Emil Sioran

Neprilagođena

Leptirica
Moderator
Poruka
79.106
Sioran o melanholiji



_melencolia-i-by-albrecht-durer-
Izdvajanje iz postojanja kao konkretnog i kvalitetnog stanja i predanost bezgraničnome uzdižu čoveka iznad njegovog prirodnog poretka. Perspektiva bezgraničnog čini ga usamljenim i napuštenim na svetu. Osećanje sopstvene konačnosti je utoliko jače što je izoštrenija svest o beskonačnosti sveta. Ako je ova svest u nekim stanjima deprimirana i izmučena, u melanholiji ona boli manje zbog sublimacije koja čini da usamljenost i izgubljenost manje tište, dajući im ponekad pohotljivu suštinu.
Nesklad između beskonačnosti sveta i čovekove konačnosti je ozbiljan razlog za očajavanje; ako se on, međutim, posmatra iz natprirodne perspektive, kakva se javlja u melanholičnim stanjima, prestaje da bude mučan, i svet će sinuti u jezivoj i nezdravoj lepoti. Duboki smisao usamljenosti teži bolnom uzdizanju čoveka iz života i uzbuđenju u osami pri razmišljanju o smrti. Živeti usamljeno znači od života ništa više ne tražiti i ne očekivati. Jedino iznenađenje usamljenosti je smrt. Veliki usamljenici se nikada nisu povlačili da bi se pripremili za život, već da bi, produhovljeni i rezignirani, podneli razrešenje svog života. Iz pustoši ili pećine ne može se primiti nikakva poruka za život. Zar život ne proklinje sve religije što su dogmizale iz pustinje? I zar prosvetljenja i preobraženja uzvišenih usamljenika nisu pre prožeta apokaliptičnim očekivanjem kraja i vizijom propasti sveta nego okružena blistavim i trijumfalnim oreolom?
Usamljenost melanholika ima pliće značenje: ona katkad ima estetski karakter. Zar se ne govori o slatkoj, pohotnoj melanholiji? Ali, zar i melanholično držanje samo nije na osnovu svoje pasivnosti i perspektivnog razmatranja estetički obojeno?
Estetsko držanje prema životu obeleženo je spokojnom pasivnošću koja bez normi i kriterijuma služi svemu što je subjektivitetu od koristi. Svet se posmatra kao drama, a čovek kao gledalac, koji pasivno prisustvuje toku izvesnih aspekata. Spektakularni pogled na život istiskuje tragično i antinomije imanentne postojanju, koje te, ako ih jednom prepoznaš i osetiš, zanose u svetsku dramu kao vrtlog od kojeg zastaje dah. Spoznaja tragičnog pretpostavlja takvu napetost da se estetski doživljaj teško može naslutiti. U tragičnom je srdačno saučešće prema sadržaju našeg bića tako odlučujuće da svaki trenutak zavisi od sudbine, kod estetskog držanja naprotiv od utiska. Tragično ne uključuje kao osnovni elemenat mišljenje, koje ne izostaje ni kod jednog estetskog etanja. Estetsko u melanholiji manifestuje se kroz sklonost prema pasivnosti, maštanju i čulnom uživanju. To što se seta teško može potpuno izjednačiti s nekim estetskim stanjem potiče od njenih raznolikih asiekata. Zar se crna seta ne javlja dovoljno često? A šta pre svega znači slatka melanholija? Ko ne poznaje osećanje čudnovatog zadovoljstva tokom mnogih letnjih popodneva, kad smo predati čulima bez određenih misli, a naslućivanje jasne večnosti prožima dušu neobičnim spokojem? To je kao kad bi sve brige ovog sveta i sve duševne neizvesnosti zanemele pred dramom očaravajuće lepote, pred čijom primamljivošću bi svaki problem postao suvišan. S one strane svakog uzbuđenja, svake potištenosti i uzavrelosti, jedan mirni doživljaj upija celokupnu raskoš, obuzdavajući požudu. Mirnoća je bitno svojstvo melanholičnih stanja: to je odsustvo posebnih pokreta. I kajanje, koje spada u strukturu melanholije, objašnjava odsustvo naročitog intenziteta kod nje. Čak i ako bi kajanje bilo stalno, nikada ne bi moglo biti dovoljno probojno da izazove jaki bol. Predočavanje izvesnih motiva ili zbivanja iz prošlosti, gomilanje nekih nekorisnih elemenata u našoj afektivnosti, odnos između naglašenih osećanja i okoline u kojoj su nastali, ali koju su napustili, odrednice su suštine melanholije. Kajanje je izraz osećanja jednog beznadežnog procesa: prilaženje smrti kroz život. Kajem se zbog nečeg što je u meni umrlo i što je od mene odumrlo. Zamišljam samo avet mnogih stvarnosti i mnogih prošlih iskustava. Ali to je dovoljno da nam pokaes koliko je toga u nama odumrlo. Kajanje otkriva demonsko značenje vremena, koje, dok u nama podstiče rast, podmuklo utire put raspadanju.
Kajanje izaziva kod čoveka melanholično raspoloženje, ne kočeći ga niti osujećujući njegove težnje i nastojanja, jer u njima deluje samo svest o nepopravljivom u odnosu na prošlost, dok budućnost ostaje donekle otvorena. Melanholija nije stanje koncentrisane, neprodorne ozbiljnosti, koje se razvija iz nekog organskog oboljenja, jer se u njoj ne oseća ništa od onog zastrašujućeg osećanja nepopravljivog u odnosu na čitav tok postojanja, koje ne izostaje u nekim slučajevima dubokog jada. I ona crna seta je pre prolazno raspoloženje nego prirođena sklonost. Čak i u krajnjem slučaju ona se na osnovu svog snevnog karaktera može izjednačiti s nekom bolešću sa svim njenim dejstvima. Formalno gledano ista je suština kako slatke i pohotne, tako i crne sete: unutrašnja praznina, spoljašnja beskonačnost, nejasnoća osećanja, mašta, sublimacija – samo sa stanovišta osećajnog načina posmatranja razlika postaje jasna. Bilo bi zamislivo da multipolaritet melanholije zavisi više od strukture nego od suštine subjektivnosti. U tom slučaju bi melanholično stanje sa svojim difuznim sanjalačkim i nejasnim karakterom uzelo specifični oblik u svakoj osobi. Pošto to nije stanje dramatičnog intenziteta, ono varira i koleba se više od svih drugih. A pošto ima više poetske nego aktivne odlike, poseduje nešto od one neupadljive ljupkosti kakva se sreće kod žena, ali nikada u dubokoj i izjedajućoj žalosti.
Ta ljupkost sreće se i u pejzažima melanholičnog kolorita. Razvučena perspektiva holandskog ili renesansnog pejzažnog slikarstva sa večnostima svetlosti i senke, s dolinama čije krivudanje simboliše beskraj i svetlosnim zracima koji svetu daju nematerijalnost, sa čežnjama i jadikovkama ljudi, koji jedva da nagoveštavaju smešak iz mudrosti ili blagonaklonosti – čitava ta perspektiva iznosi na videlo melanholičnu i laku ljupkost. U jednom takvom okviru čovek kao da uzvikuje sa žaljenjem i rezignacnjom: “Šta hoćete, kad nema više!” Na kraju svake melanholije otvara se mogućnost utehe ili rezignacije. Njeni estetski elementi kriju u sebi klice buduće harmonije, kakve se u dubokom i organskom jadu nikad ne javljaju. Iz tog razloga fenomenologija tuge vodi ka nepopravljivom, a fenomenologija melanholije ka snu i ljupkosti.



(Krik beznađa, E.Sioran)
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110
Pariz se budi. Ovog novembarskog jutra, još uvek je mračno: u Aveniji Opservatorije jedna ptica - jedna jedina - pokušava da zacvrkuće. Zastajem i slušam. Odjednom, u blizini, groktanje. Ne mogu da odgonetnem odakle dolazi. Konačno primetim dva klošara kako spavaju ispod jednog kamiončića: jedan od njih mora da nešto ružno sanja. Idila je prekinuta. Hvatam tutanj. U javnom pisoaru na trgu Sen-Silpis, nalećem na neku malecku polugolu bakutu... Kriknem prestravljeno i uletim u crkvu, a u njoj neki grbavi pop zlokobnog pogleda objašnjava desetini beznadnika različitog uzrasta da upravo nadolazi smak sveta i strašni-sud.

Čerečenje
 

Lada

Legenda
Moderator
Poruka
51.538
DVA PISMA EMILA SIORANA KARLU ŠMITU
Br. Dokumenta: RW 265–2545
(Landesarchiv Nordrhein-Westfalen)
20, rue Monsieur le Prince Pariz, 9. juli 1950



Gospodine,

Nesumnjivo biste bili iznenađeni kada biste saznali da Vas odavno poznajem. Kao stipendista Humboltove zadužbine, 1934. i 1935. godine bio sam u Nemačkoj. U Berlinu sam, s vremena na vreme, na univerzitetu imao sreću da slušam Vaša predavanja.

Pošto mi gotovo u celini nedostaje pravničko obrazovanje, Vaše delo ne poznajem u potpunosti. Ali Vaša knjiga o romantizmu, kao i ona o pojmu političkog potpuno su me osvojile. Na živ i dubok način obrađujete probleme. Vaši spisi odišu šarmom ideja koje pronalazim u fragmentima koje ste mi ljubazno poslali. U mnogim tačkama osećam da sam Vam blizak. Ono što kažete o „neprijatelju” deluje mi da je vrhunsko razmišljanje i divim Vam se kako ste uspeli da postignete toliki stepen ravnodušnosti koji Vam
je dozvolio da uklonite svoj opravdani gnev.

„Weisheit der Zelle” je poglavlje koje je mogao da napiše jedan stoik starog Rima. Pamtim, pre svega, dve primedbe: „Svaka obmana jeste i ostaje samoobmana”, „Ali svako uništenje je tek samouništenje”. Dodao bih jedino da nije reč samo o našim zabludama i našim destrukcijama, koje se okreću protiv nas, nego da sva naša dela, dobra ili loša, moramo na ovaj ili onaj način iskupiti: time nužno postajemo žrtve sopstvenog dela.


Zanimljivo je da Vas je moj naporan i dug rad podsetio na Štirnera. Kao i Vi, poznajem ga još od svoje „male mature”. Čak sam svojevremeno o njemu i neku vrstu maturskog rada napisao. Od tada ga nisam ponovo čitao, ali rado bih se prepoznao u portretu koji od njega pravite i ne plašim se, na nekim mestima, što ličim na njega...
Kada će se pojaviti Vaša knjiga? Nestrpljivo je očekujem i krivo mi je što nedovoljno poznajem misao jednog od najblistavijih umova našeg vremena.

Primite, gospodine profesore, izraze mog najdubljeg poštovanja,

E. Sioran
 

Lada

Legenda
Moderator
Poruka
51.538
Br. Dokumenta: RW 265-2546
(Landesarchiv Nordrhein-Westfalen)
20, rue Monsieur le Prince Pariz, 16. oktobar 1950.


Dragi gospodine,


Upravo sam se vratio s jednog putovanja iz Španije. Neposredno pre puta pročitao sam „Ex Captivitate Salus”; vrativši se u Pariz, pronašao sam Vašeg „Donoso Cortés-a” koji sam odmah pročitao. Da li još jednom da Vam kažem u kojoj meri sam zapanjen sličnošću naših ukusa? Poznat mi je značaj Vaše karijere, ozbiljnost Vašeg dela, i više nego dobro mi je znano koliko sam ja običan diletant, svaštar – no čitajući Vaše stranice o Klajstu, čije je samoubistvo predstavljalo jednu od mojih najvećih opsesija – osetio sam s vezan najdubljim vezama za Vas. Pokušavam da zamislim Vašu žalobnu šetnju duž Wannsee-a, te jeseni 1944. godine, i misli koje su proganjale Vašu tadašnju teskobu. Lako mi je da naslutim u Vama lirsku dubinu kojoj se pravnik opire iako Vam taj isti otpor daje snagu da prevaziđete svoje opasnosti i intelektualizujete svoje emocije (ova kontrola samoga sebe remeti me, snaga mi nalaže da krenem u histeriju...).


Ne znam da li ću moći da nabavim dela Donosa Kortesa. Do tada ću svakako čitati Tokvija. Sve što o njima kažete privlači me i zanima me. Dodao bih da je Žozef de Mestr jedan od autora kome sam se najčešće vraćao. Još kao mladić pasionirao me je njegov spis „O papi” a kasnije sam više puta čitao „San-Peterburške večeri”, kao i njegova „Razmatranja o Revoluciji”.


Vaše knjige ću proslediti nekolicini upućenih prijatelja. Neće biti samo poželjno, već nužno, njihovo objavljivanje na francuskom. Nažalost, Francuska je zemlja romana. Znate li da jedan esej, ako se i prodaje, retko pređe dve hiljade prodatih primeraka.


Zahvaljujući Vam na Vašim lepim knjigama, molim Vas, dragi gospodine, da primite izraze mog iskrenog divljenja.


E. Sioran

P. S. U prethodnom pismu zaboravio sam da Vam kažem da sam Rumun (rođen u Hermanštatu [Hermannstadt] i da često pričam o Vama sa svojim prijateljem Eliadeom (koga ste upoznali, za vreme rata, u Lisabonu).
 

Neprilagođena

Leptirica
Moderator
Poruka
79.106
Sioran:Melanholija

Sioran duplo



  1. Praznina
„Duh se užasava praznine…a sačinjen je od nje.“
Pol Valeri

„Dobra savest, uvek puna, uvek zaokupljena, izgubila je čvrstinu: tetura se od vrtoglavice kada vidi da je izgubljena u isti mah u velikom beskonačnom koje je povlači za sobom i u malom beskonačnom koje duboko u njoj iskopava nesagledive ponore. Dosada je dakle praznina – ili još bolje: to je ona praznina od koje se nadima tanano paukovo tkanje sreće, nalik zaglušujućoj tišini koje su nam pune i uši i duša; ako je sreća praznina punoće, dosada bi pre bila punoća praznine, biće Ništavila.”



„Toliko smo nisko, toliko smo upetljani u svoje filozofije, da nismo uspeli da zamislimo ništa drugo osim ništavila, gnusne verzije praznine. U njega smo projektovali sve naše neizvesnosti, sve naše bede i strahove, jer, šta je u krajnjoj liniji ništavilo ako ne apstraktni dodatak paklu, dostignuće prokletnika, krajnji napor u potrazi za lucidnošću koji mogu ostvariti bića nesposobna da se iskupe? Previše umrljani svojom nečistotom kako bismo mogli da napravimo skok ka devičanskom pojmu kao što je to za nas pojam praznine (koja, opet, nije naslednica pakla, koja njime nije zagađena) – ništavilo, uistinu, ne predstavlja ništa drugo do jalovu krajnost, izlaz koji vodi u bespuće, neodređeno mračan, sasvim blizak onim pokušajima odricanja koji se pretvaraju u gorčinu zato što se sa njima meša previše žaljenja. Praznina je ništavilo lišeno negativnih kvalifikacija, ništavilo koje je prošlo kroz transfiguraciju. Ako nam se desi da je okusimo, naš odnos prema svetu će se promeniti, nešto u nama će se promeniti, mada ćemo sačuvati naše stare nedostatke. Ali, mi tada više nismo odavde na isti način kao i pre. Zato je spasonosno pribegavati praznini kada nas uhvati nastup besa: naši najgori nagoni ublažavaju se u dodiru sa njom.“

„Ako sa prazninom manje lažemo, znači da je ne tražimo radi nje same, radi istine koju ona mora sadržati, nego radi njenih terapeutskih svojstava; lečimo se njome, zamišljamo da će ona ispraviti najstarije zastranjenje duha, koje se sastoji od pretpostavke da nešto postoji…”


„Ništa nije važno: veliko otkriće, ako je ikada tako nečega bilo, iz kojeg niko nije umeo da izvuče koristi. U tom otkriću, navodno deprimirajućem, samo praznina, čija je ona krilatica, može napraviti poletan obrt, samo ona može pretvoriti negativno u pozitivno, nepopravljivo u moguće. Neka ne bude ja, znamo to, ali to znanje zatrpano je zadnjim mislima. Praznina je, na sreću, tu, i kada ja iščezne, ona zauzima njegovo mesto, ona zauzima mesto svega, ispunjava naša iščekivanja, daje nam izvesnost o našoj stvarnosti. Praznina, to je ponor bez vrtoglavice.“
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110
Neprijatelje ćeš posvuda naći. Ideja osvete održava večni plamen, apsolutnu glad. Ona laska tvojim godinama i težnjama; zahvaljujući njoj, više nego bilo kojem užitku, prisutan si u svijetu. Prema čemu bi inače - tako mlad, nespretan, gladan bogatstava i prevrata - usmerio žestinu svoje suspregnute mržnje i besa?

Emil Sioran - Brevijar poraženih
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110
Sve je moguće i ništa nije moguće; sve je dozvoljeno i ništa nije dozvoljeno. Bilo kojim pravcem da si krenuo, on nije bolji od bilo kojeg drugog. Ili ostvaruješ ili ne ostvaruješ, ili vjeruješ, ili ne vjeruješ, svejedno je, kao što je isto ćutiš li ili vičeš. U svemu možeš naći potvrdu, kao što je ne možeš naći ni u čemu. Sve je istovremeno nestvarno i stvarno, apsurd i normalno, fantastično i bez izraza. Nijedna stvar ne može biti stavljena ispred druge, kao što jedna ideja nije bolja od druge. Zašto se rastužuješ zbog svoje tuge i raduješ zbog svoje radosti? Svejedno je da li su tvoje suze plod užitka ili bola? Voli svoju nesreću i mrzi svoju sreću, pomiješaj sve i pobrkaj sve. Odreci se priznanja, razlika i planova. Budi kao pahuljica nošena vjetrom ili svijet nošen valovima. Budi otporan gdje ne treba, a podlac gdje treba. Ko zna da li ovako više nećeš dobiti? A ako i ne dobiješ, šta gubiš? Ima li nešto za gubitak ili dobitak na ovom svijetu? Svaki dobitak je gubitak, kao što je svaki gubitak dobitak. Zašto još ljudi čekaju određen stav, precizne ideje i korektne riječi? Osjećam da treba bljuvati vatru kao odgovor na sva postavljena i nepostavljena pitanja.

Emil Sioran
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110
Uživati u patnji – ovo osećanje, a i sam izraz, nalazimo kod Homera, naravno kao nešto izuzetno. Da bi ono postalo opšte mesto, trebalo je sačekati novija vremena. Dug je put od epa do dnevnika.

Zli demijurg
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.110

KOLIKO SAMOĆE TREBA ČOVEKU DA BI IMAO DUH!​


emil-cioran-on-the-heights-of-despair

Prava samoća je jedino ona u kojoj se osećaš apsolutno izolovanim između neba i zemlje. Ništa ne treba da skreće pažnju od ovih pojava apsolutne izolacije, već intuicija stravične lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu čovekove konačnosti pred beskonačnošću i prazninom ovog sveta. Usamljeničke šetnje-izuzetno plodne ali i istovremeno opasne za unutrašnji život treba da budu takve da ništa od onoga što može da pomuti viziju izolacije čoveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojačao proces interiorizacije i preobraćanja ka sopstvenom biću, usamljeničke šetnje su plodne samo uveče, kada nikakvo zavođenje ne može više da privuče pažnju i kada otkrovenja sveta niču iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od života, iz rane života. Koliko samoće treba čoveku da bi imao duh! Koliko smrti u životu i koliko unutrašnjeg plamena! Samoća potiče toliko od života da cvetanje duha, koje proističe iz vitalnih premeštanja, postaje nepodnošljivo. Nije li karakteristična činjenica da se protiv duha dižu oni koji imaju najviše duha, koji poznaju duboku bolest što je ostetila život da bi se rodio duh? Apologiju duha čine zdravi i debeli, koji nemaju predosećanje onoga što znači duh, koji nikada nisu osetili mučenje, život i bolne antinomije u osnovi postojanja. Oni koji ga doista osećaju, ili ga oholo tolerišu ili ga predstavljaju kao veliku nesreću. Ali niko nije oduševljen sveukupnošću svog bića, katastrofalnim otkupom života koji je duh. A kako da budeš oduševljen ovim životom bez čari, bez naivnosti i spontanosti? Prisustvo duha pokazuje uvek manjak života, mnogo samoće i dugu patnju. Ko govori o spasenju duhom? Nije apsolutno tačno da bi doživljavanje u imanentnom planu života bilo puno zebnje iz koje je čovek izašao kroz duh. Naprotiv, bliže je istini da se kroz duh stiče neravnoteža, zebnja, ali i veličanstvenost. Šta o opasnostima duha znaju oni koji ne znaju ni za opasnosti života? Znak je velike neizvesnosti biti apologet duha, kao što je znak velike neravnoteže biti apologet života. Jer za normalnog čoveka život je očiglednost; samo se bolesnik njime oduševljava i hvali ga da ne bi propao. Ali šta biva s onim koji može više da hvali ni život ni duh?

Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja pretererana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka, on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života, ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu, osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije…

(Ove redove napisah danas, 8.aprila 1933., kada punim 22. godine. Čudno se osećam pri pomisli da sam u ovim godinama postao stručnjak za pitanja u vezi sa smrću.)

Emil Sioran
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.