Fascinacija srpstvom - Srbija kao večna inspiracija

[Сребрена]

Када Светлана Спајић запева „Ој јабуко зеленико” и започне традиционални плес коме ће се до краја песме прикључити и сви остали актери, и када се бином завијоре беле заставе и звуци са Озрена, тешко да срце може да одоли а да и оно не заигра.

Život i smrt Marine Abramović na mančesterskoj sceni, u predstavi američkog reditelja

Manchester International Festival and Teatro Real Madrid were proud to present the world premiere of a startling new piece for the stage at MIF11:
The Life and Death of Marina Abramović, a biography of the godmother of performance art, re-imagined by visionary director Robert Wilson.
The show features scenes from Abramović’s life and career, from her Serbian childhood to her work as a performance artist.

Reditelj Robert Wilson:

http://robertwilson.com/about/biography
http://en.wikipedia.org/wiki/Robert_Wilson_(director)

Glumci Marina Abramović, Willem Dafoe

Pevači i svirači uživo su S.Spajić,B. Kovac & NEW RITUAL GROUP), kompozitori ostale muzike William Basinski i Antony Hegarty
http://sr.wikipedia.org/wiki/Вилем_Дафо
http://sr.wikipedia.org/sr/Марина_Абрамовић


Вилсон.. је приче и детаље из њеног живота и стваралаштва преобратио у једну надреалистичну бајку уз помоћ њему својствене визуелне азбуке и естетике. Уводећи лик наратора кога маестрално тумачи Вилијам Дефо, биографија уметнице први пут бива испричана у трећем лицу, и то са пуно вица, сарказма, ограђивања, знакова питања, са често садистичким смислом за хумор. Наратор је као личност из стрипа – он је и Норман Осборн иЗелени вилењак (које Дефо тумачи у Спајдермену), али и Лизард а понајвише Џокер који из гомиле старих новина „ископава” приче из Марининог живота и приповеда их понекад опонашајући Маринин српски акценат енглеског језика, понекад говорећи екстремним америчким нагласком.

Reviews
“This collage-like portrait, and paean to, a suffering artist, is exquisite to see and hear., Donald Hutera, The Times, 11 July
“This production is simply beautiful.”Clare Brennan, The Observer, 17 July

У првом делу ове трочасовне саге ређају се приче и призори из Марининог детињства и младости:...Вилсон својим слободним и неустрашивим приступом једној несвакидашњој животној причи и вансеријској личности, окрећући увек изнова ствари помало „наглавачке”, постиже управо оно што је свакако и највећа разлика између његове верзије Маринине позоришне биографије и њених претходница: ослобађа је балканског патоса и патетике, којима Абрамовићева често тежи, и чини је разиграном, суровом, вицкастом и, иако надреалним језиком испричаном, тако животном, истинитом и универзалном.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Zivot-i-smrt-Marine-Abramovic.sr.html
http://www.rastko.rs/muzika/delo/14333

Američka štampa veliča Marinu kao majku body-arta i performansa kod njih.
http://uk.phaidon.com/agenda/art/pi...iew-of-the-life-and-death-of-marina-abramovi/
http://www.desingel.be/en/programme...wilson-the-life-and-death-of-marina-abramovic

Ko je propustio premijeru, može da prati turneju
http://www.nybooks.com/events/life-and-death-marina-abramovic-2/

 

[Сребрена]

Kosovka epopeja u delu austrijskog pisca i bečkog lekara Zigfrida Kapera, zaljubljenog u srpsku epsku tradiciju
DER SERBENZAR

Siegfried Kapper

Spojler

cela knjiga, 240 strana
Lazar der Serbenzar: Nach serbischen Sagen u. Heldengesängen
http://books.google.rs/books?id=H5o...ce=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

isečak sa stihovima o Jug Bogdanu ,Musić Stevanu i Kosančić Ivanu :

Austrijski pisac Siegfried Kapper (1821-1879) rođen je u Češkoj i jevrejskog je roda. Pravo ime mu je bilo Isaac Salomon Kapper.
http://www.jewishencyclopedia.com/articles/9205-kapper-siegfried
http://en.wikipedia.org/wiki/Siegfried_Kapper

Još su neki njegovi naslovi vezani za naše podneblje:

"Slavische Melodien," Leipsic, 1844;
http://babel.hathitrust.org/cgi/pt?id=hvd.32044089093397;page=root;view=image;size=100;seq=5

"Lazar der Serbenzar," ib. 1851;

"Die Gesänge der Serben" (in two parts), ib. 1852; prevodi pesama

Spojler

Cela knjiga, 758 strana
http://archive.org/stream/diegesngederser01kappgoog#page/n11/mode/2up
http://babel.hathitrust.org/cgi/pt?...;page=root;view=image;size=100;seq=11;num=vii

"Fürst Lazar," Leipsic, 1853; (?)
Fürst Lazar. Epische dichtung nach serbischen sagen und heldengesängen.
Cela knjiga online
http://babel.hathitrust.org/cgi/pt?...ot;view=2up;size=100;seq=10;orient=0;x;num=ii

Spojler

"Südslavische Wanderungen," 2 vols., Leipsic, 1853;
Krstarenja po južnoslovenskim krajevima

U ovoj knjizi Kaper je sve osim putopisca – turiste i bledog feljtoniste. To je oko radoznalog i umnog skenera kultura i civilizacija, naroda i njihovih vođa, gradova i sela, kafana i carinarnica, književnog života i finansija, religija i vernika, politike i mita, muškaraca i žena, lepote narodne poezije i izvora života koji teče uprkos svemu. Dobro pripremljen, zaljubljen u našu epsku pesničku tradiciju, o kojoj će i u knjizi ostavit znatnog traga, Kaper u dunavske predele dolazi čista srca da vidi/proveri ono o čemu se samo nagađalo, do velikog sveta dopiralo u obliku glasina i legendi. A imao je i šta da vidi, gde da zastane, peru da zamaha i oduška.

Putopis o Beogradu

http://www.knjizara.com/knjige/knji...+južnoslovenskim+krajevima_ISBN:86-85869-04-8

O Crnoj Gori (Reisebericht Montenegro), übersetzt und herausgegeben von Tomislav Bekić, CID, Podgorica 1999, ISBN 86-495-0094-3 (= Biblioteka Svjedočanstva, serbisch).

Die serbische Bewegung in Südungarn 1848 - 1849, serbisch: Srpski pokret u južnoj Ugarskoj 1848 - 1849, 1851, Neuauflage herausgegeben von Slavko Gavrilović, Gutenbergova Galaksija, Beograd 1996, ISBN 86-7058-040-3 (= Istorijska biblioteka, Band 2)
http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/104047_Srpski+pokret+u+Južnoj+Ugarskoj_ISBN:86-7058-040-3
https://play.google.com/store/books/details/Temesv_ar_Temesv_ar_im_Jahre_1849?id=grcAAAAAcAAJ

Gusle. Serbische Gedichte (1874)

Dr.Kaper leči bolesne u pravoslavnoj novosadskoj bolnici

Opisao je posledice uništavanja Novog Sada 1849-e godine, bombardovanjem po naređenju ugarskog vojnika "bana" Jelačića.

Novi Sad je zadužio svojim putopisom, objavljenim u Lajpcigu, u kome opisuje svoj boravak u razorenom i gotovo avetinjskom gradu.
Kad je parobrodom "Albrecht" stigao u Novi Sad, bečki Jevrejin zatiče puste ulice i pijace, po kojima je nicala trava i oko kojih su bile stotine sablasnih ruševina, zaraslih u korov. Ovaj svedok novosadske nesreće zabeležio je da je u to vreme "Bela lađa" bila jedina preostala gostionica u gradu. Neke od ulica u potpunosti su izgorele, kao što su Futoška i Kamenički sokak, dok je čitava okolina Almaške i Saborne crkve predstavljala breg sačinjen od žalosnih ruševina. Kako je jevrejska bolnica nestala u plamenu, dr Kaper se zapošljava u pravoslavnoj bolnici, jedinoj preostaloj posle bombardovanja.

http://www.naslovi.net/2009-03-28/gradjanski/cvetna-varos-zrtva-prozdrljiva-ognja/1093889

 

[Сребрена]

Niz knjiga na engleskom jeziku nadahnutih srpskim običajima i srpskim pesmama

Priče iz serbskog života

Autor je Ellen Chivers Davies, o kojoj nisam uspela da saznam ništa osim godine rođenja- 1899.
Ipak, njene knjige su i dalje u prodaji:

A farmer in Serbia (1916)
When I was boy in Serbia (1920)
A little serbian phrase book (1916)
Tales of Serbia (1919)

http://www.amazon.co.uk/s?_encoding=UTF8&search-alias=books-uk&field-author=Ellen Chivers Davies

U "Pričama iz Srbije" pored Marka i njegovog Šarca, pojavljuju se i savremeni (fiktivni) likovi g-dje Stanković, Stefana,Čede, Dobrile Janković,pukovnik Lazarević, deda Radović, Andrija, ujka Boža, ujna Olga,Ljubiša, poručnik Pepić, MIlica, Marjanović, u sklopu priče gde su objašnjeni običaji badnjaka, slave ..zajedno sa pojavom vila i običnih devojaka..u Požarevcu, Beogradu, Banji....

First published in 1919, Tales of Serbian Life is one of two popular illustrated books by ELLEN CHIVERS DAVIES (b. 1889), author of Our Friends at the Farm. Tales of Serbian Life contains three stories set in the Serbian countryside: "The Little House at Novo Selo," "The Villa Golub," and "Stefan the Cowherd." These fictional tales, suitable for readers of all ages, offer a glimpse into the daily lives of those living in Eastern Europe.

http://books.google.rs/books/about/Tales_of_Serbian_Life.html?id=I8rN8ZMATCMC&redir_esc=y
http://archive.org/details/cu31924028199887

Izuzetno su lepe ilustracije iz ove knjige koje prikazuju scene iz svakodnevnog i mitološkog života Srba, posebno prikaz Slavskog srpskog kolača na naslovnici:

Spojler

 

[Сребрена]

Najveći pesnik nemačkog roda J.W.Goethe toliko je cenio i voleo srpsku narodnu poeziju da je tečno naučio srpski jezik ne bi li više uživao u njoj...Njegovi prevodi srpskih pesama na nemački značajno su uticali i ohrabrili nekoliko kompozitora da komponuju muziku baziranu na srpskim narodnim pesmama. Da pomenemo samo Johanesa Bramsa, Levea (Loewe) i Jozefa Wolframa.

Ove pesme su izvrsne!!!!!!
GETEOVA ZANESENOST SRPSKOM POEZIJOM

"Hasanaginica" mu je otvorila oči za bezdani srpske narodne poezije, ali i za riznicu ljubavnih nadahnuća...........Naš je zaključak — da je "Hasanaginica", koja je briznula iz iskonskih pradubina srpske narodne pesme (kao i druge, i lepše pesme sa patrijarhalnim zazorom), učinila na Getea neizgladiv utisak ne samo svojom čednom lepotom, ne samo pradubinama folklornim već, i pre svega, i sticajem samih životnih prilika, koje su za Getea bile od najpretežnije važnosti. Mladićki doživljaj Geteov učinio ga je do krajnosti prijemljivim za "Hasanaginicu", a u daljem pak toku života i za Hafisa, i za srpsku narodnu poeziju uopšte i za pojam svetske književnosti. Gete je, na taj način, bio u dugu prema srpskoj narodnoj poeziji i prema srpskom narodu. (Ja držim da je čak i "Ifigenija" uključena u tu vrstu doživljaja). Bio je naš najveći dužnik. Ali on je taj dug odužio i to u većoj meri, no što to ikoji stručnjaći i hladni istoričari književnosti mogu i da zamisle. On je uzdigao srpsku narodnu poeziju do apoteoze u svetu, on je stvaralački zainteresovao Kopitara i Grima, on je dao krila i okrilje Vuku i moralno ga zaštitio od njegovih "učenih" protivnika (njih je najstrašnije pogodio, kao najučeniji pesnik, kao simbol učenosti), a neposredno i preko Vuka nadahnuo je i Rankea, koji je srpski narod kroz paradnu kapiju uveo u "istoriju sveta".! (Stanislav Vinaver)
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=690.0

Goethe je objavio esej "Srpske pesme"..Serbische Lieder 1824.godine

dostupan na netu u celini, na nemačkom jeziku:
http://www.zeno.org/Literatur/M/Goethe,+Johann+Wolfgang/Theoretische+Schriften/Serbische+Lieder

Johann Wolfgang von Goethe, Serbische Lieder,

Uporedjuje lik Kraljevića Marka sa mitološkim Herkulom i mitom o Rostamu, zapisanom na persijskom..srpsko stihotvorstvo sa homerovskim..opisuje Vile i sove, ali ga posebno fasciniraju neki motivi (ovde u engleskom prevodu):

Spojler

1) modesty of a Serbian girl who never opens her beautiful eyelashes; of infinite beauty. 2) jokingly passionate a lover's curse. 3) waking up one morning feeling loving, the lover is sleeping so sweet, she is afraid to wake him. 4) If the death; wonderful: Rose, mugs, and snowball. 5) Sarajevo devastated by the plague. 6) a curse unfaithful. 7) love affair; seltsamlich: girls in the garden. 8) Friends message brought by the fiancée of two nightingales, which are missing their third companion, the groom. 9) ennui enraged over a sweetheart; three woes are proclaimed. 10) Internal conflict [281] of the lover, who will perform as best man his lover to a third party. 11) Love desire; a girl wants her lover as a swelling stream to flow through the yard. 12) hunting adventure, very strange. 13) Concerned about the lover, the girl will not sing, so as not to seem happy. 14) complaint about the moral inversion that the young man's widow free of the old Virgin. 15) brought by a young man that the mother give her daughter too much freedom. 16) The girl scolds the fickleness of men. 17) Confidential interview of the girl-happy with the horse, the Lord tells her of his affection and intentions. 18) curse of the unfaithful. 19) kindness and concern. 20) The youth's age preferred; lovely way to do. 21) difference between gift and ring. 22) Hirsch and Wila, the forest goddess comforts the love-sick deer. 23) girls poisoned her brother to get your loved ones. 24) girls do not want the unloved. 25) The beautiful waitress, her lover is not among the guests. 26) Loving rest after work, very nice! it can withstand comparison with the Song of Solomon. 27) Bound girl surrender for redemption................

"Jezik Slovena deli na dva dijalekta: severni i južni .Severnim govore Rusi, Česi i Poljaci ,a južnim dijalektom Slovenci,Srbi i Bugari ". piše Gete 1824.g.
Die slawische teilt sich in zwei Hauptdialekte, den nördlichen und südlichen. Dem ersten gehört das Russische, Polnische, Böhmische, dem letzten fallen Slowenen, Bulgaren und Serben zu.
Goethe ne samo da ne zna za "hrvatski" jezik ( on je phenomenon novijeg doba) nego ni pojam Hrvata ne poznaje , jer još nisu "stvoreni" u prvoj polovini 19.veka.

Pominje Goethe u eseju i prevod Biblije na srpski, odnosno "staropanonsko" narečje.
Die Serben besitzen eine alte Bibelübersetzung aus dem neunten Jahrhundert, geschrieben in einem verwandten Dialekt, dem altpannonischen.
itd...dodaću kasnije prevod MIloša Đurovića vezan za temu

1825.godine
..........u “Razgovorima sa Geteom” (J. P. Eckermann: Gesprächte mit Goethe), Ekerman je zabeležio, dana 18.1.1825. godine, ove Geteove reči:

Spojler

“Uživajmo u našoj silnoj devojci u Haleu (prva prevoditeljka srpskih pesama)koja nas muškim duhom uvodi u srpski svet. Ove pesme su izvrsne!
Medju njima ima nekoliko koje se mogu uporediti sa ‘Pesmom nad pesmama’, a to mnogo znači. Završio sam članak o tim pesmama, i on je već objavljen”.

A nešto kasnije:

“Pojedine pesme okarakterisao sam sa nekoliko reči prema njihovom glavnom sadržaju i Vas će obradovati divni motivi”. Onda je sam Ekerman, pod Geteovim uticajem, shvatio kako da polako čita sadržaj pojedinih srpskih pesama. Nagoveštene situacije bile su tako rečite i tako karakteristične da mu je kod svake reči iskrsla pred očima cela pesma.
Naročito su mu bile ljupke sledeće: “Smernost srpske devojke koja nikad ne diže lepe trepavice”; “Duševna borba dragog koji kao dever treba da dovede dragu nekom trećem”; “Zabrinuta za dragog, devojka neće da peva da se ne bi pokazala vesela”; “Žalba zbog posuvraćenih običaja što mladić prosi udovicu, a starac mladu devojku”; “Žalba mladića što majka daje kćeri suviše slobode”; “Poverljivo-vedri razgovor devojke sa konjem koji joj odaje naklonost i namere svoga gospodara”; “Devojka neće za nedragog”; “Lepa krčmarica: njenog dragog nema medju gostima”; “Nalaženje i nežno budjenje dragih”; “Ljubavničko ćeretanje”; “Dragi dolazi iz tudjine, gleda dragu danju, a iznenadjuje noću”, itd.
(Vladimir Petrović ,blog 92, tekst "Marko, Gete i ja, čemu? ")

U gradu koji je dobio prvi svoj naziv po vinu (Vimari), a danas je Vajmar, Goethe se u dva navrata sreo sa Vukom Stefanovićem-Karadžićem.
http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0352-5732/2009/0352-57320929007S.pdf
Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru
http://*******************/ClickHan...2&mid=9&hash=C2A53F8F21C61064416027266B5259A2

Prevod pisma Jerneja Kopitara iz 1823, kad je odneo Grimov prevod srpske pesme "Deoba Jakšića" Geteu

Spojler

I was in Weimar eight days and can say that those were the most glorious days of my life up until now. I had a letter for Goethe from Grimm, in which he sent him a translation in German of the epic poem The Partition of Jaksices. I cannot ... say how much Grimm praised our epic poetry in that letter.

"From what I know of this genre," he said, "nothing can compare with Serbian poems: and the more a person tries to translate them faithfully, the more he realizes and feels the inadequacies and imperfections of our [German] language compared to this [Serbian]."

I gave the letter to Goethe's chamberlain in the evening, just as Goethe was getting ready to go out somewhere by coach. After the chamberlain had presented the letter to him, he said to me that His Excellency had told him that he would be especially pleased if I would call on him at two tomorrow.

When I came the following day, Goethe welcomed me from the middle of the room, and when after many compliments, we had sat down on the sofa on which lay unfolded Grimm's letter and the translation of The Partition of Jaksices together with an unwrapped bundle of newspapers, Goethe, putting his hand on the bundle of newspapers, said:

"You can see that you are not in my room for the first time today. You have been here with me for a long time."

When I glanced at the newspapers, I saw a review of my first Serbian grammar ... What a triumph it was for me! Then we talked a long time about our poems. He read me The Partition of Jaksices, asked me about some verses in the original, said that he would have it printed, and he begged me to translate for him, word for word, several other poems and send them to him.

From a letter to J. Kopitar 11/23 October 1823

 

[Сребрена]

Johannes Brahms: Die Serbische Volkgesänge

Bramsove pesme na srpske tekstove u prevodu

... u delu austrijskog pisca i bečkog lekara Zigfrida Kapera, zaljubljenog u srpsku epsku tradiciju

Kaperov prevod srpske pesme "Devojačka kletva" nadahnuo je Johanesa Brahmsa da napiše solo pesmu Mädchenfluch op.69.br.9 godine 1877, a premijerno je izvedena naredne godine.

Ruft die Mutter, ruft der Tochter
Über drei Gebirge:
"Ist, o Mara, liebe Tochter,
Ist gebleicht das Linnen?"

 

[Сребрена]

GETEOVA ZANESENOST SRPSKOM POEZIJOM

U knjizi "Serbia- srpski narod,srpska zemlja,srpska duhovnost u delima stranih autora" (Itaka, Beograd,1996) objavljen je prevod Miloša Djurovića Geteovog teksta o srpskoj književnosti .Iz samog teksta prozilazi da ga je Goethe,u dva nastavka, štampao u zborniku "Göttingische gelehrte anzeigen" (Getingenske naučne novosti) 1824.godine.

Nastavak teksta:

Spojler

Goethe je objavio esej "Srpske pesme"..Serbische Lieder 1824.godine
"Jezik Slovena deli na dva dijalekta: severni i južni .Severnim govore Rusi, Česi i Poljaci ,a južnim dijalektom Slovenci,Srbi i Bugari ". piše Gete 1824.g.
Die slawische teilt sich in zwei Hauptdialekte, den nördlichen und südlichen. Dem ersten gehört das Russische, Polnische, Böhmische, dem letzten fallen Slowenen, Bulgaren und Serben zu.
Goethe ne samo da ne zna za "hrvatski" jezik ( on je phenomenon novijeg doba) nego ni pojam Hrvata ne poznaje , jer još nisu "stvoreni" u prvoj polovini 19.veka.

I u ovom drugom tekstu, objavljenom u getingenskom naučnom almanahu, Goethe pominje srpski narod i srpski jezik u oblastima austrijskog tutorstva- Hrvatskoj.
Hrvatski jezik tada ne postoji niti hrvatski narod.

1825.godine
..........u “Razgovorima sa Geteom” (J. P. Eckermann: Gesprächte mit Goethe), Ekerman je zabeležio, dana 18.1.1825. godine, ove Geteove reči:

Na strani 455 - 458 knjige Goethes Verhältnis zur Romantik (Аутор: Hartmut Fröschle, 2002)
ima još detalja (na nemačkom) o Geteovoj zanesenosti srpskom narodnom poezijom. Godine izdanja se ne slažu sa ovim što smo dali Mrkalj i ja, ali ima još Geteovih tekstova o Srbima i srpskoj poeziji koji su objavljeni u Kunst und Altertum časopisu (WA I, 41):

Srpske pesme ( Serbische Lieder 1825)
Srpska poezija ( Serbische Gedichte 1827)
Novija srpska literatura (Das Neueste serbischer Literatur 1827)

http://books.google.rs/books?id=qeB...ngische gelehrte anzeigen goethe 1824&f=false

 

[Сребрена]

Prijatelj Getea i Sime Sarajlije
Герхард Вилхелм Кристоф Леонард

(нем. Gerhard Wilhelm Christoph Leonard, 1780—1858)
Био је немачки трговац који је преводио српску народну поезију на немачки језик.

Spojler

Године 1827 издао је своје преводе под насловом Wila, serbische Volkslieder und Heldenmarchen, 1827 у Лајпцигу (Leipzig) у две свеске.
Са Гетеом (Goethe) добро се познавао; овај му је чак 1820 крстио сина.

Wilhelm Gerhard published the first two volumes of his collected poems in 1826, followed by two more volumes in 1828.
The two later volumes were published simultaneously as a separate book under the title ‘Wila. Serbische Volkslieder und Heldenmärchen’, without the general title ‘Gedichte’. This collection contains German translations of popular Serbian folksongs and epic poems.
In his preface, Gerhard places himself in the early 19th century German tradition of folklorists and philologists, mentioning Goethe, the Brothers Grimm, and Talvi as his models.
Goedeke XIII, 142, 6; XIII, 120, 17.

Српски је учио од Симе Милутиновића, који му је такође помагао при преводима народних песама. У децембру 1826. године, Милутиновић је послао Гетеу превод одломка из Србијанке Герхарда Вилхелма, о ком је Гете писао следеће године у првој св. 6 књиге својих новина Ueber Kunst und Altertum у два чланка, који носе наслов Serbische Gedichte и Das Neueste serbischer Literatur. Герхардов превод изашао је исте године и посвећен је Гетеу.

Занимљиво је како се Сима Милутиновић Сарајлија сналазио у Лајпцигу?

То је велика прича: нашао се међу студентима с Балкана (Бугари, Румуни), с Лужичким Србима, с преводиоцима српских народних песама (Тереза Албертина Лујза фон Јакоб, Вилхелм Герхард), доспео до Гетеа, штампао своју волуминозну Сербијанку, циклус од 110 песама о Првом и Другом српском устанку (1804-1815), помагао на превођењу српских народних песама и делова своје Сербијанке, изазвао тим делом значајну пажњу Ј. В. Гетеа, подстакао националну оријентацију и романтичарски замах књижевности Лужичких Срба... Изазвао је велику пажњу као саборац Карађорђев, па уз то песник... Стигао да се бави хомеопатијом, дао патент за једну врсту плуга, увео чешко-немачког писца Херлосона у српску тематику...

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Znameniti-Srbi-u-Lajpcigu.sr.html
http://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/05/blog-post.html

Oskudni podaci o Gerhardu (izgleda da je bio i vajar i slikar, ne samo trgovac)
...Момчило Селесковић, Народна ециклопедија, 1926. године. (wikipedia)
http://sr.wikipedia.org/sr/Герхард_Вилхелм_Кристоф_Леонард
http://www.quaritch.com/book/1135/t...metrisch-ubersetzt-und-historisch-eingeleitet
http://books.google.rs/books/about/Wila.html?id=rx78QQAACAAJ&redir_esc=y

Герхардова српска "Вила" има 284 стране

http://archive.org/stream/wilaserbischevo01gerhgoog#page/n18/mode/2up

 

[Сребрена]

Драма Шекспировог млађег савременика Томаса Гофа 24.фебруара 1619.godine

Обилић Милош у Оксфорду


THOMAS GOFF
Родом из Есекса (око 1592.г) . похађао је школу у Вестминстеру и Оксфорду. Постао је добар песник, теолог, вешт говорник и одличан проповедник.
Живео је до 1627.године, оставио иза себе пет позоришних комада.
Комад "Одважни Турчин или Мурат Први" Raging Turk, or Amurath II, трагедија, премијерно је изведен у оксфордској Христовој цркви .
Предвиђена су била још два наставка.Комад је штампан, после његове смрти, 1631.године.
Његова дела британски историчари књижевности сврставају у постшекспировски, јакобински период.

http://quod.lib.umich.edu/e/ecco/004851380.0001.001/1:34?rgn=div1;view=fulltext
http://books.google.rs/books?id=PdM...Q6AEwCA#v=onepage&q=thomas goff 1592&f=false
http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Goffe
http://en.wikisource.org/wiki/Goffe,_Thomas_(DNB00)

За сада се сматра да је ово први драмски текст у свету инспирисан Косовским бојем 1389.године.
Нама је овај комад о Косовском боју постао познат тек пред Први светски рат, када га је открио књижевник и дипломата др Војислав М. Јовановић. Није извођен на нашим сценама, а објављен је у целини само у крагујевачком часопису "Кораци (5/6, 1989)
Подаци и преводи су из књиге Сербиа-српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Београд 1996

Превод одломака из Гофове драме

Nastavak>

Spojler

 

[Сребрена]

Веза наших крајева са градом Бари трајна је још од Бодинове женидбе баријском кнегињом Јаквинтом у 11.веку.
Када је изршен пренос моштију Св.Николе из Мира у Бари - јужна Италија је припадала Цариградској патријаршији.

Немањићи и црква Светог Николе у Барију
Међу многобројним ктиторима базилике Светог Николе у Барију, у којој од 9. маја 1087. почивају мошти овог светитеља, било је и неколико владара из династије Немањића, међу њима и родоначелник ове династије Стефан Немања, а потом и његови потомци, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош III.

СРБИ - последњи романтични народ

Данијел Ђанкане (Daniele Giancane), један од најистакнутијих писаца савремене Италије, рођен је у Барију 1948. године.

За четврт века, његова издавачка кућа „Ла Вализа” из Барија објавила је преко 40 књига српских писаца (књиге Десанке, Бећковића, Витезовића, Брајковића, Саше Хаџи Танчића..) , а његов истоимени часопис прилоге око 200 српских аутора. Његова антологија „Српска поезија XX века” обавезна је литература за италијанске студенте србистике. Зна српску кухињу, вина, градове, српску истину, надасве српску душу

„Уочили смо у српској култури и књижевности много тога што нам се веома допало. На пример, већи осећај за ритам, за аутентичност, за чин стварања из утробе. Српска књижевност нам је много помогла да освежимо и оснажимо нашу инспирацију. А посете Десанке Максимовић Барију, Бриндизију и Ноћију оставиле су огроман утисак у нашим културним и интелектуалним круговима, на телевизији, Универзитету. За нас је Десанка незаборавна, она је апсолутни камен међаш у поезији уопште. То што сам упознао вашу књижевност за децу, почев од Змаја, отворило ми је један нови и драгоцени хоризонт.”

„И ја, као и моји пријатељи из Ла Вализе који често путују у вашу земљу, носе у себи веома лепу слику Србије. Има много разлога. Пре свега, српски народ. Ми имамо осећај да се ради о можда последњем романтичном народу, који још има смелости да снева и који је сачувао аутентичност и искреност у људским односима, што се прилично изгубило на Западу. Велика гостољубивост и велика непосредност у понашању и карактеру. Увек смо се тамо осећали као код куће, па смо много пута готово имали осећај да не желимо ни да се вратимо у Италију. Свиђа нам се и велика љубав за уметност и културу коју смо уочили код Срба, и та спремност на лични културни ангажман.”

Детаљније
http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/Br 14/Daniele Djankane.html

 

[Lesandar]

Frank Herbert : Dune

Deep within the cave, someone began chanting:

"Ima trava okolo!
I korenja okolo!"

Jessica translated silently: These are ashes! And these are roots!"
The funeral ceremony for Jamis was beginning.

.
Džesika je pogrešila u prevodu. Ali se Pol Muad-Dib nije oglašavao i zato je postao besmrtan i deo Fremena koji govore srpskim jezikom .

 

[Сребрена]

Канадска опера Свадба (Девојачко вече) на српском језику

Композиторка Ана Соколовић- национално благо Квебека

On June 24, 2011, opera “Svadba-Wedding” had its première in Toronto. Written and sung in the Serbian language with surtitles in English, “Svadba-Wedding” explores the theme of the girls’ night out before the wedding. It is the night before the wedding of Milica, the bride, and she is with her friends Lena, Danica, Nada, Zora and Ljubica. It is a story without narration. It is direct musical experience. It is the vibration of the human voice combined with emotion that produces an associative effect, creating the connection between the audience and the stage. There is no story-telling or description of anything. The exchange between the singers and the audience takes place on a deeper level, at the level which transcends the barriers of linguistic communication. Those in the audience who are not fluent in the Serbian language were not prejudiced in the wealth of impression.

Jacqueline Woodley as Milica in “Svadba-Wedding”
http://operatoronto.wordpress.com/2011/09/02/an-interview-with-ana-sokolovic/
http://www.thestar.com/entertainmen...w-six-female-characters-in-search-of-an-opera
http://www.nowtoronto.com/stage/story.cfm?content=181540

Ana Sokolović (44) rođena je u Beogradu, a u Zemunu je učila muzičku školu "Kosta Manojlović". Diplomirala je kompoziciju u Novom Sadu u klasi profesora Dušana Radića, a postdiplomske studije pohadjala je u Beogradu kod profesora Zorana Erića. Od 1992. živi u Montrealu gde je magistrirala. Profesionalno se bavi komponovanjem i predaje na Univerzitetu Montreal.

Proglašena je kompozitorom godine (2007) i osvojila "Pri Opus", kvebečkog muzičkog "Oskara".Godine 2008. dobila je prvu nagradu Udruženja kompozitora, a 2009. u Otavi joj je uručena nagrada Nacionalnog umetničkog centra, vredna 75.000 dolara.

Strip o Ani štampan je u pedesetak hiljada primeraka i mnogi đaci od Kvebeka do Britanske Kolumbije dobili su ga kao pomoćno štivo sa pedagoškom svrhom uz slušanje njenih kompozicija i interaktivno učestvovanje u projektima poput onog nazvanog "Velika igra, veliko uho".
U mnogim kompozicijama Ane Sokolović prepoznatljivi su njeni balkanski i srpski genetski i muzički koreni, a neke imaju i naslove na srpskom jeziku: "Pesma", "Danga", "Oro", "Vez" i druge, uključujući i prošlogodišnji hit, prvu kanadsku operu na srpskom jeziku - "Svadba".

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/31...itorka-proglasena-za-nacionalno-blago-Kvebeka
http://www.anasokolovic.com/en/press
http://www.smcq.qc.ca/smcq/en/video/visionnement/?video=290&forcevideo=1

On April 17th, Christine St-Pierre, Minister of Culture, Communications and the Status of Women will issue a statement to the National Assembly, requesting that Ana Sokolović be recognized as a “national treasure”.
http://www.anasokolovic.com/en/home

 

[Lesandar]

Viktor Igo rođen je 26.februara 1802. a umro 22. maja 1885. Bio je veliki francuski pisac, mislilac, predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njega vezujemo nastanak francuske romantičarske književnosti. Bio je pisac, pesnik, dramski pisac, kritičar, slikar. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. 1848. bio je predsednik prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu. 1842. dolazi u Beograd pozorišna trupa iz Zagreba da igra Ernanija I u prevodu Jovana Sterije Popovića. Ovo se smatra prvom pojavom Igoa u srpskoj kulturi. Do Francuske su dopirali preko dopisnika, preko diplomatskih depeša, najcrnji glasovi o najezdi Turaka na Srbiju. Iz jednog izveštaja iz Aleksinca pukovnika K.S. Protića vojnom ministru Tihomiru Nikoliću od 11. avgusta koji je prenet u evropsku štampu vide se sva zverstva nad Srbima. Vapaj srpskg ministra nije ostao bez reagovanja. Igo, patriota i pacifista kakav je celoga života i bio, nije zaboravio da su 1871. godine Srbi, i Rumuni u Ugarskoj bili protiv prisjedinjenja Alzasa Nemačkoj. U jeku srpsko - turskog rata, 29. avgusta 1876. Igo objavljuje svoj čuveni govor Za Srbiju. Beogradski časopis Istok koji je u to vreme bio poluslužbeni organ srpske vlade doneo je ovaj govor o Srbima u veoma lošem i nepotpunom prevodu u brojevima 92. i 94. avgusta 1876. godine.

Spojler

Prevod na Srpski možete pročitati ovde:

http://forum.krstarica.com/showthre...-Za-Srbiju?p=21746855&viewfull=1#post21746855

Originalni rukopis

 

[Lesandar]

Српски пасоши Томаша Масарика

Велики чешки панслависта и борац за независну Чешку Томаш Гарик Масарик путовао је по свету са српским пасошима. Они се чувају у Прагу у архиву Академије наука.

У архиву Академије наука у Прагу чувају се два пасоша Краљевине Србије са којима је у време Првог светског рата по свету путовао Томаш Гарик Масарик, једна од најзначајнијих личности новије чешке историје.

Како специјално за ФоНет из Прага јавља Милан Лазаревић, овај велики интелектуалац и хуманиста, ретки моралиста у политици, био је близак јужним Словенима, посебно Србима и Хрватима.

Многима је био универзитетски професор, учитељ политике, бранио је и одбранио Србе у чувеном велеиздајничком процесу. У Београду, код палате Београђанка, има улицу са својим именом.

Током Првог светског рата после одласка из Прага 1915. године, где му је претило хапшење, Масарик је почео да користи пасоше Краљевине Србије и ради на стварању Чехословачке.

Ради се о два српска пасоша, оба са сликом носиоца и на његово име. Први је Масарику 1915. издат у посланству Србије у Паризу и предат у Женеви, а други је 1917. године добио у Лондону.

Пасоши се налазе у Масариковом инстититу у Прагу, у оквиру архива Академије наука.

Познати чешки и светски писац Карел Чапек, у књизи "Разговори са Томашом Гариком Масариком", која је писана у првом лицу, као монолог самог Масарика, пише "српски генерални конзул (у Женеви) дао ми је српски пасош".

"Име, место рођења и занимање испунио сам правим подацима, јер нисам хтео да лажем без потребе, а и да се не бих 'издао', ако би пасош био на друго име. Једино сам био уписан као држављанин Србије", пише у Чапековој књизи.

Даље се наводи - "Када сам дошао у Лондон, имао сам проблеме с пасошем. Добио сам у Женеви српски пасош, али да се случајно не бих при евентуалном саслушању 'изрекао', испунио сам све рубрике, осим држављанства, истинитим подацима: рођен у Ходонину, у Моравској, професор и тако даље.

Моравска није у Србији

"Нико ништа није ту примећивао да није у реду, све док нисам отишао да подигнем новац у лондонској филијали швајцарске банке у којој сам имао рачун. Благајник је одмахивао главом, био је то немачки Швајцарац који се разумео у географију. Рекао је: 'Моравска није у Србији. Али, ипак сам га 'средио' - рекао сам: 'Кад тако добро знате географију, морали бисте знати да је Морава река у Србији, уосталом шта је вас брига за мој пасош'. Ипак, после тога пренео сам паре у другу банку", пише у књизи.

Чапек је даље писао "у Хемпстиду ме је већ дуже време држао на оку један детектив, стално му је због нечега тај мој пасош био сумњив. Затражио сам од господина Ситон Вотсона да ми то среди у Скотланд Јарду. Потом сам имао мир".

У пасошу који је Масарику издат у посланству Србије у Лондону подаци су му донекле фризирани, вероватно да би се избегла непријатна питања у стилу "Моравска, а у Србији".
У том другом пасошу презиме је промењено у Томас Џорџ Марти, док у рубрици занимање стоји "писац", а као место рођења наведен је Бруклин (САД).

Уместо адресе, стоји да му је отац пореклом из Србије, па је испало да је Масарик по свету путовао као српски син. Масарик је имао велику улогу у разбијању Аустро-Угарске, самим тим и у стварању Југославије. Историчар Хинковић га је чак квалификао као "оснивача Југославије".

Сматран је и за "најсловенскијег политичара у Првом светском рату". Имао је велики ауторитет и међу Србима и Хрватима, који су често између два рата безуспешно покушавали да га увуку у своје расправе и натерају да арбитрира.

 

[Slavan]

Велики чешки панслависта и борац за независну Чешку Томаш Гарик Масарик путовао је по свету са српским пасошима. Они се чувају у Прагу у архиву Академије наука.

У архиву Академије наука у Прагу чувају се два пасоша Краљевине Србије са којима је у време Првог светског рата по свету путовао Томаш Гарик Масарик, једна од најзначајнијих личности новије чешке историје.

Само једна исправка или додатак - Масарик је, ипак, био чешко-словачки или чехословачки панслависта, оснивач и први председник Чехословачке. Симболично, рођен је у месту које се налази готово на граници Чешке са Словачком, у историјској области Моравска. Био је идеолог чехословакизма.

 

[Сребрена]

Porucnik Ignjat Kirhner (1887-1944) prebegao je iz austrougarske vojske i prikljucio se srpskim trupama na početku Prvog svetskog rata

Официр аустроугарске војске у одбрани Београда 1915.г.

Sta je nateralo skolovanog austrijskog oficira da se preda srpskoj vojsci, zadobije poverenje pretpostavljenih i bude jedan od uspesnih komandanata? .. Dobrovoljci, koji su kasnije s njim razgovarali, kazuju da im je Ignjat pricao kako je uoci rata ubio jednog austrijskog oficira, jer je pogrdno i omalovazavajuce govorio o Srbima i srpskim oficirima

Зна се тачно да је рођен 30. маја 1877. године у селу Мали Бечкерек (Румунија). Одгајио га је Немац Кирхнер, за кога се његова мајка удала. Завршио је војну академију у Бечу и са чином официра аустроугарске војске седам година службовао у Винковцима, где је научио добро да говори српски језик. Указом краља Петра примљен је у нашу војску у чину поручника.

Као командант Сремског добровољачког одреда води јаке борбе са Аустроугарима у жељи да одбрани Београд и бива рањен.
Тешко рањен поручник Игњат Кирхнер лечен је у Нишу, а потом је у саставу болнице више месеци путовао до Крфа. Кирхнер је све време око појаса носио српску заставу из Карађорђевог устанка, коју је сачувао све до повратка у Београд. Тешке ране у бутној кости нису могле бити саниране, па је упућен на лечење у Француску, у град Тулуз, где је излечен, али му је нога остала краћа за шест сантиметара.

На том исцрпљујућем маршу о њему је бринула болничарка Босиљка, сестра командира чете Веселина Чајкановића , професора на Београдском универзитету. На дугом путу између њих двоје развила се љубав, која је завршена браком.

Ignjat Kirhner, sa stapom i sapkom u ruci, sedi cetvrti s leva u drugom redu

U Francuskoj je zavrsio Elektrotehnicki fakultet, a po povratku u Srbiju primljen je u inzenjerijsko-tehnicko odeljenje Ministarstva vojske Kraljevine Jugoslavije. Napredovao je do cina generala.

http://www.savezpotomaka-surcin.org/citaonica/komadant_sremskog_dobrovoljackog_odreda.html
http://www.apisgroup.org/zapisi.html?id=28

 

[NalimInTheHous]

Око соколово Самсона Чернова​

Аутор најславнијих фотографија српске војске из Првог светског рата, укључујући и легендарни портрет извиђача Драгутина Матића, био је Самсон Чернов, руски фотограф и сликар.

1887. - 1929.​

У Музеју ПТТ Србије у Београду током октобра ће трајати изложба „Јединице везе Српске војске у Балканским ратовима 1912-1913”, у којој значајно место заузима поставка албума илустрованих поштанских карата насталих на основу ратних фотографија руског фотографа и сликара Самсона Чернова. Ове поштанске карте су служиле као медијско средство за ширење информација о доприносу српске војске победи савезничких земаља у ратовима од 1912. до 1918. Аутор изложбе је Милорад Јовановић из Музеја ПТТ, који је дуго и посвећено сакупљао колекцију поштанских марака и разгледница са мотивима ратних напора и страдања Србије. Између осталог, он је један од заслужних који су вратили из заборава дело великог руског фотографа и уметника.

Самсон Чернов је био изузетно интеренсантна личност, чија се судбина у кључном добу његовог живота испреплела са ратним напорима Србије. Он је са 17 година приступио 1905. године руској војсци у Руско-јапанском рату као добровољац фотограф. Као искусан фотограф часописа „Ново време“ и „Руско слово“ седам година касније долази у Србију да извештава о Првом балканском рату. У то време је Чернов радио и за париски „Илустрасион“, за који пише текстове употпуњене ратним фотографијама. У то време је у Скопљу фотографисао и прве српске аероплане.

У Другом балканском рату је осим фотографија снимио и ратни документарни филм „Битка на Брегалници“, а после повлачења Бугара снима трагове и последице бугарских ратних злочина над српским цивилима и војницима. Чернов је своје ратне фотографије излагао не само у Београду већ и у светским метрополама. Његове изложбе и пригодна предавања у Лондону и Паризу имали су изузетан ефекат у смислу јачања симпатија према Србији, која се нашла у ратним невољама и којој су подршка и помоћ били неопходни.

Чернов се нашао на првој линији фронта већ у првим данима Првог светског рата у Србији. Пратио је српске трупе и био на лицу места да сними борбе и разарања градова и насеља. Фотографисао је и обичне војнике-сељаке и краља Петра Првог, који је дошао на прву линију фронта да узме учешће у одбрани угрожене отаџбине. Велики руски фотограф и уметник се показао и као велики пожртвовани ратни друг српске војске када је заједно са њом прешао Албанију. Тада је направио своје најбоље и вероватно најпотресније фотографије Првог светског рата.

Управо је Чернов аутор чувене фотографије српског извиђача Драгутина Матића, која је обишла свет и постала симбол борбе и отпора једног малог народа који се дрзнуо да изађе на мегдан многоструко јачем непријатељу. Та фотографија најпознатијег српског извиђача у историји српских ратова позната је и као „Око соколово“. Занимљиво је да ратник са фотографије није ни знао за ту фотографију која је кроз много листова обишла читаву планету, као што ништа није знао ни о фотографу који га је овековечио. Тек пола века касније он је први пут видео себе на легендарној фотографији и чуо за име фотографа који га је прославио - Самсон.

Чернов је непрекидно радио на промоцији српских ратних напора, чак и када је његова отаџбина била у хаосу револуције. Он је неуморно писао, снимао, сликао на основу ратних фотографија, организовао изложбе (излагао је своје слике у хотелу Аурора у Санкт Петербургу 1913. године), држао предавања у великим западним метрополама и својим деловањем заувек задужио Србију и српски народ.

 

[Сребрена]

Српске песме у делу књижевнице 19.века из влашко-молдавске властелинске породице

Дора од Истре, грофица са много имена и интересовања

http://4.***************/_e-e5V512VaE/SWHX2fwb2FI/AAAAAAAAAP8/PyeTjck84mo/s320/Dora+d%27Istria3.jpg

Дора је било уметничко име Јелене Гике, која је остала упамћена не само као књижевник, већ и као сликар и страствени планинар.
Рођена је 1828.године у Букурешту, у богатој и утицајној породици. Удала се за руског племића и користила је његово презиме и после развода-
Елена Михайловна Кольцова-Мосальская, кад се (1855) преселила у Швајцарску, а потом (1860) у Италију .
Говорила је девет језика, писала на пет. Умрла је у Фиренци, у својој вили " Истра" 1888.године.

http://en.wikipedia.org/wiki/Ghica_family
http://en.wikipedia.org/wiki/Dora_d'Istria
http://neww.huygens.knaw.nl/authors/show/90
http://surprising-romania.blogspot.com/2009/01/dora-distria.html

Као космополита и светски путник, о Србима је написала студију, преводећи без познавања српског језика.
Дело је аналитичког карактера и носи назив La nationalité serbe d’après les chants populaires (Revue des Deux Mondes T.55), 1865

Un certain nombre de ces pièces parlent de la période des Nemanitch (XIIe siècle), et quoique les morceaux les plus anciens n’aient pu échapper aux remaniemens, ils donnent une impression tellement vive des idées et des mœurs du moyen âge qu’il est difficile de n’en pas faire remonter le fond aux époques qu’ils s’attachent à peindre. Il semblerait extraordinaire que des œuvres aussi remarquables soient arrivées fort tard à la connaissance des Occidentaux, si l’on ne savait l’injuste dédain qu’on a professé trop longtemps pour les idiomes slaves. La docte Allemagne, avec Herder, Goethe et Mme Robinson, montra la première quelque bonne volonté pour la poésie nationale des Serbes [1]. La France, l’Italie, la Grande-Bretagne, tournèrent ensuite leur attention vers cette curieuse littérature....

http://fr.wikisource.org/wiki/La_Nationalité_serbe_d'après_les_Chants_populaires
http://www.serbica.fr/index.php?opt...ere-moitie-du-xxe-siecle&catid=157&Itemid=185

и имало је велики утицај на српске романтичаре, посебно Лазу Костића, да се дубље заинтересују за народну поезију Срба.
http://www.scribd.com/doc/111214217/Dora-d-Istrija-i-Srpske-Narodne-Pesme
http://www.scribd.com/doc/66507152/Srbi-u-Ocima-Stranaca-I-Kolektaneja-Lazo-M-Kostic

 

[Сребрена]

Peter Handke, Austrijanac koji živi u Francuskoj i -srpski akademik

Srbi će preživeti sigurno. Oni moraju da prežive baš zato što im je učinjena najveća nepravda.
U skali nepravdi svih naroda na svetu, Srbi su, uveren sam, na vodećoj listi -

Srbija je najvernije ogledalo sveta

Peter Handke odavno je vezan prijateljstvom sa Srbima. O tome svedoči činjenica da je početkom aprila 1999. doputovao u Srbiju u znak protesta zbog bombardovanja, vratio Bihnerovu nagradu i istupio iz Katoličke crkve i poželeo da bude sahranjen po pravoslavnim običajima. Njegovi eseji o Srbiji spadaju među najtemeljnije koji su pisani poslednjih godina...1990-ih Handke je izazvao velike kontroverze sa svojim esejom Pravda za Srbiju kada je optužio zapadne medije i intelektualce da su zauzeli neobjektivni stav prema ratovima na području bivše Jugoslavije, a nauštrb Srba.

Ja sam napisao svoj ep o ljudskosti, a za to nema boljih junaka od Srba. To što su moji junaci stradalnici koje svet uporno ne želi da vidi, za mene nije važno. Ja nisam jednostavan čovek, verujem da niko nije, pa će pre ili kasnije svako sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta, to političko podzemlje...


U romanu "Moravska noć"- jednostavnoj priči o izbeglicama- selo Porodin, Velika Plana i jedan splav na reci Moravi postali su pozornica romana..Handke kaže: "Kao što je iberijsko mesto Numansija zajedno sa Samarkandom poslednje utočište u borbi protiv Rimljana, današnje koordinate tragične epopeje morale su biti Porodin, Velika Plana, reka Morava..."

Preveo je knjigu Milovana Danojlića, "Dragi moj Petroviću", koja je doživela veliki uspeh u Nemačkoj.

U romanu „Ptice kukavice od Velike Hoče" opisuje život Srba na Kosovu. Reč je prvom portretu srpskog naroda u novinarsko-literarnom žanru u srpskoj enklavi na Kosovu, od proglašenja nezavisnosti, objasnili su izdavači, nemačka kuća Zurkamp. Povodom nagrade, izjavio je:
Ovu nagradu ne zaslužujem ja, nego Srbi koji žive opasani bodljikavom žicom i u getu pod otvorenim nebom

Mnogo godina ranije, Handke je bio ko-scenarista kultnog filma Vima Vend ers a "Nebo nad Berlinom".
http://hr.wikipedia.org/wiki/Nebo_nad_Berlinom


I Peter Handke srpski akademik
http://www.nezavisne.com/novosti/ex...aign=Feed:+NezavisneNovine+(Nezavisne+novine)

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400196-Handke-Srbija-je-najvernije-ogledalo-sveta
http://sr.wikipedia.org/sr/Петер_Хандке

 

[obidijus]

Константин Јиричек, чешки историчар: "Срби и Српкиње средњег века беху лепи људи са правилним цртама... противно глатко избријаним Италијанима, Срби и остали народи источне Европе носили су дугу браду и косу... Песнички идеал беше жена отворено златне боје, као и у делима класичне старине... На старим фрескама и у описима приказују се Срби и Српкиње као високи и лепи људи са правилним цртама лица... Србин Босанац је по расту и данас виши од Србина из других крајева... Поред смеђе и црне косе, која преовлађује, има још и данас плавих људи...

Велики Мајеров конверзациони лексикон; Беч 1909: "Типичан Србин, најчешће у Херцеговини, висок је, широких плећа, глава је добро пропорционална, чело лепо сачињено, нос често орловског кроја, коса плава, очи светле до смеђе."

Фридрих Валиш; 1928: "У Србији и Црној Гори виђа се ванредно велики број лепих жена. Са чуђењем ћете наћи у беди и прљавштини једне брдске колибе, жене класичне лепоте. Неупоредив је слободан, велики поглед тамних очију између дугих трепавица, а испод оштро изразитих обрва. Измешу усана лако извијених светле се правилни, бљештећи бели зуби. Лице је обавијено тамним таласима косе која се повија."

Феликс Каниц: "Као и данас, тако је и по византијиским изворима који су увек Словене строго оцењивали, храброст је била истакнута врлина Срба. Историја прича о многим српским људима који су се снагом, храброшћу и пожртвованошћу показали достојним места поред хероја свих народа."

Фридрих фон Таубе; аустријски генерал: "Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности, врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри народ чини као створеним за рат. Цео његов живот је суров, и од живота разнежених народа разликује се као небо и земља. Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају још од детињства."

Јозеф Холочек: "Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провидност уделила, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања."

Ернест Дени:" Срби имају једну достојну дивљења врлину, која је уосталом сасвим честа код Словена, они верују у снагу разлога и права, према речима апостола они се надају противно свим надама."

Мадлен де Беноа - Сигоаје - "Српска отаџбина"; Париз 1917: "И поред толиких несрећа српска нација није мртва. Она је прошла кроз највеће патње, али није изгубила своју животну снагу. Млада крв ври у њеним жилама. Ускоро ће процветати красан цвет слободе. Тирани је вековима нису могли да подјарме; она је увек кидала своје ланце. Велике силе, љубоморне на њену младост, старе немоћне силе, могу покушати да је заробе; она ће порушити зидове своје тамнице. Сан о Великој Србији јасније се очитава за време искушења. Јака и већа Србија цела ће васкрснути. Противнички народи покушаваће узалудно да она заборави свој сан; она има снагу младости, снагу која ће одбити границе немогућег."

Француска књижевница Женина Клапје - "Легендарна Србија"; Париз 1918: "И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче светском методском испитивању и бунтовно се одупире, недајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа неможе сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи патрифициран. Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечје лакше не отвори и разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче."

 

[obidijus]

Рене Пинон, француски публициста: "Природно је било да сва српска срца вибрирају кад слушају о славним делима своје браће која су обновила подвиге легендарних хероја, прослављене у народним песмама које стари барди опевају жалосним гласом уз гусле, и која су осветила, после толико векова, хероје умрле на Косову око краља Лазара. Али овог пута не беху епска приповедања песмом улепшана, која су текла од уста до уста; до су биле аутентичне вести о хероизму и победама српским, потврђене са 300 заробљених турских топова поређаних у Београду уздуж старе тврђаве.

Емил Оман, сорбонски професор, 28. јуна 1915; започиње предавање речима: "Говорићу вам о Србији. Могао бих вам говорити о војничкој Србији, о победама које су задивиле Европу. Аустријске провокације, увод у садашњи рат, провокације у којима су се дипломате и професори универзитета такмичили износећи лажне документе, биле би исто тако интересантна тема. Али, макар вас и разочарао, ја ћу се вратити даље у прошлости потражити у прошлости одговор на питање које нам поставља свака српска победа. Како је било могуће, у садашњем времену великих државних скупина, да се та мала држава могла родити, живети и уздићи дотле да игра важну улогу у драми која данас потреса добру трећину човечанства? Која је то вила дала овој држави - чим се појавила на карти - толико енергије, да може - као Херкул из колевке - да одбије налете чудовишта, двоглавог хабзбуршког орла? То је српска вера."

Џавид паша, турски заповедник Битоља, у телеграму упућеном у Цариград каже: "Српски војник је непобедив. Неможемо ништа против Срба. Српски сељак је без порока, нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што је финији и интелигентнији, дисциплинован и високог морала."

Аустроугарски фелдмаршал фон Боројевић; "Срби се боре до бесвести, они су чудни борци, агресивнији дивљачнији и енергичнији од Руса; имају више иницијативе и самосталности."

Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, 1915, својим војницима пред полазак на српски фронт: "Ви не полазите ни на италијански, ни на руски ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе."

Аустријски принц и мађарски маршал, надвојвода Јосиф Хабсбуршки, обраћајући се Јовану Дучићу: "Српска војска је прва и најхрабрија војска у Европи. Ја то знам из сопственог искуства, јер сам против ње пошао да ратујем на Дунаву. Господо, шта сте ми учинили тога дана; после борбе која је трајала свега пола сата, ви сте уништили моју дивизију. Моји батаљони били су просто збрисани вашом ужасном ватром..."

 

[obidijus]

Дневна заповест немачког цара Вилхелма, својим војницима пред полазак на Србију: "Јунаци! Шаљем вас у рат против једног малог, али веома храброг народа. То су Срби, који су за време три недавна и врло тешка окршаја са Турском, Бугарском и Аустро - Угарском пружили свету доказа
најубедљивијим врлинама и сјајним војничким способностима, и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу, уписали током четири године само ненадмашне и славне победе."



Из књиге "Волим те Србијо, записи светских аутора о Србима и Србији кроз векове".

Захваљујући својим црквама и културном наслеђу, Срби су успели да победе своје непријатеље, сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу.
Габријел Мије (Француска), 1919.

Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости.
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе.
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света.
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

Током овог путовања нисам, бар ја, Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам је као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог, напуштеног детета.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.

Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веом азгодни, имају тамнији тен и јако лепе очи.
Изабела Рос (Шкотска), 1916.

А ја више волим сиромашко србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку... Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве.
Рене Мије (Француска), 1891.

 

[obidijus]

Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!
Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми.
Максим Горки (Русија)

А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.
Леонид Андрејев (Русија), 1914.

Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе.
Лео д` Орфер (Француска), 1916.

Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село.
Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.

Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не босанци, који воде битку за нас.
Филип Џенкинс (САД), 1995.

Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и србску народну поезију.
Никола Томазео (Италија), 1844.

"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја.
Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.

Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.
Јакоб Грим (Немачка), 1823.

 

[obidijus]

Србин живи своју поезију.
Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.

Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро...
Шарл Иријарт (Француска), 1856.

На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих.
Шарл Иријарт (Француска), 1856.

Од свих чуда србске византијске архитектуре, нема ничег чудеснијег од цркве у манастиру Грачаница. То је Милутиново највеће постигнуће и водећи пример косметског стила.
Сесил Стјуарт (Енглеска), 1968.

Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије. Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст.
Данијел Ђанкане (Италија), 1993.

У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!
Никола Томазео (Италија), 1844.

То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

Као једна од наших омиљених забава мора се споменути и учење србског језика. Срби су дивни учитељи, увек нестрпљиви да дају, да помогну. Србске жене морају бити племените када рађају тако осећајне и нежне синове.
Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.

Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. "Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у восјку. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту."
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

"С Божјом помоћу пођи роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео."
Клод и Алиса Аскју (Енглеска), монолог Јеле (Заклетва - комад из србског живота у једном чину), 1916.

 

[obidijus]

Од Лазара је у србском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или тзв. КОСОВСКИ ЗАВЕТ, који представља србско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи.
Франсис Конт (Француска), 1986.

Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5 000 живих србских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили! Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио србски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – Србија. Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом Светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео... Ова победа ће вековима живети у душама Намаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.
Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945. у селу Евербургу, крај Оснабрика.

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде. То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа. Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора. Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.
Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже. Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу. Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене. Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно.
Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.

Сав је народ овде православне вере. Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима. Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина. Православни поп држи своје вернике за руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос.
Артур Џ. Еванс (Енглеска), 1877.

Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен ј епрогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (...), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику.
Гијом Аполинер (Француска), 1917.

Из Србије ми је остала слика једне, у поређењу са нашом земљом, много оштрије и готово кристалне стварности. Због ратног стања? Не, већ због једног целог, великог народа, свесног да га очигледно цела европа презире, а који то доживљава као бесмислену неправду и сада хоће да покаже свету, без обзира што овај то не жели да види, да је он, не само на улицама, веч и иначе, прилично другачији.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.

 

[obidijus]

У ствари, ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.
Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.

Културни значај Светог Саве огледа се и у богатој архитектури и уметности сликарства, које је под његовим директним надзором остваривано у Светој Гори и Немањића Србији, нарочито у велико манастиру Студеници, па затим у Архиепископији у Жичи и даље у Милешеви и другим србским задужбинама. Савин је велики значај такође у стваралачком препороду народа и народног живота, по чему је код Срба остао у безбројним причама, анегдотама, пословицама, топонимијама. Један србски песник је рекао да је србска географија опредмећена Савина биографија, јер заиста нема краја у србским земљама где се неко место, извор, река, брдо, природна лепота или посебност не везује за Савино име...
Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време робства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад з аиме и дело Светог Саве. Зато је он и назван равноапостолним. Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израиљски народ.
Франсис Конт (Француска), 1986.

Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи који ми је и другом приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, а пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај који природа људима додељује, него је узрастом веома висок и изгледом наочит.
Евстатије Солунски (Византија), 1172.

А коњаник (Милош Обилић) продужи према Мурату, који кад виде да се ка њему упутио, одапе на њега стрелу, а после тога још једну, али коњаник се на то не обазираше продужи својим путем, оборена копља, и свом снагом тако подбоде коња, да овај скочи на оклопе што их Мурат имаше и све их проби, а сам врх копља забоде му се у бок добрих четири прста и опако га завитла и баци на тле као да је мртав, иако то још сасвим није био.
Непознати каталонски писац, почетак ХV века

Они који се одушевљавају Крађорђем причају да је Наполеон једнога дана, окружен својим дворанима, упитао:
- Ко је данас највећи човек на свету?
- Ви, сире.
- Не. Карађорђе. Зато што ја добијам победе редовном војском и топовима, док их он добија само својим мачем уз помоћ народа.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

Прича се да је београдски паша 1809. године, у току опасне борбе, док се повлачио на челу своје војске, наредио да се застане да би дао времена вонјицима да запале лулу, што је јако жељено окрепљење у тим страшним ратовима. Карађорђе, кога је његова срећна звезда довела ту близу, јурну на њих и сатре их. Од тога дана, не само улица, већ цео крај (у Београду), па чак и једна џамија, коју су Турци ту имали, добише име Палилула, заједљиво подругивање на адресу побеђених угњетача.
Ђ.Б. Бродано (Италија), 1876.

Међутим, научио сам да мало читам србски, или када сам на улици, стално се вежбам у изговору слова у фирмама на трговинама, често на задовољство пролазника. Ономад сам гласно срицао фирму једног трговца ножевима и шеширима са знаком анђела, када ми шегрт једног обућара, који ми се приближи, можда из љубопитства, исправи једну велику грешку и одржа читав говор од кога не разумедох ни једно слово. Рекох му: Falla brati (хвала брате), па се опростисмо са највећом учтивошћу.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.