- Poruka
- 128.202
Samo nam srodna bol izmami suzu, i svako zapravo i plače zbog sebe.
-
- U trendu:
- Promocija kultnog SF romana Planeta...
- Po beogradskim ulicama postavljeni...
- Gde možeš da otputuješ za vikend ako...
- Zasto je Jokic mutav?
- Analni seks pitanje
- Има ли смисла вјеровати у Свето Писмо...
- Oštre poruke Bele kuće: Beograd da...
- roditelji su je krili jer je bila...
- Kako da žene pričaju sa muškarcima?
- 3 филма која бисте свима препоручили
Hajnrih Hajne
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.841
Ona se gasi
Zastor je pao.
Kraj je drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopao?
Po pljesku sudeći nije propao.
Priznanje zahvalnoga sveta ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nema, i žamora i svetla više nema.
Al kakav je to čudan zvuk odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smerom štakori šuškaju parterom, i vonja sve na staro ulje. Posljednja lampa već se gasi, ne može jadna sjati dulje, iako plamsati još kuša.
To svetlo beše moja duša.
Hajnrih Hajne
Zastor je pao.
Kraj je drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopao?
Po pljesku sudeći nije propao.
Priznanje zahvalnoga sveta ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nema, i žamora i svetla više nema.
Al kakav je to čudan zvuk odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smerom štakori šuškaju parterom, i vonja sve na staro ulje. Posljednja lampa već se gasi, ne može jadna sjati dulje, iako plamsati još kuša.
To svetlo beše moja duša.
Hajnrih Hajne
- Poruka
- 128.202
Danas, draga, reci meni
Danas, draga, reci meni:
nisi l’ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova?
Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo –
pesnik ne zna to da stvori.
Baziliske i vampire,
gadne akrepe i guje,
takve nemani iz bajke
žar pesnikov oblikuje.
Ali tebe, podlost tvoju,
lik što milim sjajem gori,
i taj lažljiv pogled smerni –
pesnik ne zna to da stvori.
Danas, draga, reci meni:
nisi l’ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova?
Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo –
pesnik ne zna to da stvori.
Baziliske i vampire,
gadne akrepe i guje,
takve nemani iz bajke
žar pesnikov oblikuje.
Ali tebe, podlost tvoju,
lik što milim sjajem gori,
i taj lažljiv pogled smerni –
pesnik ne zna to da stvori.
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.841
JEDNA SE ODRONI ZVEZDA
Jedna se odroni zvezda
sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
Što tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla
padaju hrpe cveta,
Vetri stižu i tim se
Igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom kruži
I peva, i pesma zvoni
Sve tiše, i pevac beli,
U grob vodeni roni.
Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
Zgasla je zvezda i s pesmom
Poton’o labud beo.
Hajnrih Hajne
Jedna se odroni zvezda
sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
Što tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla
padaju hrpe cveta,
Vetri stižu i tim se
Igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom kruži
I peva, i pesma zvoni
Sve tiše, i pevac beli,
U grob vodeni roni.
Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
Zgasla je zvezda i s pesmom
Poton’o labud beo.
Hajnrih Hajne
- Poruka
- 128.202
Kristijan Johan Hajnrih Hajne rodio se u bogatoj jevrejkoj trgovačko-bankarskoj porodici 13.decembra 1797.godine u Diseldorfu. Postoje izvesne nejasnoće oko datuma njegovog rođenja. I sam je svojom šalom tome doprineo, jer je govorio kako je on prvi čovek veka, rođen u novogodišnjoj noći 1800.godine. Već početak priče o njemu pokazuje nam da ćemo se sresti sa neobičnom osobom. Njegovo prvo ime bilo je Hari, ali ga je promenio sa prelaskom u protestantsku veru u Hajne (1825).
Iako se najpre oprobao u poslovima koje je radio i otac, ali kod veoma bogatog ujaka – usledio je neuspeh sa njegovim finansijskim transakcijama – stečaj firme i napuštanje poslovanja. Okrenuo se i posvetio poeziji koju piše od mladalačkih dana. Odlučio je da od pisanja živi što je bila smelost i retkost.
Studirao je od 1817.godine prava, filozofiju i književnost u Bonu, Getingenu i Berlinu, išao na predavanja kod Šlegela, Hegela i drugih. Diplomirao je na pravima 1825.godine.
U rodnom gradu bio je jak uticaj francuske književnosti koja ga je osvojila i oslobodila njegovu poetsku misao. Dominaciju Prusa teško je doživljavao.
1826.godine posetiće Englesku, a 1828.godine Italiju.
Kako je stalno bio u konfliktu sa Prusima, odlučuje se da napusti Nemačku. U “puritanskoj” atmosferi u kojoj je živeo osećao se sputan.
Odlazi nakon julske revolucije (1830) u Francusku – u Pariz (1831) u kojem će ostati do kraja života. Život u Parizu finansijski je pomagao rođak (Hajne ga je ucenjivao otkrivanjem porodičnih tajni).
Lepo je sećati se svog rodnog grada, govorio je, a pod tim mislio samo na svoj dom. Slobodarska atmosfera koja je vladala u Francuskoj odgovarala je njegom nemirnom, slobodarskom duhu, tu se osećao dobro i sa zadovolstvom se predstavljao u svim svojim protivrečnostima.
Sofija Hajne
Matilda Hajne
Spomenik u Parizu
“Ja sam Židov i hrišćanin; tragedija i komedija, Heraklit i Demokrit ujedno; ja sam Grk i Jevrejin; obožavatelj despotizma ovaploćenog Napoleonom i poklonik komunizma koji propoveda Prudon; ja sam Rimljanin i Tevton, ja sam životinja, đavo i bog.”
Na nesreću, već u vreme dolaska u Pariz počinje da oboleva od teške bolesti (sušenje kičme, atrofija mišića), tako da od 1848.godine ne može da napušta sobu da bi ubrzo bio prikovan za krevet. Tako nemoćan živeo je osam godina. Nemoćno telo već je bilo u grobu, a on je nastavio da peva u svom stilu punom duha, ironije, šale… Videti ga kako u punom jeku duša živi dok je telo nemoćno i bolno, sa tek blago stisnutim zubima zbog bolova, izgledalo je uzvišeno – rekao je G.Brandes.
Umro je 17. februara1856.godine. Sahranjen je na Monmartru. Po njegovoj želji na kovčeg je stavljen mač. Znatno ranije, on peva: Ja sam mač, ja sam plamen …
Život su mu obeležile dve nesrećne ljubavi prema rođakama (najpre Amalie Haine, a potom njena sestra Theresa) što će uticati i na njegovu poeziju kroz prisustvo liričnosti. Oženiće se 1834.godine francuskinjom Eugenie Mitrat.
Prve stihove piše oko 20-e godine, ljubavni su i objavljuje ih u časopisu.
1826. objaviće “Slike sa putovanja” koje su učinile da se za njegovo ime zna, 1927.godine obljavljuje zbirku “Knjiga pesama”, 1835.godine studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, 1836.godine objaviće, nakon puta u italiju, “Firentinske noći”, 1844.godine “Nemačka, zimska bajaka”, 1851.godine zbirku “Romancero”, a 1854.god. “Razne spise”. Objavio je i zbirku “Lirski intermeco”, satirično – epsku pesmu “Ata Trol”, pripovetke, eseje…
U Parizu radi i kao novinar pišući za francuske i nemačke novine.
Poezija Hajnriha Hajnea pobunila se protiv klasicizma, nametanja antičke metrike… zalagao se za slobodan stih i slobodnu poetsku reč. Pisao je pesme po formi bliske narodnoj poeziji, ali u njima iskazuje nov senzibilitet. Tako se dobija utisak lakoće u stvaranju, ali i pevnost stihova. Veliki broj njegovih pesama poslužiče kao motiv muzičkom stvaralaštvu ( Šubert, Mendelson, Krojcer, Šuman…inspirisao je oko tri hiljade kompozicija).
Hajne kaže da se sa njim završava stara nemačka lirika i stvara nova škola lirskog pevanja; nove forme I načini stvaranja su nužni, a dok se ne formiraju nove forme, valja pisati iz sopstvene individualnosti, koristiti lični izraz i iz te oslobođenosti iskazati svoju čežnju za životom koja vidi i svoje životne uslove.
Hajne je preteča moderne poezije. U njegovim pesmama prisutan je romantizam ali i realizam, kao i ironija.
Njegova poezija obiluje ironijom, ali i šaljivošću, u njima je i nove revolucionarnosti koja će koketirati sa Marksom i njegovom revolucionarnom teorijom. Njegova ličnost je nedosledna i tu nedoslednost preneo je u svoju pesmu. U njegovim pesmama prisutan je i jad i vera, prkos i poraženost , čas je u revolucionarnom zanosu, čas ga napušta. Nedoslednost je značjnija tj. bolnija u ličnom životu gde biva spreman na neočekivane komromise zarad upošljavanja ili nekih drugih razloga (npr. ponudio je kralju Ludvigu da će se zarad dobijanja profesorskog mesta odreći svoje buntovne prošlosti …). Prepun je podvojenosti i rastrzanosti, spreman i na dobro i na loše… Poezija ne trpi zbog njegove ličnosti, pesma je uvek zaokružena, lepa celina i nije bitno ako u nekoj drugoj pesmi zastupa neku drugu ideju koje su u “konfliktu”. I jedna pesma trpi u sebi uzlet i pad osećanja ili ushićenje i podsmeh ushićenju… Jedna pesma – jedna vrednost, druga pesma druga… Ipak, sve pesme povezuje prisustvo bola.
Hajne je čitan i voljen pesnik do današnjih dana. I cenjen je i kritikovan: Bloku je nedoslednost u ličnom životu odvratna, zamera mu ironiju u revolucionarnim pesmama kao što je pesma “Tkači”, ali smatra ga ipak vrednim pesnikom u ostalom staralaštvu, njegovi zemljaci starog kova ga ne cene, ali Balzak ga ceni, Tolstoj ga voli, Niče smatra vrhunskim liričarem, Marks je podržavao pesnike okupljene u literarnom udruženju “Mlada Nemačka” gde je i Hajne, koji su putem tribina i časopisa širili revolucionarne ideje: borba za demokratiju, republiku (Hajne je bio u kontaktu sa Marksom, ali je docnije došlo do rastanka)…
Pesniku se može štošta prigovarati, ali ako njegova pesma dolazi do čitalaca i u njegovo vreme i mnogo vremena posle – moramo zaključiti: Hajnrij Hajne je veliki pesnik.
Zanimljivo je da su o Hajneu držana predavanja u Americi za vreme njegovog života, a još je zanimljivije da je prva evropska pesma prevedena na japanski jezik bila Hajneova.
Uticao je na čitave generacije evropskih pesnika.
U našoj sredini prvi prepevi javljaju se nakon njegove smrti (pesnik kratka života Damjan Pavlović objavio je prevod dve pesme u časopisu “Danica” – Novi Sad 1861.god.) i odmah su odjeknule; prevodiće ga mnogi naši poznati pesnici poput Zmaja, Ujevića, Šantića, Nazora…
Iako pesme žive svoj život nezavisno od biografskih podataka i reči kritike, one su sastavni deo pesnikove biografije te bi bilo neprimereno priču o pesniku završiti bez barem neke njegove pesme.
Mariji
Smrt ide. – Sad bih priznat htio
Što dosad nije nikad smio
Moj ponos reć: oh, za te, za te
Mog srca kucaj sveđ je bio!
Lijes čeka. – Gdje se mirno spi,
U jaz ću sići vječne tame.
Al’ ti ćeš tad, oh, baš ćeš ti
Svoj dići plač i mislit na me.
I lamati ćeš ruke svoje.
Al’ strpi! – Kob je ljudska to.
Sve dobro, snažno, i sve što je
Lijepo … mora svršit zlo.
Pesme su mi otrovane
Pesme su mi otrovane –
Zar bi moglo drugče biti?
Ti si ljuti otrov znala
U cvetnu mi mladost liti.
Pesme su mi otrovane –
Zar bi moglo drugče biti?
U srcu mi mnogo zmija,
Među njima, draga, i ti.
Kad čujem pesmicu
Kad čujem pesmicu što je
najdraža pevala pre,
bol divlji nadre da moje
grudi raznese sve.
Mračna me čežnja ponese
šumi do vrha tad:
tu suza mlaz odnese
moj pregolemi jad.
Danas draga reci meni
Danas, draga, reci meni:
nisi l’ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova.
Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo –
pesnik ne zna to da stvori.
….
i taj lažljiv pogled smerni –
pesnik ne zna to da stvori.
Ti si k’o cvet
Ti si k’o cvet: i ljupka,
i lepa, i prečista sva.
Gledam te, a srce mi trne;
i dođe mi da zasuzim ja.
I dođe mi da ruke svoje
složim svrh temena tvog
i molim da prečistom, lepom,
i ljupkom te sačuva bog.
Možda biste se radije prisetili stihova “Lorelaja”gde čarobnica ili privlačna sirena ubija pevanjem, možda “Azre”… onih Azra koji umiru kad ljube…
Možda vas zovu “ Šleski tkalci”:
…
Nek proklet kralj je, taj kralj bogataša,
Nije ga smekšala nevolja naša,
On iz nas iscedi poslednji groš,
Ko pse nas strijelja, pa šta hoće još?
Mi tkamo, mi tkamo!
Nek padne na lažnu domovinu kletva,
Jer jad i sramota joj jedina žetva,
Gdje rano je poništen svaki cvijet,
Gde gnjilež i trulež opaja taj svet.
Mi tkamo, mi tkamo!
…
U sukno utkivamo kletvu i znoj.
Mi tkamo, mi tkamo!
Slavica Štulić
Iako se najpre oprobao u poslovima koje je radio i otac, ali kod veoma bogatog ujaka – usledio je neuspeh sa njegovim finansijskim transakcijama – stečaj firme i napuštanje poslovanja. Okrenuo se i posvetio poeziji koju piše od mladalačkih dana. Odlučio je da od pisanja živi što je bila smelost i retkost.
Studirao je od 1817.godine prava, filozofiju i književnost u Bonu, Getingenu i Berlinu, išao na predavanja kod Šlegela, Hegela i drugih. Diplomirao je na pravima 1825.godine.
U rodnom gradu bio je jak uticaj francuske književnosti koja ga je osvojila i oslobodila njegovu poetsku misao. Dominaciju Prusa teško je doživljavao.
1826.godine posetiće Englesku, a 1828.godine Italiju.
Kako je stalno bio u konfliktu sa Prusima, odlučuje se da napusti Nemačku. U “puritanskoj” atmosferi u kojoj je živeo osećao se sputan.
Odlazi nakon julske revolucije (1830) u Francusku – u Pariz (1831) u kojem će ostati do kraja života. Život u Parizu finansijski je pomagao rođak (Hajne ga je ucenjivao otkrivanjem porodičnih tajni).
Lepo je sećati se svog rodnog grada, govorio je, a pod tim mislio samo na svoj dom. Slobodarska atmosfera koja je vladala u Francuskoj odgovarala je njegom nemirnom, slobodarskom duhu, tu se osećao dobro i sa zadovolstvom se predstavljao u svim svojim protivrečnostima.
Sofija HajneMatilda HajneSpomenik u Parizu“Ja sam Židov i hrišćanin; tragedija i komedija, Heraklit i Demokrit ujedno; ja sam Grk i Jevrejin; obožavatelj despotizma ovaploćenog Napoleonom i poklonik komunizma koji propoveda Prudon; ja sam Rimljanin i Tevton, ja sam životinja, đavo i bog.”
Na nesreću, već u vreme dolaska u Pariz počinje da oboleva od teške bolesti (sušenje kičme, atrofija mišića), tako da od 1848.godine ne može da napušta sobu da bi ubrzo bio prikovan za krevet. Tako nemoćan živeo je osam godina. Nemoćno telo već je bilo u grobu, a on je nastavio da peva u svom stilu punom duha, ironije, šale… Videti ga kako u punom jeku duša živi dok je telo nemoćno i bolno, sa tek blago stisnutim zubima zbog bolova, izgledalo je uzvišeno – rekao je G.Brandes.
Umro je 17. februara1856.godine. Sahranjen je na Monmartru. Po njegovoj želji na kovčeg je stavljen mač. Znatno ranije, on peva: Ja sam mač, ja sam plamen …
Život su mu obeležile dve nesrećne ljubavi prema rođakama (najpre Amalie Haine, a potom njena sestra Theresa) što će uticati i na njegovu poeziju kroz prisustvo liričnosti. Oženiće se 1834.godine francuskinjom Eugenie Mitrat.
Prve stihove piše oko 20-e godine, ljubavni su i objavljuje ih u časopisu.
1826. objaviće “Slike sa putovanja” koje su učinile da se za njegovo ime zna, 1927.godine obljavljuje zbirku “Knjiga pesama”, 1835.godine studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, 1836.godine objaviće, nakon puta u italiju, “Firentinske noći”, 1844.godine “Nemačka, zimska bajaka”, 1851.godine zbirku “Romancero”, a 1854.god. “Razne spise”. Objavio je i zbirku “Lirski intermeco”, satirično – epsku pesmu “Ata Trol”, pripovetke, eseje…
U Parizu radi i kao novinar pišući za francuske i nemačke novine.
Poezija Hajnriha Hajnea pobunila se protiv klasicizma, nametanja antičke metrike… zalagao se za slobodan stih i slobodnu poetsku reč. Pisao je pesme po formi bliske narodnoj poeziji, ali u njima iskazuje nov senzibilitet. Tako se dobija utisak lakoće u stvaranju, ali i pevnost stihova. Veliki broj njegovih pesama poslužiče kao motiv muzičkom stvaralaštvu ( Šubert, Mendelson, Krojcer, Šuman…inspirisao je oko tri hiljade kompozicija).
Hajne kaže da se sa njim završava stara nemačka lirika i stvara nova škola lirskog pevanja; nove forme I načini stvaranja su nužni, a dok se ne formiraju nove forme, valja pisati iz sopstvene individualnosti, koristiti lični izraz i iz te oslobođenosti iskazati svoju čežnju za životom koja vidi i svoje životne uslove.
Hajne je preteča moderne poezije. U njegovim pesmama prisutan je romantizam ali i realizam, kao i ironija.
Njegova poezija obiluje ironijom, ali i šaljivošću, u njima je i nove revolucionarnosti koja će koketirati sa Marksom i njegovom revolucionarnom teorijom. Njegova ličnost je nedosledna i tu nedoslednost preneo je u svoju pesmu. U njegovim pesmama prisutan je i jad i vera, prkos i poraženost , čas je u revolucionarnom zanosu, čas ga napušta. Nedoslednost je značjnija tj. bolnija u ličnom životu gde biva spreman na neočekivane komromise zarad upošljavanja ili nekih drugih razloga (npr. ponudio je kralju Ludvigu da će se zarad dobijanja profesorskog mesta odreći svoje buntovne prošlosti …). Prepun je podvojenosti i rastrzanosti, spreman i na dobro i na loše… Poezija ne trpi zbog njegove ličnosti, pesma je uvek zaokružena, lepa celina i nije bitno ako u nekoj drugoj pesmi zastupa neku drugu ideju koje su u “konfliktu”. I jedna pesma trpi u sebi uzlet i pad osećanja ili ushićenje i podsmeh ushićenju… Jedna pesma – jedna vrednost, druga pesma druga… Ipak, sve pesme povezuje prisustvo bola.
Hajne je čitan i voljen pesnik do današnjih dana. I cenjen je i kritikovan: Bloku je nedoslednost u ličnom životu odvratna, zamera mu ironiju u revolucionarnim pesmama kao što je pesma “Tkači”, ali smatra ga ipak vrednim pesnikom u ostalom staralaštvu, njegovi zemljaci starog kova ga ne cene, ali Balzak ga ceni, Tolstoj ga voli, Niče smatra vrhunskim liričarem, Marks je podržavao pesnike okupljene u literarnom udruženju “Mlada Nemačka” gde je i Hajne, koji su putem tribina i časopisa širili revolucionarne ideje: borba za demokratiju, republiku (Hajne je bio u kontaktu sa Marksom, ali je docnije došlo do rastanka)…
Pesniku se može štošta prigovarati, ali ako njegova pesma dolazi do čitalaca i u njegovo vreme i mnogo vremena posle – moramo zaključiti: Hajnrij Hajne je veliki pesnik.
Zanimljivo je da su o Hajneu držana predavanja u Americi za vreme njegovog života, a još je zanimljivije da je prva evropska pesma prevedena na japanski jezik bila Hajneova.
Uticao je na čitave generacije evropskih pesnika.
U našoj sredini prvi prepevi javljaju se nakon njegove smrti (pesnik kratka života Damjan Pavlović objavio je prevod dve pesme u časopisu “Danica” – Novi Sad 1861.god.) i odmah su odjeknule; prevodiće ga mnogi naši poznati pesnici poput Zmaja, Ujevića, Šantića, Nazora…
Iako pesme žive svoj život nezavisno od biografskih podataka i reči kritike, one su sastavni deo pesnikove biografije te bi bilo neprimereno priču o pesniku završiti bez barem neke njegove pesme.
Mariji
Smrt ide. – Sad bih priznat htio
Što dosad nije nikad smio
Moj ponos reć: oh, za te, za te
Mog srca kucaj sveđ je bio!
Lijes čeka. – Gdje se mirno spi,
U jaz ću sići vječne tame.
Al’ ti ćeš tad, oh, baš ćeš ti
Svoj dići plač i mislit na me.
I lamati ćeš ruke svoje.
Al’ strpi! – Kob je ljudska to.
Sve dobro, snažno, i sve što je
Lijepo … mora svršit zlo.
Pesme su mi otrovane
Pesme su mi otrovane –
Zar bi moglo drugče biti?
Ti si ljuti otrov znala
U cvetnu mi mladost liti.
Pesme su mi otrovane –
Zar bi moglo drugče biti?
U srcu mi mnogo zmija,
Među njima, draga, i ti.
Kad čujem pesmicu
Kad čujem pesmicu što je
najdraža pevala pre,
bol divlji nadre da moje
grudi raznese sve.
Mračna me čežnja ponese
šumi do vrha tad:
tu suza mlaz odnese
moj pregolemi jad.
Danas draga reci meni
Danas, draga, reci meni:
nisi l’ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova.
Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo –
pesnik ne zna to da stvori.
….
i taj lažljiv pogled smerni –
pesnik ne zna to da stvori.
Ti si k’o cvet
Ti si k’o cvet: i ljupka,
i lepa, i prečista sva.
Gledam te, a srce mi trne;
i dođe mi da zasuzim ja.
I dođe mi da ruke svoje
složim svrh temena tvog
i molim da prečistom, lepom,
i ljupkom te sačuva bog.
Možda biste se radije prisetili stihova “Lorelaja”gde čarobnica ili privlačna sirena ubija pevanjem, možda “Azre”… onih Azra koji umiru kad ljube…
Možda vas zovu “ Šleski tkalci”:
…
Nek proklet kralj je, taj kralj bogataša,
Nije ga smekšala nevolja naša,
On iz nas iscedi poslednji groš,
Ko pse nas strijelja, pa šta hoće još?
Mi tkamo, mi tkamo!
Nek padne na lažnu domovinu kletva,
Jer jad i sramota joj jedina žetva,
Gdje rano je poništen svaki cvijet,
Gde gnjilež i trulež opaja taj svet.
Mi tkamo, mi tkamo!
…
U sukno utkivamo kletvu i znoj.
Mi tkamo, mi tkamo!
Slavica Štulić
PetarSamotnjak
Starosedelac
- Poruka
- 177.841
Tamo gde se spaljuju knjige, spaljivaće se i ljudi.
Hajnrih Hajne
Hajnrih Hajne
- Poruka
- 128.202
Kad žena te izda
Kad žena te izda, ti na drugu tad
Uparavi pogled svoj smjeli.
Al’ bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i -seli!
I jezero modro ćeš naći. Ko krug
Vrbici tu turobni stoje.
Pa isplči ondje sav sitni svoj vaj
I sićušne bolove svoje.
I dok ćeš na strme se bregove pet,
Daščući gazit ćeš sporo.
Al kada se popneš na kameni vrh,
Nad tobom kreštat će oro.
Sam bit ćeš oro, preporođen sav
Na onoj planinskoj klisi;
I doznat ćeš kako na tom našem dnu
Izgubio mnogo baš nisi.
Kad žena te izda, ti na drugu tad
Uparavi pogled svoj smjeli.
Al’ bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i -seli!
I jezero modro ćeš naći. Ko krug
Vrbici tu turobni stoje.
Pa isplči ondje sav sitni svoj vaj
I sićušne bolove svoje.
I dok ćeš na strme se bregove pet,
Daščući gazit ćeš sporo.
Al kada se popneš na kameni vrh,
Nad tobom kreštat će oro.
Sam bit ćeš oro, preporođen sav
Na onoj planinskoj klisi;
I doznat ćeš kako na tom našem dnu
Izgubio mnogo baš nisi.
- Poruka
- 95.569
Azra
Kraj tanana šedrvana
Gde žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
sultanova ćerka mila.
Svako veče jedno momče
dolazilo tu da šeta,
Kako vreme prolazilo;
Sve je bleđe, bleđe bilo.
Pitala ga jednog dana
Sultanova kćerka mila:
" Kazuj, robe, odakle si,
iz plemena kojega si? "
" Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra.
Što za ljubav glavu gube
i umiru kada ljube. "
H.Hajne
- Poruka
- 128.202
Serafina
Jedara crnih plovi moj brod
Morem što divlja i buči.
Zna obijest tvoja moj jad i moju bol,
Al’ ipak me vrijeđa i muči.
A nevjernost tvoja ko’ vjetar je taj:
Sad svud, sad onuda huči.
Jedara crnih plovi moj brod
Morem, što divlja i buči.
Jedara crnih plovi moj brod
Morem što divlja i buči.
Zna obijest tvoja moj jad i moju bol,
Al’ ipak me vrijeđa i muči.
A nevjernost tvoja ko’ vjetar je taj:
Sad svud, sad onuda huči.
Jedara crnih plovi moj brod
Morem, što divlja i buči.
- Poruka
- 128.202
Imam najmiroljubivije nazore. Moje su želje: skromna koliba, krov od slame, ali velik krevet, dobro jelo, mlijeko i maslac, vrlo svjež, pred prozorom cvijeće,
pred vratima nekoliko lijepih stabala i, ako me dragi Bog želi sasvim usrećiti, omogućit će mi da doživim tu radost da na tim stablima bude obješeno šest-sedam mojih neprijatelja.
Hajnirih Hajne - Misli i ideje
pred vratima nekoliko lijepih stabala i, ako me dragi Bog želi sasvim usrećiti, omogućit će mi da doživim tu radost da na tim stablima bude obješeno šest-sedam mojih neprijatelja.
Hajnirih Hajne - Misli i ideje
- Poruka
- 95.569
Kraj tanana šadrvana je sevdalinka koja je nastala prevođenjem pesme „Azra“ (nem. Der Asra) koju je napisao Hajnrih Hajne. Autor prevoda ove pesme je Aleksa Šantić. Aleksa Šantić je preveo ovu pesmu 1923. godine i objavio u svojoj knjizi prevoda pesama Hajnriha Hajnea pod nazivom „Iz Hajneove lirike“. Pesmu Azra su prevodili pored Šantića i Vladimir Nazor, Dobriša Cesarić i Safvet-beg Bašagić.
Postoji stara legenda o tome da u Jemenu postoji staro pleme koje se zove Azra (devica). Ukoliko mladićima iz tog plemena nije dozvoljeno ili nije moguće da ostvare svoju ljubav prema voljenoj, oni odlaze u pustinju ili u rat da bi što pre umrli zaljubljeni jer ne žele da žive bez ljubavi. Ova legenda je ostavila snažan utisak na Hajnriha Hajnea i inspirisala ga da napiše pesmu Azra. Na arapskom poluostrvu postoji provincija Asir, na jugozapadu Saudijske Arabije a naziv ove provincije znači nedostižni.
Pesmu Kraj tanana šadrvana su pevali mnogobrojni pevači i pevačice kako narodnih pesama tako i ostalih muzičkih žanrova. Među najpoznatijima su Himzo Polovina, Jadranka Stojaković, Beba Selimović, Hanka Paldum, Branimir Džoni Štulić, Zaim Imamović, Zvonko Bogdan, Saša Lošić Loša i mnogi drugi. Po nazivu ove Hajneove pesme je Branimir Džoni Štulić nazvao rokenrol muzički sastav Azra koji je predvodio. Prevod koji se koristi u pevanju je delo Safvet-beg Bašagića.
Kraj tanana šadrvana, gdje žubori voda živa
šetala se svakog dana sultanova kćerka mila.
Svakog dana jedno ropče, stajalo kraj šadrvana.
Kako vrijeme prolazilo, sve je blijeđe, blijeđe bilo.
Jednog dana zapita ga sultanova kćerka draga:
„Kazuj, robe, odakle si, iz plemena kojega si?“
„Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra
što za ljubav život gube, i umiru kada ljube!“
(Prevod: Aleksa Šantić)
Der Asra
Täglich ging die wunderschöne
Sultantochter auf und nieder
um die Abendzeit am Springbrunn,
wo die weißen Wasser plätschern.
Täglich stand der junge Sklave
um die Abendzeit am Springbrunn,
wo die weißen Wasser plätschern,
täglich ward er bleich und bleicher.
Eines Abends trat die Fürstin
auf ihn zu mit raschen Worten:
»Deinen Namen will ich wissen,
deine Heimath, deine Sippschaft.«
Und der Sklave sprach: »Ich heiße Mahomet
und bin aus Yemen,
und mein Stamm sind jene Asra,
welche sterben, wenn sie lieben.
Azra
Kraj tanana šedrvana
Gde žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.
Svako veče jedno momče
dolazilo tu da šeta,
Kako vreme prolazilo;
Sve je bleđe, bleđe bilo.
Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
“Kazuj robe, odakle si,
iz plemena kojega si?”
“Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
Što za ljubav život gube
I umiru kada ljube.”
Postoji stara legenda o tome da u Jemenu postoji staro pleme koje se zove Azra (devica). Ukoliko mladićima iz tog plemena nije dozvoljeno ili nije moguće da ostvare svoju ljubav prema voljenoj, oni odlaze u pustinju ili u rat da bi što pre umrli zaljubljeni jer ne žele da žive bez ljubavi. Ova legenda je ostavila snažan utisak na Hajnriha Hajnea i inspirisala ga da napiše pesmu Azra. Na arapskom poluostrvu postoji provincija Asir, na jugozapadu Saudijske Arabije a naziv ove provincije znači nedostižni.
Pesmu Kraj tanana šadrvana su pevali mnogobrojni pevači i pevačice kako narodnih pesama tako i ostalih muzičkih žanrova. Među najpoznatijima su Himzo Polovina, Jadranka Stojaković, Beba Selimović, Hanka Paldum, Branimir Džoni Štulić, Zaim Imamović, Zvonko Bogdan, Saša Lošić Loša i mnogi drugi. Po nazivu ove Hajneove pesme je Branimir Džoni Štulić nazvao rokenrol muzički sastav Azra koji je predvodio. Prevod koji se koristi u pevanju je delo Safvet-beg Bašagića.
Kraj tanana šadrvana, gdje žubori voda živa
šetala se svakog dana sultanova kćerka mila.
Svakog dana jedno ropče, stajalo kraj šadrvana.
Kako vrijeme prolazilo, sve je blijeđe, blijeđe bilo.
Jednog dana zapita ga sultanova kćerka draga:
„Kazuj, robe, odakle si, iz plemena kojega si?“
„Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra
što za ljubav život gube, i umiru kada ljube!“
(Prevod: Aleksa Šantić)
Der Asra
Täglich ging die wunderschöne
Sultantochter auf und nieder
um die Abendzeit am Springbrunn,
wo die weißen Wasser plätschern.
Täglich stand der junge Sklave
um die Abendzeit am Springbrunn,
wo die weißen Wasser plätschern,
täglich ward er bleich und bleicher.
Eines Abends trat die Fürstin
auf ihn zu mit raschen Worten:
»Deinen Namen will ich wissen,
deine Heimath, deine Sippschaft.«
Und der Sklave sprach: »Ich heiße Mahomet
und bin aus Yemen,
und mein Stamm sind jene Asra,
welche sterben, wenn sie lieben.
Azra
Kraj tanana šedrvana
Gde žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.
Svako veče jedno momče
dolazilo tu da šeta,
Kako vreme prolazilo;
Sve je bleđe, bleđe bilo.
Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
“Kazuj robe, odakle si,
iz plemena kojega si?”
“Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
Što za ljubav život gube
I umiru kada ljube.”
- Poruka
- 128.202
HAJNEOVA NEDOSTIŽNA LEPOTA PEVANJA…
Jedan od najvećih nemačkih liričara XIX veka i drugi pesnik po umetničkoj snazi i vrednosti, kažu, bio je, niko drugi nego Hajnrih Hajne, koji poživeo 59 godina (1797-1865). Ovaj čovek i pesnik imao je odviše napredne poglede ne samo za ono, već i ovo doba!… Još za života dela su mu zabranjivana širom Nemačke, a pošto beše jevrejskog porekla, ta zabrana i veto posebno su oživljene i vaskrsle u sumorno vreme nacizma, Hitlera i terora fašizma!…
Hajne beše osećajan, duhovit, smeo, borben i još jedan pesnik koji će ovekovečiti u svojim stihovim svetski sveopšti bol!… Hajne je, naime, raskinuo sa romatičarima i kod nas kažu da je ovo najprevođeniji strani pesnik… Pisao je o proleterima, o revoluciji i zato je proganjan, a pesme iz tih razloga su mu branjene i nisu davane na štampu!…
Od najvažnijih dela, pomenimo tek ova: “Knjiga pesama” iz 1827 (čuveni “Lirski intermeco”), “Nemačka, jedna zimska bajka” 1844… Napisaće i političku satiru od 1841-46 pod nazivom “Ata Trol”, kao i putopis “Slike s putovanja” 1826-31…
Poslušajmo Hajneove dve pesmu “Lorelaj” i “Suton”, a koje je peveo i prepevao naš Aleksa Šantić…
U pesmi “Lorelaj”, Hajne peva: “Ja ne znam otkud ta seta i tuga skoli mi duh; sve mislim na drevnu bajku… Mirno protiče Rajna i pada prohladni mrak; još samo vrh brega obasjava večernjeg Sunca zrak. Najlepša devica sedi tu gore… zlaćanu kosu češlja… njen zvonki se razleže poj; siline čudesne ima u melodiji toj. Momka u malenom čamcu bol skoli divalj i lud; on samo još uvis gleda, ne motri na vir i na sprud. Slutim da momka i čamac proguta vrtlog taj: a to je sve pevanjem svojim učinila Lorelaj”…
Hajne počinje pesmu u tužnom patosu i raspoloženju, pevajući rimovanim i vezanim stihovi: “mrak-zrak”, “poj-toj”, itd… Svaki čovek u nešto veruje, a pesnik ne veruje više čak ni u mit. Lorelaj je okomita stena na desnoj obali Rajne, o kojoj staro-germansko predanje veli da je tu živela čarbnica po imenu Lorelaj, a koja je svojom pesmom mamila mornare i sve odiseje sveta, te im razbijala brodove o kamene sprudove. Ovaj mit i legedna poslužili su Hajneu da napiše pesmu. Ovaj književni motiv obradili su mnogi umetnici, te tako naš Vojislav Ilić Mlađi piše pesmu “Lora Laj”…
U elegičnoj pesmi “Suton”, osamljen pesnik, posmatra zalazak Sunca, na morskoj obali, te se tada bude mnoge asocijacije na detinjstvo, a evo šta još može da se nazre iz Hajneove tanane sadržine pesme, a što je ravno naziranju samog lika pesnika iz svakog stiha: “Na suroj obali mora ja sam zamišljen i osamljen sedeo, sunce je… rasipalo vatreno rujne pruge po vodi, a beli, daleki vali penili su se… šumorili su sve bliže… jedan čudesan žamor, šapat i fijuk, huk i mrmljanje, uzdah i smeh, a katkad i tihi uz kolevku poj. – Beše mi kao da čujem zamrle priče, prastare mile bajke što sam ih negde kao dete od dece susedne slušao, kad bi u letnje večeri na pragu kutnjih vrata u tihom pričanju čučali, malenih, pažljivih srca i radoznalih mudrih očiju; dok su odrasle cure… sedele spram nas… smejale se u beloj i mekoj mesečini”…
Vesna V. Lalović
Jedan od najvećih nemačkih liričara XIX veka i drugi pesnik po umetničkoj snazi i vrednosti, kažu, bio je, niko drugi nego Hajnrih Hajne, koji poživeo 59 godina (1797-1865). Ovaj čovek i pesnik imao je odviše napredne poglede ne samo za ono, već i ovo doba!… Još za života dela su mu zabranjivana širom Nemačke, a pošto beše jevrejskog porekla, ta zabrana i veto posebno su oživljene i vaskrsle u sumorno vreme nacizma, Hitlera i terora fašizma!…
Hajne beše osećajan, duhovit, smeo, borben i još jedan pesnik koji će ovekovečiti u svojim stihovim svetski sveopšti bol!… Hajne je, naime, raskinuo sa romatičarima i kod nas kažu da je ovo najprevođeniji strani pesnik… Pisao je o proleterima, o revoluciji i zato je proganjan, a pesme iz tih razloga su mu branjene i nisu davane na štampu!…
Od najvažnijih dela, pomenimo tek ova: “Knjiga pesama” iz 1827 (čuveni “Lirski intermeco”), “Nemačka, jedna zimska bajka” 1844… Napisaće i političku satiru od 1841-46 pod nazivom “Ata Trol”, kao i putopis “Slike s putovanja” 1826-31…
Poslušajmo Hajneove dve pesmu “Lorelaj” i “Suton”, a koje je peveo i prepevao naš Aleksa Šantić…
U pesmi “Lorelaj”, Hajne peva: “Ja ne znam otkud ta seta i tuga skoli mi duh; sve mislim na drevnu bajku… Mirno protiče Rajna i pada prohladni mrak; još samo vrh brega obasjava večernjeg Sunca zrak. Najlepša devica sedi tu gore… zlaćanu kosu češlja… njen zvonki se razleže poj; siline čudesne ima u melodiji toj. Momka u malenom čamcu bol skoli divalj i lud; on samo još uvis gleda, ne motri na vir i na sprud. Slutim da momka i čamac proguta vrtlog taj: a to je sve pevanjem svojim učinila Lorelaj”…
Hajne počinje pesmu u tužnom patosu i raspoloženju, pevajući rimovanim i vezanim stihovi: “mrak-zrak”, “poj-toj”, itd… Svaki čovek u nešto veruje, a pesnik ne veruje više čak ni u mit. Lorelaj je okomita stena na desnoj obali Rajne, o kojoj staro-germansko predanje veli da je tu živela čarbnica po imenu Lorelaj, a koja je svojom pesmom mamila mornare i sve odiseje sveta, te im razbijala brodove o kamene sprudove. Ovaj mit i legedna poslužili su Hajneu da napiše pesmu. Ovaj književni motiv obradili su mnogi umetnici, te tako naš Vojislav Ilić Mlađi piše pesmu “Lora Laj”…
U elegičnoj pesmi “Suton”, osamljen pesnik, posmatra zalazak Sunca, na morskoj obali, te se tada bude mnoge asocijacije na detinjstvo, a evo šta još može da se nazre iz Hajneove tanane sadržine pesme, a što je ravno naziranju samog lika pesnika iz svakog stiha: “Na suroj obali mora ja sam zamišljen i osamljen sedeo, sunce je… rasipalo vatreno rujne pruge po vodi, a beli, daleki vali penili su se… šumorili su sve bliže… jedan čudesan žamor, šapat i fijuk, huk i mrmljanje, uzdah i smeh, a katkad i tihi uz kolevku poj. – Beše mi kao da čujem zamrle priče, prastare mile bajke što sam ih negde kao dete od dece susedne slušao, kad bi u letnje večeri na pragu kutnjih vrata u tihom pričanju čučali, malenih, pažljivih srca i radoznalih mudrih očiju; dok su odrasle cure… sedele spram nas… smejale se u beloj i mekoj mesečini”…
Vesna V. Lalović
Antigon@
Elita
- Poruka
- 16.013
I dok je bio živ, na njegovo delo se u Nemačkoj nije gledalo sa blagonaklonošću.
Antigon@
Elita
- Poruka
- 16.013
ШЛЕСКИ ТКАЧИ - Хајнрих Хајне
Без сузе у оку, тмурну од беде
Крај ткачког стана шкргучућ седе.
Немачка, одар ткамо ти ми,
У њ уткивамо клетве три -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
Клетва за бога ком молитве сласмо
Кад смо се мрзли, кад гладовасмо,
Узаман нада, не стиже спас,
Спрдо се с нама, за нос вуко нас -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
Клетву за краља, краља богаташа
Кога не гану невоља наша,
Што из нас исцеди последњи грош
И као псе нас стреља још -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
Клетву за лажну отаџбину
Што рађа само стид и тмину,
Где рано свене сваки цвет,
Где трулеж храни црва свет -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
И чунак лети, пршти ткачки стан,
Ми вредно ткамо ноћ и дан -
Стара Немачка, одар ти ткамо ми,
У њ уткивамо клетве три -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
Без сузе у оку, тмурну од беде
Крај ткачког стана шкргучућ седе.
Немачка, одар ткамо ти ми,
У њ уткивамо клетве три -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
Клетва за бога ком молитве сласмо
Кад смо се мрзли, кад гладовасмо,
Узаман нада, не стиже спас,
Спрдо се с нама, за нос вуко нас -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
Клетву за краља, краља богаташа
Кога не гану невоља наша,
Што из нас исцеди последњи грош
И као псе нас стреља још -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
Клетву за лажну отаџбину
Што рађа само стид и тмину,
Где рано свене сваки цвет,
Где трулеж храни црва свет -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
И чунак лети, пршти ткачки стан,
Ми вредно ткамо ноћ и дан -
Стара Немачка, одар ти ткамо ми,
У њ уткивамо клетве три -
Ми ткамо, ми ткамо, ми ткамо.
- Poruka
- 128.202
Antigon@
Elita
- Poruka
- 16.013
Ovaj predavač je interesantan i po znanjima koje nudi na svojim predavnjima, i po nadahnutosti s kojom govori o materiji koju predaje. Jedino postaje deplasiran kad svoja verska predubeđenja pokuša da umetne tamo gde ih u književnom delu nema. On vernike vidi u Andriću i Kamiju, što je tužno. Ima tu još ponekih zamerki na njegova predavanja, ali u suštini, od svih predavača koji su na "lageru" u toku ove onlajn nastave, on je najbolji. Ostale je mučno i gledati i slušati.
A, da, postoji i jedna Marina koja ima odlična predavanja iz gramatike.
A, da, postoji i jedna Marina koja ima odlična predavanja iz gramatike.
- Poruka
- 128.202
Imaš biser
Imaš biser, dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš –
Mila moja, šta bi htela više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne mi večne pesme –
Mila moja, šta bi htela više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti –
Mila moja, šta bi htela više?
Imaš biser, dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš –
Mila moja, šta bi htela više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne mi večne pesme –
Mila moja, šta bi htela više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti –
Mila moja, šta bi htela više?
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.228
U GROBU
U tamni kad siđeš grob,
I ja ću- budno i sv'jesno-
U nj leći - al' tako da svaki moj ud
Uz tebe prione t'jesno.
I tebe svu blijedu i njemu i hladnu
Grliti, stiskati ja ću,
Uz tebe dok ondje smrt ne nađem jadnu
U drhtanju, grču i plaču.
Ustaju mrci. Ponoć je. -Roj
Mrtvaca, plešući, bludi.
Mi dalje ležimo u mračnome dnu.
Na tvojoj počivam grudi.
Ustaju mrci. Sudnji je dan.
Prima se kazna i plata.
Manite! - dalje ležimo mi tu
S rukama oko vrata.
U tamni kad siđeš grob,
I ja ću- budno i sv'jesno-
U nj leći - al' tako da svaki moj ud
Uz tebe prione t'jesno.
I tebe svu blijedu i njemu i hladnu
Grliti, stiskati ja ću,
Uz tebe dok ondje smrt ne nađem jadnu
U drhtanju, grču i plaču.
Ustaju mrci. Ponoć je. -Roj
Mrtvaca, plešući, bludi.
Mi dalje ležimo u mračnome dnu.
Na tvojoj počivam grudi.
Ustaju mrci. Sudnji je dan.
Prima se kazna i plata.
Manite! - dalje ležimo mi tu
S rukama oko vrata.
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.228
Mile i ljupke oči tvoje
Mile i ljupke oči tvoje
kao safiri sjaju
O, triput je srećan onaj kog
s ljubavlju pogledaju.
Tvoje je srce dijamant
što plemenito se zari.
O, triput srećan onaj kom
s ljubavlju ono se žari.
Usne ti, najlepše na svetu,
rubina imaju boju.
O, triput je srećan onaj kom
priznaju ljubav svoju.
O, kad bih znao srećnika tog,
o, da ga sretnem gde
sama u šumi, za tren bih ga ja
lišio sreće te.
Mile i ljupke oči tvoje
kao safiri sjaju
O, triput je srećan onaj kog
s ljubavlju pogledaju.
Tvoje je srce dijamant
što plemenito se zari.
O, triput srećan onaj kom
s ljubavlju ono se žari.
Usne ti, najlepše na svetu,
rubina imaju boju.
O, triput je srećan onaj kom
priznaju ljubav svoju.
O, kad bih znao srećnika tog,
o, da ga sretnem gde
sama u šumi, za tren bih ga ja
lišio sreće te.
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.228
Otrovane su mi pjesme
Otrovane su mi pjesme.
Da l' drukčije može biti?
U moj život, kad je cvao,
Počela si otrov liti.
Otrovane su mi pjesme.
Da l' drukčije može biti?
Srce mi je puno zmija.
A uz to si u njem i ti.
Otrovane su mi pjesme.
Da l' drukčije može biti?
U moj život, kad je cvao,
Počela si otrov liti.
Otrovane su mi pjesme.
Da l' drukčije može biti?
Srce mi je puno zmija.
A uz to si u njem i ti.
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.228
U LJILJAN ĆU BIJELI
U ljiljan ću bijeli
Uronit srce svoje,
Da ljiljani dahom svojim
O dragoj mojoj poje.
Nek pjesma dršće mala
Ko cjelov živi njen.
Što negda mi ga dala
U sladak, blažen tren.
U ljiljan ću bijeli
Uronit srce svoje,
Da ljiljani dahom svojim
O dragoj mojoj poje.
Nek pjesma dršće mala
Ko cjelov živi njen.
Što negda mi ga dala
U sladak, blažen tren.
- Poruka
- 95.569
LORELAJ
Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.
Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Poslednji sunčev zrak.
A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.
Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.
Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.
I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj.
Ova pesma je balada. To je kratka narativna pesma nastala iz srodne lirsko-epske pesme. U pesmi vidimo tugu i kraj joj je u tragičnoj sudbini mornara. Takođe, u skrivenom značenju je mitska antička pričač o sireni koja je ušla u nemačko predanje. Sirena jee svojim pevanjem zavodila mornare dok bi prolazili u opasnim mestima kako bi stradali. Romantičarsko u ovom delu je to što je Lorelaj, iako ideal lepote, usamljena i sama sedi na steni i peva. Lorelaj je svevremenski ideal očaravajuće lepote
Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.
Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Poslednji sunčev zrak.
A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.
Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.
Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.
I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj.
Ova pesma je balada. To je kratka narativna pesma nastala iz srodne lirsko-epske pesme. U pesmi vidimo tugu i kraj joj je u tragičnoj sudbini mornara. Takođe, u skrivenom značenju je mitska antička pričač o sireni koja je ušla u nemačko predanje. Sirena jee svojim pevanjem zavodila mornare dok bi prolazili u opasnim mestima kako bi stradali. Romantičarsko u ovom delu je to što je Lorelaj, iako ideal lepote, usamljena i sama sedi na steni i peva. Lorelaj je svevremenski ideal očaravajuće lepote
- Poruka
- 128.202
Na moru
Plavo je more blistalo
U zadnjem sjaju dana;
Mi ćuteći smo sedeli
Kod sama ribarskog stana.
I magla bi, i huknu bič,
I galeb svud kružit stade;
Iz tvog oka premilog
Za suzom, suza ti pade.
Ja videh na ruku ti belu
Drobne su suze pale,
Ja kleknuh i s ruke bele
Sve ispih suze male.
Od onog časa pust je život moj,
Duh mre u čežnjama kobnim;
Ta nesrećna i žena jadna,
Otrova me suzama drobnim.
Plavo je more blistalo
U zadnjem sjaju dana;
Mi ćuteći smo sedeli
Kod sama ribarskog stana.
I magla bi, i huknu bič,
I galeb svud kružit stade;
Iz tvog oka premilog
Za suzom, suza ti pade.
Ja videh na ruku ti belu
Drobne su suze pale,
Ja kleknuh i s ruke bele
Sve ispih suze male.
Od onog časa pust je život moj,
Duh mre u čežnjama kobnim;
Ta nesrećna i žena jadna,
Otrova me suzama drobnim.
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.228
Ona se gasi
Zastor je pao. Konac drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopo?
Po pljesku sudeć nije propo.
Priznanje zahvalnoga svijeta
Ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nijema
I žamora i svjetla više nema.
Al kakav je to čudan zvuk
Odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
Na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smjerom
Štakori šuškaju parterom.
I vonja sve na staro ulje.
Posljednja lampa već se gasi,
Ne može jadna sjati dulje,
Iako plamsati još kuša.
To svjetlo bješe moja duša
Zastor je pao. Konac drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopo?
Po pljesku sudeć nije propo.
Priznanje zahvalnoga svijeta
Ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nijema
I žamora i svjetla više nema.
Al kakav je to čudan zvuk
Odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
Na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smjerom
Štakori šuškaju parterom.
I vonja sve na staro ulje.
Posljednja lampa već se gasi,
Ne može jadna sjati dulje,
Iako plamsati još kuša.
To svjetlo bješe moja duša
Lada
Legenda
- Poruka
- 52.228
Mile i ljupke oči tvoje
Mile i ljupke oči tvoje
kao safiri sjaju
O, triput je srećan onaj kog
s ljubavlju pogledaju.
Tvoje je srce dijamant
što plemenito se zari.
O, triput srećan onaj kom
s ljubavlju ono se žari.
Usne ti, najlepše na svetu,
rubina imaju boju.
O, triput je srećan onaj kom
priznaju ljubav svoju.
O, kad bih znao srećnika tog,
o, da ga sretnem gde
sama u šumi, za tren bih ga ja
lišio sreće te.
Mile i ljupke oči tvoje
kao safiri sjaju
O, triput je srećan onaj kog
s ljubavlju pogledaju.
Tvoje je srce dijamant
što plemenito se zari.
O, triput srećan onaj kom
s ljubavlju ono se žari.
Usne ti, najlepše na svetu,
rubina imaju boju.
O, triput je srećan onaj kom
priznaju ljubav svoju.
O, kad bih znao srećnika tog,
o, da ga sretnem gde
sama u šumi, za tren bih ga ja
lišio sreće te.