Postovani pripadnici bagre a i vi ostali (malobrojni),
dosao je trenutak da se da komentar/kritika na esej koji je svojevremeno izazvao veliko interesovanje kod Divljeg bica i mene, a koji je za nas bio od znacaja s obzirom da ima anti-relativisticku tematiku. Neki od vas su i sami svedoci da se na ovoj temi mnogo raspravljalo o "umetnosti" te "pravim vrednostima", te da je u toj megalomanskoj raspravi koja je vise licila na vaspitavanje neobuzdane decurlije, pobedu odneo stav da истински мудар човек не би требало да велича уметност, он схвата њену релативност; уметности је место у срцу, sto u stvari znaci da na ovome svetu postoji onoliko umetnosti koliko ima ljudskih dusa na nj'. Naravno, ovaj stav ne zele da prihvate pripadnici intelektualnog elitizma, jer bi urusavanje jednog laznog sistema vrednosti ili urusavanje pretstave o "pravim vrednostima i pravoj umetnosti" u njih dovelo do rusenja cvrsto fortifikovanog ega, sto je za njih naravno - nezamislivo. Jer, kako bi onda oni mogli da se razlikuju od ovih drugih, neukog duha i plitke svesti - to je pitanje koje ce svak' od njih postaviti. No, da se vratimo na onaj esej; to je naime jedno, kao sto sam vec rekao - antirelativisticko delo, koje zastupa stav da prava umetnost postoji (odnosno ona koju bi trebalo glorifikovati). U ovome sto se uslediti posle ovog uvoda, izlozice se kritika tog eseja. Ne treba ocekivati nista posebno, nikakav megalomanski poduhvat; to ce zapravo biti jedan kratak komentar bez dublje analize, jer ista uopste u ovom slucaju nije ni potrebna. Hajde, deder, da vidimo o cemu se radi u tom heseju.
Evo, poceo bih od sledeceg: to delo ima tri dela. Prvi deo je naslovljen "Uvod: o relativizatorstvu u filozofiji umetnosti" i posveceno mu je oko 7 stranica, drugi deo je "Estetska vrednost" - sto je i glavni deo eseja a u kome se pokusava definisati ono sto je umetnicko (dakle u tom delu ocekujemo onu glavnicu ili "tezinu"), njemu je posveceno oko 6 strana, i treci deo je "Analiza funkcije estetske vrednosti" kome je posveceno oko 7 strana. Dakle, vec sada treba napomenuti sledece: nas ovaj prvi deo i treci deo uopste ne bi trebalo da interesuje (naglasak na "u"), vec bi trebalo da se skoncetrisemo na drugi deo. No, ja cu biti dobre volje pa cu se malo pozabaviti i tim uvodnim, prvim delom, jer mislim da je tu izreceno par argumenata kojima bi trebalo da se pozabavimo.
Evo, zanimljiva je sledeca konstatacija, te cu da je citiram:
Ipak, valjalo bi imati u vidu da – s obzirom na instance odgovornosti i naučno-filozofskog angažovanja – ono što karakteriše jedan relativizatorski um jest duhovna tromost i nezainteresovanost za važeće i aktuelne probleme, izvesna lenjost duha i nesposobnost da se nađe u stanju metodske sumnje za ono što nalazi da predstavlja teškoću (ili bolje: što njega nalazi, tj. susreće, a on vidi kao teškoću) ili nejasnost. Za relativistički pristup (ako to uopšte jest više ikakav pristup, jer pre će biti zadešenost) potrebno je biti duhovna hrid, da bi se jato pitanja iz okeana Neznanog razbijalo o njemu, a on, nosilac takvog duha, odolevao, jednak i isti pri sudaru sa poslednjom kao sa prvom upitnom česticom.
Mislim da je autor ovde izneo jedno jako dobro zapazanje. Naime, ja kao zagovornik "nuznog relativizma" sam se pronasao u tom pasusu! Tu je dat jedan jako dobar opis duha koji tezi subjektivizaciji.
Dalje, autor iznosi nekoliko anti-relativistickih argumenata:
Moja je namera da ukažem na opasnost od relativiziranja, na nemogućnost zasnivanja nauke ili filozofije, pa čak i jednostavne upitanosti, ako se pretpostavi da se istina o predmetima proučavanja iscrpljuje u osećanju koje nam taj predmet posredno pruža. Drugi argument za odbacivanje relativizatorske estetike nalazi se u nelegitimitetu naučnog (ili filozofskog) principa ako on u sebi pretpostavlja ograđivanje i odbojnost prema pronalaženju regulativnih metoda procenjivanja ili paradigmi: ovakvom neaktivnošću i ne-voljom estetika ništi svoju disciplinarnost i transformiše samu sebe u neku vrstu kolumnističkog umetničkog oduševljenja; tako shvaćenoj estetici se ne može prilaziti s naročitom ozbiljnošću.
Ovo sto je ovde izreceno, je jedna apsolutna ludost. Ovde je pre svega jako diskutabilno da govorimo o argumentima! Prvi argument ima nekako specificno demagosku osobinu, pogledajmo samo ovaj fragment: "...na nemogućnost zasnivanja nauke ili filozofije...". To je pokusaj da se filozofija stavi u isti kos sa naukama, sto je neprihvatljivo. Nenaucnost filozofije, a i nekih drugih "nauka" koje pokusavaju da se nazovu naukama, kao sto je psihologija, i poveci deo matematike, lezi u njihovom subjektivnom prilazu. Tu su nekako specificne upravo filozofija i psihologija koje cesto deluju kao skup basni za odrasle. Matematika je poseban slucaj: "to" zeli da bude objektivno, a nije, jer vecina njenih aksioma ne zadovoljava taj kriterijum, odnosno, vecina tih aksioma je u suprotnosti sa zdravorazusmkim misljenjem i logikom. No, sada to nije toliko bitno. Bitno je raskrinkati ovaj pokusaj demagoskog poistovecivanja filozofije i nauke. Nauka je nesto sasvim drugo: ona je zasnovana na objektivnim temeljima; ona se ne prenemaze oko toga da li je bio u pravu onaj ili ovaj, nema oko jednog pitanja 20 mogucih pristupa, ona ima jasne definicije i jasne postulate. Filozofija je u tolikom zaostatku u odnosu na nauku, da ona cak nema jasno definisan ni svoj predmet proucavanja a ni metod. Dalje u to necu ulaziti.
Druga stvar u vezi prvog argumenta je ta sto to uopste nije argument. On je zapravo istovetan argumentu koji sam u raspravi na ovoj temi cuo od jednog bica koje je reklo sledece: To nije tačno. Naprosto zato što takav ekskluzivni subjektivizam nikuda ne vodi, odnosno vodi kraju umetnosti, nekom apsloutnom pluralizmu svega gde razgovor o umetnosti postaje besmislen. Ovo sam u potpunosti osporio i dokazao besmislenim na strani 34 ove rasprave, u cetvrtoj poruci odozgo, u tacki pod broj jedan, i time se vise necu baviti.
Drugi argument u citiranom pasusu je isto demagoske prirode i zapravo je modifikacija ovog prvog te lgocno sledi da kao takav ni ne zasluzuje da se nazove argumentom.
Evo jos jednog zanimljivog citata iz tog uvodnog dela eseja:
Delo treba da bude gordo, da želi da potisne i uništi, kako veli Adorno, sva ostala dela, uključujući i prethodna ostvarenja istog autora: ono želi da obuhvati čitavu lepotu kroz sebe, a ne njene segmente ili floskule. Produkcija osrednjih umetničkih dela ne postavlja ovo pitanje. Ta intendirana osrednjost i nepotpunost dela potiče iz palanačkog nadahnuća (pseudo-nadahnuća); ona predstavlja odličnu podlogu za razvoj kič kulture, ako iz nje nije i nastala. Herman Broh u umetnosti vidi nestrpljivost i kaže da ona «mora nastojati da sa svakim, pa čak i sa najmanjim svojim delom – ukoliko to još uvek treba da ostane pravo umetničko delo – neposredno obuhvati totalitet sveta» .
Ovo je vec jedan od prvih znakova slabosti argumentacije eseja, koji ce kulminirati u drugom delu, odnosno "estetskoj vrednosti". Pitate se sta je problem u ovakvom sagledavanju "prave umetnosti"? Pa problem je sto je to jedan neobjektivni pokusaj definisanja, sto osecamo vec u prvoj recenici: "Delo treba da bude gordo, da zeli da potisne i unisti..." Ovde se radi o gresci, jer autor pokusava da nametne svoje subjektivno shvatanje umetnickog dela kao univerzalnu vrednost! Pa to je cist subjektivni pristup. Kako se smemo usuditi da kazemo da umetnost "treba da bude" ovakva ili onakva?
Dalje se tvrdi:
Pravo umetničko ostvarenje bi, zapravo, «htjelo da podnese smrt svim drugim» , jer svojom gordošću hrli da na neki način obuhvati sva ostala dela u sebe, negirajući njihov pokušaj, da ih samelje u svom totalitetu i proglasi sebe jedinim vrednim i istinitim. Možemo slobodno tvrditi da je u visokoj umetnosti uvek na delu tendencija sabiranja suprotstavljenih ili haotičnih sintagmi stvarnosti (H. Broh) u totalitet, bilo da se radi o ostvarenju estetske ili vanestetske vrednosti.
Ovo je samo nastavak prethodnog subjetkivnog stanovista. Obratimo samo paznju na: "Možemo slobodno tvrditi da je u visokoj umetnosti". Molim? Na osnovu cega se moze tvrditi? Ironija je sto se u tom uvodnom delu eseja iznosi niz argumenata kojima se napada i osudjuje relativizam, a pri tom nijedan od tih argumenata ne moze da odoli relativizmu. Tu se zapravo ne moze naci nijedan adekvatan anti-relativisticki argument koji bi oborio relativisticku teoriju.
II Estetska vrednost
Kljucni deo eseja. Deo gde se pokusavaju izloziti osobine vrhunske estetike, te deo u kome zapravo ocekujemo da cemo naci kljucne anti-relativizatorske argumente. Medjutim, sta autor cini? On navodi da se estetska vrednost sagledava kroz tri pojma: formu, prednji plan i pozadinu dela, vizuelne kvalitete i autnomno umetnicki izraz. Vec ovde se postavlja pitanje: zar se ovde ne radi ponovo o "nametanju", odnosno teznji da se jedni, ma koliko prihvaceni i utvrdjeni kriterijumi, shvate kao univerzalni? A s kojim se pravom to cini? Odgovor nije dat.
U delu gde se raspravlja o formi iznosi se jedno tvrdjenje:
) čemu ondaK pretendovanje na objektivnost? Tapšanje po ramenu, naravno, neće izostati.
Ovde treba da postavimo pitanje: sta je duhovno? Zasto duhovno cini jedno umetnicko delo? S kojim pravom definisemo prednji plan kao osobinu umetnickog dela?
Mene zanima ovo sto je postovao, a ima veze i sa temom na koju i ovako vise niko ne dolazi.
Poletaaarci.....
