Meni je malo sumljivo pominjnje naselja od 100000 stanovnka, previše je to za taj period.
A iskopavanja se vrše.
http://www.vesti-online.com/Scena/K...0-nadeni-ostaci-kulture-iz-6-milenijuma-p-n-e
...
Ново од Кљосова
"Имају ли они било какве везе са, рецимо, данашњим Србима који живе на тим подручјима?
- Несумњиво имају. Како сам појаснио, прилично је вероватно да су људи Лепенског Вира и Винче припадали роду R1a. Али ако се испостави да су у Лепенском Виру живели „Динарци“, што никако не искључујем, пошто никаквих података против тога нема, као што уосталом нема ни за, онда ће већ испасти да је сваки трећи Србин њихов непосредни потомак. Посредни фактор „за“ је то што је хаплогрупа I (I2a је њена кћеринска хаплогрупа) међу најстаријим у Европи.
Постоји само један пресудан пут да се то сазна – извршити ДНК-анализу костију из Лепенског Вира (у Винчи је то теже пошто, колико се сећам из посете музеју у Винчи, тамо древних костију готово нема, због древног ритуала испраћаја покојника). Технички је то могуће, премда није једноставно, потребни су добри стручњаци и посебна опрема, а, наравно, и новац за то. И што је најважније, потребна је воља руководства земље да се то оствари. Ако се одреди хаплогрупа древних људи из Лепенског Вира и Винче, најстарија историја Европе може се преокренути. ДНК – то су већ објективни подаци а не просто приче.
Шта се десило са народима који су живели на простору Винче и Лепенског Вира, који је био правац њихових миграција?
- Да би се говорило о правцу миграција, потребан је белег који се током њих може пропратити како по правцу тако и времену. У археологији су то „материјална обележја“, која археологе стално доводе у забуну, пошто прате или миграцију, или трговачке везе, на пример, или се може испоставити да су то ратни трофеји. Зато су археолози још 1970-их година сасвим престали да се баве миграцијама, јер су забуном извртани сви закључци, каткад сензационални. Сваком археологу позната је парола из тог доба – „лонци нису људи“. И ту изненада на позорницу излази ДНК-генеалогија која указује на белег – то су одређене мутације у ДНК, које се лако прате током многих хиљада километара (заправо свугде на планети) и током многих хиљадулећа (заправо читавог постојања човечанства).
Али, проблем је у томе што је за праћење тих белега, маркера у ДНК, пре свега потребно да их имамо. То јест, опет се враћамо на то да су потребне ДНК древних житеља Лепенског Вира и Винче. Засад их нема, али ако узмемо да су припадали роду R1a, задатак се поједностављује. Размотрићемо ту варијанту, а онда – резервну, са родом I2a.
Дакле, род R1a дошао је на Балкан пре око 9.000 година, претпоставља се да су основали Лепенски Вир, и почео да се расељава по Европи. У Европи су већ одавно живели носиоци рода I, образованог пре око 45.000 година, и кромањонци су, сасвим могуће, исто били рода I. Пре око 20.000 година род I се разишао на родове I1 и I2, и по завршетку леденог доба у Европи образован је род I2a. Али ратова између R1a и I2a није било, у сваком случају, археолози то нису пронашли, као што нису пронашли никакве трагове ратова у Винчи. Изгледа да је то било златно доба мирног живота у Европи. Тако је трајало све до пре 5.000–4.800 година.
А онда се десило нешто ужасно. Готово све хаплогрупе-родови из Европе нестају. ДНК-археологија види наглу промену становништва у Европи у III хиљадулећу п.н.е. Исто види ДНК-генеалогија: према њеним подацима, становништво Европе је пре око 4.500 година „враћено на нулу“ и прошло, како генетичари кажу, „грлић боце популације“. Ишчезла је хаплогрупа G2a, најраширенија у „Старој Европи“, и ма где да су ДНК-археолози копали, свугде се испољавала све до пре 5.000 година. Нестала је хаплогрупа E-V13 која је, према ископавањима, у Европи живела пре 7.000 година. Садашње становништво E-V13 у Европи (и свугде) почиње од заједничког претка који је живео пре 3.600 година. Нестала је хаплогрупа I1, која је имала најстарију историју у Европи, али заједнички предак свих садашњих носилаца I1 исти је у читавој Европи, од Атлантика до Урала, и живео је пре само 3.400 година. Из Европе су нестале хаплогрупе R1a и I2a, сада најзаступљеније на Балкану и у Србији, и сада ћемо рећи подробније о њиховој судбини.
Хаплогрупа I2a поцепала се попола – један део је побегао на Британска острва, други – на Дунав. Затребало је преко 2.000 година, од пре 4.500 па до пре 2.300 година, да би хаплогрупа I2a у дунавском региону кренула да расте и почне да насељава Источну Европу. ДНК-генеалошки прорачуни показују да сви I2a у читавој Источној Европи – од Грчке на југу па до Прибалтика на северу, имају истог заједничког претка који је живео пре 2.300 година, крајем прошле ере, по свој прилици на Дунаву. Према томе, Словени хаплогрупе I2a тек почетком наше ере почињу да се шире по Источној Европи, што су и археолози запазили. Највећи број представника рода I2a населио се на Балкану, и зато је тај род назван “динарским”, пошто их тамо има највише у читавој Европи.
Род R1a, тачније, његови преживели представници побегли су на Руску низију, и ускоро се род разишао на неколико миграционих грана. Део њих упутио се на југ, преко Кавказа у Месопотамију, тамо ушао у историју под именом митанијских Аријеваца (савремена Сирија), и прошао до полуострва Арабија. Сада њихови потомци међу Арапима чине до 9% укупног мушког становништва. Други део Аријеваца прошао је са Руске низије до Средње Азије, тамо живео око 500 година, и пре око 3.500 година прешао на Иранску висораван. Дарије I, ахеменидски цар, уклесао је на барељефу у Накш-и-Рустаму 1.000 година касније: “Ја, Дарије, велики цар, цар над царевима... Аријевац, син Аријевца”. Још један део Аријеваца, који је отишао на исток, стигао је до Јужног Урала, пре око 3.600 година отишао у Индију, под именом легендарних Аријеваца, и населио се у Арјаварти (у преводу са санскрта – “земља Аријеваца”), у Северној Индији. Приспевши у Индију, Аријевци су тамо успоставили кастински систем, а себе саме, разумљиво, уписали у највишу касту, и од тада одржавају кастински систем. И дан-данас, без обзира на протеклих 3.500 година, већину највише касте чине носиоци R1a, чији удео у највишим кастама достиже 72%. У Индији и Ирану има врло мало хаплотипа групе R1b, готово да нема, и то су углавном недавни. Међу Аријевцима пре 3.500 година није било предака савремених Западноевропљана. У највишим кастама Индије хаплотипа R1b практично нема. Међу 367 брахмана из највиших каста Индије, колико је тестирано на хаплогрупе, није нађен ниједан.
Али, премда сам рекао да су у III хиљадулећу п.н.е. готово сви родови-хаплогрупе ишчезли из Европе, заправо није тако. Остала је исто европеидна хаплогрупа R1b која је у Европу приспела пре 4.800 година на Пиринеје, и пре 4.500 година са стране Блиског Истока, и у приближно исто време са стране Прицрноморја, као и с истока ка савременој Пољској. Другим речима, Европу су са разних страна у клешта захватили Ербини (носиоци хаплогрупе R1b). У исто време страдала је култура Винче. У исто време побегли су сви родови-хаплогрупе „Старе Европе“. Једина хаплогрупа која није страдала, већ се штавише увећавала без било каквих прекида, била је R1b. Иста је и археолошка култура звонастих пехара. Зато не пролазе приче како је трагедија у Европи из III хиљадулећа п.н.е. била последица нагле промене климе. Хаплогрупа R1b је током неколиких столећа населила читаву Средњу и Западну Европу и од тада остаје најраширенија европска хаплогрупа, на коју отпада око 60% мушког становништва Средње и Западне Европе. То је знатан део Шпанаца, Португалаца, Баска, Енглеза, Ираца, Шкотланђана, Француза, Белгијанаца, Немаца. Насупрот томе, у Источној Европи сада су углавном хаплогрупе R1a (северније) и I2a (јужније).
Тако да је историја хаплогрупе R1a на Балкану такође трагична, као и хаплогрупе I2a. Миграције Руса, како можемо условно назвати оне који су остали на Руској низији после одласка осталих миграната на југ и исток, започеле су у западном правцу пре око 3.000 година, крајем II – почетком I хиљадулећа п.н.е. Могуће је да су управо тада започела славна ратничка дела балканских Словена хаплогрупе R1a. Хаплогрупа I2a у то доба једва је преживљавала на Карпатима, и у тим делима није учествовала. Нећу овде задирати у описе војних похода балканских Словена нити делити те ратнике на Србе, Хрвате, Словенце и друге; мислим да су тада сви они били ратни другови. Могуће је да су учествовали у одбрани Троје, одлазили у походе по Малој Азији, стизали до Блиског Истока и севера Африке, учествовали у походима Александра Македонског. Из тог доба су по читавом Јадрану остали камени аријевски споменици с особеним аријевским символима. О том раздобљу балканске историје постоји мноштво радова балканских историчара, како древних тако и савремених."
http://srpska.ru/article.php?nid=21548
