NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Чак и оно дело "Крсна слава , крсно име" даљим истраживањима чак и позивањем на Цијића и друге изводе закључак да је обичај још неолитски.Да Албанци католици и дан данас славе Славу опште је познато, у шта је имао прилике да се увери и аутор овог текста приликом боравка у Албанији.
Даље, видимо да Шарић старим Словенима приписује причу из Прве књиге Мојсијеве, глава 18, када су се Авраму јавила тајанствено Света Тројица у виду три Ангела, код Мавријског дуба, дошавши као три госта. Затим нуди бесмислено објашњење Крсне Славе као спој култа предака и култа гостопримства, очигледно не разумевајући суштину Славе. А суштина Крсне Славе је Литургија Погледајмо шта о овоме каже епископ Атанасије (Јевтић):
”А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели н сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима н пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју н у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.” (11)
Али, не остаје Шарић само на пореклу Крсне Славе из Лепенског Вира. Наиме, у истом тексту он тврди да из Лепенског Вира потиче и хиндуизам: ”Овај овде покојник нам је врло важан зато што је он сахрањен у “лотос положају”. То је положај који налазимо у Индији, значи налазимо га свугда где постоји хиндуизам. А ко је донео веде и Хиндуизам у Индију? Донели су их Протословени, или како су их некада звали Аријевци, Индоевропљани, који су провалили у Индију неких 1500 година пре Христа.” За оне мање упућене, ”лотос положај” о коме Шарић говори односи се на тетраедарскку позу у којој су сахрањивани Лепенци. Наравно, објашњење везе између Крсне славе и хиндуизма је изостало. У вези са овим ћемо скренути пажњу само то да је управо Горан Шарић један од оних који се упорно труде, наводећи најразличитије разлоге, да нам докажу да сеоба Словена у 7. веку из Закарпатја на Балканско полуострво није била могућа али, као што видимо, петнаест векова пре Христа је било могуће да Срби (Словени) превале далеко дужи пут до простора данашње Индије.
Када је реч о Лепенском Виру један од најпозванијих да о њему говори је, свакако, проф. др Предраг Ристић, који је докторирао (са највећом могућом оценом за претходних 20 година) на Универзитету у Грацу 1980. године, са темом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира“. У књизи ”Истина Лепенског Вира” он, између осталог, каже:
”Мора се претпоставити да су преисторијски људи били сасвим различитих навика и потреба од данашњих, јер су услови живота били сасвим другачији. И данас у великим културама многих народа понашања су често дијаметрална. Неки народи уобичајено комотно седе само на столици, док су други, многобројнији, комотни уколико седе скрштених ногу на равном тлу. (…) Према томе, разни народи се понашају у традицији своје културе и према њој израђују намештај, граде куће и градове, возе левом или десном страном итд. (стр. 231) (…) Уврежило се мишљење да Лепенски Вир нема ни претходнике ни нсладнике. Такав закључак је произашао пре свега, због недефинисане и саме Лепенске културе, која наравно има и претходнике и наследнике али се њени трагови морају препознати.” (стр. 235) (…) Оно што нарочито буди машту је могућност да је на Ђердапу и после пет хиљада година, још у VI веку, било неког трага, можда и неких живих потомака Лепенаца, племена или група. Наравно, не тврдимо да то могу бити баш њихови непосредни биолошки потомци после толико миленијума, међутим извесна је могућност миленијумски наследне традиције народа који су живећи у истом простору са истим проблемима, могли да опстану вековима и миленијумима , проналазећи поново иста техничка решења-” (стр. 241) (…) Широко је прихваћена теза да је архтектура Лепенског Вира, поред своје утилитарне функције истовремено и светилиште. Као светилиште, он не може бити одвојен од литургијског чина који се у њему одиграва, као чврстог оквира који природно (контамабилно) употпуњује живот у њему, без сувишних остатака. Светилиште је, такође, део неме молитве која се не изражава речима или музиком, или чинодејствујућим људским гласом. Међутим, има основе за претпоставку онога што се чинило покретима руку и тела. Читавим својим животом свештеници врачеви повезани су са својим чином. Тако је логчно да и њихов реконструисани шатор мора чинити једну јединствену стилску целину као што и у основи наше тезе, шатор сам за себе чини, такође, једну логичну конструктивну и стилско-естетску целину.” (стр. 243) (…) Дунав који тече право, за једну праисторијску цивилизацију је опасна, неукроћена и изгубљена снага која односи сувише снажно и далеко. Такву реку праисторијски човек могао би само да посматра. Међутим, сам Лепенски Вир је веома погодно пристаниште на коме су могли да пристају и чамци, за које се пртпоставља да су их имали људи ове културе. (…) Мислим да су Лепенци, долазећи однекуд Дунавом а не копном, уочили ово истакнуто место на коме су тако лако могли да пристану.” (стр. 166)” (12)
Након што акценат ставимо на мишљење Предрага Ристића да Лепенци нису аутохтони већ да су су дошли(допловили) ”однекуд”, скренућемо пажњу и на његово мишљење о наследницима културе Лепенског Вира.
Наиме, у емисији ”Религија Лепенског Вира”(13) серијала ”Агапе” Предраг Ристић као наследнике културе Лепенског Вира наводи Пигмеје, који живе у средишњој Африци и племе Јаман са Огњене земље. Осим тога, наводи и податак да се Власи и дан данас сахрањују са штапом убоденим у пупак, правећи паралелу са положајем тела у којем су сахрањивани Лепенци, његовим односом према облику куће, њиховом сразмером, и стожером (сохом).
Професор Ристић, оред тога, наводи Влахе а не Србе, у вези са још једним обичајем:”Наиме, сачувани су троугаони знаци око огњишта. Троугли су лепенски модул простора, али у почетку нису били камени знаци троугла, већ изокренута доња вилица. То значи да је покојник чија је вилица била постављена уз огњиште, обедовао у заједништву са потомцима и учествовао у земаљском слављу. И данашњи локални Власи сачували су тај обичај. Приликом ископавања на Лепенском Виру 1968. године, имали смо част да будемо позвани на један такав испраћај у селу Бољетин. Покојник је седео обучен за столом и послуживан је исто као и сви остали.”
Међутим, Шарић се не зауставља само на Лепенском Виру већ порекло Крсне Славе протеже и на Винчанску културу: ”Огњиште је било централно мјесто сваког дома у Винчи, поред њега је био жртвеник заштитнику породице. За разлику од животиња, људи немају страх од ватре, од када се први човјек приближио неком шумском пожару, гурнуо грану у ватру и славодобитно почео махати њоме, ватра је имала сакрални значај. Једном годишње, на дан свог заштитника домаћин би славио славу и позивао госте за славску трпезу. Славен онај који слови или прича, али и који је славан, који слави славу (на санскриту саху). Римљани су од Илира преузели култ кућног заштитника Лара. Може ли се и поријекло ријечи “Илир” тумачити да је Илир онај који слави Лара? Кршћанство је искројенило славу код свих Славена осим Срба, а код Далматинаца је замјена слављењем имендана.” (14)
Наравно, ову бесмислену тврдњу Шарић оставља без објашњења. Зашто би ”хришћанство” искоренило Крсну Славу код свих православних хришћана сем Срба? Осим тога, без објашњења остаје и тврдња да је колективни (породични) празник какав је Крсна Слава, замењен индивидуалним, као што је имендан.
Аутор: Димитрије Марковић
06.03.2021
Литература:
1) https://www.telegraf.rs/vesti/jugos...kog-vira-ali-to-smeta-autosovinistickoj-eliti
2) https://www.britannica.com/topic/Lar-Roman-deities
3) Лазар Милин, Научно оправдање религије, Православни богословски факултет Универитета, Институт за теолошка истраживања, Београд 2017, стр. 299
4) Др Ћиро Трухелка, Ларизам и крсна слава, Гласник Скопског научног друштва, VII и VIII, Скопље 1930.
5) Биљана Самарџић, Стазама српског рукописног насљеђа Босне и Херцеговине, Српско просвјетно и културно друштво ”Просвјета”, Источно Сарајево 2015., стр. 95,
6) исто, стр. 74 – 88,
7) https://teodulija.net/2021/10/03/мирољуб-петровић-василије-острошки-ј/
8) Крсна слава као светосавски култ, Гласник СПЦ 1961, бр. 7-8, стр. 207.
9) Патријарх Павле, Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави Крсну славу?, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II, Издавачка фондација Архиепископије београдско – карловачке Српске Православне Цркве, стр. 50
10) исто, стр. 50 – 55
11) http://www.spc.rs/sr/o_krsnoj_slavi_0
12) Пеђа Ристић, Истина Лепенског Вира, Пешић и синови, 2011.
13)14) https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/vincanska-mitologija-bogovi-koje-smo-zaboravili
Довели су у везу са римским култом"Лара" па се онда из тога изводи као могућност име Илира.
Чини ми се да је он ово друго баш помињао одакле ми се чини да је он ово дело прочитао.
