И да што се тиче доказа. Они су непосредни, самим тим и аподиктични.
Пренећу овде цео овај Бергсонов цитат, иако је дугачак, јер за оне који имају воље да прочитају и размисле, ове његове речи могу бити право просветљење.
"Ali ako sećanje nije bilo smešteno u mozgu, gde se onda ono čuva? Pravo govoreći, ja nisam siguran da pitanje ,,gde” ima još nekog smisla kad je reč o nečemu što nije telo. Klišei se čuvaju u kutiji, fonografske ploče u ormariću sa pregradama: ali zašto bi za sećanja, koja nisu vidljive i opipljive stvari, bio potreban neki prostor koji bi ih sadržavao, i kako bi ga sećanja mogla imati? No, ja ću, ako vam je stalo do toga, prihvatiti ideju o sadržiocu u kome su smeštena sećanja, ali uzimajući je u jednome metaforičkom smislu, i reći ću sasvim iskreno da se sećanja nalaze u duhu. Ja ne pravim hipotezu, niti prizivam neko misteriozno biće, već se držim posmatranja, jer zaista nema ničeg što je neposrednije dato, ničeg očevidnije realnog od svesti, a duh čovečiji jeste sama svest. Dakle, svest na prvom mestu znači pamćenje. U ovom trenutku ja razgovaram sa vama, izgovaram reč „razgovor”. Jasno je da moja svest predstavlja sebi ovu reč odjednom: inače ona u njoj ne bi mogla videti jednu jedinu reč, ona joj ne bi pridala nikakav smisao. Pa ipak dok izgovaram poslednji slog reči, prva dva su već izgovorena; ona su prošlost u odnosu na poslednji slog koji bi, prema tome, trebalo da se zove sadašnjost. Ali ovaj poslednji slog „vor” ja nisam izgovorio trenutno; vreme za koje sam ga izgovarao, ma kako bilo kratko, može se podeliti, i svi ovi delovi jesu prošlost u odnosu na poslednji deo, koji bi definitivno bio sadašnjost, kad se i on ne bi mogao deliti: ma šta radili, vi nećete moći da povučete graničnu liniju između prošlosti i sadašnjosti, pa prema tome ni između pamćenja i svesti. Nazivati mozak čuvarem prošlosti, zamisliti u mozgu određeni predeo gde bi prošlost ostala, pošto je jednom već prošla, znači napraviti psihološku grešku, znači pripisati naučnu vrednost jednoj sasvim praktičnoj distinkciji, jer ne postoji neki određeni trenutak u kome sadašnjost postaje prošlost, pa prema tome ni trenutak u kome percepcija postaje sećanje. Tačnije govoreći, kad ja izgovaram reč „razgovor”, u mom su duhu ne samo početak, sredina i kraj reči, već i reči koje su prethodile, pa i sve ono što sam ja od rečenice izgovorio, inače bih se ja morao izgubiti u svome govoru. Sad, kad bi interpunkcija moga razgovora bila drukčija, onda bi i moja rečenica mogla početi ranije: ona bi, na primer, obuhvatila celu prethodnu rečenicu, i moje „sada” proširilo bi se još više na prošlost. Izvedimo, dakle, ovo razmišljanje do kraja: pretpostavimo, stvar ovoga puta zaista nemoguća, da moj govor traje već mnogo godina, još od prvoga buđenja moje svesti, da se on nastavlja u jednoj jedinoj rečenici, i da je moja svest dovoljno odvojena od budućnosti, dovoljno nezainteresovana za akciju, te da bi se u celosti mogla upotrebiti za obuhvatanje ukupnog smisla rečenice: ja tada ne bih tražio objašnjenja za celokupno održanje čitave ove prošlosti, kao što to ne činim za produženo trajanje dva prva sloga u reči „razgovor” dok izgovaram poslednji njen slog. Dakle, ja čvrsto verujem da je cela naša psihološka egzistencija nešto slično ovoj jedinoj rečenici koja je započela od prvog buđenja naše svesti, rečenici po kojoj su zasejane zapete, ali koja nigde nije prekinuta. I ja, prema tome, verujem da je i cela naša prošlost tu, ispod praga svesti, hoću reći prisutna u svesti tako da svest, da bi je otkrila, ne mora da izađe iz sebe same, niti sebi da doda nešto strano; svest, da bi jasno opazila sve što u sebi obuhvata ili, bolje reći, sve što je ona sama, treba samo da otkloni jednu smetnju, da podigne jedan veo. Uostalom, srećna smetnja! Beskrajno dragocen veo! Naš mozak čini uslugu time, što održava našu pažnju usmerenu na život; a život, život gleda unapred; on se osvrće unazad, samo ukoliko mu prošlost može pomoći da objasni i pripremi budućnost. Živeti, za duh u prvom redu znači usredsrediti se na radnju koju treba izvesti. Živeti, dakle, znači uneti se u stvari posredstvom mehanizma koji će izvući iz svesti sve što se može iskoristiti za radnju, sve što se može pokretima izraziti, a najveći deo ostalog pomračiti. To je uloga mozga u pamćenju: on ne služi tome da sačuva prošlost, već pre svega da je prikrije, pa zatim da pusti da se iz nje pojavi ono što je praktički korisno. A takva je uloga mozga u odnosu prema duhu uopšte. Izvlačeći iz duha ono što se može ispoljiti u pokretu, stavljajući duh u ovaj motorički okvir, on ga najčešće navodi da ograniči svoje polje svesti, ali i da učini svoju radnju uspešnom. To znači reći da duh prevazilazi mozak u svakom pogledu i da moždani aktivitet odgovara samo najnižoj strani mentalnog aktiviteta."
Анри Бергсон, цитат узет са једног његовог предавања а објављен је у делу "Mind - Energy"
