Nemirna, zašto si tako okrutna!
Evo, ne želim da te navedem da padaš na ovaj tekst, samo, pa malo obzira prema onima koji se trude.
Inače, da li su stihovi tvoji, no, nije ni važn. Nekom se svidjaju nekom ne. Bitno je da tebi nešto znače.
Ponudila si ih na poklon nebrojanim. Ne očekuj zahvalnost. ne očekuj pokude.
Vidim kako po neka usamljena duša svojom aurom uzdiše. To je dovoljno. Postigla si svoj cilj.
Verujem da je i Angel.
Da li da ti pošaljem poljubac? Vilinski, ne ljudski, one iz dubine virova dunavskih, onih dubina koje eonima usisavaju duše mornara i putnika kraj stene Baba Kaj pred kazanom, tim grotlom demonskim i odvode u raskošne dubine, novim spoznajama.
Dakle, evo malo sna.
Tara, dobro ti jutro želim!
Jotros sam otvorio oči sa mišlju o tebi. Samo misao. Gola misao. Mirna i statična. Onda je oživela i postala, pa zar je to tako strašno,
erotska. Valjda je normalno, da kada mislim na tebe imam i ljudsku
želju da te zagrlim, da te poljubim i da te milujem. Zar je problem
što budiš svakojake misli u meni. Ti si kriva za to. Ti si mi se infiltrirala u misli, ja sam odgovoran možda, mislim hipotetički i nedokazano, apsolutno, za tvoje misli, i one lepe i one sulude, kao jučerašnje na primer. U stvari kako okreneš ti si za sve kriva. I nemoj sada da se femkaš. Priznaj, manje će te boleti kada te budem ljubio! Opet slušam Dusty Springfild... '60. i početak '70. Ma šta ti mala znaš. Igrala si se onda u pesku. Pijem kafu. Sedim za kompjuterom. Prvo sto sam jutros uradio kada sam ustao, uključio sam komjuter. Da vidim ima li tvoje pošte. I ne samo jutros, jutrima već. Ne spori svoju krivicu! Ti si kriva! I opet porekni svoju krivicu, e, nema šanse. Smuvao sam kafu na brzaka i tanku, fuj, samo da bih ti što pre
odgovorio. I za to si kriva. Ćuti i ne poriči! I sada da ti ne pišem koliko te želim kraj sebe, pa ti nisi normalna! To što želim tvoje sokove, tvoje telo, tebe, ti si kriva. Pred Bogom i ljudima, neopozivo. Da li se kaješ? Ti se podlo, ženski, kriomice i polako, neprimetno, bezobrazno, sa predumišljajem uvukla u moje misli i sada ne nameravaš ništa drugo nego da se gnjezdiš u njima, da me izazivaš. Ti si kriva, reč da nisam čuo! Ko me je naterao da pišem protiv zakona o amnestiji na forumima, znak, ti si, samo što ja to nisam odmah ukapirao. Poričeš. Bezobraznice jedna, kao imaš srca to da mi kažeš! Lažljivice. Sve si ti to umnapred smislila dabi me uvukla u svoju paklenu mrežu. A ja se, ko blentav ulovio. Vukla si me za nos po forumu, od teme do teme, zar nisi vukla i kriva si, naravno! I sada zakeraš, hoćeš da te želim a nećeš da te želim svim svojim bićem, telom svojim. Ma šta tu ima, kriva si. I nećeš bre ti Tara, božice da mi baš sve određuješ, ima da te želim kako mi je volja, ako ti se ne sviđa, pa ti ćuti, i kao nešto se protivi, gunđaj, mada, žensko si, lažeš po definiciji, sviđa ti se. Znam ja, ti bi da mi izvučeš još nešto, još koju neizgovorenu reč. To što te želim u svom naručju, to što želim da osetim svaki milimetar tvoje puti, tvoj dah i drhtaj, tvoj miris da osetim, slanoću tvojeg znoja i opet slatkoću tvoje pohote u drhtaju, to mi ne možeš oduzeti, pa makar ostala vazda samo željom i snom. Ona nešto zna? Ona nešto zaključuje! Ona, Tara! Ona pravi svoje konstriukcije! Sada sam fin, ali kada dođeš, beri kožu na šiljak! Zar misliš, ma ništa ti ne misliš. Želim te i nedostaješ mi, i osećam te snažno i lepo.
