у питању је мотив (стилизовани геометријски облик)
Змијањског веза, који је уврштен у UNESCO-ову листу нематеријалне културне баштине човечанства.
док је у композиционом смислу узор крајишка народна ношња- бела кошуља испод јечерме (прслука) од црвене чохе са гајтанима и токама од златних пуцади:
однос елемената у штиту и њихове тинктуре представљају стилизовани део улазног портала бањалучке саборне цркве Христа Спаситеља, са стубом од белог мермера на који се наслања фасадни слог од црвеног и жутог травертина. због уставноправних ограничења то није експлицитно наведено у образложењу, али је ипак сасвим уочљиво, бар за оне који познају градитељско наслеђе Бање Луке, врло препознатљивог српсковизантијског стила.
више о предложеном решењу на -
Тумачење несуђеног новог грба Бањалуке
ни бикови, као чувари штита, нису случајно изабрани. не ради се само о њиховом симболичком значењу у Кочићевом делу (Јаблан као отелотворење тежње српског народа за слободом), и специфичној народној традицији (борбе бикова у Змијању и Крајини), него о још једном, врло битном сегменту- поред основног етимолошког значења имена града (лука- равница поред реке), Бања Лука асоцијативно носи и Св. Луку у свом имену, па је примерено да и Св. Лука носи штит њеног грба. наравно, Јеванђелист је приказан симболички- кроз бика, који је његов познат иконографски симбол. Св. Лука као чувар штита, чувар је и заштитник града са његовим именом, што је опет сасвим јасна метафора. такви грбови се у хералдици називају речитим или алузивним (фр. armes parlantes), јер неким својим елементом указују на име власника (грбоносца).
а ево и конкретне представе Јеванђелисте Луке у чијој позадини је бели бик, који је ауторима послужио као непосредни ликовни узор при изради предлога грба:
Св. Лука, рановизантијски мозаик, Равена, VI век
мото (крилатица) ''СЛАВНА И СВЕТА'' узет је из Дучићеве песме
Врбас:
Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова -
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирале:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса -
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
Беше тада
славна а сад си
и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви
(Јован Дучић)
мото грбоносца речима подсећа на вредности које су му животна водиља. тако се грб употпуњује и заокружује у јединствену смисаону целину. оваквим стихом одато је поштовање и захвалност хиљадама Срба бањалучког краја, страдалим у турским, а касније и усташким масакрима (попут оног у Дракулићу и суседним насељима), као и жртвама последњег Отаџбинског рата. ове речи су подсећање да је Бања Лука славна због своје славне историје, а света због цене којом је та слава плаћена.
.
