Апсолутно вјерујем да је публициста Димитрије Марковић вођен најбољим намјерама, нема сумње и да исправно мисли. Препознао је погубне процесе, бјесомучну ријалитизаџију, фаворизовањем разних шарлатана и псеудостручњака за све и свашта распамеђивање и слућивање нације гдје се чини злочин у покушају и према историји и према другим наукама/научним дисциплинама, и процеси који воде даљњем културном, духовном и моралном посртању нације.
Ипак по мени, сврставањем свих тих опскурних ликова који су из неког разлога неразумно фаворизовани по разним медијима, у исти кош и није добар приступ, подсјећа помало на не тако давна времена када су сви идеолошки негативци сврставани у исти кош.
Од побројаних, овај Шаргић је бескрупулозни љигавац, од њега апсолутно ништа добро није очекивати, било би добро да Алесандар Митић направи отклон од овог љигавца, ако направи боље по њега.
Мирољуб Петровић је хохштаплер, такође бескрупулозна муљара и превејани шарлатан. Фаворизован је на медијима и у томе ужива, није ни први ни задњи такав, но проблем је ако је такав тип корисни идиот ликовима опасних намјера, то онда више није безопасна будала, него будала у служби опасних типова, и то је код овог Петровића.
Горан Шарић не припада побројаном друштву. Истина, и он је добио велику медијску пажњу, оглашавао се по разним темама, није да му не годи, има своје "теорије", хипотезе, фура ту своју мантру, па ко се прими, прими, о тим ставовима написано је на теми малтене све што се требало. Но ако бацамо блата, оправдано или не, ваља мало погледати и позитивну страну, "олакшавајуће околности".
А Горан Шарић кроз своја излагања поред "својих тренутака када га понесе доживљај" итекако умије препознати штетне процесе, рецимо актуелне око Украјине, или када су у питању странпутице међу Србима или јако наопак однос према историји гдје су неразумно маргинализовани неки периоди историје.
И још важније, уз Драгу Пилсела и могуће још пар личности, највише двојицу, једини је у хрватском корпусу који не прати обавезан мејнстрим у лијепој њиховој када се говори о времену ендехазије или 1990им, који ће рећи истину и о карактеру 1990их, и о времену ендехазије, који када се говори о 1940им, а што је такође постало обавезно у Хрватској, неће флертовати са неоусташтвом, неће потирати много шта што се не смије потирати.
Због наведеног, за разлику од других "јунака" текста Димитрија Марковића, Горан Шарић је по мени заслужио међу Србима ипак благонаклонији однос.