Хералдика и њени принципи

[vujadin]

наставк


The terms of the original contract between the king and people are couched in the coronation oath; which is to be administered to every kind and queen, who shall succeed to the crown of these realms, in the presence of all the people ; who, on their parts, do reciprocally take the oath of allegiance to the crown. This splendid ceremony is, in magnificence, equal to its importance, and superior to any other. The oath is as follows.
Archbishop or Bishop. Will you solemnly promise and swear to govern the people of this kingdom of England, and the dominions thereunto belonging, according to the statutes of parliament agreed on, and the laws and customs of the same?
King or Queen. I solemnly promise so to do.
Archbishop or Bishop. Will you to your power cause law and justice, in mercy, to be executed is all your judgements ?
King or Queen. I will.
Archbishop or Bishop. Will you, to the utmost of your power, maintain the laws of God, the true profession of the Gospel, and the Protestant reformed religion established by law ? And will you presene unto the bishops and clergy of this realm, and to the churches committed to their charge, all such rights and privileges as by law do or shall appertain unto them, or any of them?
King or Queen. All this I promue to do. After this the king or queen, laying his or her hand upon the holy Gospels, says, «The things which I have here before promised I will perform and keep : so help me, God.„ And then kisses the book.
There are many religious ceremonies attending the coronation : one of which is, the anointing with oil, a very ancient custom, of which Thomas à Becket has remarked
“ Kings are anointed with oil on the head, breast, and arms; the first to signify their glory; the next, their sanctity ; and the last, their power."
The king is crowned with an imperial crown, which is put on his head by the Archbishop of Canterbury, who claims the office as a prerogative of his See.The most universal ensign of royalty is the sceptre, with
which our sovereign is invested at his coronation, as a symbol of justice ; and also a ring, to signify faithfulness ; a bracelet, for good works ; and a sword, for vengeance. See these respective terms in the Glossary.
The above is the form of the coronation oath, as it is. now prescribed by our law, which is indisputably a fundamental and express contract; though, doubtless, the duty of protection is impliedly as much ineumbent on the sovereign before coronation as after; in the same manner as allegiance to the king becomes the duty of the subject, immediately on the descent of the crown, before be has taken the oath of allegiance, or whether he ever took it at all. And here we might observe, that the oath expresses ail the duties which a monarch can owe to his people, viz, to govern according to law ; to execute justice in mercy ; and to maintain the established religion. And, with respect to the latter of these three branches, we may further remark, that, by the Act of Union, 5th Anne, c. 8, two preceding statutes are recited and confirmed ; the one in the parliament of Scotland, and the other is the parliament of England ; which enact, the former, that every king, at his accession, shall take and subscribe an oath, to preserve the protestant religion, and presbyterian church government, in Scotlaad ; the latter, that, at his coronation, he shal take and subscribe a similar oath, to preserve the settlement of the church of Englaid, within England, Ireland, Wales, and Berwick, and the territories thereunto belonging. In order to assist the king in the discharge of his duties, the maintenance of his dignity, and the execution of his prerogative, the law hath assigned him a diversity of councils to advise with. These are, bis parIiment, his peers, his privy council, and the judges. That the king may be enabled to maintain the executive government in due independence and vigour, and to discharge, with honour to himself, and benefit to his subjects, the duties of his high station, the constitution and laws have invested him with a variety of prerogatives. And here we may make this preliminary observation, that there cannot be a stronger proof of that genuine freedom which is the boast of this age and country, than the power of discussing and examining, with decency and respect, the limits of the king's prerogative. This was formerly considered as a high contempt in a subject ; even the glorious Queen Elizabeth herself directed her parliarnent to abstain from judging of ber prerogative, or meddling therewith. The nature of our constitution is, that of a limited monarchy, in which the legislative power is lodged in the king, lords, and commons; but the king is intrusted with the executive part, and from him all justice is said to flow: hence, he is styled the head of the commowealth,supreme governor, parens patriae, &c. But still he is to make the law of the land the rule of his governmeat ; that being the measure, as well of his power, as of the subject's obedience; for as the law asserts, maintains, and provides for, the safety of the king's royal person, crown, and dignity, and all his just rights, revenues, powers, and prerogatives ; so it likewise declares and asserts the rights and liberties of the subject. Hence, it hath been established as a rule, that all prerogatives must be for the advantage of the people ; otherwise, they ought not to be allowed by law. Although the king is the fountain of justice, and intrusted with the whole executive power of the law ; yet he hath no power to alter the laws which have been established, and are the birthright of every subject; for by those very laws he is to govern ; and as they prescnbe the extent and bounds of his prerogative, so, in like manner, they declare and ascertain the rights and liberties of the people ; and, therefore, admit of no innovation or change, but by act of parliament.
By the word prerogative is understood, that special preeminence which the king hath over and above all other persons, and out of the ordinary course of common haw, in right of bis royal dignity ; such as, no costs shall be recoveied against the king; that be can never be a joint-tenant; that his debt shall be preferred to that of a subject ; that when the title of the king and that of a common person concur, the king's title shall be preferred. No distress can be made upon the king's possession ; but be may distrain out of his fee in other lands, &c, and may take distresses in the highway. An hier shall pay the king's debt, though he be not named in the bond ; and the king's debt shall be satisfied before that of a subject, foi which there is a prerogativewrit. But this is where the debt is in equal degree with that of the subject. Goode and chattels may go in euccession to the king, though they may not to any other sole corporation. le the hands of whomsoever the goods of the king come, their lands are chargeable, and may be seized for the same ; and the king is not bound by sale of his goods in open market. No entry will bar the king; and no judgment is final against him, but with a salvo jure regis. The king may plead several matters, without being guilty of double pleading; and the party ehall answer them all. In his pleadiag, he need not plead an act of parliament, as a subject is bound to du. He is not bound to join in demurrer on evidence, and the court may direct the jury to find the matter specially. The king's own testimony of say thing done in his presence, is of as high a nature and credit as any record ; whence, in all original writs or precepts, he useth no other witness than himself. Dsbts due to the king are always to be satisfied in the first place, in case of executorship, &c. ; and till his debt be discharged, he may protect the creditor from the arrests of others. He may distrain for the whole debt on a tenant that holds but a part of the land ; may sue in what court he pleases, and distrain where he lists. In all cases where the king is plaintiff, bis officers may eater with an arrest ; and, if entrance be denied, break open a house, and seize the party ; though, in other cases, a man's house is his castle, and has a privilege to protect him against all arrests. Moreope,, no costa shall be recovered against the king ; and the king can remove a joint-teeaot. It is also held, that the king is, by his prerogative, universal occupant, as all property is presuthed to have been originally in the crown ; and that he partitioned it out, in large districts, to the great men who deserved well
of him in the wars, and were able to advise him in time of peace. Hence, the king hath the direct dominion; and all lands are holden, mediately or immediately, from the crown. The law ascribes to the king, the attribute of sovereignity, or preeminence. He is said to have imperial dignity; and, in charters before the Conquest, is frequently styled Basileus, and Imperator ; the titles respectively assumed by the emperors of the east and west. His realm is declared to be an empire, and bis crown imperial, by many acts of parliament ; which, at the same time, declare the king to be the supreme head of the realm,- in matters both civilald ecclesiastical ; and, of consequence, inferior to no man upon earth, dependent on no man, accountable to no man. No king of England used any seal of arms, till tthe reign of Richard I. Before that time, the seal was, the king sitting in a chair of state on one side, and on horseback on the

 

[vujadin]

наставак

other ; but that king seated with a seal of two lions ; King John was the first that bore three lions : and afterwards, Edward III. quartered the arms of France, which were continued till the lrish Union, 1st of January, 1801. The meaning of the legislature, in using the terms empire and imperial, and applying them to the realm and crown of England, is only to assert that our king is equally sovereign and independent, within these his dominions, as any emperor in his empire, and owes no kind of subjection to any other potentate upon earth. Hence it is, that no suit or action can be brought against the king, even in civil matters, because no court can have jurisdiction over him. Hence it is, likewise, that, by law, the person of the king is sacred, every though the measures pursued in his reign be completely tyrannical and arbitrary ; for no jurisdiction upon earth has power to try him in a criminal way, much less to condemn him to punishment. If any foreign jurisdiction had this power, as was formerly claimed by the Pope, the independence of the kingdom would be no more; and if such a power were vested in any domestic tribunal, there would soon be an end of the constitution, by destroying the free agency of one of the constituent parts of the sovereign legislative power. Are then, it may be asked, the subjects of England totally destitute of remedy, in case the crown should invade theirs rights, either by private injuries, or public oppressions ? To this it may be answered, that the law has provided a remedy in both cases. As to private injuries, if any person has, in point of property, a just demand upon the kind, he must petition him in his court of chancery, where his chancellor will administer right as a matter of grace, though not upon compulsion. As to cases of ordinary public oppression, where the vitals of the constitution are not attacked, the law has also assigned a remedy ; for as the king cannot misuse his power without the advice of evil councellors, and the assistance of wicked ministers, these men may be examined and punished. The constitution has therefore provided, by means of indictment and parliamentary impeachment, that no man shall dare to assist the crown in contradiction to the law of the land. But, at the same time, it is a maxim in those laws, that the king himself can do no wrong ; since it would be a great weakness and absurdity to any system of positive law, to define any possible wrong without any possible redress. Besides the attributes of sovereignty, the law also ascribes to the king, in his political capacity, absolute perfection. The king can do no wrong. This ancient and fundamental maxim is not to be understood as if every thing done by the government was of course just and lawful, but means only two things. First, that whatever Is exceptionable in the conduct of public affairs is not to be imputed to the king, nor is he answerable for it personally to his people. Secondly, it means, that the prerogative of the crown extends not to do any injury : it is created for the benefit of the people, and therefore cannot be exerted to their prejudice ; or, perhaps, it means, that, although the king is subject to the passions and infirmities of other men, the constitution has prescribed no mode by which he can be made personally amenable for any wrong that he may actually commit. The law will, therefore, presume no wrong, where it has provided no remedy. The inviolability of the king is essentially necessary to the free exercise of those high prerogatives which are vested in him, not for his own private splendour and gratification, as the vulgar and ignorant are too apt to imagine, but for the security and preservation of the real happiness and liberty of his subjects. The king, moreover, is not only incapable of doing wrong, but also of thinking wrong ; be can never mean to do an improper thing : in him is no folly or weakness. If, therefore, the crown should be induced to grant any franchise or privilege to a subject, contrary to reason, or any way prejudicial to the commonwealth, or a private person, the law will not suppose the king to have meant either an unwise or an injurious action : but declares that the king was deceived in his grant ; and, therefore, such grant is rendered void, merely upon the foundation of fraud and deception, either by or upon those agents whom the crown has thought proper to employ. In the king, also, can be no stain or corruption of blood ; for if the heir to the crown were anointed of treason or felony, and afterwards the crown should descend to him, this would purge the attainder ipso facto. Neither can the king, in judgment of law, as king, ever be a minor, or under age ; and therefore his royal grants and assents to acts of parliament are good, though he has not in his natural capacity attained the age of twenty-one. In the exercise of these branches of the royal prerogative, which invest this our sovereign lord, thus all perfect and immortal in his kingly capacity, with a number of authorities and powers, consists the executive part of the government. This is, by the constitution, wisely placed in a single hand, for the sake of unanimity, strength, and despatch. The king of England is, therefore, not only the chief, but, properly, the sole magistrate of the nation ; all others acting by commission from, and in due subordination to him. In the exertion of lawful prerogative, the king is, and ought to be absolute; that is, so far absolute that there is no legal authority that can either delay or resist him. He may reject what bills, make what treaties, create what peers, and pardon what offences he pleases ; unless where the constitution hath expressly, or by evident consequence, laid down some exception or boundary, declaring that thus far the prerogative shall go, and no further. With regard to foreign concerns, the king is the delegate, or representative his people ; and u such, has the sole power of sending ambassadors to foreign states. It is also the king's prerogative to make treaties, leagues, and alliances with foreign states and princes; and to make war and peace. The king is considered, in the next place, as the generalissimo, or the first in military command in the kingdom ; and, in this capacity, has the sole power of raising and regulating fleets and armies; building forts, and other places of strength ; appointing ports and havens ; erecting beacons and lighthouses within this realm ; prohibiting the exportation of arms or ammunition out of this kingdom, under severe penalties; and, also, of confining his subjects to stay within the realm, or of recalling them when beyond the seas. In domestic affairs, the king is considered as the fountain of justice, and general conservator of the peace of the kingdom. However, by the fountain of justice, the law does not mean the author, or original, but only the distributor. Justice is not derived from the king, as from his free gift; buts he is the steward of the public, to dispense it to whom it is due. In this capacity, the king alone has the right of
erecting courts of judicature; and all jurisdictions of courts are, either mediately or immediately, derived from the crown. Thus, proceedings run generally in the king's name ; they pass under his seal, and are executed by his officers. The prerogative of issuing proclamations is vested in him alone. The king is likewise the fountain of honour, of office, and of privilege. Accordingly, he is intrusted with the sole power of conferring dignities and honours; so that all degrees of nobility, knighthood, and other titles, are received by immediate grants from the crown, either expressed in writing, by writs or letters patent, as is the creation of peers and baronets ; or by corporeal investiture, as in the creation of a simple knight. And, as the king may create new titles, so he may create new offices ; but with this restriction, that he cannot create new offices with new fees annexed to them, or annex new fees to old offices; for this would be a tax upon the subject, which cannot be imposed, but by act of parliament. The king has also the prerogative of conferring privileges on private persons; such as granting place or precedence to any of his subjects; also the power to enfranchise an alien, and make him a denizen ; and likewise the prerogative of erecting corporations. The king is also the arbiter of commerce. He can etablish public marts, such as markets and fairs, and the tolls belonging to them ; regulate weights and measures; and give to money, which is the medium of commerce, authority, or make it current. The coining of money is also the act of sovereign power; and the settling of the denomination or value, for which the coin is to pass current. The king may also, at any time, decry, or cry down, any coin of the kingdom, and make it no longer current. He has also custody of the persons and estates of idiots and lunatics ; and to him revert all estates, when no heir appears. All treasure trove, (i. e. money, plate, or bullion, found, and the owners not known) belong to him ; so all waifs, estrays, wrecks, lands recovered from the sea, gold and silver mines, royal fishes, &c. belong to him. By the laws of England, the king is considered as the head and supreme governor of the national church. In virtue of this authority, he convenes, prorogues, restrains, regulates, and dissolves all ecclesiastical synods or convocations. He has the supreme right of patronage, called patronage paramount, over all the ecclesiastical benefices is England. From this prerogative, of being the head of the church, arises the king's right of nomination to vacant bishoprics, and certain other ecclesiastical preferments. The king can unite, separate, enlarge, or control the limits
of bishoprics, or ecclesiastical benefices ; and, by his letters, erect new bishoprics, colleges, &c.

 

[vujadin]

наставак


He can moderate the rigour of the law, according to equity, to pardon a man condemned by law, except in appeals of murder, and in cases of impeachment by the house of commons; and to interpret by his judges, in statutes and cases not defined by law. From the foregoing, it will appear, that the power of the king is subject to great limitations ; but they are the limitations of wisdom, and the sources of dignity ; being so far from diminishing his honour, that they add a particular glory to his crown ; for while he is restrained from acting inconsistently with his own happiness, and that of the people, he has great prerogatives, and an almost boundless power of doing good.

THE QUEEN.
The Queen is so called from the Saxon word caningine, as the king from koning ; and the queen sovereign, to whom the crown descends, is equal in power to the king. The queen consort, or wife of the reigning king, is the second person in the kingdom, and, by virtue of her marriage, a participant of divers prerogatives above other women. She is public peraon,distinct from the king; and not like other married women, so closely connected as to have lost all legal or separate existences. For the queen is of the ability to purchase lands, and convey them, to make lessee, to grant copyholds, and to do other acts of ownership, without the concurrence of her lord.. She is also capable of receiving a grant from the king, which no other wife is from her husband The Queen of England is allowed regal robes, and a crawn in the same form as a sovereign queen weareth ; may be crowned with royal solemnity ; and is permitted to sit in state by the king. She has separate courts and oficers, distinct from the king's, not only in matters of ceremony, bat even of law ; together with the yeomen of the guard, to attend her at home ; and her life-guard of horse, for state and security, when she goes abroad. Also her attorney and solicitor general are intitled to a place within the bar of his majesty's courts, together with the king's counsel. The same honour and respect which are due to the king, are due to her She may likewise sue, and be sued alone, without joining ber husband. She may also have a separate property in goods, as well as land; and has a right to dispose of them by will. In short, in all legal proceedings, she is loomed upon as a feme sole, and not as a feme covert; as a single, not as a married woman. For which, the, reason given is this, because the wisdom of the common law would not bave. the king; (whose continual care and study are for the public) to be troubled and disquieted on account of his wife's domestic affairs ; and therefre it vests in the queen, a power of transacting her own concerns, without the intervention of the king. The queen bas also many exemptions and, minute prerogatives. For instance, she pays no toll ; nor is she liable to say amercement in any court. But, in general, unless the law has expressly declared. her exempted, she is upon the same footing with other subjects;;: being, to all intents and purposes, the king's subject, and not his equal. Nevertheless, it is equally treason to compase or imagine the death of our Lady, the king's companion, as of the king himself; and to violate or defile the queen consort, amounts to the same crime ; as well in the person committing the fact, as in the queen herself, if consenting. If, however, the queen be accused of any species of treason; she shall, whether consort or dowager, be tried by the pears of parliament. The husband of a queen regnant, as Prince George of Deans& was to Queen Anne, is her subject, and may be guilty of treason against her ; but in the instance of conjugal infidelity, he is not subject to the same penal restrictions. Queen dowager, or queen mother, takes place next to the queen consort, and loseth not her dignity, although she should marry a private gentleman ; but no man can marry her, without special license from the king ; on pain of forfeiting his lands and goods. She, as widow of the king, t enjoys most of the preroptaves belonging to her as queen consort ; but it is not high treason to violate her chastity, or to conspire her death, because the succession is not endangered thereby.

PRINCES AND PRINCESSES.
SINCE the union with Scotland, the title of the king's eldest son hath been Prince of Great Britain, but ordinarily created Prince of Wales ; and, as the eldest son, he is Duke of Cornwall from his birth, as Likewise Duke of Rothsay, and Seneschal of Scotland.
At his creation, he is presented before the king, in bis surcoat, cloak, and mantle of crimson velvet, being girt with. a belt of the same ; and the king putteth a cap and coronet upon bis head, the cap of the same as his robes, indented and turned up ermine ; and the coronet of gold, composed of crosses pattée and fleurs-de-lis, with one arch, and in the middle a mound and cross, as hath the royal diadem : a ring on his middle finger ; a staff of gold in his hand ; and his letters patent after they are read. Hia mantle of creation, which be wears at the coronation of a king, is doubled below the elbow with ermine, spotted diamondways ; but the robe which he wears in parliament, is adorned on the shoulders with five barrs, or guards, of ermine, set at a distance from each other, with a gold lace above each bar. None of the royal family are, as such, lords of parliament. except the king's eldest son, who is, by birth, as before mentioned, Duke of Cornwall. So soon as the other princes of the blood attain the age of twenty-one, they are usually called to a seat in the house of peers. They no longer retain the title prince prefixed to .their names, but assume the particular title by which they are empowered to sit in parliament Their peerages in Great Britain are usually dukedoms ; in Ireland, earldoms ; yet, were they only baronies, the princes of the royal family would still precede all the other peers and lords of parliament. The princes of the blood are the sons, grandsons, brother., uncles, and nephews of the king. the princesses are: such as stand in the same degrees of proximity to the crown, whether by birth or marriage. Besides the title of prince or princess preflied to their names, they have also respectively that of Royal Highness. Dukes of the blood are considered to rank as archdukes, and their coronets are composed of crosses and fleurs-de-lis. See Coronets, in the Glossary; They are styled Most High, Most Mighty, and Illustrious Princes.

 

[Dragon~Reborn]

Како се третирају грбови који су издвојени из застава. На пример швајцарски, босанскохерцеговачки итд?

 

[FORMICA]

Како се третирају грбови који су издвојени из застава. На пример швајцарски, босанскохерцеговачки итд?

Švajcarci sigurno imju neku zgodnu priču o tome, uspostavljanjem konfederacije je uspostavljena zastav i grb. Grb je savršeno "heraldičan" grčki krsdt srebrni na crvenom štitu, jednostavan da jednostavniji ne možže biti a prepoznatljiv na cijeloj zemaljskoj kugli. Kad su se kantoni ujedinjavali izabrali su valjda znak koji neće nijednom kantonu dati prednost u odnosu na druge. Kod Bosanaca bi u hipotetićkoj budućnosti mogli pričati priče o nekom vitezu Hala bruka koji je načinio neku veliku bruku pa da bi se iskupio odluči da dođe u bosnu i povrati mir. kad je uspio u tome svi bosanci uzmu njegov grb za grb svoje zemlje a njega prozovu Halabruka ili Holbruka.

 

[Statler and Waldorf]

Švajcarci sigurno imju neku zgodnu priču o tome, uspostavljanjem konfederacije je uspostavljena zastav i grb. Grb je savršeno "heraldičan" grčki krsdt srebrni na crvenom štitu, jednostavan da jednostavniji ne možže biti a prepoznatljiv na cijeloj zemaljskoj kugli. Kad su se kantoni ujedinjavali izabrali su valjda znak koji neće nijednom kantonu dati prednost u odnosu na druge. Kod Bosanaca bi u hipotetićkoj budućnosti mogli pričati priče o nekom vitezu Hala bruka koji je načinio neku veliku bruku pa da bi se iskupio odluči da dođe u bosnu i povrati mir. kad je uspio u tome svi bosanci uzmu njegov grb za grb svoje zemlje a njega prozovu Halabruka ili Holbruka.

Швајцарци су још у средњем веку у биткама (поред застава кантона) носили и црвене заставе са белим крстом (различитих димензија), чиме су хтели показати посебност у односу на околне земље. иако формално део Светог Римског Царства, након победе над Хабзбурзима постали су потпуно суверени (при чему је сваки кантон био држава за себе). тек кад су створили федерацију у 19. веку, утврдили су и заједничка знамења па су заставу транспоновали на штит и тако добили грб (а обично је ту бивало обрнуту). ето.

 

[FORMICA]

Швајцарци су још у средњем веку у биткама (поред застава кантона) носили и црвене заставе са белим крстом (различитих димензија), чиме су хтели показати посебност у односу на околне земље. иако формално део Светог Римског Царства, након победе над Хабзбурзима постали су потпуно суверени (при чему је сваки кантон био држава за себе). тек кад су створили федерацију у 19. веку, утврдили су и заједничка знамења па су заставу транспоновали на штит и тако добили грб (а обично је ту бивало обрнуту). ето.

Znao sam

 

[vujadin]

ово сам постави и на оној теми о грбу Србије. Ако можеш нешто додати или исправити добро би дошло.

Les armes des familles se subdivisent en armes pures et pleines et en armes brisées. Les armes pures et pleines sont les armes véritables et primitives de la maiso; en un mot, ce sont celles attribuées au nom. Les aînés seuls ont le droit de les porter
pleines, et les cadets y doivent ajouter une pièce quelconque que l'on nomme brisure. Les armoiries ainsi modifiées prennent la dénomination d'armes brisées.Parmi les armes de familles, on distingue les parlantes, qui font allusion au nom de celui qui
les porte ; les vraies, qui sont composées suivant les lois héraldiques et l'usage de la nation ; les armes à enquerre qui pèchent contre les principes de l'art, mais qui sont cependant légitimes, parce que le souverain, en violant la régle, a voulu perpétuer
le souvenir de quelque action honorable et forcer à s'enquérir des causes qui leur ont donné naissance. On voit souvent un écusson couvert de différents quartiers dont chacun représente une armoirie compléte. Ces quartiers ne sont pas toujours des
alliances, et il devient nécessaire de connaître l'histoire de. la famille pour comprendre la cause qui les a fait adopter. Les quartiers que l'on peut ajouter à ses armoiries, doivent toujours avoir une signification, et on les distingue. sous les noms d'armes
de domaine , d'alliance , de communauté, de succession, de prétention, de concession, de substitution, etc. Armes de domaine et de possession. Ce sont celles qui; appartenant à un pays, sont prises par un prince régnant comme indice de sa souveraineté ou de sa suzeraineté. Armes d'alliance. Lorsqu'une famille tient а honneur d'avoir eu des alliances par mariage avec quelques maisons puissantes, on rassemble ces armoiries en pennon d'armes, et l'on pose sur le tout l'écu de la maison dont il s'agit. Le pennon généalogique contient les quartiers de toutes les alliances d'une maison. Armes de communauté. Ce sont celles qui sont attribuées à des ordres ou chapitres nobles, couvents, confréries, académies, sociétés savantes, etc., etc. Armes de succession. On donne ce nom aux armes que les héritiers ou légataires étrangers à la famille, prennent en vertu des clauses testamentaires avec les fiefs et les biens du donateur. Armes de prétention. Ce sont les armoiries de domaines sur lesquels un souverain ou un seigneur croit avoir des droits, soit en vertu de traités anciens, soit par succession , et qui sont cependant entre les mains d'un autre possesseur. Armes de concession. Un souverain , en récompense de grands services rendus par un noble, lui concède souvent une partie de ses armoiries ; c'est un grand honneur pour une famille. La maison de Bourbon a souvent concédé les fleurs. de lis. Il est trés rare cependant qu'un prince concède ses armoiries pleines. Les armes de concession se placent ordinairement soit au chef, soit au point d'honneur , mais rarement en quartier. Armes de substitution. Ce sont les armes qu'on prend avec un nom étranger et qu'on substitue aux siennes proprés, en vertu d'un contrat de mariage ou de quelque autre titre qui l'ordonne ainsi.On donne le nom d'armes chargées. aux armes sur lesquelles on a ajouté une pièce. Ainsi, par exemple, les armes sont chargées quand elles sont augmentées d'une arme de concession. Beaucoup d'héraldistes reconnaissent encore. une sorte d'armoiries ; ce sont celles de dignités.Elles consistent principalement dans les ornements, et font . connaître la charge qu'on exerce , la dignité, l'emploi dont on est revêtu.. Le blason de l'empire franзais avait adopté .ce mode, en ajoutant toujours aux armoiries un quartier ou canton, portant le signe indicateur du titre ou de l'emploi du titulaire. Un assez grand nombre de familles appartenant а la bourgeoisie possèdent aussi des armoiries. Ce droit leur fut concédé par les souverains ; en 1696, les traitants en délivrèrent avec une prodigieuse facilité, moyennant une faible somme, mais elles ne furent jamais confirmées.

Family arms are divided into pure and full arms and broken arms. Arms are pure and full of the house, are those assigned to the name. The seniors have the right to wear full and cadets must add any part known as breaking. Arms and the modified take the name of broken arms. Among the arms of families are distinguished .Talking arms, which allude to the name of the person, and the real, which are composed according the heraldic laws and use of the nation's arms: enquerre who sin against the principles of art, yet are legitimate because the sovereign, violating the rule, wanted to perpetuate the memory of some action and honorable force to inquire into the causes which gave them birth. One often sees a shield covered different cantons, each of which represents a compléte crest. These neighborhoods are not always alliances, and it becomes necessaire to know the history of family to understand the cause that has passed. Neighborhoods that can be added to his arms, must always have meaning, and they are distinguished. under arms names domain, alliance, community, estate, claim, concession, substitution, etc. Possession and field arms are those which, belonging to а country, are made by a reigning prince as an index of its sovereignty or suzerainty. Arms of alliance. When a family is а honor of having alliances by marriage with some houses powerful draws those pennon of arms coat of arms, and is placed on the whole the shield of the house in question. The pennant tree contains the neighborhoods of all alliances of a house.
Community arms are those assigned orders or noble chapters, convents, guilds, academies, societies, etc.. etc.. Arms of succession. This name is given to arms that the heirs or legatees to foreign family are under testamentary with fiefs and property of the donor. Arms of pretension. This is the coat of arms in which a sovereign or Lord believes he has rights, or under old treaties, or by succession, and are however, in the hands of another owner.
Arms of concession. A sovereign as a reward for a great service by a noble,often granted him a portion of his arms;this is a great honor for a family. the Bourbon has often conceded flowers.lily. It is very rare, however, that a prince concedes his full arms, concession is usually put to the Chief, in the point of honor, but rarely neighborhood. Arms of substitution. These are the arms that taken with a foreign name and replaces it with his own, under a marriage contract or any other title so directs. It gives the name of charged arms to which was added a canton. Thus, for example, arms are charged when they are increased concession of a arms. Many still recognize in
heraldry. a kind of arms, are those dignities.They consist mainly in ornaments, and do. know that the charge has the dignity, whose employment is covered .The coat of arms French Empire had adopté. this fashion, always adding the arms or neighborhood canton bearing the title sign of the title or holder's employment. A large number of families in the bourgeoisie also possédent arms. this right was granted by the sovereign in 1696, the contractors freed with prodigious ease, wjth a small fee, but they were never confirmed.

 

[vujadin]

Znao sam

Ево шта сам нашао

The thirteen Swiss cantons.
Party of three, two-stroke, which forms twelve
neighborhoods.
At first, cut ar. & az. which is Zurich.
The second, of gu. the gold band, responsible for a
sаble bear, which is Bern.
The third, party ar. & Azure, which is Lucerne.
The fourth, gold, а head bufle sand
muzzled gu. of which is Ury.
The fifth, the gu. the Croisette а ar.
asked the sinister canton, which is Schwitz.
The sixist, cut gu. & ar. а double
key one in the other, and placed in pale, which is
Underwalde.
The seventh, ar., а fasce az., which is Zug.
The eighth of gu., a pilgrim а ar., which
is Glarus.
In the ninth, ar. a lily spilled, or case
of muddy sand, which is Bвle.
The tenth, cut sand and silver, which is
Frivillage.
The eleventh, cut gu. and ar., which is
Soleurre.
The twelfth, ar. the goat slender sand &
crowned with gold, which is Schassouse.
The thirteenth, a champagne ar. а-Bear.
After sand, which is Appentell. The shield surmounted by a
big hat.
Their titles, very noble and very illustrious lords.

 

[FORMICA]

Kao zanimljivost iz knjige Johannes Apokalipse, gdje su njemački pisci i ilustratori iz XV vuijeka smatrali i da anđeli imaju svoje grbove

 

[Statler and Waldorf]

ево нешто везано за британску хералдику:

It was the Normans who formalised heraldry and by the twelfth century many Norman lords had a "recognized" coat of arms. The first recorded heraldic debate broke out in 1385 when Sir Richard Le Scrope and Sir Robert Grosvenor, fought over the right to bear "Azure a bend Or". Le Scrope won, by the way. It was in the reign of Henry V of England (1413-22) that a royal proclamation is issued, prohibiting the use of heraldic ensigns except by those who could show an original a valid right. The proclamation was largely ignored. In the sixteenth century the first official Kings of Arms were set up, with authority (indeed duty) to appoint deputies to record and adjudicate on the coats of arms in use all over England and its territories. In these islands, coat of arms are now granted under the authority of the Earl Marshall, by Garter and one of the provincial Kings (of Arms) such as Clarenceux or Norroy (England and Wales), Lyon King of Arms (Scotland) and Ulster King of Arms (Ireland - now superceded by the Chief Herald of Ireland). This situation has pertained since at least the seventeenth century. Of course the rules of heraldry, not having the force of law, depend on us all behaving like gentlemen. The exception here is Scotland where heraldry has the force of law - the implication being, it seems to me, that the Scots don't know how to behave like gentlemen. I'm curious to know when the Scottish courts last heard a case of misuse of arms.
Over the centuries, the use of coats of arms became less a matter of need and more one of status. In class-conscious societies, the use of heraldic devices became linked with systems of nobility, to the point that what you could display on your arms depended on your rank within the noble pecking order (see the section on helms, below, for example). On the bottom rung of the ladder was the esquire or gentleman and at the top the king with multiple ranks in between. Below the bottom rung were the masses, regarded by the upper echelons as something less than real people. Of course, this whole system was swept away in most countries as the concept of democracy swept across the western world and many countries, including the U.S.A. and Ireland have constitutional bans on title of nobility, on the basis that "all men are equal". Even in Britain, where hereditary titles of nobility have survived and even retained powers, the reformation of the House of Lords, will result in the hereditary peers losing their vote.

The helm was added to arms before the beginning of the 14th century and in the 16th century, its form and position were modified in English heraldry to indicate the rank of the bearer. Generally, nowadays, the helm represents mere decoration. There are four kinds of helm in English heraldry, though others are also used in heraldic practice in other countries, according to style.
1) Kings and Princes of royal blood. The helm is full faced, composed of gold, with the beauvoit divided by six projecting bars and lined with crimson.
2) Nobility. Made of steel, with five gold bars covering the face. It is shown inclining to profile.
3) Knights and Baronets. Full faced steel helmet with the visor open and no bars.
4) Esquires and Gentlemen (basically all others). A helmet of steel with the visor closed. It is always shown in profile (either full profile or partial) facing to the dexter (the helm's right the viewer's left).
The style in which each of these helms is displayed varies from artist to artist, however, the key features are the colour and the attitude (full faced or in profile).

The crest is the oldest of armorial bearings having its origins in ancient Greece and Rome. In heraldry it is represented attached to the top of the helmet or above the shield. Certain families have several crests. In English heraldry in is not usual for a coat of arms to include more than one crest. However, a person with two surnames may display two coats of arms. In some continental European countries multiple crest are often displayed. The crest was often shown on cutlery, dishes, etc. which was often passed on from one generation to the next. This probably gave rise to the phrase "family crest" which has somehow come to erroneously mean the same thing as coat of arms. In a knight's full regalia, the crest would have literally been attached to the top of his helmet, so it is often a much more three dimensional object than the shield.

The wreath or torse represent twisted ribbons tinctured of the principal metal and colour of the shield and are sited above the shield (or helm if shown) and below the crest. The torse is generally coloured of principal colours (metal and colour - see below) of the shield. In some continental European coats of arms, the colour of the mantling (see below) is specified. In such cases, the torse should be coloured to match the mantling.

The motto is a phrase or sentence alluding to the family, the arms, or the crest or sometimes a traditional war cry, especially among the Celts. It is placed in a scroll above the crest or below the shield. It is not infrequently found that a coat of arms will include two mottoes, one above the crest and one below the shield. Sometimes mottoes are even incorporated into the coat of arms proper - especially the crest. Mottoes are often not recorded with a grant of arms. Mottoes are often written in Latin, French and English. In Celtic countries it is not unusual to find mottoes in the native Gaelic language.

The mantle originally was a representation of the piece of cloth that protected the helmet from the heat of the sun. It became more decorative and was usually shown in the principal colours (usually a metal and a colour) of the shield, however in some grants of arms the colours are actually specified. There are many ways of displaying the mantling, from the simplest to the really complex and there is no set rules as to exactly how they should be drawn

The supporters date from the fourteenth century and are figures, usually people or animals, placed either side of the shield. It is said that they owe their origin to the practice of knights armour bearers dressing up in all sort of fancy and grotesque regalia at tournaments. In English (and Irish) heraldry, only certain nobility and royalty are permitted supporters and so most arms do not include them.

 

[vujadin]

Можда би било поучно и ово прочитати, јер се налазимо у сличној
ситуацији и ако нас дели неколико векова од тога времена

. Thus, a general
use of heraldic emblems prevailed ; and, amid the search
after knowledge, a more particular acquaintance with this
science would be required ; to satisfy which, we find
numerous puhikations ushered forth. Treatises on this
subject were extant before this time ; for, with the intro�
duction of printing into England, among other popular
subjects, was selected that of coat armour; the first of
which appeared A.D. 1486, in a work entitled, " The Boke
of St. AIbau's," principally translated from a MS. work,
composed about the year 1441, by Nicholas Upton, the first
author who reduced heraldry to a system. It cannot be sup-
posed, that all the elements and rules of this science were
formed by those authors, but that they were indebted to
tradition for its uses and application : and receiving it
according to the general acceptation, left the true origin of
the figures, and the reason of their being adopted, oltoge�
ther very unsatisfactorily defined. The general distinctions
made, were with respect to the rank of the bearer ; the
subjects were his precise gradation in the line of his de�
aceut and his acquirements of honour and properly. "All
coat armour was reduced under nine divisions, four of which
were deemed perfect, and five, imperfect. Of the perfect
kind, were those warranted by regular descent, and called
abstract, or of the heir male without difference, terminal,
or of the brethren of the right line,—collateral, or of the
brethren of the heir male,--and fixal, the third degree by
right line of male heirs. The imperfect arms were those
granted by the king with a lordship—the gift of a king
devised by a herald the ensign of a Saracen won in the
field—the heir female of the elder branch, and of bastardy."
With the progress of knowledge, instead of quaint notions
and absurd ideas, which prevailed in the first authors, as
to its origin, clearer disquisitions, though sometimes mixed
with a prolixity of classical knowledge, were introduced by
succeeding writers. It is not within the compass of this
work to take a critical view of heraldic treatises; but, as
we may suppose the general knowledge of the science would
keep pace with the information given thereon, by noticing
the era when they became most numerous, we may infer its
progress. Although, by literary aid, the elements of he�
raldry were now more universally and easily learned, it is
a question whether from this any advantages were derived.
It is very probable, that, from a desire to display such
honourable emblems, many invented and assumed devices
with others, yet often defective, and not according to the
strict rules of the science. Thus we may trace the decline
of heraldry soon after this period ; for not only did the
greet increase of armorial bearings irrecoverably impair the
respect once paid to them, but, the more particular cause
to which we may assign its declension, was the total change
which took place in the character and manners of this
kingdom.
la the reign of Elizabeth, the pageantries of chivalry
were very common, and tournaments were often held ;
though, in this and the preceding reigns, Italian modes
had introduced many variations from their former manner
of celebration. The impress and motto were now much
in use ; ” the former consisting of an emblem characteristic
of the bearer, and its meaning explained by a sentence,
which, to render it still more mysterious, was sometimes
imperfect." Funeral pomp, and the ceremonies regulated
by the laws of the court of chivalry, were still attended to.
The martial spirit of Henry, Prince of Wales, was the cause
of renewing the former splendour of chivalrous exercises,
and again bringing into regard the customs belonging to
them. The same spirit was imbibed by his brotherCharles I.
when Duke of York : and, after his accession to the throne,
he patronised the same customs. During the happier
part of his reign, the college of arms rose into much esteem ;
particular attention was paid by the gentry to provincial
visitations, and the entry of funeral certificates ; and heralds
were employed on every customary occasion. After dis-
sension and popular disconteut began to rage, among the
grievances complained of, was the court of chivalry. A bill
was brought forward by Mr. Hyde, afterwards Lord Chan-
cellor Clarendon, proposing the abolition of it ; upon which
the matter was referred to a committee, and a day ap�
pointed to receive all petitions concerning the heralds' court,
and the earl marshal's court, and on which the heralds
were to prove their claims to certain privileges. With the
abolition of this court, heraldry was too much connected,
not to be involved ; but, after the hostile parties in the
state had taken the field against each other, armorial ensigns
made a particular display, especially in the royal camp ;
there the heralds, who had accompanied their master, per-
formed all the functions which belonged to their office, and
declarations of treason, parleys, and capitulations, were
made by them only. The royal cause was likewise espoused
by the principal of the nobility and gentry, who held the
republican party in the highest contempt, as composed of
the meanest of the people; the ensigns, therefore, of their
honourable antiquity, were displayed on every occasion.
This, exciting envy in those who had attached themselves
to the opposite party, caused every proof of family and
connexions of which they could boast, to be displayed:
even the bannerols of Cromwell, after he had gained the
supreme command of the army, exhibited his paternal
bearings, amplified with numerous quarterоnga ; and, after
he assumed the protectorship, the national ensigns con-
stantly displayed his arms inserted in the centre.
At the restoration of Charles II. the heralds, who had
been driven from their situations during the Commonwealth,
were recalled, and reinstated in all their former offices
and privileges. The patronage which they had in former
times enjoyed,was again bestowed on them ; and the former
systems of magnificence seemed to be re-establishing. In
the reign of James lI. heraldry was much attended to, and
visitations were still made ; the last of which took place in
1683, to record the pedigrees and arms of families ; to cor-
rect abuses in regard to assumption of arms ; and to extend
and grant to such families as possessed not armorial ensigns,
a proper bearing. After the restoration, an attempt was
made to re-establish the court of chivalry ; to effect this,
the ingenious Dr. Plott was employed to collect and arrange
all the existing evidences of the history and privilege of the
curia militaris. It is very remarkable, that there are on
record, very few cases which have been decided in that
court; and those but summary views, taken rather from
private notices, or memoranda, made by the practitioners
in the college of arms, than official records : ten cases are
collected as precedents, and subjoined by Mr. Dallaway to
his valuable work. The necessity for such a court, however,
no longer subsisted ; instituted in, and formed to suit, rude
and warlike times, it, of course, was not gaited to those
later ages, when the character and customs of the people
had undergone an entire change. The effort to establish
it once more, was therefore ineffectual : for the last cause,

 

[Ројалиста]

Говорећи недавно о грбу кнеза Павла, на теми Грб и застава Србије, покренуло се питање настанка хрватског грба (стр. 85, 86), а пре тога, на тему савременог хрватског грба, водила се расправа и овде (стр. 133, 134).

С обзиром да мене интересује илирска хералдика, а кроз њу и сваки њен грб понаособ, пажљиво сам пратио и расправу о настанку хрватског грба. Кроз ту причу Stalter and Waldorf дотакао се питања постојања персоналне уније Хрватске са Угарском с освртом на чињеницу да се грб Хрватске у то време не јавља ни у хералдичким ни у сфрагистичким изворима.

У међувремену на сајму сам нашао књигу Povijest hrvatskoga grba од Дубравке Пеић Чалдаровић и Никше Станчића. Раскошно издање, богато илустровано и на први поглед - без замерке. Међутим, оно што ће уследити немало ме запрепастило. Већ код прве илустрације, на којој је приказана страница из Герлеовог грбовника (фр. Armorial de Gerle) са грбом краља Лајоша I Анжујског у чијем се четвртом кантону налази грб Далмације (у црвеном, три сребрне, златно-окруњене лавље главе), како је уосталом и наведено у блазону на крају грбовника, у чуду оставља читаоца опис слике у коме стоји следеће:

Kraljevski grb Ludovika I. Anžuvinca iz rukopisnog grbovnika belgijskog herolda Gelrea sadrži i grb Hrvatske s tri lavlje glave (1370. - 1414.) te predstavlja jedan od najstarijih prikaza grba Hrvatske

Те се даље у тексту наводи да је овај грб (како у првобитном облику са црвеним штитом и лављим главама, тако и у познијем са плавом штитом и леопардовим главама) све до последњих деценија XIV века био заправо грб Хрватске...

Што се тиче шаховнице, она се први пут као грб Хрватске јавља на оној таваници куће градског судије у Инсбруку, о чему је говорио Stalter and Waldorf овде.

О њеном пореклу у књизи се износи неколико теорија, почевши од Витезовићевог описа грба Хрватске из његове Stematographia , sive armorum illiricorum delineatio, descriptio et restitutio, преко хипотезе Вјекослава Кошчевића да се ту ради о каквом орнаменту или талисману као делу паганског наслеђа, до теорије Доминика Мандића према којој хрватски грб има иранско порекло (на основу сличних, црвено-белих орнамената на посуђу пронађеном у Тбилисију), закључно са познатом легендом о Дражиславовој шаховској победи...

На крају, аутори изводе следећи закључак:

Uz sve dvojbe, zaključak je sledeći, Maksimilijan I Habzburški kao potencijalni zaštitnik kršćanske Europe od osmanlijskih osvajača, u okolnostima velike ratne opasnosti smatrao je potrebnim obilježiti zasebnim znakom ili preuzeti postojeći znak za Kraljevinu Hrvatsku koja je dotad zajedno s Dalmacijom bila obilježavana jedinstvenim heraldičkim simbolom hrvatskih zemalja, grbom s leopardovim glavama...

Ово би било укратко о настанку хрватског грба, али и невероватној тези да је грб Далмације готово до XV века био грб Хрватске.

Што се тиче блазонирања шаховнице, између осталог они наводе дело Јохана Волфганга Тријера (нем. Johann Wolffgang Trier) из 1744. године под називом Einleting zu der Wappen-Kunst, с теоријским делом и грбовником у коме је описан и грб са штитом који назива шахираним или коцкастим (нем. Geschacht oder gewürfelt, фр. échiquetée, лат. tesselatum). Тријер констатује да у таквим грбовима, боја (нем. Tinktur) може бити различита, нпр. црвена или права, те да приликом описа таквог грба треба најпре навести боју "првог шаховског поља у десном горњем углу" (хералдички гледано). Као пример како треба изгледати такав грб навео је управо грб Хрватске који је "црвено и сребрно шахиран"...

 

[vujadin]

То све може бити тако, али се ипак поставља питање ко је одредио да је прво поље црвено или бело? Јер ако је шаховница онда је бело а ако је шахирано онда може бити и црвено. Шахирано поље преставља правду и једнакост а шаховница борбу или ратоборност. значи да има разлика и због тога је потребно назначити да ли је шаховница или шахирано поље.

 

[Statler and Waldorf]

браво Ројалиста ти си на изванредан начин отворио једно врло значајно хералдичко питање. не бих да улазим у анализу митова о пореклу хрватске шаховнице. довољно је то што су и аутори књиге (додуше стидљиво) закључили да је ''Maksimilijan I Habzburški ... u okolnostima velike ratne opasnosti smatrao je potrebnim obilježiti zasebnim znakom ili preuzeti postojeći znak za Kraljevinu Hrvatsku''. то је у основи исто оно што сам ја овде тврдио- шаховница је приписани грб који су измислили Хабзбурзи, кад су у своју титулу унели и угарске крунске земље па се указала потреба да своје претензије и хералдички (визуелно) искажу- како би на фасадама јавих зграда у Аустрији могли показати сво шаренило својих титула.

елем, сад се поставља и питање порекла грба Далмације, тим пре што га писци без икаквих доказа и ваљаног образложења тумаче и као грб Хрватске, покушавајући (прилично невешто) да премосте период од неколико векова кад Хрватска уопште није имала грб. наравно, то што они тврде је апсурд и фалсификат, јер Далмација је у то време потпуно одвојен и различит ентитет и означава приморске градове и острва око којих се Угарска отимала (и водила сталне ратове) са Венецијом. Хрватска се налази у залеђу Далмације (припада Угарској) и с њом нема никакве државноправне везе. то је очигледно и у титулама где се увек помињу и Хрватска и Далмација. дакле, одвојено. а два одвојена ентитета увек и обавезно подразумевају и два различита грба. занимљиво је да Мађарска као један правни ентитет има чак два грба (спојена на усправно подељеном штиту), али ми је непознато да два regnuma имају јединствен грб. према томе, неко је овде ухваћен у лажи

како год, порекло грба Далмације је наш следећи предмет исраживања

 

[Ројалиста]

То све може бити тако, али се ипак поставља питање ко је одредио да је прво поље црвено или бело? Јер ако је шаховница онда је бело а ако је шахирано онда може бити и црвено. Шахирано поље преставља правду и једнакост а шаховница борбу или ратоборност. значи да има разлика и због тога је потребно назначити да ли је шаховница или шахирано поље.

Детаљно сам ишчитао све што су написали у вези тога и до сада није пронађен ниједан конкретан доказ који би говорио у прилог било којој од могућности.

браво Ројалиста ти си на изванредан начин отворио једно врло значајно хералдичко питање. не бих да улазим у анализу митова о пореклу хрватске шаховнице. довољно је то што су и аутори књиге (додуше стидљиво) закључили да је ''Maksimilijan I Habzburški ... u okolnostima velike ratne opasnosti smatrao je potrebnim obilježiti zasebnim znakom ili preuzeti postojeći znak za Kraljevinu Hrvatsku''. то је у основи исто оно што сам ја овде тврдио- шаховница је приписани грб који су измислили Хабзбурзи, кад су у своју титулу унели и угарске крунске земље па се указала потреба да своје претензије и хералдички (визуелно) искажу- како би на фасадама јавих зграда у Аустрији могли показати сво шаренило својих титула.

елем, сад се поставља и питање порекла грба Далмације, тим пре што га писци без икаквих доказа и ваљаног образложења тумаче и као грб Хрватске, покушавајући (прилично невешто) да премосте период од неколико векова кад Хрватска уопште није имала грб. наравно, то што они тврде је апсурд и фалсификат, јер Далмација је у то време потпуно одвојен и различит ентитет и означава приморске градове и острва око којих се Угарска отимала (и водила сталне ратове) са Венецијом. Хрватска се налази у залеђу Далмације (припада Угарској) и с њом нема никакве државноправне везе. то је очигледно и у титулама где се увек помињу и Хрватска и Далмација. дакле, одвојено. а два одвојена ентитета увек и обавезно подразумевају и два различита грба. занимљиво је да Мађарска као један правни ентитет има чак два грба (спојена на усправно подељеном штиту), али ми је непознато да два regnuma имају јединствен грб. према томе, неко је овде ухваћен у лажи

како год, порекло грба Далмације је наш следећи предмет исраживања

Слажем се са тобом и овде се вероватно и завршава сва прича око настанка хрватског грба.

Када пак говоримо о грбу Далмације, за почетак, његов најстарији познати приказ датира се негде између 1370. и 1382. године, описан је и у грбовницима Улриха Рихентала (1414/1418), Конрада Гриненберга (1483) и Виргила Солиса (1555), као и у Космографији Себастијана Минстера (1575)... негде од овог времена јавља се и у илирским грбовницима.

 

[vujadin]

А ево како је описан и грб руске царевине

RUSSIA, EMPRESS OF, or, an eagle, with two heads,
displ. sa. each ducally crowned of the field, beaked and
legged gu. ; in the dexter foot, a sceptre erect; in the
sinister a mound, both ppr. ; on the breast, an escutcheon
gu. charged with a chevalier on horseback, slaying a
dragon, all ar. for Russia; on the wings of the eagle,
six escutcheons ; first, in chief, on the dexter side, az.
an angel ar. for Kiow ; second, or, two bears, combatant,
sa. holding betw. them, with their outward paws, a chair
of the field, and in their inward paws, each a sceptre,
erect, of the last, for Novogorod; third, az. an imperial
crown, in chief, or ; in base, two sabres, in saltier, of
the last, for Astracan; fourth, (which is placed in chief,
on the sinister wing) gu. a lion ramp. crowned, or, holding
in the sinister paw a cross ar. for Voldeimirz, fifth,
ar. a wivern, with wings expanded, sa. crowned or, for
Kasan ; sixth, az. two wolves, combatant, ar. each holding
two arrows, in saltier, and inverted, of the last, for
Siberia : the whole surmounted with an imperial crown
and shield, encompassed with the collar of the order of
St. Andrew of Russia.

 

[Statler and Waldorf]

Детаљно сам ишчитао све што су написали у вези тога и до сада није пронађен ниједан конкретан доказ који би говорио у прилог било којој од могућности.

правило немачке хералдике (из које потиче и хрватска шаховница) каже да је прво поље у шахираном грбу увек метал. ако је емајл, онда се то посебно наглашава. зато најстарији примери грба Хрватске увек имају сребро, али се касније јављају и изузеци који временом постају све чешћи. зато ја мислим да је данашњи грб Хрватске неправилан, јер није објашњено зашто је направљен изузетак и шта он значи.

Слажем се са тобом и овде се вероватно и завршава сва прича око настанка хрватског грба. Када пак говоримо о грбу Далмације, за почетак, његов најстарији познати приказ датира се негде између 1370. и 1382. године, описан је и у грбовницима Улриха Рихентала (1414/1418), Конрада Гриненберга (1483) и Виргила Солиса (1555), као и у Космографији Себастијана Минстера (1575)... негде од овог времена јавља се и у илирским грбовницима.

то је грб угарског краља Лајоша I из Armorial de Gerle. треба имати на уму да је управо он због Далмације водио три рата против Венеције (1345-1346, 1356-1358 и 1378-1381), да би се након пораза, Торинским миром, Венеција одрекла права и целу Далмацију препустила Мађарима (што ће потрајати све до 1409. кад је Ладислав Напуљски за 100.000 дуката продао Венецији). ако је иједан угарски владар хтео свој ратни успех у Далмацији и хералдички приказати, то је онда био Лајоша I Анжујски. сасвим је могуће да је управо он осмислио и унео у свој грб и посебно знамење које је требало представљати Далмацију.
треба погледати да ли има старијих примера од овог. ако нема, онда смо нашли одговор

 

[Ројалиста]

правило немачке хералдике (из које потиче и хрватска шаховница) каже да је прво поље у шахираном грбу увек метал. ако је емајл, онда се то посебно наглашава. зато најстарији примери грба Хрватске увек имају сребро, али се касније јављају и изузеци који временом постају све чешћи. зато ја мислим да је данашњи грб Хрватске неправилан, јер није објашњено зашто је направљен изузетак и шта он значи.

Добро, ако је тако, онда око грба Краљевине Хрватске не би требало да постоји дилема, у питању је шаховница, а не шахирано поље, ако сам добро разумео ово о чему је vujadin говорио?

то је грб угарског краља Лајоша I из Armorial de Gerle. треба имати на уму да је управо он због Далмације водио три рата против Венеције (1345-1346, 1356-1358 и 1378-1381), да би се након пораза, Торинским миром, Венеција одрекла права и целу Далмацију препустила Мађарима (што ће потрајати све до 1409. кад је Ладислав Напуљски за 100.000 дуката продао Венецији). ако је иједан угарски владар хтео свој ратни успех у Далмацији и хералдички приказати, то је онда био Лајоша I Анжујски. сасвим је могуће да је управо он осмислио и унео у свој грб и посебно знамење које је требало представљати Далмацију.
треба погледати да ли има старијих примера од овог. ако нема, онда смо нашли одговор

Биће да си веома близу одгонетке овог грба, јер та хипотеза делује као највероватнија, а једино што би је могло оспорити било би откриће истог грба из неког ранијег периода. Дакле, ако би се испоставило да је грб настао у релевантно време, симболика би му била те три победе.

 

[FORMICA]

Говорећи недавно о грбу кнеза Павла, на теми Грб и застава Србије, покренуло се питање настанка хрватског грба (стр. 85, 86), а пре тога, на тему савременог хрватског грба, водила се расправа и овде (стр. 133, 134).

С обзиром да мене интересује илирска хералдика, а кроз њу и сваки њен грб понаособ, пажљиво сам пратио и расправу о настанку хрватског грба. Кроз ту причу Stalter and Waldorf дотакао се питања постојања персоналне уније Хрватске са Угарском с освртом на чињеницу да се грб Хрватске у то време не јавља ни у хералдичким ни у сфрагистичким изворима.

У међувремену на сајму сам нашао књигу Povijest hrvatskoga grba од Дубравке Пеић Чалдаровић и Никше Станчића. Раскошно издање, богато илустровано и на први поглед - без замерке. Међутим, оно што ће уследити немало ме запрепастило. Већ код прве илустрације, на којој је приказана страница из Герлеовог грбовника (фр. Armorial de Gerle) са грбом краља Лајоша I Анжујског у чијем се четвртом кантону налази грб Далмације (у црвеном, три сребрне, златно-окруњене лавље главе), како је уосталом и наведено у блазону на крају грбовника, у чуду оставља читаоца опис слике у коме стоји следеће:



Те се даље у тексту наводи да је овај грб (како у првобитном облику са црвеним штитом и лављим главама, тако и у познијем са плавом штитом и леопардовим главама) све до последњих деценија XIV века био заправо грб Хрватске...

Што се тиче шаховнице, она се први пут као грб Хрватске јавља на оној таваници куће градског судије у Инсбруку, о чему је говорио Stalter and Waldorf овде.

О њеном пореклу у књизи се износи неколико теорија, почевши од Витезовићевог описа грба Хрватске из његове Stematographia , sive armorum illiricorum delineatio, descriptio et restitutio, преко хипотезе Вјекослава Кошчевића да се ту ради о каквом орнаменту или талисману као делу паганског наслеђа, до теорије Доминика Мандића према којој хрватски грб има иранско порекло (на основу сличних, црвено-белих орнамената на посуђу пронађеном у Тбилисију), закључно са познатом легендом о Дражиславовој шаховској победи...

На крају, аутори изводе следећи закључак:



Ово би било укратко о настанку хрватског грба, али и невероватној тези да је грб Далмације готово до XV века био грб Хрватске.

Што се тиче блазонирања шаховнице, између осталог они наводе дело Јохана Волфганга Тријера (нем. Johann Wolffgang Trier) из 1744. године под називом Einleting zu der Wappen-Kunst, с теоријским делом и грбовником у коме је описан и грб са штитом који назива шахираним или коцкастим (нем. Geschacht oder gewürfelt, фр. échiquetée, лат. tesselatum). Тријер констатује да у таквим грбовима, боја (нем. Tinktur) може бити различита, нпр. црвена или права, те да приликом описа таквог грба треба најпре навести боју "првог шаховског поља у десном горњем углу" (хералдички гледано). Као пример како треба изгледати такав грб навео је управо грб Хрватске који је "црвено и сребрно шахиран"...

Ovo je lijepo reženo i zaokruženo tako da se nema što dodati i ta enigma je riješena. Bravo na trudu da se pregledaju ponovo stari postovi

правило немачке хералдике (из које потиче и хрватска шаховница) каже да је прво поље у шахираном грбу увек метал. ако је емајл, онда се то посебно наглашава. зато најстарији примери грба Хрватске увек имају сребро, али се касније јављају и изузеци који временом постају све чешћи. зато ја мислим да је данашњи грб Хрватске неправилан, јер није објашњено зашто је направљен изузетак и шта он значи.



то је грб угарског краља Лајоша I из Armorial de Gerle. треба имати на уму да је управо он због Далмације водио три рата против Венеције (1345-1346, 1356-1358 и 1378-1381), да би се након пораза, Торинским миром, Венеција одрекла права и целу Далмацију препустила Мађарима (што ће потрајати све до 1409. кад је Ладислав Напуљски за 100.000 дуката продао Венецији). ако је иједан угарски владар хтео свој ратни успех у Далмацији и хералдички приказати, то је онда био Лајоша I Анжујски. сасвим је могуће да је управо он осмислио и унео у свој грб и посебно знамење које је требало представљати Далмацију.
треба погледати да ли има старијих примера од овог. ако нема, онда смо нашли одговор

Da to je to. u četiri pet postova smo doćli do rješenja koje je zapravo najopouzdanije do sad.

 

[čvrsnica]

браво Ројалиста ти си на изванредан начин отворио једно врло значајно хералдичко питање. не бих да улазим у анализу митова о пореклу хрватске шаховнице. довољно је то што су и аутори књиге (додуше стидљиво) закључили да је ''Maksimilijan I Habzburški ... u okolnostima velike ratne opasnosti smatrao je potrebnim obilježiti zasebnim znakom ili preuzeti postojeći znak za Kraljevinu Hrvatsku''. то је у основи исто оно што сам ја овде тврдио- шаховница је приписани грб који су измислили Хабзбурзи, кад су у своју титулу унели и угарске крунске земље па се указала потреба да своје претензије и хералдички (визуелно) искажу- како би на фасадама јавих зграда у Аустрији могли показати сво шаренило својих титула.

елем, сад се поставља и питање порекла грба Далмације, тим пре што га писци без икаквих доказа и ваљаног образложења тумаче и као грб Хрватске, покушавајући (прилично невешто) да премосте период од неколико векова кад Хрватска уопште није имала грб. наравно, то што они тврде је апсурд и фалсификат, јер Далмација је у то време потпуно одвојен и различит ентитет и означава приморске градове и острва око којих се Угарска отимала (и водила сталне ратове) са Венецијом. Хрватска се налази у залеђу Далмације (припада Угарској) и с њом нема никакве државноправне везе. то је очигледно и у титулама где се увек помињу и Хрватска и Далмација. дакле, одвојено. а два одвојена ентитета увек и обавезно подразумевају и два различита грба. занимљиво је да Мађарска као један правни ентитет има чак два грба (спојена на усправно подељеном штиту), али ми је непознато да два regnuma имају јединствен грб. према томе, неко је овде ухваћен у лажи

како год, порекло грба Далмације је наш следећи предмет исраживања

malo si kontradiktoran. čas govoriš da hrvatska nema veze sa dalmacijom, pa onda da se hrvatska nalazi u dalmatinskom zaleđu. šta mu ga dođe onda ovo "dalmatinsko zaleđe", južni karpati?

 

[Statler and Waldorf]

malo si kontradiktoran. čas govoriš da hrvatska nema veze sa dalmacijom, pa onda da se hrvatska nalazi u dalmatinskom zaleđu. šta mu ga dođe onda ovo "dalmatinsko zaleđe", južni karpati?

Хрватска и Далмација нису исте одреднице. Далмација је, у периоду о коме ми овде дискутујемо (12-16 век) означавала узани приобални појас са приморским градовима и острвима. имала је сасвим другачији историјски развој- настала је из византијске теме Далмација (која је остала под непосредном управом Цариграда, за разлику од залеђа где су се образовале склавиније- тј. Хрватска). касније долази у посед Млечана, затим Угара, мења господаре, али је увек била посебан regnum у односу на Хрватску (што се види и у титулама, где се увек одвојено наводе), а то је остала чак и у време Хабзбурга. зато је и она теза о грбу Далмације као уједно и грбу Хрватске обична бесмислица чињеница је да Хрватска пре Максимилијана I Хабзбуршког није имала никакав грб, тачније- била је под угарским грбом. постојали су само грбови хрватских феудалних породица, који су били угарска властела.

 

[Casino Royal]

Хрватска и Далмација нису исте одреднице. Далмација је, у периоду о коме ми овде дискутујемо (12-16 век) означавала узани приобални појас са приморским градовима и острвима. имала је сасвим другачији историјски развој- настала је из византијске теме Далмација (која је остала под непосредном управом Цариграда, за разлику од залеђа где су се образовале склавиније- тј. Хрватска). касније долази у посед Млечана, затим Угара, мења господаре, али је увек била посебан regnum у односу на Хрватску (што се види и у титулама, где се увек одвојено наводе), а то је остала чак и у време Хабзбурга. зато је и она теза о грбу Далмације као уједно и грбу Хрватске обична бесмислица чињеница је да Хрватска пре Максимилијана I Хабзбуршког није имала никакав грб, тачније- била је под угарским грбом. постојали су само грбови хрватских феудалних породица, који су били угарска властела.

Djelimično si u pravu, ali ipak previđaš par stvari. Hrvatska i Dalmacija nisu iste odrednice, ali su negdje od X/XI vijeka te dvije oblasti išle jedna uz drugu, tačnije bile su pod jednom krunom. Ista je stvar bila i sa Dioklitijom, a kasnije Srpskom zemljom koja je u svojoj tituli obuhvatala pojam Dalmacije. Ipak, dok se u Nemanjićkoj državi Dalmacija polako gubi i pretepa se sa Dioklitijom, Travunijom i Zahumljem u Pomorsku zemlju, Dalmacija ostaje cjelina sa Hrvatskom u titulama hrvatskih, a kasnije ugarskih, pa i venecijanskih vladara.

Evo jedne zanimljive stvari kod Konrada von Grunenberga - njemu je Šibenik u Dalmaciji, a grb Dalmacije je ovo - ruka sa nožem nadolje na crvenom štitu:

Dubrovnik mu je u Hrvatskoj, a grb Hrvatske su tri srebrne glave leoparda na crvenom polju:

Zanimljivo - Korčula mu je u Albaniji (šteta što nema grba):

Da nije greška evo i drugog rada Konrada fon Grunenberga - Wappenbuch, tu su grbovi Dalmacije i Hrvatske jedan do drugog:

http://daten.digitale-sammlungen.de/0003/bsb00034952/images/index.html?fip=193.174.98.30&id=00034952&seite=125

 

[Statler and Waldorf]

Djelimično si u pravu, ali ipak previđaš par stvari. Hrvatska i Dalmacija nisu iste odrednice, ali su negdje od X/XI vijeka te dvije oblasti išle jedna uz drugu, tačnije bile su pod jednom krunom. Ista je stvar bila i sa Dioklitijom, a kasnije Srpskom zemljom koja je u svojoj tituli obuhvatala pojam Dalmacije. Ipak, dok se u Nemanjićkoj državi Dalmacija polako gubi i pretepa se sa Dioklitijom, Travunijom i Zahumljem u Pomorsku zemlju, Dalmacija ostaje cjelina sa Hrvatskom u titulama hrvatskih, a kasnije ugarskih, pa i venecijanskih vladara.

а не. ја тачно знам шта говорим. Далмација је посебан политичко-правни ентитет (што се види и у свим титулама кроз цео средњи и нови век- све до пропасти Хабзбуршке Монархије), има сопствени историјски развитак (који је уско везан за Хрватску, али ипак посебан). корен те особености је византијска тема Далмација- различита од словенске Хрватске која је настала у њеном залеђу. то што су неко време биле под истом круном, не мења чињеницу да се ради о два различита (иако повезана) ентитета/regnuma.

Evo jedne zanimljive stvari kod Konrada von Grunenberga - njemu je Šibenik u Dalmaciji, a grb Dalmacije je ovo - ruka sa nožem nadolje na crvenom štitu:
http://digital.blb-karlsruhe.de/blbhs/image/view/7103?w=704

Dubrovnik mu je u Hrvatskoj, a grb Hrvatske su tri srebrne glave leoparda na crvenom polju:
http://digital.blb-karlsruhe.de/blbhs/image/view/7107?w=704

Zanimljivo - Korčula mu je u Albaniji (šteta što nema grba):
http://digital.blb-karlsruhe.de/blbhs/image/view/7106?w=704

Da nije greška evo i drugog rada Konrada fon Grunenberga - Wappenbuch, tu su grbovi Dalmacije i Hrvatske jedan do drugog:

http://daten.digitale-sammlungen.de/0003/bsb00034952/images/index.html?fip=193.174.98.30&id=00034952&seite=125

дело Conradа Grünenbergа је настало крајем 15. века (свега неколико година пре него су Хабзбурзи упослили шаховницу). очигледно је да он меша и земље и грбове, поред тога што користи и тај приписани са руком која држи бодеж. за нас његово дело нема нарочит значај јер се он очигледно није разумео у правно-политичке односе. ми смо грб већ датирали у време Лајоша I. једино се поставља питање да ли је он први увео грб или га је преузео и одакле.

 

[Casino Royal]

а не. ја тачно знам шта говорим. Далмација је посебан политичко-правни ентитет (што се види и у свим титулама кроз цео средњи и нови век- све до пропасти Хабзбуршке Монархије), има сопствени историјски развитак (који је уско везан за Хрватску, али ипак посебан). корен те особености је византијска тема Далмација- различита од словенске Хрватске која је настала у њеном залеђу. то што су неко време биле под истом круном, не мења чињеницу да се ради о два различита (иако повезана) ентитета/regnuma.

Nije sporno to što kažeš, ali kako je vrijeme odmicalo ta razlika između Dalmacije i Hrvatske se praktično više nije osjećala - ta zemlja je postala jedna cjelina sa dva imena, kao na primjer Bosna i Hercegovina - nije riječ o federaciji dvije oblasti. I u titulama Nemanjića do Dušanovog krunisanja za cara imamo drugi entitet uz Srpsku zemlju (Srbiju) - to je Pomorska zemlja (u XIII vijeku se nerijetko navode Dioklitija, Travunija, Zahumlje i Dalmacija). Međutim šta je ta titula za Pomorsku zemlju značila u praksi - nije značila ništa, u pitanju je bila jedna cjelina sa dva imena.