Quantcast

Emil Sioran

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Volim Siorana zato što je fragmentaran, nema kod njega sistema. Oni koji ga nisu čitali mislim da je najbolje da
počnu od knjige Razgovori (zbirka intervijua), tu se dosta može saznati o njegovom viđenju sveta i njemu samom.
Jedini problem (ali to je problem sa svakom zbirkom intervjua) je što kad pročitaš dva-tri, počinju da se ponavljaju.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
565221

Silogizam gorcine
Pazite se onih koji okreću leđa ljubavi, ambiciji, društvu.
Oni se svete zato što su se toga odrekli.
Briga za lepo kazivanje je povlastica onih koji ne mogu da se
uspavaju ni u kakvoj veri.
Jedino površni duhovi pristupaju nekoj ideji sa tananošću.
Šekspir – ljubavni sastanak ruže i sekire…
Lako je biti „dubok“ : dovoljno je dozvoliti da nas preplave
sopstvene mane.
Izvori nekog pisca, to su njegovi stidovi; ko ih ne otkriva u sebi,
ili se skriva, posvećuje se plagiranju ili kritici.
Romantičari su bili poslednji specijalisti za samoubistvo…Od tada je
ono zamandaljeno…Da bismo doprineli njegovom kvalitetu, osećamo
izuzetnu potvrdu za nekim novim zlom u našem dobu.
U vrtlozima intelekta postoji izvestan red za kojim biste uzalud
tragali u vrtlozima srca.
Skepticizam je elegancija nespokojstva.
Svi smo lakrdijaši u farsi : nadživljavamo svoje probleme.
Neki urođeni strah zamenjuje nam i nauku i intuiciju.
Filozofija služi kao protivotrov za tugu.
Sa svakom idejom koja se rodi u nama, nešto u nama truli.
Patetika odaje dubinu rđavog ukusa.
Realnost mi izaziva astmu.
Neiskrenost iz potrebe nadražuje inteligenciju.
Bledilo nam pokazuje do kog stepena je telo kadro da shvati dušu.
Dosada je strah u stanju larve; zlovolja – sanjalačka mržnja.
„Ja sam kao slomljena lutka čije su oči okrenute unutra.“
Ova rečenica duševnog bolesnika teži više od mnoštva introspektivnih
dela.
Kad sve oko nas obljutavi, pravi tonik je radoznalost da saznamo kako
ćemo izgubiti razum !
U svetu bez melanholije, slavuje bismo pekli na roštilju.
Ja sam ono što jesam jedino iznad ili ispod sebe, u pomami ili klonulosti;
na svom uobičajenom nivou, ne znam da postojim.
Pre ili kasnije svaka želja mora da sretne svoj zamor: svoju istinu.
Svest o vremenu: atentat na vreme.
Dosađivanje je žvakanje vremena kao duvana.
Niko nije kadar da bdi nad svojom usamljenošću ako ne ume da bude mrzak.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Donosim odluku uspravno: ležem i – poništavam je.
U meri u kojoj likvidiramo naše stidove, odbacujemo naše maske.
Svakodnevno se domunđavam sa svojim skeletom, a to mi moje meso
nikada neće oprostiti.
Ako si ma i jedan jedini put bio tužan bez razloga, bio si tužan celog svog
života a da to nisi ni znao.
Švrljam kroz dane poput neke ***** u svetu bez trotoara.
Postojanje: agonija bez raspleta.
Tuga : apetit kojeg nikakva nesreća ne utoljava.
Živim samo zato što je u mojoj moći da umrem kad mi se prohte; bez ideje o
samoubistvu odavno bih se ubio.
Nošen rasplinutošću, kačim se ma i za najmanju tugu kao za dasku spasa.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Da bismo zavarali melanholiju, treba se neprestano kretati.Čim zastanemo,
ona se budi, ako se uopšte uspavala.

Na sudnji dan vagaće se samo suze.

Moja hrabrost je negativna, usmerena protiv mene.

Za pisca promeniti jezik znači pisati ljubavno pismo pomoću rečnika.

Prvo što mi ispriča prijatelj kog sam već godinama bio izgubio iz vida bilo
je ovo : odavno je napravio zalihu otrova, ali nije se uspeo ubiti jer nije znao
koji otrov da odabere.

Mongolija srca.

Onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant.

Bez nelagodnosti nema identiteta.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Prekrasno je što nam svaki dan donese novi razlog da nestanemo.
Izbegnimo procenjivanje reči, da se ne bi premorile, jer onda neće moći da
tegle breme smisla.

Čim izađem iz „JA“, zadremam.
Biti ili ne biti…
…ni jedno ni drugo.

Gluvo doba noći.Nigde nikog, samo su još minute sa mnom.Svaka se
pretvara da mi pravi društvo, a potom se spašava, bekstvo za bekstvom.

Ja sam filozof koji urla.Ako uopšte imam ideje, one laju, one ništa ne objasne,
samo puknu.

Očuvanje razuma je povlastica koja nam može biti oduzeta.

Sve se nemogućnosti svode na jednu : nemogućnosti da se voli, da se izbije
iz sopstvene tuge.

Temelj očaja je sumnja u sebe.

Iscrpeo sam sposobnost da sebe utešim.

Osećam se savremenikom svih budućih užasa.

Moram da proizvedem osmeh kojim ću se naoružati i zaštititi ; moram nešto
da poturim između sebe i sveta, zaklonim rane, da se najzad uputim u tajne
prerušavanja.

Iz pristojnosti sam zaglušio svoje vapaje ; inače bih stvarao paniku i drugima
i sebi.

Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.

Napadnimo stvarnost u korenu, promenimo joj sastav i smisao.

Ne, neće me zaslepeti pogled na zvezde.Dovoljno sam svetla izgubio
prosjačeći po visinama.
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Srećniji od mene, Vi ste bez roptanja prihvatili našu zavičajnu prašinu, Vi ste, uz to, sposobni da podnosite sve režime, pa i one najstrože. To
ne znači da ne čeznete za životom po svojoj volji i za neredom, ali, na kraju krajeva, nema, koliko mi je poznato, čoveka koji je kao Vi odbojan
prema praznovericama vezanim za „demokratiju". Postojalo je, doduše, razdoblje u kome sam ih se gnušao koliko i Vi, a možda čak i više: tada
sam bio mlad i nisam mogao da prihvatim kakve druge istine osim svojih, niti da priznam protivniku pravo da ima svoje istine, da se ponosi njima ili
ih nameće. Nisam bio u stanju da shvatim da se političke partije mogu sukobiti a da pri tom jedna drugu ne unište. U parlamentarnom režimu
video sam nešto čega Ljudska vrsta treba da se stidi, simbol onemoćalog čovečanstva bez strasti i ubeđenja, nepodobnog da prihvati ono što je
apsolutno, lišenog budućnosti, ograničenog u svakom pogledu, nesposobnog da se uzdigne do one visoke mudrosti koja mi je otkrivala da je svrha
rasprave da se zastupnik protivnog mišljenja smoždi.

Istorija i utopija
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
"Najveći deo mladosti čovek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je očigledno da će me moja prijateljica napustiti, konačno i uskoro. Još nisam naučio da postoje dva čovečanstva: čovečanstvo bogatih i čovečanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naučio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari pre no što ih se dotaknem, a pogotovu pre no što se za njih vežem."

* U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…
- Postoji i ljubav, Bardami!
-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”
(Putovanje na kraj noći)
-------------------------------------------

"Đavo ima dobar princip koji uvek važi. Kao i obično, bio je u pravu kad je Čoveka ćušnuo u materiju. Nije mu trebalo dugo. Za dva veka, ohol do ludila, uz pomoć mašina, postao je nepodnošljiv. I danas je takav: divalj, sit i presit, pijan od rakije, pijan od benzina, slep i nerazuman, nepopravljiv, mešanac ovčice i bika, ali i hijene. Baš je sladak! I poslednja sprčena ****** u ogledalu vidi Jupitera. Čudo nad čudima modernog vremena. (...) Vasceli svet postaje kritičar, a to znači mediokritet do srži. Kritika je danas kolektivna, žučna, slugeranjska, glupava i potpuno ropska.
Svesti čoveka na materiju, to je novi zakon, skriven, neumoljiv. (...) Kad prevare više ne pomažu, kada sistem pukne kao balon, dohvata se pendrek, mitraljez... granate! Kad treba, prazni se arsenal! Sve uz silni optimizam krajnje odlučnosti! Svi pokolji, svi ratovi od potopa naovamo, vođeni su uz muziku optimizma... Budućnost svi zločinci vide ružičasto, to ide uz zanat. Pa nek im bude." Mea Culpa
 
Poslednja izmena od moderatora:

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
U početku beše emocija, a ne reč. Čovek je prvo pevao a ne govorio.

„Sramota neka je onoga ko ne može izabrati put koji dolikuje sudbini naše rase.”
„Istorija ne služi isto jelo dva puta.

Težnja ka sreći je velika obmana koja komplikuje čitav život! Zbog nje su ljudi tako naopaki, podli i nesnosni. U životu nema sreće, ničeg do nesreće, lake, teške, trenutne i trajne, javne, pritajene, skrivene, podmukle...

Ljudi imaju vrlo tešku i bolnu sudbinu, pošto se priroda u stvari igra njima. Pate da bi umrli i čekaju da bi živeli. Tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive...
 
Poslednja izmena od moderatora:

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Ima prolećnih dana, razređenih toplim i deprimirajućim vetrom, kada se čini da će svi bolesnici umreti do predvečerja, a zdravi ljudi nadživeti, spektralno i
sanjalački, žureći kroz irealnost i tražeći sebe pored zidova, pipajući se da bi se prepoznali i u strahu da se neće naći. U takvim danima sećaš se zaboravljenog
imena devojke, koja ti ništa nije kazala u mladosti, ali koja te sada podjarmljuje očaravajući te mukom i postaješ melanholičan zbog neupotrebljivosti. Ili bolesti
iz prošlosti koje pokazuju svoje lice i ti izlaziš na sunce sa posmrtnom ohološću i nudiš se zracima kao bolnica. I sama priroda je bolest. Razorno i seznualno
godišnje doba u kojem pokušavaš da voliš i da umreš...
Ako je melanholija bolest, ona nema leka dok ima proleća. Opevali su pesnici Italiju da bi izlečili ovaj saturnijski nedostatak? Suprotno je beskonačno
verovatnije. Oni su jurili za neizlečivim italijanskim prolećem da bi okončali melaholiju, da bi izdahnuli u sudbinskom okviru uzdaha.

Suze i sveci
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Vežba nepokornosti

Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. Štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...

Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.

Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.


Automat

Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši... Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan.

Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.

Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavaljući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti...

Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. Zašto bismo glumili svoje propadanje, kad možemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mučnog prizora iskrenog i neveštog čoveka, ili planete bez smisla za otmenost.

Prihvatam život iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvišeni čin samoubistva, dolaze iz lošeg ukusa. Sa dvadeset godina čovek grmi protiv smeća i neba što se iznad tog smeća širi; zatim se zamara. Tragičan stav prema stvarima dolikuje samo produženom, smešnom pubertetu; potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti.

Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto "slast" zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da lažee video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti "ja" a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine...

Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: život nema smisla, on ga ne može imati. Ako bi nas kakvo neočekivano otkriće uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo još izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog časa ugušili...

Cioranove vežbe - Peter Sloterdijk
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Cioranovi aforizmi čitaju se kao praktično primjenjiv komentar Heideggerovom učenju o štimunzima, to jest atmosferskim impregnacijama individualnog i kolektivnog “thymosa” (strast, žestina, ono što dušu čini srčanom, prim. prev.) koji egzistenciji “dodjeljuju” pred-logički ton a priori. Ni Heidegger ni Cioran nisu se potrudili o davanju i davaocu, odnosno davateljici štimunga govoriti s opširnošću koja bi bila primjerena značenju fenomena – vjerojatno na temelju činjenice da su i jedan i drugi bili skloni prekinuti psihološku analizu, kako bi hitro prešli u sferu egzistencijalnih iskaza. Doista, Cioran je svoju agresivno-depresivnu ugođenost prihvaćao kao atmosfersku pračinjenicu svoga postojanja. On smatra kobnim to što mu je svijet dat u distoničnim zvukovnim bojama: prezasićenosti, dosadi, besmislenosti, neukusu, pobunjeničkom gnjevu na sve što je slučajnost. Iskreno on potvrđuje Nietzscheovu dijagnozu po kojoj ideale metafizike valja tumačiti kao duhovne izraze psihičke, ali i psihofizičke bolesti. Prelazeći na liniji “časne riječi” preko sebe dalje nego bilo koji drugi autor prije njega, on otvoreno priznaje da mu je stalo do otvaranja protivračuna za “promašeno stvaranje”. Misliti znači ne misliti – kao što je sugerirao Heidegger, ono znači: osvetiti se.

Tek je Cioran ozbiljio ono što je Nietzsche htio razobličiti, kao da taj fenomen postoji od davnina: filozofiju čistog resantimana. No što ako je takva postala moguća tek na Nietzscheov podstrek? U njoj se egzistencijalizam jogunjenja njemačkog porijekla – zaobilazeći francuski egzistencijalizam otpora, koji je Cioran prezirao kao plitku modu – pretvara u kripto-rumunjski i dačansko-bogumilski obojen egzistencijalizam neizlječivosti. Tek se na granici prema azijatskom inegzistencijalizmu taj zaokret zaustavlja. Cioran se doduše tašto evropski u svim etapama svoga života poigrava s osjećajem obuhvatne nezbiljnosti, ali se nije mogao odlučiti da slijedi budizam, kad taj napušta tezu o zbilji, a s njom ujedno i tezu o bogu. Ta je, kao što je poznato, služila tome da se zbilja koju poznajem garantira “posljednjom zbiljom”, koja nam je skrivena. Iako ga budizam privlači, Cioran ne želi učestvovati u sprovođenju te ontologije. Ne samo da prezire stvarnost svijeta, nego mu je ujedno namjera da se u njoj održi neoštećen, zbog čega, makar i samo sofistički, mora prihvatiti stvarnost stvarnosti. Niti se želi izbaviti sam, niti želi dopustiti da bude izbavljen. Njegovo mišljenje jedna je jedina reklamacija očekivanja da bi mu izbavljenje moglo biti potrebno.

Sve bismo to mogli ostaviti da počiva samo na sebi kao bizaran plod uzgajanja u biotipu parizijanizma poslije 1945., kad ovdje na vidjelo ne bi izlazila značajna tendencija koja iznuđuje radikalnu promjenu na planeti vježbača. Cioran je, kao što smo primijetili, krunski svjedok asketološki dalekosežnog prijeloma koji tematiziramo kao emergenciju antropotehnike. On nam skreće pažnju na informalizaciju spiritualnosti, za koju sam rekao da je valja razumjeti kao protiv-tendenciju despiritualizaciji askeze. Cioran je vježbač novog tipa, čija se originalnost i represivnost pokazuju u činjenici da vježba odbijanje svakog ciljanog vježbanja. Metodičke vježbe moguće su, kao što znamo, samo tamo gdje nam se pred očima nalazi obavezni cilj vježbanja. Upravo njegov autoritet Cioran osporava. Prihvatiti cilj vježbanja ponovo bi značilo: vjerovati – pri čemu “vjerovanje” ovdje označava mentalno djelovanje kojim početnik anticipira cilj.
On postaje prvi majstor ne postizanja ničega (MeisterdesEs-zu-nichts-Bringens). Kao Kafkin umjetnik u gladovanju, on će od svoje averzije načiniti virtuoznu vježbu i razviti forme mogućnosti (Könnensform) koje odgovaraju njegovu cafardu. I u njoj se čuje apel, koji se vraća svakoj artistici: “Cijelo vrijeme sam želio da se divite…”. Dok Kafkin umjetnik u gladovanju čeka do samog kraja kako bi izgovorio suprotni poziv: “Ali vi tome treba da se divite”, Cioran od samog početka nudi materijal za skidanje magije s njegove umjetnosti, razotkrivajući ga gotovo sa svake strane kao popuštanje pod stegom temeljnog štimunga. Štimung govori, kad Cioran primjećuje: “Nisam u stanju da patim”. “Moje knjige ne izražavaju vizije, nego osjećaj života”. Protiv mogućnosti da se osjećaji života terapeutski modificiraju, gajio je prezrivu netrpeljivost – naposljetku, živio je od produkcije svoje cjelokupnosti i jedva da bi mogao sebi priuštiti pokušaj da se promijeni.
Svojim prinosom otkriću da je čak i nepaženje na sebe (Sich-Gehen-Lassen) kadro da bude umjetnost, te da, ako mu se pridoda volja za umijećem, iziskuje obavezan trening, Cioran je u redu svete drzovitosti pomogao da pridobije jedno pravilo. Ono se čuva u Kratkom pregledu raspadanja, knjizi čudesnih vježbi, o kojoj želim pokazati kako pravu povelju moderne “kulture” formulira kao agregat nedeklariranih askeza – knjizi koja probija svaki uvez. U kojoj je mjeri Cioran bio svjestan svoje uloge u prevođenju spiritualnog habitusa u profanu neugođenost i literarno gospodarenje njome pokazuje Učenje o raspadu, na kojem se zasniva njegova reputacija (pri čemu bi prevod naslova kao “Nit vodilja rastakanja” bio isto tako moguć). Izvorno, ta se zbirka trebala zvati “Negativne vježbe” (Excerciesnégatifs) – što bi moglo značiti kako vježbe poricanja, tako i anti-vježbe. Ono što je Cioran podastro bilo je pravilo koje je svoje adepte trebalo voditi na putu prema neupotrebljivosti. Kad bi postojao cilj tog puta, on bi glasio: “Biti nepotrebniji od sveca…”.
Tendencija novih pravila je anti-stoička. Dok stoički mudrac čini sve da sebe dovede u formu za univerzum – rimski stoicizam bio je prije svega činovnička filozofija, atraktivna za ljude koji su željeli vjerovati da je časno kao “vojnik kozmosa” ustrajati na položaju koji im je dodijelila providnost – sioranovski asketa mora odbaciti tezu o kozmosu kao takvu. On odbija prihvaćanje vlastitog postojanja kao sastavnog dijela dobro uređene cjeline, štaviše, on mora dokumentirati neuspjelost univerzuma. Kršćansko tumačenje kozmosa kao kreacije Cioran prihvaća samo utoliko što se pri tome u igru upliće bog kao optuživi uzročnik totalnog promašaja. Na trenutak Cioran dospijeva u blizinu Kantovog moralnog dokaza postojanja boga, premda s obrnutim predznakom: postojanje boga nužno valja postulirati, jer se bog mora izviniti za svijet.
Procedura koju je Cioran razradio za svoje anti-vježbe počiva na uzdizanju besposlice u oblik vježbanja egzistencijalnog revolta. Ono što naziva “besposlica” zapravo je svjestan i nikakvim strukturiranom radom otežan tok kroz duševna stanja manično-depresivnog spektra – postupak koji anticipira kasnije veličanje dérivea, proticanja kroz dan kod situacionista pedesetih godina. Svjestan život u proticanju jednak je uvježbanom pojačanju osjeta diskontinuiteta, kojem je Cioran bio sklon na osnovi svoje ćudljivosti. Efekt pojačanja dodatno se dogmatski nadvisuje borbenom tezom da je kontinuitet “luđačka ideja” – bilo bi dovoljno da je se nazove konstruktom. Postojanje sada znači: osjećati se nelagodno u uvijek novim tačkama sadašnjosti.
“Negativne vježbe” rumunjskog “petparačkog budista” – kako se u Silogizmima gorčine sam naziva – obalni su pomorski znakovi u novijoj povijesti spiritualnog ponašanja. Potrebna im je samo još eksplikacija važećih otkrića – s onu stranu kompanije temeljnog štimunga (Grundstimmungskumpanei) koja je u dosadašnjoj recepciji Ciorana zadavala pravila. Skepsa, koja se autoru spočitava u sazvučju s mnogim njegovim jezičkim igrama, sve je drugo samo ne “radikalna”; ona je virtuozna, elegantna. Ono što Cioran radi može se učiniti monotonim, ali nikad ne vodi u tupavost, koja prianja uz radikalizam. Ono što on govori i čini služi uzdizanju njegovih patnji na određen stepen umijeća. Cioranovo djelo pokazat će nam se bitno manje kontradiktornim čim u njegovim mnogobrojnim paradoksima opazimo emergenciju fenomena vježbe – još jednom, dakle, “jednu od najširih i najdužih činjenica koje postoje” u jednoj neuobičajenoj deklinaciji. Ako je po svom temeljnom štimungu još i bio “pasivno-regresivni bastard” – kako su se sedamdesetih godina prigodno izražavali grupni terapeuti – po svom etosu on je bio čovjek vježbi, artista koji je i iz lijenosti znao napraviti numeru – iz očaja apolinijsku disciplinu, iz nepaženja na sebe etidu u skoro klasičnoj maniri.Povijest učinka Cioranovih knjiga otkriva da je odmah bio prepoznat kao paradoksalni majstor vježbi. Po prirodi stvari one su se obraćale samo malom broju čitalaca, ali su kod njih nailazile na duboku rezonancu. Mali broj intenzivnih recipijenata otkrio je u spisima ozloglašenog autora čak i nešto čiju bi egzistenciju on zacijelo poricao – bratski titraj, skrivenu sklonost da “redu trapista bez vjere”, u koji se koketno i neodgovorno uvrštavao, podari nešto gušću konzistentnost. Bilo je kod njega neke tajne spretnosti da očajnicima, koji su bili bespomoćniji i od njega samoga, daje savjete – i jednog bitno manje zatajivanog nagona da se proslavi svojim vježbama iz bijega od svijeta. Neka je onome što je nazivao tentation d’exister (iskušenje postojanja, prim. prev.) manje-više rezolutno i odolijevao – čak u bordelima, čak u mondenskom društvu – iskušenju da postane uzor bio je spreman podleći u svojoj diskreciji. Zato nije pogrešno vidjeti u Cioranu ne samo praktikanta informalizirane askeze, nego i neformalnog trenera, čiji vlastiti modus vivendi iz daljine djeluje na druge. Dok je obični trener – upravo smo našli njegovu definiciju – onaj “koji želi da ja želim”, spiritualni trener otpravlja dužnost kao onaj koji ne želi da ja ne želim. On je taj koji odgovara kada bih želio odustati. Za ostalo zadovoljit ću se napomenom da su Cioranove knjige za neodređen broj čitalaca pružale efektnu profilaksu po pitanju samoubojstva – isti učinak imali su, kažu, i lični razgovori s njim. Oni koji su tražili savjet zacijelo su naslutili na koji je način Cioran otkrio najzdraviji način da bude neizlječiv.
Ja Cioranovo djelo “negativnih vježbi” čitam kao daljnju napomenu da je kod proizvođenja “visoke kulture”, što god to u detalju moglo značiti, na djelu neizbježan asketski faktor. Nietzsche ga je učinio vidljivim, podsjećajući na neizmjeran sistem rigidnih dresura koji čini bazu za nadgradnju morala, umjetnosti i svih “disciplina”. Ovaj asketizam u prvi plan stupa kad najbjelodanije standardne vježbe kulture što ih zovemo “tradicijama” dospiju u zbunjenost kafkijanskog umjetnika u gladovanju: čim se može reći da se interes za njih “tokom zadnjih godina veoma smanjio”, uvjeti mogućnosti njihovog postojanja postaju upadljivi. Kada se iscrpi zanimanje za jedan oblik života, tu i tamo se oslobađa tlo nad kojim su se izdizale vidljive partije onoga što je izgrađeno na njemu

Peter Sloterdijk, Du musst dein Leben ändern, Frankfurt/M 2009, str. 118-132.
S njemačkog preveo Mario Kopić

Izvor: ODJEK - revija za umetnost, nauku i društvena pitanja
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Prognanik iz Rašinarija

MALO JE KO TOLIKO LIŠEN OVOSVETSKE TAŠTINE DA PRED VAS ISTRESE SVOJU (DUŠEVNU) UTROBU A DA, GLE, IZ TE TORBE NE ISPADNE NIŠTA BANALNO

Da sam ja Đavo ili Bog, mislim da bih već sredio račune sa ljudskim rodom. Skoro sam siguran u to. Ali, u običnom životu pun sam samilosti. Pomogao sam moralno mnogim ljudima u mom životu, a mnogi su za vreme rata našli sklonište kod mene u Parizu. Ali u apstraktnom smislu, ja bih mogao biti demon. Kada bih imao mogućnosti, ja bih razorio svet.



Kad Andžej Stasjuk, u svom Putu za Babadag, baulja zaturenim predelima srednjoistočne Evrope, njegovo ga meandriranje sasvim prirodno, i otvoreno hodočasnički, odvodi i do Rašinarija, jedne nevažne i zaturene selendre u Transilvaniji, kod Sibiua, u onom delu Rumunije koji je pripadao "Austrougarskom komonveltu", uz sve, pre svega kulturološke specifičnosti koje s tim idu. I uz jedan odelit veltšmerc, mešavinu "evropskog" u tanušnim naznakama, i "balkanskog" u jednom takoreći balkanističkom vidu (reklo bi se danas, za Marijom Todorovom). Ali, zašto baš taj Rašinari, a ne bilo koja druga vukojebina, u više nego raskošnoj "regionalnoj" ponudi? Zato što je baš u Rašinariju, a ne negde drugde, rođen, iliti bačen u svet, Emil Sioran (1911-1995; izvorno je Čoran, ali i u nas se primila "pofrancužena" verzija njegovog prezimena), jedan od onih pisaca-filozofa XX veka do kojih su tako držali i drže oni kojima su zvanični sistemi i kodovi (i izmi, naročito izmi, estetski ili ideološki!) bili strani. Onaj isti Emil Sioran koji se celog života – rekao bih iskreno, bez preteranog prenemaganja – borio protiv odrednice "filozof" sa njenim sterilizujućim akademstvujuščim prtljagom, a piscem se nije smatrao, ne bar piscem u nekom "beletrističkom" smislu. Njemu, uostalom, ni jedno ni drugo titulisanje nije bilo potrebno: bio je žanr za sebe.

Baš u tom Rašinariju mladi Emil Sioran je, kako tvrdi stari Emil Sioran, bio jedino srećan; njegov pad je počeo svojevrsnim "izgonom" iz Rašinarija u Sibiu, i zapravo nikada nije prestao... I što je širi bivao svet koji su Sioranove oči gledale, to se taj isti svet njegovoj svesti prikazivao tužnijim i besmislenijim; naizgled paradoksalno, to uopšte nije otuda – kako inače skoro uvek jeste – jer je Sioranova misao bila parohijalna; ne, pre će biti da mu je baš sve jasniji i pregledniji pogled na svet-na-dlanu onemogućavao bilo kakvu prijatnu iluziju, onu tipa "negde drugde je fundamentalno bolje"... Otuda nije paradoksalno, nego sasvim "normalno", da Sioran obožava i Pariz, dugo "najsvetskiji" svetski velegrad, smatrajući čak da, ako čovek već mora negde da pretrajava svoje neizlečivo besmislene dane, onda to makar treba da radi u Parizu...

Sioran je jedan od onih pisaca koje najlakše zavolimo u onim godinama kada nam se snažno i neotklonjivo učini da sa svetom nešto fundamentalno nije u redu, a ne znamo tačno šta, ili nas zvanične doktrine kodifikovanog nezadovoljstva svetom (marksistička, hrišćanska etc.) nipošto ne zadovoljavaju. Ko je susret s Kratkim pregledom raspadanja, u Danojlićevom prevodu, (pre)dugo jedinom Sioranovom knjigom dostupnom u SFRJ, uopšte mogao da preživi bez ožiljaka?! Danas nam je dostupno manje-više sve što je Sioran objavio; "suicidalni" Rumun, taj divlji i bazično"slučajni" saputnik egzistencijalizma, u međuvremenu je bio izašao "iz mode", gde mu nikada nije ni bilo mesto, ali njegovo je pisanje i dan-danas uzbudljivo kao malo koja autorska avantura izvorno potekla iz neke od onih Biboovih "bednih malih istočnoevropskih država".

Knjiga intervjua koje je Sioran davao raznim uglednim evropskim novina(ri)ma od sedamdesetih pa takoreći do smrti (među sagovornicima mu je i Branka Bogavac) Razgovori (preveo Stanko Džeferdanović; Dereta, Beograd 2010; knjiga dakle već malo "bajata" za standarde novinskog prikaza, ali neka je!) izvanredno može da posluži i kao uvod u Siorana, za one koji ga nisu čitali ili su ga samo načeli, kao i hedonistički appendix za one druge. U raznim fazama svog zrelog, pariskog života, kao već odavno proslavljeni, ali i osporavani mislilac koji dosledno živi na margini i apsolutno izvan svih institucija (nije imao "akademsku karijeru", nikada nije bio zaposlen, dobar deo života proživeo je po jeftinim hotelskim sobama, a do četrdesete, to jest dok ga nisu napokon ljubazno oterali, hranio se za skoro-džabalesku-bonove po studentskim menzama!), Emil Sioran sa svojim sagovornicima raznolikih senzibiliteta, temperamenata i nivoa kompetentnosti, zapravo pretresa sopstveni život i delo na način strahovito uzbudljiv i redak; malo se ko na ovaj način ogoljava pred sagovornicima, onda i pred publikom, malo ko je do te mere lišen ovosvetske taštine da bi pred vas istresao svoju (duševnu) utrobu, a da u tom silnom istresanju, gle, iz torbe ne ispadne ništa uistinu banalno...

Opsesivne teme Siorana i njegovih sagovornika nisu samo "opšta mesta" poput kontroverzi o apsurnosti života i takoreći neophodnosti suicida, koje zagovara neko ko se ipak ne ubija nego živi spokojno do duboke starosti, nego i koreni Sioranovog i sioranovskog osećanja sveta; njegovo detinjstvo i mladost, rani jadi, nesanice i krize, političke kontroverze (kratak i sraman angažman mladog Siorana kao simpatizera "Gvozdene garde") etc. Potom, Sioranov "balkanski kompleks": živeći u srcu Zapada, Sioran je istovremeno fasciniran prefinjenošću njegove kulture i svakodnevice (dakako, pre svega francuske...) i zgrožen nad njom, kao nad svojevrsnim organizovanim bekstvom od "autentičnosti" i "mudrosti" kojoj opsesivno teži, i koju voli da pronalazi na najčudnijim mestima – recimo, među polupismenim pastirima u rodnom Rašinariju (uzgred, izgleda da je Danojlić ostao trajno zaražen tim delom misli pisca kojeg je prevodio...). Tako je i sa jezikom: Sioran na više mesta varira traumu i sreću svog autorskog prelaska na francuski, smatrajući taj jezik istovremeno veličanstvenim i mrtvim, a rumunski istovremeno blagotvorno živim i "drugorazrednim", neupotrebljivim za apstraktnije, složenije mišljenje.

Kao što vas može zanositi, Sioran vas može i savršeno iznervirati i izbaciti iz ravnoteže, poželećete da se "svađate" s njim, i to je jako dobro – ne za njega nego za vas. Sioran naprosto nije pisac za "prijatno popodne", njemu se sviđa da vam ne bude prijatno. Fransoa Bondi ga "postrevolucionarne" 1970. pita: "Često vas smatraju reakcionarom?", na šta transilvanijski melanholik odgovara ovako: "Branim se od toga. Mnogo sam iznad toga. Anri Tomas mi je jednom rekao:’Vi ste protiv svega što se dogodilo posle 1920’, a ja sam mu odgovorio: ‘Ne, od Adama!’"

Na koncu, zašto je baš gornji citat, onaj gde Sioran razmatra svoje "demonske" potencijale, stavljen u moto ovog prikaza? Zato što možda na najbolji način sublimira ono što Siorana čini "konzervativcem" u najboljem smislu te reči. Sioran, naime, ne pada na kolena pred "čovečanstvom", zapravo mu uopšte nije do njega, ali prema konkretnim ljudima je dobar, kao što je jedino i dolično. Sa premnogo "progresivnih mislilaca" je obrnuto: nepodnošljivo snažno ljube Čovečanstvo (ili Naciju, ili ko šta već), ali za konkretnog čoveka baš i ne mare, što se njih tiče taj može i da crkne... Kako se zove sistem, ideologija, izam u koji se to Sioranovo, ne toliko gledište koliko osećanje sveta, uklapa? Biće da nema takvog. U tome i jeste stvar, ako sam bio dovoljno jasan...

Teofil Pančić
 
Top