Goran Šarić

Krishna:
To je ubačano naknadno u tzv. hrvatskoj redakciji Dukljaninivog spisa. Tamo u 15-16 veku kad je pop Dukljanin bio već vekovima mrtav.
Kliknite za proširenje...
Ništa ti ne znaš. Upravo u hrvatskoj redakciji se spominje samo Bijela Hrvatska ali ne i Crvena Hrvatska. Dok u latinskoj redakciji se spominju i Bijela Hrvatska i Crvena Hrvatska. Uostalom u 14. stoljeću Mlečanin Andrea Dandolo piše isto što i Pop Dukljanin ranije, spominje podjelu Dalmacije na Bijelu Hrvatsku i Crvenu Hrvatsku. To je 200 godina prije navodnog naknadnog ubacivanja.
 
Бог Велес се нигде не спомиња у вези са Власима осим у Србији. И никад пре него што је у двадесетом веку постало потребно да се Власи асимилују у Србе.
 
Novi odgovor Dimitrija Markovića, na temu krsne slave:

Горан Шарић против Крсне Славе​

d0a8d0b0d180d0b8d19b00.jpg


У тексту под насловом ”Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити” (1), као што може да се закључи из наслова, Шарић покушава да докаже порекло српске Крсне Славе из Лепенског Вира. На питање новинара ”Шта вам говори огњиште као централни елемент куће и обичај сахрањивања покојника испод прага?”, Шарић одговара: ”Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира – Лар кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове сулар, или слар. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том Богу хране, Богу заштитнику куће. То је та веза са прецима. Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још старији преци, да некад и предак или божанство вас може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се Слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште што је већ зачетак Славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.”

Као што видимо, у своје конфузно објашњење Шарић умеће и кућног бога Лара кога наводи као илирског а не бога из римске религије (2), како би успоставио везу са Илирима и доказао и на тај начин да смо староседеоци на овим просторима.

О Лару се говори и у множини, као о боговима ларима који штите кућу и породицу. (3) Постоји још један разлог зашто Шарић помиње Лара. Наиме, према мишљењу хрватског историчара и археолога Ћире Трухелке, Крсна Слава води порекло управо од Лара.

”Истина, Лар је течајем векова променио име и, проматране кроз нагомилане слојеве толиких векова, његове су се контуре замаглиле,избледеле, као нешто, што гледамо из велике даљине; али он је ту, он живи животом, не битно промењеним и не мање поштиван, као и пре два миленија. Он живи и има свој засебни култ. Као praestes или tutella врши још исту функцију заштитника куће. Он има своје res divinae, свој instrumentum sacrum, јер све се то, не баш много измењено, сачувало у – крсној слави.” (4)

Иако ћемо донекле одступити од основне теме, корисно је да укажемо на то да је Ћиро Трухелка, на кога се, иако не експлицитно, позива Горан Шарић, творац термина ”босанчица” који има за циљ, по мишљењу једног од наших најбољих лингвиста млађе генерације, проф. др Биљане Самарџић, ”да се један велики дио српског језичког насљеђа и писмености одвоји од матице и подведе под туђе (бошњачко, хрватско).” (5)

”Термин ,,босанчица” у научну терминологију и литературу увео је Ћиро Трухелка (…) у раду Босанчица, принос босанској палеографији и тиме изазвао праву револуцију у јавним и лингвистичких круговима. Наиме супростављајући босанчицу ћирилици, Ћ Трухелка сматра да су то два самостална писма, те да их једино веже заједничко грчко поријекло. (…) Свој став Трухелка је темељио на идејама Е. Курелеца, , који је био вођен политичким а не научним разлозима… Српски научници сматрају да је велику помоћ Трухелкиној карактеризацији тзв. босанчице дала политика тадашњег предсједника земаљске владе у БиХ – Бењамина Калаја (1883 – 1903). (…)
Став српских лингвиста је јединствен: тзв. босанчица није ништа друго већ стилизована брзописна ћирилица.”, пише проф. др Биљана Самарџић. (6)

Да подсетимо, као што Шарић Крсну Славу покушава да представи као многобожачки обичај и култ предака, на исти начин његов учитељ, Мирољуб Петровић, поштовање Светитеља и светих моштију представља као култ мртвих и идолопоклонство. (7)

Наш познати историчар књижевности и академик САНУ, Димитрије Богдановић, о Крсној Слави каже: „Творац Славе је управо светосавска Црква. Слава је светосавски култ“. (8) Блаженопочивши патријарх српски Павле каже да ”Слава од свог настанка сасвим одговара новозаветном духу и најдубљој традицији Православне цркве.” (9)

Код патријарха Павла даље, о пореклу Крсне Славе, читамо следеће: ”По казивању апостола Павла, изгледа да је породица „домаћа црква“. Тако он у својим Посланицама поручује: „Поздравите Прискилу и Акилу… И њихову домаћу цркву“ (Рим. 16, 3-5); „Поздравите… Нимфу и њену домаћу цркву“ (Кол. 4, 15); „… миломе Филимону… и твојој домаћој цркви“ (Фил. 2).

Хришћанску породицу Свети Јован Златоуст назива „малом црквом“, свакако за разлику од „велике цркве“, целе хришћанске заједнице у неком месту, чију целину и сачињавају ове „мале“, „домаће“ цркве.

На основу тога схватања Светог апостола Павла и Отаца, проф. Сергије Тројицки закључује: „По свом идеалу породица је органски део Цркве, она је сама Црква. Исто тако као што се кристал не дели на аморфне, некристализоване делове, него се дели само на „омиомерне“ или слично-целе, а и најситнији део кристала опет ће бити кристал, тако и породица, као део Цркве, јесте опет Црква“. А мало даље додаје: „Ако је породица мала Црква, онда је и Црква велика породица“ (1 Тим. 3, 5).

Свака црква у неком месту, од најдубље старине, славила је једног Светог као свог особитог заштитника, био то месни мученик, или свети епископ, или који други од Светих. Обично је њему био посвећен и храм тога места и ту су му лежале и мошти. Празник овог Светог прослављала је цела Црква тог места свечано, свеноћним бденијем – на коме су, уз запаљене свеће, као што је речено, освештавани хлебови, пшеница, вино и уље – и Литургијом.

Аналогно овом старом хришћанском ставу „велике“, месне цркве, и породица, „мала црква“, у нашем народу има своју Славу, тј. Светог заштитника кога свечано прославља цела породица, или више њих уколико су постале од заједничког претка.” (10)

У покушају да Србе представи као староседеоце на Балканском полуострву доводећи их у везу са Илирима а Крсну Славу са богом Ларом, Шарић прећуткује веома важну чињеницу – да Крсну Славу не славе само Срби него и Албанци.

”Марко Миљанов, у свом опису живота и обичаја Арбанаса, вели да Албанци, не само римокатолици него и муслимани, славе Славу: „Они служе свеце на племена: Оти – Ивањдан; Кастрати – Марковдан; Груди – Госпођиндан који су Латини, а који су Турци – Ђурђевдан; Селчани – Петковдан и Никољдан летњи; Вукли и Никчи – Госпођиндан; Гога – Миољдан; Шкреља – Никољдан; Шаљани – Ивањдан; Берише и Мартури – Госпођиндан и тако даље по племена. Сваки свог Свеца слави, а Св. Николу зимског сви славе“. Доцније су указивањем да „сад Муамеда вјерујете, а не Св. Николу и прве ваше Свеце“, неки уместо свеће палили уочи славе, на огњу онолико воска колико иде у славску свећу (Живот и обичаји Арбанаса, у Сабрана дјела, Графички завод, Титоград 1967, II, 72, 74), али су доцније и то изоставили.”, пише патријарх Павле на истом месту.
 
Да Албанци католици и дан данас славе Славу опште је познато, у шта је имао прилике да се увери и аутор овог текста приликом боравка у Албанији.

Даље, видимо да Шарић старим Словенима приписује причу из Прве књиге Мојсијеве, глава 18, када су се Авраму јавила тајанствено Света Тројица у виду три Ангела, код Мавријског дуба, дошавши као три госта. Затим нуди бесмислено објашњење Крсне Славе као спој култа предака и култа гостопримства, очигледно не разумевајући суштину Славе. А суштина Крсне Славе је Литургија Погледајмо шта о овоме каже епископ Атанасије (Јевтић):

”А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели н сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима н пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју н у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.” (11)

Али, не остаје Шарић само на пореклу Крсне Славе из Лепенског Вира. Наиме, у истом тексту он тврди да из Лепенског Вира потиче и хиндуизам: ”Овај овде покојник нам је врло важан зато што је он сахрањен у “лотос положају”. То је положај који налазимо у Индији, значи налазимо га свугда где постоји хиндуизам. А ко је донео веде и Хиндуизам у Индију? Донели су их Протословени, или како су их некада звали Аријевци, Индоевропљани, који су провалили у Индију неких 1500 година пре Христа.” За оне мање упућене, ”лотос положај” о коме Шарић говори односи се на тетраедарскку позу у којој су сахрањивани Лепенци. Наравно, објашњење везе између Крсне славе и хиндуизма је изостало. У вези са овим ћемо скренути пажњу само то да је управо Горан Шарић један од оних који се упорно труде, наводећи најразличитије разлоге, да нам докажу да сеоба Словена у 7. веку из Закарпатја на Балканско полуострво није била могућа али, као што видимо, петнаест векова пре Христа је било могуће да Срби (Словени) превале далеко дужи пут до простора данашње Индије.

Када је реч о Лепенском Виру један од најпозванијих да о њему говори је, свакако, проф. др Предраг Ристић, који је докторирао (са највећом могућом оценом за претходних 20 година) на Универзитету у Грацу 1980. године, са темом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира“. У књизи ”Истина Лепенског Вира” он, између осталог, каже:

”Мора се претпоставити да су преисторијски људи били сасвим различитих навика и потреба од данашњих, јер су услови живота били сасвим другачији. И данас у великим културама многих народа понашања су често дијаметрална. Неки народи уобичајено комотно седе само на столици, док су други, многобројнији, комотни уколико седе скрштених ногу на равном тлу. (…) Према томе, разни народи се понашају у традицији своје културе и према њој израђују намештај, граде куће и градове, возе левом или десном страном итд. (стр. 231) (…) Уврежило се мишљење да Лепенски Вир нема ни претходнике ни нсладнике. Такав закључак је произашао пре свега, због недефинисане и саме Лепенске културе, која наравно има и претходнике и наследнике али се њени трагови морају препознати.” (стр. 235) (…) Оно што нарочито буди машту је могућност да је на Ђердапу и после пет хиљада година, још у VI веку, било неког трага, можда и неких живих потомака Лепенаца, племена или група. Наравно, не тврдимо да то могу бити баш њихови непосредни биолошки потомци после толико миленијума, међутим извесна је могућност миленијумски наследне традиције народа који су живећи у истом простору са истим проблемима, могли да опстану вековима и миленијумима , проналазећи поново иста техничка решења-” (стр. 241) (…) Широко је прихваћена теза да је архтектура Лепенског Вира, поред своје утилитарне функције истовремено и светилиште. Као светилиште, он не може бити одвојен од литургијског чина који се у њему одиграва, као чврстог оквира који природно (контамабилно) употпуњује живот у њему, без сувишних остатака. Светилиште је, такође, део неме молитве која се не изражава речима или музиком, или чинодејствујућим људским гласом. Међутим, има основе за претпоставку онога што се чинило покретима руку и тела. Читавим својим животом свештеници врачеви повезани су са својим чином. Тако је логчно да и њихов реконструисани шатор мора чинити једну јединствену стилску целину као што и у основи наше тезе, шатор сам за себе чини, такође, једну логичну конструктивну и стилско-естетску целину.” (стр. 243) (…) Дунав који тече право, за једну праисторијску цивилизацију је опасна, неукроћена и изгубљена снага која односи сувише снажно и далеко. Такву реку праисторијски човек могао би само да посматра. Међутим, сам Лепенски Вир је веома погодно пристаниште на коме су могли да пристају и чамци, за које се пртпоставља да су их имали људи ове културе. (…) Мислим да су Лепенци, долазећи однекуд Дунавом а не копном, уочили ово истакнуто место на коме су тако лако могли да пристану.” (стр. 166)” (12)

Након што акценат ставимо на мишљење Предрага Ристића да Лепенци нису аутохтони већ да су су дошли(допловили) ”однекуд”, скренућемо пажњу и на његово мишљење о наследницима културе Лепенског Вира.

Наиме, у емисији ”Религија Лепенског Вира”(13) серијала ”Агапе” Предраг Ристић као наследнике културе Лепенског Вира наводи Пигмеје, који живе у средишњој Африци и племе Јаман са Огњене земље. Осим тога, наводи и податак да се Власи и дан данас сахрањују са штапом убоденим у пупак, правећи паралелу са положајем тела у којем су сахрањивани Лепенци, његовим односом према облику куће, њиховом сразмером, и стожером (сохом).

Професор Ристић, оред тога, наводи Влахе а не Србе, у вези са још једним обичајем:”Наиме, сачувани су троугаони знаци око огњишта. Троугли су лепенски модул простора, али у почетку нису били камени знаци троугла, већ изокренута доња вилица. То значи да је покојник чија је вилица била постављена уз огњиште, обедовао у заједништву са потомцима и учествовао у земаљском слављу. И данашњи локални Власи сачували су тај обичај. Приликом ископавања на Лепенском Виру 1968. године, имали смо част да будемо позвани на један такав испраћај у селу Бољетин. Покојник је седео обучен за столом и послуживан је исто као и сви остали.”

Међутим, Шарић се не зауставља само на Лепенском Виру већ порекло Крсне Славе протеже и на Винчанску културу: ”Огњиште је било централно мјесто сваког дома у Винчи, поред њега је био жртвеник заштитнику породице. За разлику од животиња, људи немају страх од ватре, од када се први човјек приближио неком шумском пожару, гурнуо грану у ватру и славодобитно почео махати њоме, ватра је имала сакрални значај. Једном годишње, на дан свог заштитника домаћин би славио славу и позивао госте за славску трпезу. Славен онај који слови или прича, али и који је славан, који слави славу (на санскриту саху). Римљани су од Илира преузели култ кућног заштитника Лара. Може ли се и поријекло ријечи “Илир” тумачити да је Илир онај који слави Лара? Кршћанство је искројенило славу код свих Славена осим Срба, а код Далматинаца је замјена слављењем имендана.” (14)

Наравно, ову бесмислену тврдњу Шарић оставља без објашњења. Зашто би ”хришћанство” искоренило Крсну Славу код свих православних хришћана сем Срба? Осим тога, без објашњења остаје и тврдња да је колективни (породични) празник какав је Крсна Слава, замењен индивидуалним, као што је имендан.

Аутор: Димитрије Марковић

06.03.2021

Литература:
1) https://www.telegraf.rs/vesti/jugos...kog-vira-ali-to-smeta-autosovinistickoj-eliti
2) https://www.britannica.com/topic/Lar-Roman-deities
3) Лазар Милин, Научно оправдање религије, Православни богословски факултет Универитета, Институт за теолошка истраживања, Београд 2017, стр. 299
4) Др Ћиро Трухелка, Ларизам и крсна слава, Гласник Скопског научног друштва, VII и VIII, Скопље 1930.
5) Биљана Самарџић, Стазама српског рукописног насљеђа Босне и Херцеговине, Српско просвјетно и културно друштво ”Просвјета”, Источно Сарајево 2015., стр. 95,
6) исто, стр. 74 – 88,
7) https://teodulija.net/2021/10/03/мирољуб-петровић-василије-острошки-ј/
8) Крсна слава као светосавски култ, Гласник СПЦ 1961, бр. 7-8, стр. 207.
9) Патријарх Павле, Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави Крсну славу?, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II, Издавачка фондација Архиепископије београдско – карловачке Српске Православне Цркве, стр. 50
10) исто, стр. 50 – 55
11) http://www.spc.rs/sr/o_krsnoj_slavi_0
12) Пеђа Ристић, Истина Лепенског Вира, Пешић и синови, 2011.
13)
14) https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/vincanska-mitologija-bogovi-koje-smo-zaboravili
 
Mrkalj:
Vedska matematika
Kliknite za proširenje...
Okoš bokoš

Posted on 3 January 2016 by elinepa
Hukus Bukus: From the Tradition of Kashmir

The Hukus Bukus is one of the most popular songs of the Pandits of Kashmir, who after the domination of Islam have been displaced from their homeland. The message of this poem is rooted in the spiritual tradition of Kashmir. Some say it was composed by the last great mystic and poetess of Kashmir Saivism, Lalleshwari (also known as Lal Ded, 1320 – 1392). The poem, in later years, became a song for children and served as a poetic medium to convey the essence of the philosophy of Kashmir to kids and adults though very few could understand it.
It is said that the tones produced by the arrangement of words in this poem as well as its rhythm has a calming effect for infants and toddlers of all times.
Here are the words of the poem in the language of Kashmir and the basic meaning in the translation.
hukus bukus telli wann che kus
onum batta lodum deag
shaal kich kich waangano
Brahmi charas puane chhokum
Brahmish batanye tekhis tyakha.
Itkayne ne Itkayne
Tse Kus Be Kus Teli Wan su Kus
Moh Batuk Logum Deg
Shwas Khich Khich Wang-mayam
Bhruman daras Poyun chokum
Tekis Takya bane Tyuk.
Tse Kus Be Kus Teli Wan su Kus = Who are you and who am I, then tell us who is he the creator that permeates through both you and I
Moh Batuk Logum Deg = Each day I feed my senses/body with the food of worldly attachment and material love (Moh = attachment)
Shwas Khich Khich Wang-mayam = For when the breath that I take in reaches the point of complete purification (Shwas = Breath)
Bhruman daras Poyun chokum = It feels like my mind is bathing in the water of divine love (Bhruman = nerve center in the human brain, poyun = water)
Tekis Takya bane Tyuk = Then I know I am like that sandal wood which is pasted for divine fragrance symbolic of universal divinity. I realize that I am, indeed, divine (Tyuk = Tika applied on the forehead)
Source: http://www.koausa.org/music/shokachaniya/lyrics.html

PS.

Igrajući školicu, žmurke ili se jednostavno zabavljajući pesmicama, deca na ovim prostorima ranijih godina (a ponegde i danas) često su izgovarala nabrajalicu koja je u najvećem broju slučajeva glasila: “En Ten Tini Sava Raka Tika Taka Bija Baja Bum”.


I dok najveći deo ljudi danas smatra da je reč o običnom dečijem “trabunjanju” ima i onih koji misle da u pesmici ima nečeg daleko ozbiljnijeg i drevnijeg.


Naime, prema teoriji koji zastupa jedan broj naših istraživača, u ovoj dečijoj pesmici sačuvane su reči iz sanskrita, drevnog jezika Indije, koji je imao dosta sličnosti i sa prasrpskim.


Po toj teoriji, pesma na sanskritu glasila je: “An Tan Dini Sava Raga Dina Daka Bhiya Bhaya Bbum”, i u slobodnom prevodu glasila: “Jedinoga Sjaj Sviće Družina Peva Svitanje Zore Daruje Strah Nevoljom Jeknu”.


Verzija nabrajalice je bilo mnogo i uglavnom su zavisile od kraja odakle deca koja pevaju potiču, ali osnovni oblik, kao i ritmičnost, uvek su isti. Što se sanskrita tiče, reč je o pesmici koja slavi sjaj jednoga Boga i novog dana – jutra koje sviće.
 
Vitez123:
Ništa ti ne znaš. Upravo u hrvatskoj redakciji se spominje samo Bijela Hrvatska ali ne i Crvena Hrvatska. Dok u latinskoj redakciji se spominju i Bijela Hrvatska i Crvena Hrvatska. Uostalom u 14. stoljeću Mlečanin Andrea Dandolo piše isto što i Pop Dukljanin ranije, spominje podjelu Dalmacije na Bijelu Hrvatsku i Crvenu Hrvatsku. To je 200 godina prije navodnog naknadnog ubacivanja.
Kliknite za proširenje...
Не зна се кад Дукљанин тачно пише али дело је настао након 13-14. века. Хрватска редакција рукописа се сматра најближа оригиналу са којег је преведен на латински.
Осим што не спомиње црвену Хрватску хрватска редакција спомиње сеобу Моровлаха а не Вулгара односно Бугара.
Пошто се тачно уз мистку поделу спомиње митски сабор у Далми што не може бити у Далмацији већ око Сирмијума јер Методијева столица је била у Сирмијуму.

"Uistinu, poslije smrti četiri nemilostiva kralja, rodio se od njihove loze neki Zvonimir, koji je primio kraljevstvo i prestao da goni hrišćane. U njegovo vrijeme cvjetao je kao ruža neki filozof po imenu Konstantin iz grada Soluna, sin nekog plemića Leona, čovjek u svemu veoma svet, i vrlo duboko upućen u svete spise jos od dječaštva. Ovaj čovjek nagnan Svetim Duhom, napustivši svoj grad Solun, dođe u pokrajinu Cezareju i tamo raspravljajuci mnogo dana sa mnogim filozofima pobijedi ih i svojom naukom i pripovijedanjem preobrati čitavu pokrajinu Cezareju u vjeru Isusa Hrista, i svi su bili kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Poslije toga obratio je čitav bugarski narod, koji je isto tako bio kršten u vjeri Svetoga Trojstva.

IX
Međutim preminuo je kralj Zvonimir i kraljevstvo je primio njegov sin po imenu Svetopelek. Odista dok je Svetopelek vladao, poslao je papa Stefan pismo časnom čovjeku, učenom Konstantinu, pozivajući ga k sebi. Čuo je bio naime o njemu da je svojim propovijedanjem uspio da preobrati bezbrojan narod, i zbog toga je želio da ga vidi. I tako je Konstantin najsvetiji covjek, zaredio svještenike, načinivši pismo za slovenski jezik, preveo je Hristovo Jevandjelje i Psaltir i sve svete knjige Starog i Novog zavjeta sa grčkog na slovensko pismo, uredio im je i liturgiju po grčkom načinu, i učvrstio ih je u Hristovoj vjeri, oprostivši se sa svima koje je preveo u Hristovu vjeru, prema apostolskoj naredbi požuri da otputuje u Rim. A dok je putovao prođe kroz kraljevstvo kralja Svetopeleka koji ga je primio s počastima.Tada Božji čovjek Konstantin, kome je papa Stefan kasnije kada ga je posvetio za monaha nadjenuo ime Kiril, poče da propovjeda kralju jevanđelje Hristovo i vjeru Svete Trojice. Na njegove propovjedi kralj Svetopelek je povjerovao u Hrista, i pokršten je sa svim njegovim kraljevstvom, i postao je provjereni i odani poštovalac Svete Trojice. Nekoliko dana kasnije, dok je boravio kod kralja ovaj veoma blaženi čovjek, učvrstio ga je u vjeri i učenju Hristovom i oprostivši se od svih hrišćana, otputovao je u Rim. U to vrijeme načinjeno je veliko veselje i hrišćani, spuštivši se sa planina i skrivenih mjesta, đe su bili rasuti, počeše da hvale i blagosiljaju ime Gospoda, koji spašava one koji se u njega uzdaju.

Poslije je kralj Svetopelek naredio hrišćanima koji se služahu latinskim jezikom, da se vrate svaki u svoje njesto, i da obnove gradove i naselja, koja su ranije pagani razorili. Kralj je još htio da se u njegovo doba ponovo zapamte, opišu i zabilježe granice i krajišta svih pokrajina i oblasti njegovog kraljevstva, riječima im je ovo iznio, ali u to vrijeme nije se našao niko, koji bi kralju dao siguran odgovor o ovoj stvari. Tada kralj, pun Božije mudrosti, i koristeći zdrav razum, posla mudrace i plemenite ljude kao glasnike časnom i apostolskom čovjeku, papi Stefanu, i caru Konstantinopoljskog grada Mihailu, moleći i tražeći da ga udostoje i pošalju po veoma mudrim ljudima stare privilegije, u kojima su zapisane granice i krajišta, pokrajine i oblasti ili zemlje. A kada su kraljevi poslanici stigli u Rim, i saopštili kraljeve riječi papi Stefanu, časni papa mnogo se obradovao a najviše, jer je ulučio priliku da pošalje veoma mudre ljude, koji bi novajliju u vjeri i slabašnog još kralja i njegov narod napasli i nahranili nebeskim hljebom i životnom riječju. I tako posla svoga vikara, po imenu Honorija, kardinala - svještenika svete rimske crkve, kome je predao moć da obavezuje i razriješuje, da uništava i razara, gradi i zasejava, kao sto je običaj, kada rimska stolica šalje po stranama svijeta poslanike ili vikare, i takođe mu je naredio da povede sa sobom jos dva kardinala - episkopa, koji bi narodu sada u vjeri posvjećivali episkope, ili crkve, i riječ života svakodnevno zasijavali u njihovim srcima. Pošto su stigli kardinali i episkopi zatekoše kralja u ravnici Dalme, a on ih je primio sa mnogo počasti i poštovanja. Tada kralj zapovijedi da se u toj istoj ravnici Dalme sakupi sav narod zemlje, i njegovog kraljevstva. Međutim dok se narod sakupljao, stigoše plemeniti i mudri izaslanici Lav i Jovan, koje je poslao car Mihailo i drugi mudri ljudi, koji su primljeni od kralja i kardinala s poštovanjem. Kada su se sakupili svi, kako oni koji govorahu latinskim jezikom, tako i oni koji govorahu slovenskim jezikom po naredbi apostolskog vikara Honorija, i najhrišćanskijeg kralja Svetopeleka načiniše sabor u toku dvanaest dana. Na njemu se osam dana raspravljalo o božanskom zakonu i Svetom pismu i položaju crkve, a ostala četiri dana bilo je govora o kraljevoj moći, o vojvodama, o kneževima i satnicima i o položaju kralja. Na tom istom saboru dok je slušao čitav narod, ponovo su pročitane stare privilegije, kako latinske tako i grčke, poslate od pape i od cara, o podjeli pokrajina ili zemalja, kako su zapisali i odredili drevni carevi. I tako je riješio kralj i sav narod. Dvanaestog dana, pošto je završen sabor, rukom vikara Honorija i kardinala i episkopa kralj je krunisan, i to je krunisan po obredu rimskih kraljeva, i načinjeno je veliko veselje u narodu i u cijelom njegovom kraljevstvu. Poslije toga zapovijedio je kralj da se posvete arhiepiskopi , jedan u Splitu, a drugi u Duklji;isto tako su posvećeni mnogi episkopi, i crkve koje su bile porušene i oskrnavljene, obnovljene su i osvećene. Kralj je odredio takođe, da niko ne ometa ni u čemu nijednu crkvu, ili da ima neku moć pod čijom je jurisdikcijom ta crkva, ako bi pak drukčije činio, povrijedio bi kraljevsku krunu. Poslije ovoga prema sadržaju privilegija, koje su pročitane pred narodom, napisao je privilegije, podijelio pokrajine i oblasti svoga kraljevstva, i njihove granice i krajeve na ovaj način: prema toku voda koje teku sa planina i ulijevaju se u more na južnoj strani imenova Primorje, a prema vodama koje sa planina teku ka sjevernoj strani i ulijevaju se u veliku rijeku Dunav, nazvao je Srbija. Zatim je primorje podijelio u dvije pokrajine:od mjesta Dalme đe kralj tada boravljaše, i đe je bio sabor, sve do Vinodola nazva Bijelom Hrvatskom, za koje se kaže i donja Dalmacija. Uz saglasnost gospodina pape Stefana i njegovih izaslanika, ustanovi Salonitansku crkvu kao mitropoliju, pod čiju je upravu stavio ove crkve naime: Split, Trogir, Skradin, Vranu, što je sad tvrdjava Zadra, Nin, Rab, Osor, Krk i Epidaur, koji se sada zove Raguzium. Isto tako od navedenog mjesta Dalme sve do grada Bamblone, koji se sada zove Drač nazvao je Crvena Hrvatska, za koju se jos kaže Gornja Dalmacija. I kao što je u donjoj Dalmaciji ustanovio Salonitansku crkvu kao mitropoliju, na isti način u Gornjoj Dalmaciji su Dukljansku crkvu, prema drevnom pravu, uredili mitropoliju pod čijom su upravom proglasili ove crkve, a naime:Bar, Budvu, Kotor, Ulcinj, Drač, Skadar, Drivast, Pilot, Srbiju, Bosnu, Travuniju, Zahumlje. Srbiju, pak koja se naziva i Zagorje, podijelio je u dvije pokrajine:jednu od velike rijeke Drine prema zapadnoj strani, sve do planine Pini, koju je nazvao još Bosnom. Drugu, pak, od iste rijeke Drine prema istočnoj strani sve do Lipljana i Laba, koju je nazvao Raškom. Svugdje, pak, u pokrajinama odredio je bana, to jest vojvodu, od svoje braće po krvi, i župane, to jest kneževe, i satnike, to jest, centurione, od plemenitijih ljudi iz istih pokrajina. Dao je pak svakome banu, to jest vojvodi, vlast da ima pod sobom sedam centuriona, koji bi pravo sudili narodu i primali danak, i predavali ga banu. Banovi bi poslije toga polovinu predavali kralju a polovinu zadržavali za sebe. A kneževima, to jest županima, zapovijedio je da svaki ima pod sobom jednog satnika, koji bi s njim jednako pravedno sudio narodu, a dva dijela danka kneževi, to jest župani da, da daju kralju, a treći, pak, da zadrže za svoju upotrebu. Banovima ili vojvodama da ne polažu nikakav račun, već da vladaju županijama istih pokrajina, a račun da polažu samo kralju. Uveo je mnoge zakone i dobre običaje, a ko želi da ih upozna neka čita knjigu o slovenima, koja se zove "Metodijus", tamo će otkriti kakva je sve dobra uveo ovaj veoma dobri kralj. I tako kada je sve obavljeno, kardinali i episkopi, i carevi izaslanici, pošto ih je kralj otpuštio, zahvaljujući Bogu i kralju i sa mnogim darovima koje im je kralj dao, vratili su se u svoja mjesta. Tako isto i banovi i župani, kao i centurioni nedavno postavljeni, sa cijelim narodom hvaleći Boga, i pozdravljajući kralja, otišli su svaki u svoju pokrajinu i oblast.
Ovaj veoma sveti kralj vladao je pored toga četrdeset godina i četiri mjeseca, i rodio je sinove, i kćeri, i umro je sedamnaestog dana mjeseca marta, a sahranjen je u crkvi Svete Marije u dukljanskom gradu sa počastima i sa velikim ispraćajem tada ga je sakupljeni narod plačući ožalio. A u istoj crkvi, u kojoj je sahranjen, izabrali su njegovog sina Svetolika, tu su ga arhiepiskop i episkop posvetili i krunisali. Od toga dana, najzad nastao je običaj da se u istoj crkvi biraju i zaređuju svi kraljevi te zemlje."


Овде се помиње тачно да је преобратио сав народ у грчку веру. Накокон овога Светопелек прогони Ћирилове и Методијеве ученике и прелази у римокатоличанство.

Сачувано је једно писамо папе Хадријана чини ми се где пише српском кнезу Мутимиру да се прикључи Панонској дијацези као је и раније било.
То је Сирмијум пре најезде Гота који је прешао у Солун који је био Сирмијум у егзилу.
У време Методија читав Илирик је био подређен Сирмијуму као и Великоморавска.
Што се тиче територија којима је Мутимир владао то знамо од Порфирогенита Травунија и Хум су под његовом влашћу вероватно и Нерервљани.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top