prostor Kneževine Srbije, a politički se odnosi na hrvatski frankovski sofizam, koji je Lompar dobro artikulisao, prema kojem se sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko vremenom prestalo da bude srpsko.

 

[АнаиванГорд]

Oklen je Kole to mene sad zanima?

Ne znam, al mulja nešto s Hrvatima iz Hercegovine Nekako ih voli...

 

[АнаиванГорд]

zato se prezime herceg i erceg nalazi hrvata, ne u srba

Kako znaš to?

 

[АнаиванГорд]

sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko vremenom prestalo da bude srpsko.

Uh, pa to je nemoguće, jer nisu svi Srbi poreklom iz Srbije. Mislim da nije loš pogled?

 

[Škutor Kićo]

... zapaziti da je kombinacija dj/gj za glas đ iz srpske latinice, u hrvatskom se pisalo /gy/. Konstrukcija narativa o latinici kao “isključivo hrvatskom pismu” je krađa ...

Iz Vukovig Rejčnika 1852.

Dj se ne koristi nego đ
Gy je hungarizam od gaja polumadara

 

[Škutor Kićo]

Kakvo je ovo jadno umovanje? Kao da ne postoji prezime, npr. (H)Erak, Eraković i sl?

SIguran da su sinonimi?

 

[Škutor Kićo]

Uh, pa to je nemoguće, jer nisu svi Srbi poreklom iz Srbije. Mislim da nije loš pogled?

hrvati zovu cili narod srbi
A ove iz uze srbije srbijancima
onda srbijance dilimo na zapad istok centar jug beograd. Ne racunamo vojvodinu ni kosovo

 

[Škutor Kićo]

Kako znaš to?

Nikad nisan cuja srbina s tin prezimenon
U mene komšo herceg. Igrac hajduka erceg.
Zna san jos jednog ercega iz videnja

 

[АнаиванГорд]

hrvati zovu cili narod srbi
A ove iz uze srbije srbijancima
onda srbijance dilimo na zapad istok centar jug beograd. Ne racunamo vojvodinu ni kosovo

Hm, pa grubo shvatanje nije daleko za termin Srbijanci, ali šta su onda Muslimani iz Raške oblasti. U mom shvatanju, moji zemljaci, dakle, Srbijanci. Neka paralela bi mi bila da je Srbin iz Knina moj sunarodnik a neki Musliman iz Novog Pazara moj zemljak. Uglavnom, iz sve pozitivne strane i uz sve nedostatke koje imaju i jedna i drugi (iz mog ugla posmatrano), nijednom od njih ne bi osporio podjednako pravo na Srbiju u odnosu na mene. Mislim, da sam uspeo da objasnim.

 

[Mrkalj]

Uh, pa to je nemoguće, jer nisu svi Srbi poreklom iz Srbije. Mislim da nije loš pogled?

Nemoj me nervirati, makar ti.

 

[Škutor Kićo]

Hm, pa grubo shvatanje nije daleko za termin Srbijanci, ali šta su onda Muslimani iz Raške oblasti. U mom shvatanju, moji zemljaci, dakle, Srbijanci. Neka paralela bi mi bila da je Srbin iz Knina moj sunarodnik a neki Musliman iz Novog Pazara moj zemljak. Uglavnom, iz sve pozitivne strane i uz sve nedostatke koje imaju i jedna i drugi (iz mog ugla posmatrano), nijednom od njih ne bi osporio podjednako pravo na Srbiju u odnosu na mene. Mislim, da sam uspeo da objasnim.

Ti si iz sandzaka/raske?
Ali ja san vise skoncentriran na narod, ne na regionalnu pripadnost. Iman u glavu sliku roma, srba, židova, hrvata..i dilin ih po regijama. Nekako to trpanje hrvata s otoka sa srbima iz knina mi je glupo ili mene i nekog trebinjca. Te regije su lako promjenjive dosta granica je umjetno il bez jasnog kriterija

 

[Mrkalj]

SIguran da su sinonimi?

Heraci su žumberački uskoci iz Hercegovine.