Fascinacija srpstvom - Srbija kao večna inspiracija

[Lesandar]

Игњат Јоб - Ван Гог наших простора

Када су др Миодрагу Коларићу загребачки критичари замерили што је радове Игњата Јоба уврстио у "Пола века српског сликарства", са поднасловом "Сликарство београдског средишта", у оквиру Пола вијека југославенског сликарства 1900-1950, приказаног у Модерној галерији у Загребу и Народном музеју у Београду (1953),огласио се др Никола Јоб, судија загребачког Окружног суда. Он је објаснио да наш стручњак уопште није погрешио, јер не само да стваралаштво његовог брата јесте у београдском средишту и oбогаћује српско сликарство, него се и сâм Игњат сматрао Србином, као и њихов отац, један од вођа Српске странке у Дубровнику, којој су приступили и други чланови породице Јоб. У поштовање традиције уверава и трагична чињеница да је њихов старији брат сликар Цвијетан, Игњатов узор, погинуо као добровољац српске војске у Првом светском рату.
Игњата Јоба за српску уметност везује и боравак у Србији (1912-1913, 1922-1927, октобар 1934 – март 1935), затим редовно учешће на престижним смотрама у Београду и после повратка у Хрватску. Није небитно ни то што је прве сликарске поуке добио од Марка Мурата, једног од оснивача Друштва српских уметника Лада (1904), којем се србовање у Дубровнику не прашта код многих. Притом, да би се оженио Викторијом Оршић, пореклом из Румуније, прешао је у православље 1919. године. Са другом супругом Живком Цветковић, студенткињом филозофије, организатором левичарског покрета на Београдском универзитету и убрзо учитељицом, венчао се, 1923, у Цркви св. Саве у Београду. Рано преминулом и непрежаљеном сину, дао је име свог кума Растка Петровића, књижевника и ликовног критичара.
Опредељење је једно – родослов друго. Јобов деда по оцу био је Италијан – старином Француз, а прадеда по мајци Немац са коренима у Швајцарској. Први је у Дубровник дошао из Фурланије као гренадирски наредник у аустријској војсци и постао познат клесар, други из Шварцвалда да би се прочуо као часовничар.Њихов потомак Игњат, из милоште Инко, ценио је људе и уметност по најбољем што пружају, а не по припадности одређеној нацији. Он не може да се издвоји ни из српског ни из хрватског сликарства, јер је стварао, излагао, утицао на ликовни живот и оставио трагове и у Србији и у Хрватској.

Каталог

 

[Sanovnik]

"Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веома згодни, имају тамнији тен и јако лепе очи."
Изабела Рос (Шкотска), 1916.

 

[Сребрена]

Britansko-irska književnica Rebeka Vest (Rebecca West), opisala je svoje putovanje kroz Kraljevinu Jugoslaviju izmedju dva svetska rata, pod nazivom „Crno jagnje i sivi soko" (Black Lamb and Grey Falcon)..

Dame Cicely Isabel Fairfield ( 1892 – 1983), DBE, better known as Rebecca West, or Dame Rebecca West, was an English author, journalist, literary critic and travel writer...American writer Larry McMurtry says in an essay, "...there are only a few great travel books. Rebecca West's Black Lamb and Grey Falcon is one..."

U putopisu Rebeka Vest posvećuje jedno nadahnuto poglavlje Anici i Hasanu Rebac (koji su u to vreme radili i živeli u Skoplju), dajući im imena Milica i Mehmed.
Rebeka Vest je bila oduševljena susretom sa njima i doživljavala ih je ‘kao stubove civilizacije, stubove na kojima počiva kuća koja nam je neophodna da se u nju sklonimo ukoliko ne želimo da nas vetrovi prirode oduvaju'.

(...) Jednom sam pokazala Denisu Sora, najmudrijem čoveku na svetu, pismo koje sam dobila od Milice. “Eto, vidim da vam piše iz Skoplja”, rekao je. “Doista, mi smo u mnogo boljem položaju nego što pretpostavljamo. Ako odavde do Kine ima dvadeset ljudi, rasutih po svetu, a koji liče na ovu ženu, civilizacija je spašena.”

A sve to vreme na obali Vardara postojao je jedan stan sa starim nameštajem koji je bio donesen iz Novog Sada i u najboljem svetlu predstavljao austrougarsku imperiju, podsećajući na Mocartov i Šubertov Beč. U tom stanu su živeli Milica i Mehmed, uvek u pokretu, a ipak uvek postojani. Milica bi jurila iz sobe u sobu, iz biblioteke u kuhinju, iz kuhinje u svoju spavaću sobu, da bi pronašla šta je Šeli rekao za Četertona, da bi videla jesu li se pojavili mehurići u teglama sa džemom od bresaka koji je skuvala ove godine, da bi probala šešir koji je kupila kod poljske modistkinje u Haj Stritu.
Mehmed je za to vreme sedeo sa grupom ozbiljnih i starih muslimanskih sveštenika, toliko starih da su im turbani oko fesova već poplavili od mnogih pranja, a pošto bi se polako i ceremonijalno rastali od njega, on bi odjurio u baštu da se poigra sa svojim lovačkim psima, i začas bi se vratio, dajući suzdržane savete studentima koji su navratili da porazgovaraju o demonstracijama protiv gospodina Stojadinovića. Pa ipak su oboje bili postojani kao stubovi. Oni su stubovi one nevidljive kuće koju moramo imati kao zaklon ako nećemo da nas oduvaju vetrovi prirode. Otada, kada prolazim kroz grad o kojem ne znam ništa, grad koji može izgledati kao pustara sa jednolikim i krajnje nezanimljivim ulicama, očekujem i nadam se da u njemu možda žive neki Mehmed i Milica.

http://www.freewebs.com/omorika/rebeka/rebeka-makedonija.htm


Novosadjanka Anica Savić bila je jedino dete sekretara Matice Srpske g. Milana Savića, koji je bio pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi. Studirala je u Beču klasičnu filologiju, udala se u 29. godini, udala za Hasana Rebca, činovnika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Doktorirala je u Beogradu, 1932.godine.

Hasan je bio rodom iz Mostara i izjašnjavao se kao "Srbin muslimanske vere", i važio ne samo za jednog od najobrazovanijih muslimana tog doba u Jugoslaviji, već i za naočitog muškarca (nije uzaludno nosio ime Hasan, u značenju «lep», što dolazi od arapskog ‘حسن'). Bilo kako bilo, Anici je Hasan umnogome ovaploćivao «ahilejsku uzvišenost i heperborejsku nedokučivost», figuru iz njenih platonskih snova..Diplomirao je na Sorboni orijentalne jezike. Bio je komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima, sa srpskom vojskom prešao Albaniju…

Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. .. malograđani im nikada nisu oprostili – njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio, kako se govorilo, inovericom.

Anica Savić Rebac, uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević "najučenija srpska žena", ostavila je iza sebe impresivan intelektualni opus i – priču o samoubistvu posle smrti voljenog Hasana.

http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=317316
http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/110570/Cudna-smrt-zaljubljene-knjizevnice
http://blog.b92.net/text/14331/Velika-Anica/

 

[Сребрена]

Kubanski lekar Montekin pronasao lek protiv gangrene

UZOR U SRPSKOJ NARODNOJ MEDICINI

Svedočenje izlečenog glumca Bate Živojinovića- "Valtera" :

- Kad mi je dao vakcinu rekao je: "Vi Srbi ste vrlo neobičan narod, imate lekove protiv svih poznatih bolesti a ne znate da ih imate i koristite".
Ubeđivao sam ga da imamo ozbiljne, vrhunske lekare, naučnike, stručnjake, a on kaže: "Ne, vaš narod ima a ne vaši naučnici".
Onda mi je objasnio da su u Prvom svetskom ratu srpski seljaci lečili ranjenike, naročito obolele od gangrene. Gajili su takozvane bele crve koji se hrane samo trulim tkivom. Stavljali su ih na rane i sklanjali kad se ispod rana pojavi zdravo tkivo. Montekin je izolovao esenciju belih crva i napravio uspešnu vakcinu protiv gangrene, a mi smo lek, negde u međuvremenu, izgubili!..

http://www.biljeizdravlje.rs/code/navigate.php?Id=331&editionId=108&articleId=552
http://www.stil-magazin.com/clanak/...skoro-u-srbiji-lek-kojim-sam-izlecio-gangrenu

P.S.
Nisam uspela da nadjem po našim starim knjigama koji bi to "gajeni beli crvi" za lečenje gangrene.Taj izraz jedino nalazim u vezi sa gundeljom, majskim crvom (Melolontha melolontha), poznatom tvrdokrilom štetočinom.
http://sr.wikipedia.org/sr/Гундељ

 

[Mrkalj]

Kubanski lekar Montekin pronasao lek protiv gangrene

UZOR U SRPSKOJ NARODNOJ MEDICINI

Svedočenje izlečenog glumca Bate Živojinovića- "Valtera" :

- Kad mi je dao vakcinu rekao je: "Vi Srbi ste vrlo neobičan narod, imate lekove protiv svih poznatih bolesti a ne znate da ih imate i koristite".
Ubeđivao sam ga da imamo ozbiljne, vrhunske lekare, naučnike, stručnjake, a on kaže: "Ne, vaš narod ima a ne vaši naučnici".
Onda mi je objasnio da su u Prvom svetskom ratu srpski seljaci lečili ranjenike, naročito obolele od gangrene. Gajili su takozvane bele crve koji se hrane samo trulim tkivom. Stavljali su ih na rane i sklanjali kad se ispod rana pojavi zdravo tkivo. Montekin je izolovao esenciju belih crva i napravio uspešnu vakcinu protiv gangrene, a mi smo lek, negde u međuvremenu, izgubili!..

http://www.biljeizdravlje.rs/code/navigate.php?Id=331&editionId=108&articleId=552
http://www.stil-magazin.com/clanak/...skoro-u-srbiji-lek-kojim-sam-izlecio-gangrenu

P.S.
Nisam uspela da nadjem po našim starim knjigama koji bi to "gajeni beli crvi" za lečenje gangrene.Taj izraz jedino nalazim u vezi sa gundeljom, majskim crvom (Melolontha melolontha), poznatom tvrdokrilom štetočinom.
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D1%83%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%99

Larve muva, musca domestica.

 

[Сребрена]

Искуства Јевреја
СРБИ СУ ЗАГРЉАЈНИ НАРОД

У Балканском и Првом светском рату Јевреји су гинули за слободу Србије, сматрајући је својом домовином.

Моша Амаро, из Београда, пао је на челу одреда ослободилаца Урошевца.
Аврам Сасо је погинуо у боју на Једренима, уз узвик: „Живела Србија!"
Леон Лебл, 22-годишњак, 1914. пада у боју на Космају.

Нисим Албахари, шпедитер из Ђевђелије, који је страдао са србским заробљеницима у логору Болдогасоњ у Мађарској, кад су му нудили да га ослободе, изјавио је: „Нећу! Ја сам се родио у Шапцу, српско ме сунце грејало, српска земља отхранила, српски сам војник, па шта буде не-срећним српским војницима овде, нека буде и са мном."

Године 1917, уочи пробоја Солунског фронта, рабин Шалом Русо се обратио својим сународницима у српској војсци. Поводом Балфурове декларације, којим се Јеврејима даје право на оснивање своје државе у Палестини, рекао је да се сви Јевреји света томе радују, само они из Србије не, јер су срећан и слободан живот увек имали у Србији.

Мирко Рајцер, који је за време Другог светског рата био у јединицама Ђенерала Драже, истакао је да је Србска Црква развила у свом народу дух трпељивости.Рајцер закључује: „Мене је српски дух формирао у човека, а равногорски дух у борбеног патриоту."

Ђорђе Лебовић, Јеврејин из Сомбора, који је преживео нацистички концлагер, каже да су Срби прожети „дубоким саосећањем са туђим невољама и патњама и спремношћу да притекну у помоћ, независно од тога које су националности невољници или жртве."

http://www.pravoslavni-odgovor.com/...a_bez_tri_prsta/Srbi_i_verska_tolerancija.htm

Čuveni hirurg, dr Isidor Papo, čiju su rodbinu uglavnom pobile ustaše (on je iz Mostara), rekao je: "Ja nikad nisam bio cionista, ali sam uvijek bio apsolutni Jevrejin. Nikad to nisam krio, meni je bila čast što sam Jevrejin i ja sam govorio da sam Jevrejin kada to nije bilo ni zgodno kazati, mada u Srbiji nije bilo nikada antisemitizma. Ja u ovoj zemlji nikada nisam osetio da sam Jevrejin, a uživao sam sve počasti što može jedan čovek da doživi."

Poznati muzički pedagog, dr Andreja Preger, veli: "Ja tu živim kao Jevrejin u srpskoj zemlji i volim tu zemlju. /.../ Naravno, osećam punu solidarnost sa tim narodom koji je zajedno s nama patio u Hrvatskoj, koji je bio ubijan, nad kojim se vršio genocid kao i nad nama"

Enriko Josif, poznati kompozitor:
" Mi smo sa Srbima u duhovnom srodstvu kao dva eshatološka naroda sa užasno sličnom sudbinom.
A drugo, živeti u jednoj Srbiji i ne osetiti da ste Jevrejin, to nigde u Evropi ni pre Hitlera nije bilo. To je po prirodnom zakonu tako. Srbi su jedan neverovatan narod, ja ga zovem zagrljajni narod, koji čak tuđina još više prigrljuje nego samoga sebe. Ima jedno osećanje za tuđina da bude prema njemu pošten, krajnje bratoljubiv, i to je razlog što je ova Srbija sada ovako rasparčana i podeljena. Nikad nije polagala veliku pažnju na to da li su oni, samo oni izabranici neki, ali su poštovali one koji žive sa njima i koji Srbiji naravno žele dobro. To je jedan izuzetan narod."

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Apologetika/OklevetaniSvetac/Lat_OklevetaniSvetac53.htm

 

[Сребрена]

"Budi human kao što je bila humana Srbija 1885",
piše na tabli u holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi

Do not forget,
in these times when we learn that force is the same as justice,
and a power equivalent to the truth, try to:
Be humane as a humane Serbia was in 1885.

Krajem 19. veka Srbija je na jedan dan prekinula rat sa Bugarskom kako bi pomoć Međunarodnog Crvenog krsta stigla do bugarskih ranjenika!

Od 1884. do 1885. godine Srbija je ratovala protiv Bugarske, koja nije imala vojne sanitete, pa njihove ranjenike nije imao ko da odnese sa bojišta niti da im pruži medicinsku negu.

Međunarodni Crveni krst prikupio je pomoć koja je trebalo da se dopremi ovoj državi. Jedini put međutim, vodio je preko srpskog fronta.

I tada se dogodilo nešto što svet, ni do tada, a ni posle toga, nije video - na zahtev lekara austrijskog Crvenog krsta, Vlada Srbije je odobrila vojnoj komandi da na jedan dan prekine rat, otvori liniju fronta i propusti sanitetski transport koji je iz Beča upućen za Sofiju.

Srbija je učinila i više: u pomoć Crvenog krsta dodala je lekove, ćebad i krevete iz svojih zaliha i bugarskim vojnicima predala sve što je neophodno za otvaranje jedne bolnice.

http://www.icrcvideonewsroom.org/icrc150/content/detail-photo.asp?ID=28

Na taj način, Srbija je svoje zalihe poklonila neprijateljskoj zemlji sa kojom je tog trenutka bila u ratnom stanju. U znak sećanja na ovo nesebično delo, Međunarodni Crveni krst je Srbiji dodelio posebno priznanje za humanost.

U sećanje na taj čin, u zgradi međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi stoji tabla sa natpisom "Budi human kao što je bila humana Srbija 1885".


For this unprecedented ACT, in world war history, the International Red Cross in Geneva awarded the Serbian Red Cross with the special recognition, and at the hall of the International Red Cross in Geneva is the panel that says "... Be humane as a humane Serbia was in 1885. ... ".

 

[Сребрена]

Немачки цар Вилхелм II о Србима након Колубарске битке

"Жалим што мали, храбри српски народ није са мном у савезу! Његових 200.000 бајонета вреде више него пола милиона аустријских!...",
Објављено у листу "Пијемонт", децембра 1914., према румунском "Универзулу"

(Лист "Пијемонт" је гласило покренуто 1911.године и штампан је до 1915.г, као главно гласило Аписових "Црнорукаца" ; уредник је био Љубомир С.Јовановић, неки од сарадника били су Бошко Токин и Моша Пијаде)

 

[Mrkalj]

Rolan Dima: Fasciniran sam Srbima, Milošević je delovao impresivno!

Politika 23:18, 07.12.2013.
Autor: Večernje novosti,Foto: Fonet

• 103
• Pošalji e-mail
• Odštampaj tekst

A


Gajim snažna osećanja prema Srbima, čak i onda kada kažu da imate težak karakter. Velike ste patriote. Miteran je govorio da, dok je živ, neće dozvoliti da Francuska bombarduje Srbe. Hrabro je stajao iza te odluke. Znamo ko je to posle uradio, dodaje francuski ministar iz godina raspleta
Rolan Dima
Tokom donošenja teških odluka u vreme stvaranja novih država na tlu bivše Jugoslavije, često sam bio u nezahvalnoj situaciji da zajednička politička rešenja suprotstavljam ličnim osećanjima, ističe Rolan Dima (91), ministar spoljnih poslova Francuske u Miteranovo vreme, od 1988. do 1993, kada su se krojile nove granice na Balkanu!

Dima, koji ističe svoju veliku naklonost prema Srbima, otkriva neke pojedinosti o tome kako su se odvijali pregovori, i na koji način je Berlin pretekao Pariz u ostvarivanju geopolitičkih ciljeva.
- Tokom pregovora u kojima sam učestvovao, u veoma teškim vremenima, kada ste mnogo propatili, često sam bio suočen s mnogo teškim odlukama. Situacija nije bila laka. Evropski kontekst nije baš išao naruku Srbima, a treba priznati da ni Srbi baš nisu laki kad se pregovara. S predsednikom Miteranom činili smo velike napore da bismo mogli da branimo srpsku poziciju - kaže Dima.
Na sugestiju da je "Miteran mnogo voleo Srbe" odgovara.
- U to vreme su ga, čak, u francuskoj štampi kritikovali zbog toga. Kao neko ko ga je odlično poznavao mogu da posvedočim o potezima i zauzimanju stavova s kojima sam se slagao i koji govore o prosrpskim osećanjima - kaže Dima i dodaje da je tačno da je Miteran govorio da, dok je živ, neće dozvoliti da Francuska bombarduje Srbe?
Istina je. I nikada na to ne bi pristao. Hrabro je stajao iza te odluke. Znamo ko je to posle uradio", dodaje.
Naklonost prema Srbija datira iz vremena dok je bio dete.
- Otac mi je prepričavao događaje iz Prvog svetskog rata. Sakupljao sam tada figurice starih ratnika. Imao sam kolekciju srpskih vojnika. Obožavao sam njihovu uniformu. U mladosti sam se dosta interesovao za srpsku istoriju. Impresioniran sam hrabrošću i odvažnošću Srba. Velike ste patriote. Gajim snažna osećanja prema Srbima, čak i onda kada kažu da imate težak karakter.
Francuska štampa jednom je prilikom prenela da su, devedesetih, Spomenik zahvalnosti Francuskoj u Beogradu, ali i drugi spomenici u zemlji koji svedoče o francusko-srpskom prijateljstvu, prekriveni crnim zastorima
- Sećam se, kao da je bilo juče. Miteran me je pozvao da odmah dođem kod njega. Bio je to impresivan gest, miran protest, direktna primedba Francuskoj da je zaboravila Srbe. Miteran je bio potresen. Nije bio ljut na Srbe, već na one koji su stvorili takvu situaciju da Srbi protestuju na ovaj način. Rekao mi je: „Snađite se, uradite šta je potrebno, ovo odmah treba da prestane.“ Od tada smo počeli da malo drugačije razmišljamo o našim stavovima u razgovorima o budućnosti bivše Jugoslavije. Tada sam otišao u Srbiju i sreo se s Miloševićem. Imao je jak karakter. Delovao je impresivno. Ostao sam s njim u veoma dobrim odnosima.

Na pitanje o Kosovu odgovara:
- Proklamovanje nezavisnosti Kosova nije u skladu s međunarodnim pravom. Razumem osećanja Srba. Izgleda da se stvari sada rešavaju. Svojevremeno su u francuski senat došli predstavnici Kosova. Tražili su oružje. Već tada smo im rekli da problem mora da se rešava mirnim putem. Još kad su počeli prvi konflikti predlagao sam, na primer, da se pošalju evropske mirovne snage koje bi razdvojile zavađene. Otišao sam da o tome razgovaram s Miloševićem. Dugo je razmišljao i na kraju se složio. Ali, dodao je i svoj uslov: da u tim jedinicama ne bude Nemaca. Nije želeo da se ponovo vrate na srpsko tlo. Rekao sam to Miteranu. Preneli smo ovaj stav Nemcima. Branio sam ovoj projekat, savetovao da treba shvatiti mentalitet, ali nije vredelo. Nemci se nisu složili.
Jednom prilikom dogovor je bio blizu.
- Pozvali smo Miloševića da dođe na razgovor u Pariz. Bio je to 11. mart 1993. Znao je naš stav, ali su postojale teškoće zbog pozicije Amerikanaca i Nemaca. Bio je to težak dijalog, jer smo bili vezani s Nemcima u evropskim okvirima. Nismo mogli da se izdvajamo. Činili smo tako da izgleda kao da postoji jedinstvo pogleda. To jedinstvo sam, možda, uspeo da ostvarim s Genšerom, ali toga nije bilo u odnosima Miterana s Kolom kada je reč o Srbiji. Posle zvaničnih susreta s Miloševićem u Jelisejskoj palati kod Miterana, uveče sam u Ke d’Orseju organizovao večeru u Miloševićevu čast. Mimo običaja da ministar ne poziva predsednika, uputio sam poziv Miteranu da nas poseti na kraju večere. Protokol se nije saglasio, ali je Miteran, ipak, oko ponoći došao, sam s vozačem. Ostao je s Miloševićem u razgovoru do dva ujutro. Polako su došli do saglasnosti i odlučili smo da visoka srpska delegacija ode u Njujork. Činilo nam se da je rešenje blizu. Mislili smo da smo uspeli. Međutim, Amerikanci su ponovo ostali tvrdi.
Dima od subote nekoliko dana provodi u Beogradu.
- Došao sam na poziv dragih prijatelja. Dobro poznajem Srbiju. Boravio sam u njoj već nekoliko puta, i sada mi čini zadovoljstvo da u nju dođem kao običan građanin.

 

[Сребрена]

Pesnik najvećih istorijskih nadahnuća osetio je u tom biblijskom prizoru svu snagu nepobedivog duha Srbije.

Хомер у српским крајевима

Кад је чувени француски песник Едмон Ростан видео слику на којој седамдесетогодишњег Краља воловска запрега вуче преко албанских планина, устао је из болесничке постеље и написао песму од осамнаест строфа.

Edmond Eugène Joseph Alexis Rostand,(1868.-1918.) je bio francuski pisac i dramatičar, koji je u jeku naturalizma oživeo romantični teatar i pokušao da mu vrati stari sjaj. Njegov "Sirano d Beržerak" osvojio je tadašnju publiku i održao se na pozorišnim repertoarima do danas.

http://fr.wikipedia.org/wiki/Edmond_Rostand

Bolestan, Rostan će, u svojoj kući u Kombu, u novinama videti Becićevu sliku: Kralja Petra, na zapregi koju četiri vola tegle kroz blato Jankove klisure, dalje i dalje, prema snežnim vrhovima albanskih planina. Kralj, iako su ga svi molili, nije želeo da napusti svoje vojnike. Star. Umoran. Bolestan. Rostan je ustao i o herojskom kralju napisao poemu

О томе је рекао: “Кад сам то видео, учинило ми се да је сам Хомер изгнан у српске крајеве спрегнуо краљу Петру та четири вола.”

Rostanovu pesmu o tom putu veličine u mučeništvu preveo je i objavio u "Srpskim novinama" na Krfu, pod naslovom "Kralj Petrova četiri vola", Milutin Bojić, pesnik.

Краљ-Петрова четири вола ( део песме )

(1916)

То Петар Први, из Србије старе
Одлази седећи на остатку каре,
Волови вуку кола та.

Краљ Петар иде, јер ићи мора,
Преко бусења, стења и гора.
Тајанствен пред њим стоји пут.
Са штапом, само у свом мундиру
Он иде мору, изгнанству, миру.
Иде у бајке речне кут.

Четири вола, с јармом у луку,
Раоник славе, херојства вуку,
Но унук Карађорђа, лав,
Да се са бојног поља ишчупа
Четири вола морају скупа
Да употребе напор сав.

Србин, песник, ратник што створи
Да земља пева, да барут збори,
Да Петра Првог, борца тог
Осветли душу, створи за њега,
та кола, спојив остатак спрега
С остатком задњим топа свог.

Песма ће исплест ореол му цветан.
Поносан ко вођа, као пастир сетан.
Како је велик изгнаник тај

(препев с француског
Милутин Бојић)
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/08/article-08.html

Kralj Petar dobio spomen ploču u Parizu

 

[Сребрена]

"Verujem da fraza poezija materijalizma, koja izgleda kao jedan čudan paradoks, nalazi svoje ostvarenje u Srbiji, gde je sve pretvoreno u poetično", zapisao je Nicola Lazzaro, specijalni izveštač za Illustrazione italiana

Србија је поетична чак и усред рата

"Smatram da se to ne duguje toliko prirodnim lepotama zemlje, njenim očaravajućim pejzažima, njenoj bujnoj vegetaciji, raskošnom i sjajnom nebu, koliko lancima koji su vekovima vezivali ruke precima ovih vitezova, koji su znali godinama da se odupiru ujedinjenim snagama Otomana i Mađara.
Bili su pobeđeni, postali robovi i svetili su se svojim ugnjetačima poezijom. Njihova muza postajala je dražesnija i nežnija što su više stezani lanci. Kako nisu mogli imati drugog oduška osim govora duše duši, služili su se njime i tako postajali superiorni nad svojim tlačiteljima."

Један официр изађе пред нас и на добром француском упита да ли смо француски дописници. Дик из Monde Illustre одговори потврдно и овај му срдачно стисну руку; ја изрекох своју националност и он ми стисну обе руке; Вилерс из Grafic-a рече да је Енглез: официр се кисело насмеши.

"Posle ručka prisustvovao sam jednom novom i potpuno srpskom prizoru: u jednom kraju logora sede u krugu šest svirača u gajde i gusle. Oni sviraju i pevaju o smrti kneza Lazara na Kosovu. Vojnici prave krug oko pevača, slušaju tronuto i sa upadljivim zadovoljstvom pripovedanje o podvizima velikog Kneza. Međutim, treba reći da, iako je muzika tužna i monotona, poezija je prekrasna, i možda je ona nametala respekt koji su vojnici pokazivali. "


http://www.danas.rs/danasrs/feljton/granate_letele_kao_konfete_na_svadbi.24.html?news_id=98676

La Serbia durante la guerra del 1876 : illustrato da 40 incisioni / per Nicola Lazzaro, corrispondente speciale dell' Ilustrazione italiana
Lazzaro, Nicola
Milano : Fratelli Treves, 1877

Onlajn i pdf
http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/dokum...ndente-speciale-dellaposilustrazione-italiana

 

[Сребрена]

Često zvan "ocem hrvatske nacije", Stjepan Radić je najmanje poznat kao pesnik. No, unatoč općem verovanju, osobno je ispjevao himnu u čast posete kralja Aleksandra Karadjordjevića Zagrebu. Tom prilikom bila je i premijerno izvedena, na Velikom sokolskom sletu 1925.godine u Zagrebu. Fascinacija ili licemerno ulizištvo, pitanje je sad.

OSOBNA RADIĆEVA HIMNA SRPSKOM KRALJU ALEKSANDRU

Stjepan Radić ( 1871 - 1928.),
Dopisnik iz Zemuna za češke, francuske i ruske listove;sekretar Hrvatske ujedinjene opozicije od 1902.g.;
glavni urednik mjesečnika Hrvatska misao 1902-1906; . S bratom Antunom 1904. godine osniva Hrvatsku pučku seljačku stranku (HSS);Godine 1918. stranka mijenja naziv u HRSS (Hrvatska republikanska seljačka stranka);U veljači 1919. obraća se Mirovnoj konferenciji u Parizu Memorandumom u kome izražava želju da Hrvatska svojom slobodnom voljom stupi u ravnopravnu federativnu zajednicu sa Srbijom i Crnom Gorom.

...

 

[Сребрена]

Искуства Јевреја

David A. Yeagley, амерички књижевник, сликар, композитор, коментатор,потомак поглавице племена Команчи
Србија, поука за данашњи свет

Дејвид Јегли, 7. новембра 2013.
До дана данашњег, због пристрасних либералних медија, већина света не зна шта се десило Србији. Наставља се превара, кварење и белосветска пљачка једног народа без признања, без оправдања, без казне. Хоће ли ово бити судбина сваке земље у истом положају?
Суштина су криминал , хероин , и албански муслимани . Тако је Косово постало „независна“ држава, хероинска мека (a heroin haven) за светску поквареност (world corruption), за шта су награђене такве славне вође као бивши фински председник Марти Ахтисари. Медији никада нису споменули ову подлогу зла.

Срби на Косову су представљени као неко ко мора да се интегрише у „нову државу“ Косово, коју су створиле хорде албанских имиграната отмицом српске земље. Замислите да вас „интегришу“ у нову државу на сопственој земљи, коју је од вас отео уједињени либерални Запад!

Ове српске родољубе назвао сам Последњим Мохиканцима (last of the Mohicans). ..
Масовно досељавање непријатељски расположених страних завојевача; међународна сарадња са освајачима, уносни послови и злочиначко подмићивање; потпуно лажна слика коју стварају либерални медији. То су елементи овог космичког злочина. То је поука из Србије за свет.

Чувајте се. Нико данас није безбедан. Нико.
... Када душмани имају више људи, оружја и новца од родољуба, да ли је све чему ови могу да се надају „резерват“, попут америчких Индијанаца? Да ли ће истинска част ту и скончати, у резервату?

Цео оригинални текст
Serbia: A Lesson for the Modern World
http://www.badeagle.com/2013/11/07/serbia-a-lesson-for-the-modern-world/

Цео преведени текст
http://www.pogledi.rs/poslednji-pozdrav-losem-orlu/

 

[Сребрена]

Млади штабни трубач Коњичког пука Василиј Агапкин( 1884 – 1964) написао је марш као емотивну реакцију на догађаје на Балкану у Првом светском рату

“Опраштање словенске жене” , посвећено Српкињама које испраћају своје мужеве у рат 1912.г.

-Иако је руска музика богата композиторима светског нивоа, с краја 19. и почетком 20. века, чињеница је да је тако једноставна музика, марш обичног војника преживео читав век. Свиран је од Балканскиих ратова 1912, па све до чувене параде на Црвеном тргу у децембру 1941. године, приликом одбране Москве, као и 9. маја 1945. године када је завршен Други светски рат- казао је амбасадор Чепурин.

Spojler

После Октобарске револуције, Агапкин је био диригент НКДВ војног оркестра.,а марш је постао обавезан на свим војнима парадама.
---------
Министар културе и инФормисања Братислав Петковић изјавио је 20.12.2012.г. у Руском дому, на свечаности поводом 100.годишњице настанка марша “Опраштање словенске жене” Василија Агапкина, посвећеног Српкињама које испраћају своје мужеве у Први светски рат, да морамо достојније да се одужимо и више поведемо рачуна о великим српским женама као што су Милунка Савић, Надежда Петровић, знаним и незнаним хероинама.

Поводом стогодишњице настанка марша у фоајеу велике сале Руског дома отворена је изложба фотографија “Историја једног марша кроз фотографије”, на којој ће бити представљене фотографије из живота Агапкина. У оквиру свечаности одржана је и промоција књиге Владимира Соколова “Опраштање словенске жене”, која говори о аутору марша, о историјату његовог настанка, кроз који су се тесно испреплетале судбине руског и српског народа.

It was Yakov Bogorad, a music publisher in Simferopol, who came up with the name "Farewell Slavianka" when he published the scores in 1912. The march was first performed by the marching band of the 7th Cavalry Regiment (where Vasily Agapkin was with) in the autumn of 1912. The first gramophone record was released by Ekstrafon Kiev in the summer of 1915 and it immediately gained wide popularity in Russia and adjoining countries.

Данас уз звуке овог марша на пут полазе путнички бродови на Волги, већина луксузних руских возова, као и ешелони руских регрута који се упућују на место службовања. Поред тога, „Опраштање словенске жене" је химна Тамбовске области.

 

[Pumpaj Dinstanović]

David A. Yeagley, амерички књижевник, сликар, композитор, коментатор,потомак поглавице племена Команчи
Србија, поука за данашњи свет

Дејвид Јегли, 7. новембра 2013.
До дана данашњег, због пристрасних либералних медија, већина света не зна шта се десило Србији. Наставља се превара, кварење и белосветска пљачка једног народа без признања, без оправдања, без казне. Хоће ли ово бити судбина сваке земље у истом положају?
Суштина су криминал , хероин , и албански муслимани . Тако је Косово постало „независна“ држава, хероинска мека (a heroin haven) за светску поквареност (world corruption), за шта су награђене такве славне вође као бивши фински председник Марти Ахтисари. Медији никада нису споменули ову подлогу зла.

Срби на Косову су представљени као неко ко мора да се интегрише у „нову државу“ Косово, коју су створиле хорде албанских имиграната отмицом српске земље. Замислите да вас „интегришу“ у нову државу на сопственој земљи, коју је од вас отео уједињени либерални Запад!

Ове српске родољубе назвао сам Последњим Мохиканцима (last of the Mohicans). ..
Масовно досељавање непријатељски расположених страних завојевача; међународна сарадња са освајачима, уносни послови и злочиначко подмићивање; потпуно лажна слика коју стварају либерални медији. То су елементи овог космичког злочина. То је поука из Србије за свет.

Чувајте се. Нико данас није безбедан. Нико.
... Када душмани имају више људи, оружја и новца од родољуба, да ли је све чему ови могу да се надају „резерват“, попут америчких Индијанаца? Да ли ће истинска част ту и скончати, у резервату?

Цео оригинални текст
Serbia: A Lesson for the Modern World
http://www.badeagle.com/2013/11/07/serbia-a-lesson-for-the-modern-world/

Цео преведени текст
http://www.pogledi.rs/poslednji-pozdrav-losem-orlu/

Posljednje što je potrebno je podrška te neopjevane budaletine.

 

[Сребрена]

Marš na Drinu Stanislava Biničkog u obradi švedskog benda The Spotnicks iz 1966.

The glorious melody of this extract is inspired by the Serbian patriotic march: "Marš na Drinu" (

 

[Сребрена]

Потпуно надреално, кад су 27.марта 1945.године доведене конструктивне народне масе испред београдског Народног позоришта, одакле ће ,са балкона, говорити ЈБ Тито, партизанска парада била је праћена музиком Биничког "На Дрину".Видите оригинални снимак у последњих 5 минута документарног филма о 27.марту 1941 :

 

[Сребрена]

Срби су добри , као што је добра и њихова традиционална храна

Калифорнијски фотограф о Србима

Срби су, по Ларију Ангијеру (1958-) ,слични Индијанцима – гостопримљиви и дарежљиви попут њих. Код Индијанаца и код Срба нећеш остати гладан.
Заинтересовало га је што је Божић две недеље касније од оног који прославља већина Американаца у децембру. То му је било занимљиво и тако је почео да разговара са Србима, да их фотографише и упознаје.
Када је сазнао да је Црква Светог Саве у Џексону стара чак 100 година, желео је да је сними и забележи за америчку историју.
Открио је да осим традиције божићног прангијања, православни Срби имају цркве осликане небеско плавим, старе у злато оковане иконе и тихе манастире.

Први пут је напустио границе САД, кад је посетио Србију 2009.г.

Између тврде земље и далеких белих облака ухватио је у свој кадар средњовековне манастирске цркве, озарена лица монаха, дим из кандила и службу у цркви, унутрашњост куполе из које нас гледа Христос Сведржитељ. Својом искреношћу и отвореношћу стекао је поверење људи из цркве и постао „наш” Американац, незванични хроничар живота српских светиња у САД.

Посебан утисак на њега је оставио манастир Милешева. У монографији објављеној поводом осам векова постојања овог манастира, нашле су се и Ларијеве фотографије које ће ускоро, на изложби под називом „Православље у Америци”, моћи да види и београдска публика.

За потомке Срба у калифорнијском Џексону, Лари каже да су симбол америчког запада и независности.


http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Srpski-kauboji-iz-Dzeksona.sr.html
http://www.angier-fox.com/about.htm
https://www.youtube.com/user/langier2

 

[COBAK]

Pa i danas balkanske ritmove i pesme opet daju ispiraciju u zapadnoj evropi.

Samo sto oni dvoje koji su krivi za to kusturicu i bregovica slabo nesto u Srbiji gotive.

Neko Vas je opasno slagao

 

[Сребрена]

Genadij Murigin Ivanovič Tolstoj, profesor Međunarodne slavenske akademije, autor desetina zbornika i publikacija, brižni sakupljač istoriografskih beležaka o viševekovnim vezama srpskog i ruskog naroda, posebno značajnim za vreme carske Rusije.

Da vidim Srbiju, pa mogu da umrem

U sećanju je poneo najlepše priče majke Ane i oca Filipa, praunuka slavnog ruskog pisca, koji su drugovali sa srpskim vojvodama, sveštenicima i mnogim umnim ljudima koje je sudbina progona posle Prvog srpskog ustanka zaustavljala u sibirskim prostranstvima nekadašnje, carske Rusije.
Nisu mu bile teške godine, troši osamdeset i treću, ni oko šest hiljada kilometara, koje je prevalio iz Novosibirska. Želja je od svega bila jača. Da se sretne sa Srbijom i ispuni zavet predaka: “Možeš da obiđeš ceo svet, ali Srbiju nemoj da zaobiđeš.”
- Želeo sam barem jednom, samo jednom, da udahnem vazduh moje bratske, junačke Srbije – kaže. – Ne znam koliko ću poživeti, ali sam siguran: sad mogu mirno da umrem.

Dok u šetnji Beogradom upija slike iz priča i sećanja njegovih roditelja, današnja prestonica Srbije je za njega “nešto drugo”.
- Ali je moje srce puno, a vremena je malo – govori. – I da trajem… ma, koliko god da trajem, ne bi mi bilo dovoljno da vidim sve što sam odavno želeo. Sa godinama, a vidite da ih imam i previše, želja mi je bivala sve snažnija. Da poljubim ovo parče planete, ponesem grumen zemlje. I, sad, da zavetujem moje potomke da me s ovim grumenom sahrane.

http://www.intermagazin.rs/potomak-lava-tolstoja-dosao-sam-da-vidim-srbiju-i-da-umrem/

Троје унука писца, Илија, Владимир и Вера, родоначелници су тзв. „српских Толстоја“. Од око 300 потомака писца који у XXИ веку живе у десетак земаља широм света, старешинство носе потомци управо тих „српских Толстоја“.

Lav Nikolajevič Tolstoj, veliki ruski književnik svetskog glasa, početkom XX veka, u najvećoj tajnosti planirao je preseljenje u Novi Sad.
. Српску културу је задужио израдом чувеног српскохрватско–руског речника са преко 50.000 речи. Објављен 1957. године, био је то први речник тог обима штампан у СССР, а до данас је доживео десетак издања. Иља Иљич је преминуо у Подмосковљу 1970. године.
Матица Српска је била један од издавача зборника превода Толстојевих научних радова, насловљених као: „Студије и чланци из историје српског књижевног језика“ (2004).

http://www.topsrbija.com/index.php?...rpski-tolstoji&catid=320:manastiri&Itemid=414

 

[Bastiani]

Петар Николајевич Врангел, вођа руске емиграције после егзодуса, умро у Бриселу (сумња се да је отрован), сходно својој последњој жељи, сахрањен у Београду, данас почива у Руској цркви на Ташмајдану.

Ако је ово већ неко поставио, прашћајте.

 

[Сребрена]

Hermann Bahr (1863 –1934) , austrijski pisac, dramaturg i kritičar, posetio je Dalmaciju
http://de.wikipedia.org/wiki/Hermann_Bahr

KAKO SU LEPI DUBROVAČKI SRBI !!

Barova knjiga "Dalmatinische Reise " štampana je u Berlinu 1909.godine
https://archive.org/details/dalmatinischere00bahrgoog

Lazo Kostić (Katolički Srbi, http://www.scribd.com/doc/216599671/132149557-Katolicki-Srbi-Lazo-Kostic ) preneo je nekoliko prevedenih rečenica iz Barove knjige o Dalmaciji:

Na korzou vidi "mlade Srbe sa umilnim kestenjastim očima", zatim, dalje:

"Prije četiri godine ja sam išao s jednim prijateljem svuda po Stradunu.Ispred nas dva visoka mldića.Ja rekoh :Gledajte kako su ovi Srbi izvanredno lijepi ljudi...."

U južnoj Dalmaciji "vreva nošnja..srbskih, arbanaskih, turskih u prosunčanim bojama..."

 

[Сребрена]

Džejms Skivali (32), marketing menadžer i trener bejzbola iz Teksasa

SRBI SU NAROD ROĐEN DA PREŽIVI

Prvi put je došao u Srbiju 2005. godine posle završenog fakulteta. Sa društvom je imao biciklističku turu uz Dunav. Ostao je tada dve godine u Srbiji i obećao sebi da ću se vratiti.
Danas živi u Kragujevcu sa ženom Kejt i dvoje dece.

- Srbija je lepa zemlja, samo da je malo više para. Ovde možete da pustite dete da se igra napolju. Niko nikuda ne žuri...Ovde vas stariji ljudi tretiraju kao svoje dete. Brinu kako smo se snašli, nude se da nam pričuvaju Ebikejt kad zatreba. Nije problem ni što sam pre neko jutro probudio komšiju da mi pozajmi kabl za trofaznu struju kako bih istrugao drva...Jedino što znam o ovom narodu je da je rođen da opstane. Pre dolaska, čitao sam mnogo o istoriji i stradanju, ne samo u novijoj istoriji, već i u Prvom svetskom ratu. Zaista ste imali teške periode, a opet ste preživeli. "

http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/440508/Amer-Srbi-su-narod-roden-da-prezivi

 

[Сребрена]

Gerhard Gezeman, slavista zaljubljen u srpsku epiku

Profesor Švabo

Поред Маге Магазиновић овладао је српским језиком, упознао српске писце, посебно заволео Бору Станковића. Волео је Србе, одушевљавао се народом поезијом и марљиво је скупљао. Мага га је нежно волела, а он, шест година млађи, узвратио јој љубав. Због те жене, по много чему фаталне, прешао је у православље. Венчали су се у Саборној цркви у Београду 1914. Запослио се у Првој мушкој гимназији, радио и као лектор Универзитета у Београду. Она је унапређена у редовну наставницу Прве женске реалне гимназије.
Убрзо, и њих двоје ће преживети голготу Првог светског рата. Беже кроз Србију. Крагујевац, Краљево, Врање... Она са стомаком до зуба. Ту у збегу родила је и њиховог сина са два имена: немачким Харолд и српским Рајко.

Spojler

Da nije bilo saputnika da ga izvuku, nikada ne bi imao to zadovoljstvo da nam napiše članak o tome kako je proučavao Erlangenski rukopis, veliku pesmaricu narodnih pesama, sto godina stariju od čuvenih Vukovih zbirki, slučajno otkrivenu u biblioteci u nemačkom gradu Erlangenu, a prvi put proučenu baš od strane Gezemana.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nemac-koji-je-delio-srpsku-sudbinu.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nemacki-slavista-i-prva-srpska-novinarka.lt.html
http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br10/Sudbina i komentari - Maga Magazinovic.html

 

[Сребрена]

Парк поред Дунава у Бечу носи име Дијане Будисављевић, спаситељке деце из усташких логора

Diana Budisavljević, rođena Obekser, rodila se i završila školu u Insbruku u Austriji. Udala se za Julija Budisavljevića koji je bio profesor hirurgije. Julije je 1919. Gdine po dolasku u Zagreb osnovao Zavod za hirurgiju pri Medicinskom fakultetu. I Diana i Julije su pripadali visokim zagrebačkim krugovima.

Odmah na početku rata, po osnivanju NDH-a i logora u Loborgradu Diana počinje da pomaže žene i decu. Zajedno sa dr inž. Markom Vidakovićem i inž. Đurom Vukosavljevićem organizuje pomoć u hrani, lekovima, odeći i obući pravoslavnoj deci i njihovim majkama. Među njima se nalazilo i mnogo siročadi kojima su neposredno pre toga oba roditelja bila ubijena. Mnoga deca bila su jednostavno oduzeta. Zahvaljujući svom austrijskom poreklu, vezama i poznanstvu sa nemačkim oficirom von Kocijanom, koji se zalagao za zatočene pravoslavce, uspela je da oslobodi ogroman broj mališana.
I ne samo to, mnogo je bilo važno i to što su ona i njeni pomagači sve vreme vodili spisak pravih imena i prezimena dece - da se poreklo ne bi zaboravilo ako deca prežive. Bila je svesna da će mnoga od ove dece biti zaboravljena i izgubljena. Trudila se kako god je moguće da stvori kartoteku sa podacima - i stvorila je spisak 12 000 dece.

Спасила је 12-15 хиљада (углавном) српске деце током Другог светског рата из логора НДХ, десет пута више но што је Шиндлер спасио Јевреја.

Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.

Akciju spasavanja malih logoraša životom je platilo JEDANAEST Dianinih saradnika. Ubili su ih isti oni koji su ubijali i decu u kolevkama.

- Najveća tragedija za Dianu bila je kada su joj posle rata pripadnici Ozne oduzeli kartoteku - kaže njen praunuk Leonardo Rašica. - Zbog toga nije mogla da pomogne preživelim članovima porodica da dođu do svoje dece. Tada je razočarana zaćutala i više nije govorila o tome

На иницијативу Српског културно-просветног друштва "Просвјета" у Аустрији остварена је идеја да, у знак сећања на Диану Будисављевић, једна улица или парк у Бечу носе њено име, преноси Танјуг.Парк, који се налази покрај бечког дунавског канала у деветом бечком округу, од данас носи име Диане Будисављевић.(октобар 2014)..

Мијалковић је рекао да је од 2011. та иницијатива активно промовисана и предлагана институцијама у Бечу.

"Први пут после више деценија боравка Срба у овом граду је неко са презименом које се завршава са -ић, или са позитивним односом према српском народу дао име једном јавном простору града Беча, што је најбољи симбол пријатељства два народа, упркос терету историје", констатовао је Мијалковић, задовољан што ће име Диане Будисављевић носити парк у округу који броји више од 40.000 становника.

На улазу у парк постављена је спомен-плоча на којој стоје подаци о Диани Будисављевић на српском и немачком језику.


http://www.generalmihailovich.com/2014/10/bec-dobio-park-diane-budisavljevic-rts.html
http://www.riznicasrpska.net/istorija/index.php?topic=30.0
http://blog.b92.net/text/11192/DIANA-BUDISAVLJEVIC/

Spielplätze sind nicht nur für Kinder und Jugendliche da. Für Seniorinnen und Senioren gibt es in Wien inzwischen mehrere spezielle Aktiv-Parks.
Der Aktiv-Park Diana Budisavljevic soll in erster Linie ältere Bewohnerinnen und Bewohner des nahen Pensionistenhauses Rossau beziehungsweise des angrenzenden Servitenviertels ansprechen. Natürlich steht der Spielplatz allen Wienerinnen und Wienern offen.
https://www.wien.gv.at/umwelt/parks/anlagen/diana-budisavljevic.html
http://anti-censura.com/de/diana-budisavljevic-bekommt-park-in-wien/

Od ponedeljka, 13. oktobra 2014. godine će prostor Roßauer Lände prema Mostu mira (Friedensbrücke) u 9. bečkom okrugu nositi ime Aktiv-Park Diana Budisavljević. U tom parku su već odavno postavljeni sportski rekviziti i igralište, što će imati i simbolični značaj, s obzirom na hiljade dečijih života koje je Diana spasila od ustaškog terora.
http://www.dijaspora.tv/details/artikel/diana-budisavljevic-park-in-wien.html
http://dijasporanis.com/eng/park-dedicated-to-diana-budisavljevic-in-vienna/
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...Novosti-ugostile-praunuka-Diane-Budisavljevic