Emil Sioran

Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto “slast” zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da laže video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti “ja” a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine…

Kratak pregled raspadanja
 
Ne tražim više od tebe, Bože, osim da me zaboraviš i da ne želiš drugo do smirenje moje mržnje. Saberi snage i smiri je, pospi balzam po strašnoj pobuni
stvorenja, jer ima trenutaka u našem padu u kojima ćeš pasti kao žrtva zajedno sa nebom. Znaš li pokušaje besa koji tope stene, pale lednike i zaustavljaju
morske valove u grčevitoj besmrtnosti? Beskrajna mržnja čini život zaleđenim vodopadom... Belu i tihu Nijagaru, pejzaž strave i simbol stvorenja.

Suze i sveci
 
27a38935550eebef35e6965812320b36e6c9db87_4ca9795ee2f0111804b11f4895b125a99950e372_articlemain.jpg





Volim misao u kojoj još ima daška mesa i krvi, i hiljadu puta mi je draža ideja nastala iz seksualne napetosti ili nervozne depresije nego prazna apstrakcija. Zar ljudi nisu shvatili da je prošlo vreme za površne intelektualne igre, da je agonija beskrajno važnija od silogizma, da je očajnički krik mnogo sadržajniji od najsuptilnije misli…?

Istinite ispovedi su ispisane suzama. Ali moje suze bi potopile svet, a moja vatra bi ga pretvorila u pepeo.

Insomnija je vrtoglava lucidnost koja može sam raj pretvoriti u mučilište.

Svaki uznemireni Zapadnjak podseća na nekog od junaka Dostojevskog, ali sa računom u banci.

Pesimista mora svakog dana da izmišlja druge razloge za postojanje: to je žrtva „smisla“ života.
 
Bog se meša u najbeznačajnije okolnosti; prisutan je u sporednim zbivanjima. Možemo li se osmehnuti bez njegove intervencije? - Vernici koji ga preklinju na
svakom koraku - kada piju vodu i kada umiru - dobro znaju da svet ne bi mogao postojati po svojoj volji a da se odmah ne raspadne. Kakav bi tok imali događaji
kada bi se Bog povukao u početnu pasivnost? Šta bi bilo spašeno? Tu se naša oholost pojavljuje u dimenzijama kosmičkog rešenja.

Suze i sveci
 
Осећам да ће се испод мене отворити огромна и мрачна празнина и прогутати ме заувек у ноћи на вјеки вјеков. И чудим се што се овај процес збива само у осећању, а не и у стварности. Ништа ми, у овим тренуцима није природније него да потонем у мрачне дубине, где не би било ни трага ни одраза отужне јасноће овога света. He желим да трагам за органским објашњењем ове моје тежње ка мраку, јер не могу да нађем ниједно објашњење за пијанство светлости. Али, ипак, размишљам са зебњом: какав смисао може имати ова алтернанца између искуства светлости и спознаје мрака.

Крик безнађа
 
Нико још није могао да каже шта је добро, а шта зло. Тако ће и остати. Оно никако није у тој релативности, већ у немогућности да избегнемо употребу ових појмова. Ја. додуше, не знам шта је добро, а шта зло; а, ипак, вреднујем радње као добре и лоше. На питање зашто неку радњу сматрам добром, а другу лошом не бих могао да одговорим. To је инстинктиван процес који ме наводи да судим према моралним критеријумима; кад накнадно размислим о својим проценама, не налазим више никакво оправдање.

Крик безнађа
 
Pa, ipak, ako je smrt imanentna životu, zašto nas svest o smrti čini nesposobnima za život? Kod normalnog čoveka život je nepomućen, jer se proces ulaska u smrt odvija sasvim naivno, slabljenjem intenziteta života. Za njega postoji samo poslednja samrtnička borba, nikakva trajna agonija povezana s preduslovima živog čoveka. Svaki korak u životu je – posmatrano iz dublje perspektive – korak ka smrti, sećanje, ili pak, samo mig ništavila. Normalan čovek, kome nedostaje smisao za metafiziku, ne poseduje svest o postepenom propadanju u smrt, iako i on, kao i svako živo biće, ne izmiče ovoj neumitnoj sudbini. Tamo gde se svest o zavisnosti otela od života biva očitovanje smrti tako silno da njegovo prisustvo razbija svaku naivnost, svaku opijenost radošću i svaki prirodni zanos. Čitava naivna poezija života, sva njegova zavodljivost i draži izgledaju bez sadržaja, kao svi finalistički planovi i teološka obećanja deluju šuplje.

Krik beznađa
 
Da sam živio u Rimu u doba prodiranja kršćanstva, budnije bih stražario pred kipovima umirućih bogova i vlastitim bih prsima branio cezarski nihilizam. Dekadencija ima svojih čari: ona naznačuje povijesni zamor, nastojeći besmislom nadomjestiti ispraznost slave, a ludilom pad velebnosti. U svakome su se podneblju preci demencije kupali u krvi.

Brevijar poraženih
 
"Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu."

“Krik beznadja”, Emil Sioran
 
Još od detinjstva zapažao sam oticanje časova, nevezano za bilo kakav odnos, za bilo kakav čin ili događaj, razdvojenost vremena od svega što ono nije, njegovo autonomno postojanje, njegov posebni status, njegovo carsgvo, njegovo tiranstvo. Sećam se da ne može biti jasnije jednog popodneva kada sam prvi put, suočen sa zjapećim svemirom, doživeo sebe samog kao izmicanje buntovnih trenutaka od daljeg ispunjavanja dodeljene im funkcije. Vreme se odlepilo od bića, na moju štetu.

O nezgodi biti rođen
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top