Kristian.Bogdanovic
Ističe se
- Poruka
- 2.440
Epoha Vladimira Putina
U prvoj deceniji 21. veka prosečna plata u Rusiji je povećana sa 55 na 540 evra, bruto društveni proizvod je udvostručen, a Moskva je sprečila raspad zemlje i vratila suverenitet nad svojim resursima
Posle „decenije (ras)pada“ devedesetih godina, kada je na čelu države bio kontroverzni Boris Jeljcin, početak 21. veka za Rusiju bio je period vrtoglavog uspona koji se vezuje isključivo za jedno ime – Vladimir Putin. „Odgovoran za sve: 2000-2010“, tako je nedavno glasio naslov na prvoj strani poznatog moskovskog magazina „Profil“, posvećenoj ruskom premijeru. Analitičari ocenjuju, i tu su potpuno u pravu, da Putin nije obnavljao Rusiju, već da ju je iznova gradio. A šta je izgradio, možda se najbolje vidi iz podatka da prosečna plata danas u Moskvi iznosi više od 1.000 evra.
NOVO ODELO OD JELJCINOVIH DRONJAKA
Da nije reč samo o Moskvi, svedoči i podatak da je, prema zvaničnoj statistici, prosečna plata u Rusiji oktobra ove godine iznosila više od 540 evra, što nije nimalo beznačajno ostvarenje ako se znaju razmere ove države i to koliko novca odlazi na održavanje i razvoj infrastrukture, odbranu beskrajno dugačkih granica… Iako se zna da je 1999. godine, kada je Putin postao premijer, zatekao prosečnu platu od svega 55 evra i praznu državnu kasu. Povećanje prosečne plate za deset puta prava je ilustracija šta je u ovoj državi urađeno za deset proteklih godina.
Ideja o neophodnosti državne izgradnje na potpuno novim osnovama definitivno je usvojena u Rusiji za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, da bi, dva meseca po okončanju agresije na našu zemlju, na veliku scenu stupio Putin, preuzevši 16. avgusta te godine mesto predsednika vlade (još 29. marta stao je na čelo Saveta bezbednosti RF). A samo četiri meseca kasnije, već je sedeo u vodećoj fotelji u Kremlju. Bilo je to u večernjim časovima 31. decembra 1999. godine. Tako su se Amerikanci susreli sa zanimljivim paradoksom – bombama su rušili vlast u Beogradu koja im nije bila po volji, ali je kolateralna šteta bio Jeljcinov proamerički režim u Moskvi, koji im je i te kako odgovarao.
Međutim, pravi uzroci promene političke paradigme Rusije su mnogo dublji i složeniji. Valja napomenuti svega nekoliko detalja.
Prvo, Jeljcin je sa vlasti otišao u trenutku kada je njegov politički rejting bio niži i od statističke greške, što svedoči da je bio istrošen u svakom pogledu. Drugo, skoro celokupna privreda Rusije prešla je u ruke nekolicine oligarha koji nisu pokazivali ni najmanju nameru da učestvuju u preporodu države. Ruska politika i ekonomija bili su u potpunosti kontrolisani iz Vašingtona i najveći deo kapitala oticao je u tom pravcu. Treće, u Rusiji se avgusta 1998. godine dogodio finansijsko-ekonomski slom, što je dovelo do paralize državnog aparata. Mnogi ruski analitičari u ovom događaju vide važan pripremni korak za oružani napad na Srbiju nekoliko meseci kasnije. Četvrto, Rusija je na kraju Jeljcinove vladavine bila država koja se bukvalno raspada, na šta je pre nekoliko dana podsetio i Dmitrij Medvedev u godišnjem obraćanju naciji. Kada se sve ovo uzme u obzir, konsenzus ruske nacionalne elite da se pronađe novi čovek koji će biti u stanju da sašije novo državno odelo od Jeljcinovih dronjaka – bio je potpuno očekivan i neophodan.
Tako je posle Jeljcinove ere, u ruskoj istoriji verovatno će biti poređena sa velikom kugom u Londonu, započela „Putinova epoha“ koja i dalje traje, bez obzira na to što je pre dve i po godine predsednik postao Medvedev. Jer, kako je Putin jednom izjavio, njih dvojica su „ljudi iste krvi“.
SLOM AMERIČKE RUSIJE
Šta je zatekao Putin 2000. godine? Upola manji društveni proizvod čak i od onoga iz 1990. godine, kada je sistemska kriza već temeljno razorila SSSR. Iz ovog podatka se jasno vidi koliko je Jeljcinova Rusija nisko pala. Zatekao je opustošene fabrike, najurene radnike i državu podeljenu na mafijaške feude. Svake godine Rusija je gubila i do milion stanovnika, Daleki istok provodio je zime bez struje i grejanja. Okolne države merkale su komade ruske teritorije koje će pripojiti. Separatistički pokreti bujali su ne samo po obodima, već i u centralnim delovima Rusije.
Posebna priča, što tek sada izlazi jasnije na videlo, jesu prihodi od glavnog ruskog nacionalnog proizvoda – nafte. U dokumentarnom filmu snimljenog od strane novinara Andreja Karaulova, otkriveni su šokantni detalji o funkcionisanju Jeljcinove Rusije. Ili bolje reći – američke Rusije.
Kako tvrdi Jevgenij Fjodorov, predsednik Komiteta za ekonomsku politiku i preduzetništvo Državne Dume RF, celokupno rusko zakonodavstvo devedesetih pisano je novcem od zapadnih „grantova“, koji je za tu svrhu obilato pristizao, uključujući i poreske zakone. Drugi primer, još užasniji, jeste da je Rusija tek 2004. godine vratila pod svoj suverenitet vlastita izvorišta nafte, poput onih na Sahalinu i u Sibiru, dobrovoljno predata američkim kompanijama na osnovu takozvanog „Sporazuma o podeli produkcije“, kojim je Jeljcin sredinom devedesetih kupio blagonaklonost Vašingtona i sebi obezbedio očuvanje vlasti. Prema tom sporazumu, Rusija je od svakog dolara zarađenog prodajom sopstvene nafte – dobijala samo 20 centi. Ostatak je išao Amerikancima.
Putin je taj zakon 2004. godine ukinuo. Podsetimo, početkom iste godine, prema procenama magazina „Forbs“, najbogatiji čovek u Rusiji i među vodećima u svetu bio je Mihail Hodorkovski, tadašnji naftni magnat i vlasnik kompanije „Jukos“, svojevrsne države u državi. Njemu je iste godine suđeno zbog utaje poreza i dobio je devet godina zatvora. Govorilo se da je Hodorkovski planirao da „Jukos“ proda velikoj američkoj naftnoj kompaniji. A sledeće, 2005. godine, američki Senat usvojio je Rezoluciju 232, koju su pripremili senatori Barak Obama, Džozef Bajden i Džon Mekejn, gde se povodom presude Hodorkovskom kaže da su „sudovi u Rusiji instrument Kremlja i takvi sudovi ne mogu biti odgovorni i nepristrasni“. Bilo je to iste one 2005. godine kada je direktor CIA Porter Gos, priznao da njegova služba koristi mučenje vodom u zatvoru u Gvantanamu, kada „osumnjičenom“ silom sipaju tečnost u dušnik. Gos je to nazvao „profesionalnom tehnikom ispitivanja“, ali nije napomenuo da su ovu tehniku preuzeli od čuvenih kambodžanskih humanista, poznatih kao „Crveni kmeri“. I nije rekao da li se dokazi iznuđeni ovom „profesionalnom tehnikom“, smatraju validnim pred američkim „odgovornim i nepristrasnim“ sudovima.
ZEMLJA VELIKIH KONTRASTA
Putin je posle ukidanja zakona o nafti i hapšenja Hodorkovskog postao meta, optuživan je za skoro sva zla ovog sveta, uključujući ubistva novinara i političkih protivnika, za lično bogaćenje i korupciju. Unutar zemlje, podržavana od odbeglog tajkuna Borisa Berezovskog, ove optužbe širila je ruska opozicija (većinom su pripadnici Jeljcinove političke garniture), koja ne uspeva da osvoji više od dva odsto glasova ni na jednim izborima. Evo šta je pre dve nedelje Putin o njima rekao: „U svoje vreme su projurili kao uragan, odneli su zajedno sa Berezovskim i sa onima koji su sada lišeni slobode, poprilično milijardi. Skinuti su sa jasala, pa su se malo istrošili i žele da se vrate i napune džepove. Ali, ako im dopustimo da to urade, oni se neće ograničiti samo na milijarde, već će celu Rusiju rasprodati“.
Ako je istina to što premijer kaže, onda su sadašnji opozicionari, dok su bili na vlasti, džepove punili delom iz privatizacionih prihoda, ali pre svega od inostranih kredita nemilice podizanih. Tako je Putin preuzeo Rusiju sa oko 160 milijardi dolara spoljnog duga („demokratska“ vlast je za deceniju skoro duplirala ovu sumu, nastavivši putem Mihaila Gorbačova). U svojoj deceniji Putin je više nego četvorostruko umanjio dug, koji je početkom 2010. godine iznosio 37 milijardi. I ne samo to: od dužnika Moskva se pretvorila u kreditora, pa je samo SAD u julu ove godine dugovao Rusiji 130,9 milijardi dolara, a Putinova Rusija se odrekla i „dobrih usluga“ MMF-a.
Rusija danas, sa više od 2,2 triliona dolara BDP-a, izbila je na šesto mesto najvećih privreda sveta, praktično udvostručivši ovaj pokazatelj za deset godina. Ako je Jeljcin smanjio rusku vojsku za tri miliona pripadnika (sa 4,2 na 1,2 miliona), dok je Putin bio vrhovni komandant ta brojka je bila manja za samo 69 hiljada. Zarade vojnika rastu iz godine u godinu, a država uliva sve više sredstava u nabavku novog naoružanja, otvaraju se vojne baze u inostranstvu.
Daleko od toga da je stanje idealno. Rusija je zemlja velikih kontrasta, sa mnogo korupcije i kriminala. I dalje su učitelji i lekari slabo plaćeni, ali se ipak povećava broj studenata na budžetu, dok smrtnost opada, a natalitet raste. Ukoliko ne dođe do nekih većih lomova, upravo bi decenija pred nama trebalo da bude doba potpunog preporoda. I za to, kao i za sve loše što se eventualno bude dešavalo, najviše će biti odgovoran jedan čovek.
http://www.pecat.co.rs/2010/12/epoha-vladimira-putina/
U prvoj deceniji 21. veka prosečna plata u Rusiji je povećana sa 55 na 540 evra, bruto društveni proizvod je udvostručen, a Moskva je sprečila raspad zemlje i vratila suverenitet nad svojim resursima
Posle „decenije (ras)pada“ devedesetih godina, kada je na čelu države bio kontroverzni Boris Jeljcin, početak 21. veka za Rusiju bio je period vrtoglavog uspona koji se vezuje isključivo za jedno ime – Vladimir Putin. „Odgovoran za sve: 2000-2010“, tako je nedavno glasio naslov na prvoj strani poznatog moskovskog magazina „Profil“, posvećenoj ruskom premijeru. Analitičari ocenjuju, i tu su potpuno u pravu, da Putin nije obnavljao Rusiju, već da ju je iznova gradio. A šta je izgradio, možda se najbolje vidi iz podatka da prosečna plata danas u Moskvi iznosi više od 1.000 evra.
NOVO ODELO OD JELJCINOVIH DRONJAKA
Da nije reč samo o Moskvi, svedoči i podatak da je, prema zvaničnoj statistici, prosečna plata u Rusiji oktobra ove godine iznosila više od 540 evra, što nije nimalo beznačajno ostvarenje ako se znaju razmere ove države i to koliko novca odlazi na održavanje i razvoj infrastrukture, odbranu beskrajno dugačkih granica… Iako se zna da je 1999. godine, kada je Putin postao premijer, zatekao prosečnu platu od svega 55 evra i praznu državnu kasu. Povećanje prosečne plate za deset puta prava je ilustracija šta je u ovoj državi urađeno za deset proteklih godina.
Ideja o neophodnosti državne izgradnje na potpuno novim osnovama definitivno je usvojena u Rusiji za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, da bi, dva meseca po okončanju agresije na našu zemlju, na veliku scenu stupio Putin, preuzevši 16. avgusta te godine mesto predsednika vlade (još 29. marta stao je na čelo Saveta bezbednosti RF). A samo četiri meseca kasnije, već je sedeo u vodećoj fotelji u Kremlju. Bilo je to u večernjim časovima 31. decembra 1999. godine. Tako su se Amerikanci susreli sa zanimljivim paradoksom – bombama su rušili vlast u Beogradu koja im nije bila po volji, ali je kolateralna šteta bio Jeljcinov proamerički režim u Moskvi, koji im je i te kako odgovarao.
Međutim, pravi uzroci promene političke paradigme Rusije su mnogo dublji i složeniji. Valja napomenuti svega nekoliko detalja.
Prvo, Jeljcin je sa vlasti otišao u trenutku kada je njegov politički rejting bio niži i od statističke greške, što svedoči da je bio istrošen u svakom pogledu. Drugo, skoro celokupna privreda Rusije prešla je u ruke nekolicine oligarha koji nisu pokazivali ni najmanju nameru da učestvuju u preporodu države. Ruska politika i ekonomija bili su u potpunosti kontrolisani iz Vašingtona i najveći deo kapitala oticao je u tom pravcu. Treće, u Rusiji se avgusta 1998. godine dogodio finansijsko-ekonomski slom, što je dovelo do paralize državnog aparata. Mnogi ruski analitičari u ovom događaju vide važan pripremni korak za oružani napad na Srbiju nekoliko meseci kasnije. Četvrto, Rusija je na kraju Jeljcinove vladavine bila država koja se bukvalno raspada, na šta je pre nekoliko dana podsetio i Dmitrij Medvedev u godišnjem obraćanju naciji. Kada se sve ovo uzme u obzir, konsenzus ruske nacionalne elite da se pronađe novi čovek koji će biti u stanju da sašije novo državno odelo od Jeljcinovih dronjaka – bio je potpuno očekivan i neophodan.
Tako je posle Jeljcinove ere, u ruskoj istoriji verovatno će biti poređena sa velikom kugom u Londonu, započela „Putinova epoha“ koja i dalje traje, bez obzira na to što je pre dve i po godine predsednik postao Medvedev. Jer, kako je Putin jednom izjavio, njih dvojica su „ljudi iste krvi“.
SLOM AMERIČKE RUSIJE
Šta je zatekao Putin 2000. godine? Upola manji društveni proizvod čak i od onoga iz 1990. godine, kada je sistemska kriza već temeljno razorila SSSR. Iz ovog podatka se jasno vidi koliko je Jeljcinova Rusija nisko pala. Zatekao je opustošene fabrike, najurene radnike i državu podeljenu na mafijaške feude. Svake godine Rusija je gubila i do milion stanovnika, Daleki istok provodio je zime bez struje i grejanja. Okolne države merkale su komade ruske teritorije koje će pripojiti. Separatistički pokreti bujali su ne samo po obodima, već i u centralnim delovima Rusije.
Posebna priča, što tek sada izlazi jasnije na videlo, jesu prihodi od glavnog ruskog nacionalnog proizvoda – nafte. U dokumentarnom filmu snimljenog od strane novinara Andreja Karaulova, otkriveni su šokantni detalji o funkcionisanju Jeljcinove Rusije. Ili bolje reći – američke Rusije.
Kako tvrdi Jevgenij Fjodorov, predsednik Komiteta za ekonomsku politiku i preduzetništvo Državne Dume RF, celokupno rusko zakonodavstvo devedesetih pisano je novcem od zapadnih „grantova“, koji je za tu svrhu obilato pristizao, uključujući i poreske zakone. Drugi primer, još užasniji, jeste da je Rusija tek 2004. godine vratila pod svoj suverenitet vlastita izvorišta nafte, poput onih na Sahalinu i u Sibiru, dobrovoljno predata američkim kompanijama na osnovu takozvanog „Sporazuma o podeli produkcije“, kojim je Jeljcin sredinom devedesetih kupio blagonaklonost Vašingtona i sebi obezbedio očuvanje vlasti. Prema tom sporazumu, Rusija je od svakog dolara zarađenog prodajom sopstvene nafte – dobijala samo 20 centi. Ostatak je išao Amerikancima.
Putin je taj zakon 2004. godine ukinuo. Podsetimo, početkom iste godine, prema procenama magazina „Forbs“, najbogatiji čovek u Rusiji i među vodećima u svetu bio je Mihail Hodorkovski, tadašnji naftni magnat i vlasnik kompanije „Jukos“, svojevrsne države u državi. Njemu je iste godine suđeno zbog utaje poreza i dobio je devet godina zatvora. Govorilo se da je Hodorkovski planirao da „Jukos“ proda velikoj američkoj naftnoj kompaniji. A sledeće, 2005. godine, američki Senat usvojio je Rezoluciju 232, koju su pripremili senatori Barak Obama, Džozef Bajden i Džon Mekejn, gde se povodom presude Hodorkovskom kaže da su „sudovi u Rusiji instrument Kremlja i takvi sudovi ne mogu biti odgovorni i nepristrasni“. Bilo je to iste one 2005. godine kada je direktor CIA Porter Gos, priznao da njegova služba koristi mučenje vodom u zatvoru u Gvantanamu, kada „osumnjičenom“ silom sipaju tečnost u dušnik. Gos je to nazvao „profesionalnom tehnikom ispitivanja“, ali nije napomenuo da su ovu tehniku preuzeli od čuvenih kambodžanskih humanista, poznatih kao „Crveni kmeri“. I nije rekao da li se dokazi iznuđeni ovom „profesionalnom tehnikom“, smatraju validnim pred američkim „odgovornim i nepristrasnim“ sudovima.
ZEMLJA VELIKIH KONTRASTA
Putin je posle ukidanja zakona o nafti i hapšenja Hodorkovskog postao meta, optuživan je za skoro sva zla ovog sveta, uključujući ubistva novinara i političkih protivnika, za lično bogaćenje i korupciju. Unutar zemlje, podržavana od odbeglog tajkuna Borisa Berezovskog, ove optužbe širila je ruska opozicija (većinom su pripadnici Jeljcinove političke garniture), koja ne uspeva da osvoji više od dva odsto glasova ni na jednim izborima. Evo šta je pre dve nedelje Putin o njima rekao: „U svoje vreme su projurili kao uragan, odneli su zajedno sa Berezovskim i sa onima koji su sada lišeni slobode, poprilično milijardi. Skinuti su sa jasala, pa su se malo istrošili i žele da se vrate i napune džepove. Ali, ako im dopustimo da to urade, oni se neće ograničiti samo na milijarde, već će celu Rusiju rasprodati“.
Ako je istina to što premijer kaže, onda su sadašnji opozicionari, dok su bili na vlasti, džepove punili delom iz privatizacionih prihoda, ali pre svega od inostranih kredita nemilice podizanih. Tako je Putin preuzeo Rusiju sa oko 160 milijardi dolara spoljnog duga („demokratska“ vlast je za deceniju skoro duplirala ovu sumu, nastavivši putem Mihaila Gorbačova). U svojoj deceniji Putin je više nego četvorostruko umanjio dug, koji je početkom 2010. godine iznosio 37 milijardi. I ne samo to: od dužnika Moskva se pretvorila u kreditora, pa je samo SAD u julu ove godine dugovao Rusiji 130,9 milijardi dolara, a Putinova Rusija se odrekla i „dobrih usluga“ MMF-a.
Rusija danas, sa više od 2,2 triliona dolara BDP-a, izbila je na šesto mesto najvećih privreda sveta, praktično udvostručivši ovaj pokazatelj za deset godina. Ako je Jeljcin smanjio rusku vojsku za tri miliona pripadnika (sa 4,2 na 1,2 miliona), dok je Putin bio vrhovni komandant ta brojka je bila manja za samo 69 hiljada. Zarade vojnika rastu iz godine u godinu, a država uliva sve više sredstava u nabavku novog naoružanja, otvaraju se vojne baze u inostranstvu.
Daleko od toga da je stanje idealno. Rusija je zemlja velikih kontrasta, sa mnogo korupcije i kriminala. I dalje su učitelji i lekari slabo plaćeni, ali se ipak povećava broj studenata na budžetu, dok smrtnost opada, a natalitet raste. Ukoliko ne dođe do nekih većih lomova, upravo bi decenija pred nama trebalo da bude doba potpunog preporoda. I za to, kao i za sve loše što se eventualno bude dešavalo, najviše će biti odgovoran jedan čovek.
http://www.pecat.co.rs/2010/12/epoha-vladimira-putina/
