Herman Hese (1877-1962)

Svet našeg sna

Noću, u snu, grad i ljudi,
Ogromne, vazdušne tvorevine,
Svi oni, znaš li, svi oni tvorevina su
Tamnog prostora duše tvoje,
Tvoja su slika i tvoje su delo,
Tvorevina tvog sna su.

Idi tokom dana gradom i uličicama
Gledaj u oblake, gledaj u lica,
I začuđeno ćeš shvatiti:
Oni su tvoji, ti si njihov stvaralac!
Sve ono što pred čulima tvojim
Mnogostruko živi i leprša,
Tvoje je, u tvojoj unutrašnjosti je,
Tvoj san je koji tvoja duša stvara.

Večno koračajući kroz sebe samog,
Čas ograničavajući, čas šireći sebe,
Ti si i govornik i slušalac,
Ti si stvaralac i uništitelj.
Čarobne snage, davno zaboravljene,
Tkaju svetu obmanu,
A svet, taj beskrajni svet,
Živi od tvog daha.
 
KINESKA LEGENDA

Priča kaže o Meng Hsijui:

Do ušiju kad mu dopre nedavno da umjetnici mladi dubiti vježbahu na glavi da bi gledanja nov način iskušali, MengHsia toj vježbi se odmah i sam podvrgnu i pošto ju neko vrijeme iskušavaše, on reče svojim učenicima: “Nov i ljepši sad zrijem ovaj svijet kada na glavu se postavim.”

To se proču, te novatorima među mladim umjetnicima ta potvrda starog majstora na veliku diku bijaše.

Kako on bi veoma šutljive ćudi i sljedbenike prije nazočnošću odgajaše i primjerom doli naukom, svaku mu izreku pozorno slušahu i drugima prenošahu.

No doskora, pošto riječi one ushitiše novatore, starce začudiše, pa i razljutiše, oglasi se opet izrekom novom. On nedavno, rekoše, izjavi ovo:

“Dobro je što čovjek dvije noge ima! Dubljenje na glavi za zdravlje ljudsko dobro nije, a dubilac ponovno kada se uspravi, svijet ga tada, na noge osovljena, dvostruko lijepo u oči gleda.”

Te riječi velikoga majstora zgranuše silno kako mlade dubioce, što se izdanima il’ izruganima nađoše, tako i mandarine.

“Danas”, rekoše mandarini, “Meng Hsia tvrdi jedno, sutra posve oprečno. No, nije moguće dvije da istine ima. Tko bi od starosti nepametna starca još ozbiljno shvaćao?”

Majstoru bi dojavljeno kako novatori i mandarini o njem govorahu.

Nasmija se. No pošto ga njegovi zamoliše, on objasni:

“Postoji stvarnost, dječaci, i u nju ne treba dirati. Istine, međutim, riječima iskazana mišljenja o zbilji, bezbrojne su, i svaka je koliko točna toliko i pogrešna.”

Na daljnja ga objašnjenja učenici, ma koliko se trsili, ne uspješe potaknuti.

Herman Hese
 
Ljubav

Moje žedne usne opet traže
Da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
Moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
Da u tvojoj kosi skrijem lice,
Da uvek budnim i poslušnim rukama
U zanosu prihvatim tvoje,
Da uvek novim plamenom oživim
Tvoju lepotu,hiljade i hiljade puta,
Dok dan i noć,sadašnjost i prošlost
Za nas jedno ne postaju.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
Ne vinemo izvan svakog bola,
Dok izvan domašaja
Ovog sveta mir ne nadjemo.
H,Hese
 
Stajao je kraj mora, pružao ruke i obožavao zvijezdu, sanjao je o njoj
i ka njoj upravljao svoje misli. Ali je znao, ili je mislio da zna, da
čovjek ne može da zagrli zvijezdu. Smatrao je svojom sudbinom to što voli
zvijezdu bez nade u ispunjenje, i na toj misli sazdao cijeli jedan životni
spijev o odricanju i nemoj, vijernoj patnji koju bi trebalo popraviti i
pročistiti. Ali, svi su mu snovi bili okrenuti zvijezdi. Jednom je opet
stajao noću kraj mora, na visokoj hridi, i gledao ka zvijezdi i izgarao
od ljubavi prema njoj. I, u trenutku najveće čežnje, skočio je i bacio
se u prazninu, prema zvijezdi. Još u trenutku skakanja, pomislio je
munjevito: "Pa, to je nemoguće!" I, pao je dole na obalu i smrskao se.
Nije znao da voli. Da je u onom trenutku kada je skočio imao duševne
snage da čvrsto i pouzdano vjeruje u ispunjenje, poletio bi visoko i
spojio se sa zvijezdom."

Herman Hesse - "Demijan"
 
UZBUDLJIV ŽIVOTOPIS »STEPSKOG VUKA«

Alojz Princ pozabavio se životom i delom jednog od onih pisaca našeg odrastanja koje smo kao (pre)mladi možda precenjivali, da bismo ih docnije olako potcenili i “zaboravili”

“Ako u školi ništa ne naučiš, bićeš propalica kao Herman Hese, koji svojim valjanim roditeljima zadaje samo jad i brigu.” Tako ljudi u Kalvu govore svojoj deci kada hoće da im očigledno prikažu kuda mogu da ih odvedu lenjost i neposlušnost. Herman Hese je zastrašujući primer. A i za njegove roditelje prava je muka što imaju skoro osamnaestogodišnjeg sina kod kojeg su propali svi pokušaji vaspitanja i koji sada sedi kod kuće i nema ni iole prihvatljivu predstavu o tome šta bi mogao da postane.

Ima tako nekih pisaca koje zavoliš u nežnoj i nedozreloj dobi, još nedovoljno upućen da bi im mogao odrediti pravo mesto u književnom poretku stvari: oni ti omoguće, zapravo olakšaju, neke od prvih oblapornih gutljaja slobode, i za to im ostaneš večno zahvalan, ali ih kroz dalje ljudsko i čitalačko sazrevanje dosta brzo “prevaziđeš” i okreneš se boljima i većima, a ove nekako potisneš, pa ih se pomalo i stidiš, to jest, stidiš se onog pregrubo istesanog sebe iz vremena kad su ti ovi bili Najveći… Posle, razmišljajući o tome, imaš utisak da si te ljubimce svojih ranih dana precenjivao, jer nisi još dovoljno znao. I nije da u tome nema neke istine. Samo što te tu onda zavreba jedna druga opasnost, koja pak ne nestaje sazrevanjem, to jest, koje možda nikada nećeš ni postati svestan: odbacujući “prelazne” ljubimce svojeg odrastanja, možda se ponovo ogrešuješ o neku pretpostavljenu Istinu, ali s druge strane: precenjivanje zamenjuješ potcenjivanjem.

Za mnoge u mojoj i okolnim generacijama taj je pisac odrastanja, recimo, bio Čarls Bukovski. Ili Kapor. Ili, nikako naposletku, Herman Hese. Zapravo, Hese je vrhunac široke ali površne, dakle, pop–popularnosti, doživeo nešto ranije, ali je sasvim dovoljno od nje dobacilo i do mojih vremena. I onda, znate kako to ide… Kad sam imao petnaest-šesnaest, verovatno sam mislio da je genije. Kada sam imao recimo devetnaest pa sam ga uveliko “prerastao”, mislio sam da je jedva nešto više nego pisac ispraznih i pretencioznih koještarija, skoro pa nekakav Koeljo pre Koelja. E sad, genije možda i nije, ali ovo potonje nije sasvim sigurno! U najmanju ruku, ne u svojim boljim i značajnijim delima…

Nemački autor biografija Alojz Princ (Alois Prinz) poduhvatio se pisanja biografije Hermana Hesea (1877-1962), i uradio je to sa tzv. nemačkom temeljitošću: ova knjiga, sada dostupna i na srpskom (Večna čarolija početka; preveo Nikola Jordanov; Laguna, Beograd 2012) ne pleni ne-znam-kakvom literarnom akribijom i stilom od kojeg zastaje dah, niti je uopšte potrebno tako nešto očekivati od ovog žanra (osim kada se njime pozabavi neko ko nije manje Majstor od onoga ko je predmet njegovog istraživanja), ali je zato Princ pristupio Heseovom životu i delu tako studiozno da čitalac ima dojam da je “pratio” pisca Stepskog vuka od rođenja do smrti, i da mu ništa iole važno nije promaklo. Ne radi se, dakako, o tome da taj utisak nije varljiv, jer takav je utisak uvek, “po defaultu” varljiv; radi se o tome da je Alojz P. učinio da čitalac bar na trenutak u to poveruje. Uz to, pisac ove biografije umešno je kontekstualizovao život i delo Hermana Hesea u vremena i prilike, kako književne i kulturne, tako i istorijsko-političke, u Nemačkoj i Švajcarskoj, pa i Evropi uopšte, od poslednje četvrtine XIX veka, pa sve do Heseove smrti u ranim šezdesetim godinama prošlog veka, dakle pred samu eksploziju globalne dominacije pop-kulture koja će ovom nemačko-švajcarskom samotnjaku doneti dodatnu posthumnu slavu, čak i tamo gde to nije mogao ni u snu očekivati. Recimo, među bezbrojnim mladićima i devojkama koji su se, mada u naizgled “drugačijim”, odnosno znatno permisivnijim vremenima, našli u situaciji nekako upadljivo sličnoj onoj koju sam izdvojio u moto ovog prikaza, izgubljeni i postranjeni od “roditeljske kulture” u najširem smislu reči, tragajući za sobom i svojim mestom u svetu – koji, uostalom, takođe tek treba otkriti i dešifrirati, jer se gotove formule odgonetanja sveta ponuđene u školi i kući pokazuju kao apsolutno prevaziđene – pa i po cenu da do daljeg baš i ne znaju kuda udaraju… Biće da je taj dopola angst a otpola weltschmerz (ili obrnuto?) ono što je Heseu donelo bezbrojne (pre)mlade čitaoce; “duh vremena”, šta ćeš… Duh koji je malo ko tako dobro anticipirao kao pisac Petera Kamencinda i U žrvnju, koji će već u najranijoj mladosti odlučno raskrstiti sa “građanskom kulturom” i pripadajućim joj filistarskim statusnim zebnjama, baš kao i sa “hrišćanskim” samomučenjima svih vrsta, e da bi zreliji ostatak života utrošio i na – neretko duge i bolne – rastanke i od mnogih drugih iluzija, od predstave “bračne sreće” do ubilačkog kiča “nemačkog patriotizma”, pa nadalje.

Kako god bilo, “ranih jada” Hermanu Heseu nikako nije nedostajalo. Princ detaljno opisuje Heseovo poreklo, prilike i svetonazore njegovih roditelja, i sve ono što je odredilo njegovo sazrevanje. Živeo je u porodičnoj ljubavi, ali i u relativno jakoj stezi “protestantske etike” svojih predaka, od koje se rano odmetnuo, zapravo, tačnije bi bilo reći da se dugo i bolno odmetao od nje; znajući šta neće, morao je naći načina da ostvari ono što hoće, što je bilo sve samo ne jednostavno. Period školovanja i prisilnog šegrtovanja na nevoljenim poslovima bio mu je uglavnom neslavan, a književni počeci teški i neobećavajući. Hese se relativno dugo i sporo “probijao” i “rastao” kroz književni svet nemački govoreće Švajcarske (Heseovi su Nemci iz Švarcvalda, ali je Herman uglavnom odrastao u Švajcarskoj), a kasnije i celog nemačkog govornog područja. To sazrevanje jednog pisca, a uzgred i njegove večito nesređene privatne i bračne prilike (nekoliko suštinski neuspešnih brakova, samih po sebi paradoksalnih jer Hese nije baš ni verovao u instituciju braka) Alojz Princ “garnira” jednom kako knjiga “odmiče” sve dominantnijom bojom stvarnosti, onom istorijsko-društvenom. Hese će (slično njegovom prijatelju i poštovaocu Tomasu Manu) još i kroz period Prvog svetskog rata grčevito nastojati da bude “dobar Nemac”, ali će zastrašujuća vulgarnost i krvoločnost nacionalnog šovinizma – bilo kojeg i bilo čijeg – zapravo trajno izlečiti od tog poroka, i okrenuti ga bezrezervno humanističkim vrednostima. Zato će Hese biti među onim značajnim piscima nemačke literature koji će doslovno od prvog dana vladavine beslovesnog Molera beskompromisno upozoravati na imanentno zlo i ubilačko prostaštvo nacizma. Njegov će nadnacionalni pacifizam biti dubok i iskren, ali ne i šminkerski “apstraktan”: on će dobro znati o čemu govori.

“Večna čarolija početka” pošteno je i više nego solidno napisana biografija pisca kroz čiji su se lik i delo zrcalili mnogi kulturni fenomeni XX veka. A mene sada, moram priznati, sve nešto kopka da ponovo uzmem u ruke neke davno zaboravljene knjige koje sam nekada voleo; zaluđivanje “istokom” ostavljam drugima, za to nikada nisam mario, ali Peter Kamencind, U žrvnju, Steppenwolf, Demijan, Rosshalde… hmm, ko zna šta bih tu mogao naći za šta sam onomad možda bio premlad…

Teofil Pančić
 
Herman Hese o humoru, Stepski vuk

"Jedino humor, taj divni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani, taj izum onih skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika, jedino humor (možda najčudnije i najgenijalnije dostignuće čovečanstva) izvršava i ono nemoguće, naime, spaja i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet, poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odreći se kao da to nije odricanje sve ove omiljene i često formulisane zahteve visoke životne mudrosti može da ostvaruje jedino humor."
 
Kineska legenda

Priča kaže o Meng Hsijui:

Do ušiju kad mu dopre nedavno da umjetnici mladi dubiti vježbahu na glavi da bi gledanja nov način iskušali, MengHsia toj vježbi se odmah i sam podvrgnu i pošto ju neko vrijeme iskušavaše, on reče svojim učenicima: “Nov i ljepši sad zrijem ovaj svijet kada na glavu se postavim.”

To se proču, te novatorima među mladim umjetnicima ta potvrda starog majstora na veliku diku bijaše.

Kako on bi veoma šutljive ćudi i sljedbenike prije nazočnošću odgajaše i primjerom doli naukom, svaku mu izreku pozorno slušahu i drugima prenošahu.

No doskora, pošto riječi one ushitiše novatore, starce začudiše, pa i razljutiše, oglasi se opet izrekom novom. On nedavno, rekoše, izjavi ovo:

“Dobro je što čovjek dvije noge ima! Dubljenje na glavi za zdravlje ljudsko dobro nije, a dubilac ponovno kada se uspravi, svijet ga tada, na noge osovljena, dvostruko lijepo u oči gleda.”

Te riječi velikoga majstora zgranuše silno kako mlade dubioce, što se izdanima il’ izruganima nađoše, tako i mandarine.

“Danas”, rekoše mandarini, “Meng Hsia tvrdi jedno, sutra posve oprečno. No, nije moguće dvije da istine ima. Tko bi od starosti nepametna starca još ozbiljno shvaćao?”

Majstoru bi dojavljeno kako novatori i mandarini o njem govorahu.

Nasmija se. No pošto ga njegovi zamoliše, on objasni:

“Postoji stvarnost, dječaci, i u nju ne treba dirati. Istine, međutim, riječima iskazana mišljenja o zbilji, bezbrojne su, i svaka je koliko točna toliko i pogrešna.”

Na daljnja ga objašnjenja učenici, ma koliko se trsili, ne uspješe potaknuti.

Herman Hese

(1959)
 
"Kratkog veka je svet obličja, veoma su kratkog veka naša odeća i način na koji se češljamo, pa i sama naša kosa i telo.

U Sidarti je lagano procvalo i sazrevalo saznanje, svest o tome šta je zapravo mudrost, šta je cilj njegovog dugog traganja.

Misliti usred života, svakog trenutka misao o jedinstvu, osećati jedinstvo i udisati ga – nije bilo ništa drugo do li spremnost duše, sposobnost i skrivena veština."

Herman Hese (Sidatra)
 
Sve vidljivo je izraz, sva priroda je slika jezik i šareno hijeroglifsko pismo. Danas, usprkos visoko razvijenoj prirodnoj znanosti, mi nismo odveć dobro pripremljeni i odgojeni za pravo promatranje i prije bi se reklo da smo s prirodom na ratnoj nozi. Neka druga vremena, možda sva vremena i sva razdoblja prije nego su tehnika i industrija zagospodarile Zemljom, imala su osjećaja i razumijevanja za čarobni jezik znakova prirode i znala ih čitati jednostavnije i nevinije od nas. Taj osjećaj nipošto nije bio sentimentalan. Sentimentalni odnos čovjeka prema prirodi novijega je datuma, nastao možda tek iz naše nečiste savjesti prema njoj.

Herman Hese - Umijeće dokolice
 
Vuk

U francuskim planinama još nikada nije bila tako hladna i duga zima. Nedeljama je vazduh bio oštar, rezak i hladan. Na dnevnoj svetlosti, pod svetloplavim nebom,prostirala su se velika, strma, u nedogled duga bela polja pokrivena snegom; noću je mesec klizio preko njih, strašan ledeni mesec žutog odsjaja čija jaka svetlost na snegu izgledaše plavo, sumorno, kao pravi mraz. Ljudi su izbegavali sve puteve, a naročito planine. Sedeli su tromi u svojim kućicama čiji su crveni prozori pod mesečevim sjajem izgledali mutni od dima.

To je bilo teško vreme za životinje. Sitne životinje su izmrzle do uginuća, čak su i ptice podlegle mrazu, a mršave lešine postale su plen jastrebova i vukova. I oni su stradali od zime i gladi. U planini je živelo nekoliko porodica vukova, a nevolja ih je naterala da se udruže. Danju su pojedini izlazili iz skrovišta. Tu i tamo bi prelazio neki preko snega, mršav, gladan i oprezan, tih i uplašen, kao kakva utvara. Njegova mršava senka klizila je pored njega preko snežne površine. Osluškujući, podigao je usku njušku ka vetru i bolno je zavijao. Uveče su izlazili u čoporu i odlazili u sela ispuštajući zverske urlike. Tamo se čuvala stoka i živina, a iza čvrstih prozora ležale su spremljene puške. Retko bi se dočepali nekog malog plena, nekog psa, a već bi dvoje iz čopora bilo ubijeno.

Mraz se zadržavao. Vukovi su ležali mirno i u potaji zajedno, jedno drugo grejući i tako pritešnjeni osluškivali su mrtvu pustaru oko sebe, sve dok jedan od njih, gonjen užasnom glađu, ne bi naglo skočio ispuštajući mučan urlik. Onda bi, drhteći, svi okrenuli njuške ka njemu i pridružili bi mu se u strašnom, pretećem i žalosnom zavijanju. Napokon je manji deo čopora izašao van. Rano ujutru su napustili skrovišta, okupili su se i njuškali ledeni vetar, uzbuđeno i plašljivo u isti mah. Onda su brzo otišli odatle. Oni koji su ostali, gledali su ih svojim ledenim pogledom. Išli su okolo nekoliko desetina koraka, zatim su stajali neodlučno i polako se vratili u prazne jazbine.

Oni koji su izašli razdvojili su se u podne. Njih troje otišlo je ka zapadu, u smeru švajcarskih Jura, a drugi su nastavili ka jugu. To troje behu lepe, jake, ali veoma izgladnele životinje. Uvučen beli stomak bio je tanak kao prut, na grudima su se jasno ocrtavala rebra, njuške su im bile suve, a pogled izgubljen i očajan. Otišli su dalje u planinu. Drugog dana su zaklali jednog ovna, trećeg, jednog psa i jedno ždrebe. Sa svih strana su gonjeni od strane besnog naroda. Proširili su se užas i strah u okolnim selima i varošima. Sanke su bile opremljene oružjem; bez vatrenog oružja se nije išlo od jednog do drugog mesta. U daljini, nakon dobrog obroka, tri vuka su se osećala istovremeno dobro i uplašeno; bili su hrabriji nego ikada pre i po dnevnom svetlu ušli su u štalu jednog seljaka. Mukanje krava, pucketanje polomljenih drvenih kredenaca, topot konja i vreo dah ispunili su uzak prostor. Ovog puta su došli i ljudi. Ponuđena je nagrada za lov na vukove koja je udvostručila hrabrost seljaka. Ubili su dva vuka: jednom je puščano zrno prošlo kroz vrat, drugi je ubijen sekirom. Treći je umakao. Trčao je sve dok, polumrtav, nije pao na sneg. Bio je najmlađi i najlepši od njih, krupna životinja velike snage i gipkih udova. Dugo je ležao stenjući. Krvavocrveni krugovi vrteli su mu se pred očima i povremeno je ispuštao bolni jauk. Sekira ga je pogodila u leđa. Ipak, odmorio se i imao je snage da ustane. Tek tada je video koliko daleko je otrčao. Nigde se nije mogla videti ni kuća, a kamoli čovek. Ispred njega se prostiralo veliko, snegom prekriveno brdo. Bio je to Šaseral. Odlučio je da ga obiđe. Žeđ ga je morila, pa je uzimao male zalogaje zaleđene kore snežnog pokrivača.

S one strane brda naišao je na jedno selo. Bilo je oko večeri. Čekao je u gustoj, jelovoj šumi. Odšunjao se oko ograda dvorišta prateći mirise toplih štala. Nikoga nije bilo na ulici. Kretao se bojažljivo i žudno između kuća. Onda je opalilo. Podigao je glavu i počeo da beži kada je opalio i drugi pucanj. Bio je pogođen. Njegov beli trbuh bio je umazan krvlju koja se slivala u gustim kapima. Ipak mu je pošlo za rukom da krupnim skokovima pobegne odatle i da se dočepa druge strane brda. Sačekao je par trenutaka, a onda je sa obe strane čuo glasove i korake. Uplašeno je pogledao ka planini. Bila je strma, pošumljena i teška za penjanje. Ali mu nije preostalo ništa drugo. Teško dišući peo se uz strmo brdo dok su se ispod, duž brda, protezali žamor, psovke, naredbe i svetla. Drhteći, ranjeni vuk se probijao kroz polutamu jelove šume, a braonkasta krv mu je polako curela sa jedne strane.

Hladnoća je popustila. Zapadno nebo je bilo tmurno i najavljivalo je sneg.

Konačno se iscrpljeni vuk popeo na vrh. Stajao je na jednoj ne toliko strmoj, velikoj poljani blizu Mont Krosina, visoko iznad sela iz kog je pobegao. Nije osećao glad, već jedan neodređen, ali grčevit bol iz rane. Jedan tihi, bolni jauk došao je iz njegove obešene vilice, srce mu je tuklo teško i bolno. Osećao je ruku smrti koja se na njega spušta kao neizrecivo težak teret. Sakrila ga je jedna usamljena jela; tamo je stao i zurio u sivu, snežnu noć. Pola sata je prošlo. Sada se rasulo crveno svetlo po snegu, čudesno i meko. Vuk se pridigao jecajući. Okrenuo je glavu ka svetlu. To je bio mesec koji se na jugozapadu pojavio veliki i krvavocrven. Peo se polako na tamnom nebu. Već nedeljama nije bio tako crven i veliki. Pogled umiruće životinje tužno je okrznuo sjajni mesec i ona je ponovo ispustila bolan jauk u noć.

Onda su se pojavila svetla i koraci. Seljaci u debelim mantilima, lovci i mladi momci sa krznenim kapama i glomaznim gamašnama koračali su po snegu. Zaorio se poklik. Vuk je uočen, dva pucnja su ispaljena na njega i oba su promašila. Onda su videli, on je već uginuo. Štapovima i tučkovima su udarali po njemu. On to više nije osećao.

Odneli su vuka polomljenih udova do Sent Imera. Smejali su se, razmetali, radovali se rakiji i kafi, pevali su. Niko nije video lepotu snegom prekrivene šume, niti sjaj visoravni, niti crveni mesec koji je sijao nad Šaseralom i ogledao se u njihovim puščanim cevima, kristalima snega i staklenom pogledu ubijenog vuka.

Herman Hese

Prevod sa nemačkog Nataša Rakić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top