24. марта 1998. године, Александар Вучић постаје министар за информисање у Влади народног јединства Мирка Марјановића коју чине СПС, СРС, и ЈУЛ, и подноси оставку на место директора „Пинкија“. Његов министарски ангажман остаје упамћен по контроверзном Закону о информисању, који је увео високе новчане казне за новинаре чије се извештавање није уклапало у прописане оквире (тзв. „независни новинари“), а на основу тужби које би, позивајући се на „противдржавно и подривајуће деловање“ разних врста, подносили грађани или организације, а по којима су прекршајни судови имали обавезу да одлуче у року од 24 часа. У обраћању карактеристичном за Владину рационализацију овог Закона, Вучић на Скупштини Удружења новинара Србије (тада без „независних“) 13. јуна 1998. истиче да су се „неки медији јавно ставили у службу неких светских моћника у вођењу специјалног рата против Србије“. Опозиционе странке се мобилишу и називају Закон „пучем против Устава“ (Вук Драшковић). Међународне и невладине организације (у небројеним протестима Савета Европе, ОЕБС-а, Европске уније, новинарских удружења, па и преамбули Резолуције 1203 Савета Безбедности УН) тврде да Закон прописаним нормама, поступком и драконским санкцијама, de facto суспендује уставно право на слободу изражавања, укида елементарне демократске принципе и међународно прихваћене норме, и безуспешно захтевају од Милошевића да повуче закон. Три дана по усвајању Закона у октобру 1998, недељнику „Европљанин“ одређена је, ретроактивним дејством Закона, по тужби тзв. Патриотског савеза Београда казна у износу од 2.400.000 тадашњих динара због, како је наведено, „већег броја текстова којима се позива на насилно рушење уставног поретка, на рушење територијалне целовитости и независности Републике Србије и СРЈ“; магазин је убрзо затим и де јуре забрањен и угашен. Две недеље касније, „Дневни телеграф“ истог издавача, Славка Ћурувије, бива кажњен по тужби Савеза жена Југославије, којег заступа Братислава Буба Морина, са 1.200.000 динара због објављивања огласа студентске организације „Отпор“, чиме је „угрозио све грађане, жене и децу“. Низ казни се наставља, а сам Ћурувија је за време НАТО бомбардовања на СРЈ убијен у центру Београда 11. априла 1999. године, у периоду док је био под присмотром СДБ и јавно оптужен за издају у државним медијима. Ово убиство још увек није разјашњено; поступак је и даље „у току“.
Укупне казне изречене по Закону о информисању износиле су преко 24.000.000 динара.
