Eh...

  • Začetnik teme Začetnik teme Nemir
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Kamo srece...

Kamo srece da meni pripadne
da brinem о tvojim danima,
da te budim sa kafom
i kazem ti da ne staris uopste,
da razvezem sve tvoje cvorove
i najtvrdoglavije tuge.
Kamo srece!

Кamo srece da i meni pripadne
malo te srece!
Кamo srece da te cekam
sutra, i оpet sutra, i оpet, sutra,
Sledicu te kao senka,
(neznost је moj talenat).
Necu te оbmanjivati,
bicu uvek na onoj udaljenosti koju ti zelis.
I ја ponesto umem.
Probaj me.

Da me poznajes, priznala bi sigurno
da imam krila, da imam veliki nered u glavi
i da samo ti mozes da me izlecis.
Оstani!
Spreman sam da se zaustavim ovde
ako nebo tako zeli.
Uzmi me u letu i ne dozvoli da ikad padnem!
Ко је јednom bio na ovoj visini,
ne spasava se nikada!
Volis li me? Kamo srece ...!


20090917-hrepeneti.jpg
 


Uploaded with ImageShack.us

Sta da kazem
da nista ne slazem
da se ne prenemazem
sem crvenih slova
sto brzo kucka ruka ova
Jurim trcim zurim
Tebi se od srca smesim
bas me briga hocu li da
negde u kuckanju zgresim
Sta je htela pesma ova
nek ti kazu sama slova ...
Nemir
 
More pise plavu ribu
onu suru izbrise .
More pise krstaricu u plamenu
onu lose napisanu brise
Vise je pesnik od pesnika
vise svirac od sviraca
ono me kazuje
drevno more buduce more
beharom okiceno
u krzno odeveno
Ono zivi na dnu moga bica
pise zeleno sunce
ono modro izbrise
Sunce koje izgreva ispisuje more
po hiljadama uplasenih ajkula
a.b
 

Posmatram to
rame na koje spustam
uvek trsavu glavu
Naslonjena tako
osluskujuci tvoje
otkucaje srca
miruje nemir
malo sanjar
malo lutalica
Ko retka neka
sa snega uklonjena
zar ptica .
Neznost
bezglasna
veoma strasna
bez reci ce ka tebi teci
u ocima
naseg sjaja
poljupca sto cvrsto
uvek nas spaja :heart:

Nemir
 
ecas li se, da sam trebala da govorim o cutanju...stala sam...htela sam da ti kazem da sam zaboravila o cemu treba da govorim, htela sam ali necu da te lazem...ja jednostavno nisam bila spremna da ista kazem. Ne znam odakle da pocnem i razmisljam da li medju nama postoji tako nesto...valjda postoje samo trenuci...kada zelim da te pronadjem u magli koja se spustila izmedju nas, koja mi je zaklonila sve vidike. Ponekad cujem glas iz daljine i osecam te ali te ne vidim...ne nalazim te u cutanju. Znam zbog cega je to tako...јер ja jos nisam smestila tebe u svoje srce, zato ne mogu da te nadjem kad ja hocu i da razgovaram sa tobom...ponekad si mi u mislima a ti znas da su misli kao vetar, odlaze i dolaze kad hoce.
Nisam te smestila u srce, zato sto nisi ni ti mene jos u svoje...potpuno...a kada se to desi, naci cemo se tamo i razgovaracemo cutanjem...bicemo uvek zajedno. Jedino se plasim da ti to ne mozes i pitam se...da li si ti jedan od onih pogresnih sto nemaju mesta u svom srcu za mene...
 
Jutros je jedna žena plava prosetala stazicom
posutom kamenjem i uvelim žućkastim lišćem
do tajnog mjesta,tamo negdje kraj rijeke...
Tu je i jedna klupa stara
necijim imenom ispisana i puna šara...
Tu je ona maštala o sreći,voljela jednog Andjela
ni sanjala nije da će doći kraj...
Sjećanja naviru u hor i nemoze skriti svoju bol
kristalne suze su joj zapekle oči
a hladan vjetar je pojavu učinio još gorim
kosa joj se mrsila dok se ispunjavala mirisima jeseni
tu je željela njega jednom dovesti...
U glavi je vratila memorije
stare memorije već odavno sahranjene,ali neprežaljene..
Tu upravo na klupi toj pored rijeke
sanjala je snove kao malo dijete
Sanjala je Andjela tog
da će jedno zajedno sjediti s njom
na klupi toj...
 
U grudima osecam bat klatna,koji se pokrenuo,mozda je bilo bolje da se nikada ni nije.Bolje da je ostao da stoji onako kako je stajao i do sada.Jer ne zelim da recima mirim secanja,i da rekom kupam svu proslost koju sam tim krstom nasledila.Hocu i dalje da tom opoganjenom smehu sakrijem sve svoje zelje.hocu da orobim strast i da jos jedna vrata zatvorim za sobom.Ta klatna ponovo da zaustavim.Reke mozda kupaju proslost,ali zato kise saprase sve one savrsene poljupce,i ponovo sanjam o preletu neznane bele ptice.Vise i ne zelim da ljubav zivi jer u jos jednom liku i susretu koje je doputovalo osecam miris nemira,prepoznajem zabludu i jos jednu izbledelu sliku sa isprekidanim recima.Moram da mislim o kraju,takva sam bez obzira sto sam lepoti verna sluga.
 
lunao:
Jutros je jedna žena plava prosetala stazicom
posutom kamenjem i uvelim žućkastim lišćem
do tajnog mjesta,tamo negdje kraj rijeke...
Tu je i jedna klupa stara
necijim imenom ispisana i puna šara...
Tu je ona maštala o sreći,voljela jednog Andjela
ni sanjala nije da će doći kraj...
Sjećanja naviru u hor i nemoze skriti svoju bol
kristalne suze su joj zapekle oči
a hladan vjetar je pojavu učinio još gorim
kosa joj se mrsila dok se ispunjavala mirisima jeseni
tu je željela njega jednom dovesti...
U glavi je vratila memorije
stare memorije već odavno sahranjene,ali neprežaljene..
Tu upravo na klupi toj pored rijeke
sanjala je snove kao malo dijete
Sanjala je Andjela tog
da će jedno zajedno sjediti s njom
na klupi toj...
Kliknite za proširenje...


ali dosao je KRAJ-
 
..i ova noc ostavila je jos jedan oziljak na mojoj dusi...,
...dok cekam sledeci sumrak,..samo me tvoja svetlost obasjava..,
...jedino si sunce moga neba i sjajni mesec u tami moga zivljenja...
...radost si...,sreca...,moja jedina nada...i tuga si moja...
...sve ostalo je umrlo u meni jos odavno...i mene jos malo ima....
 
Ljubav — Autor unajedina @ 11:30

"D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, zacuvši kljuc u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi.
Ne. Nje nije bilo...
Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao. Ta praznina je ipak bila za dva broja veca od svih prethodnih.
Osam, nula dva...
Neko mi je rekao da grešim što cekam da stvari same naidu, ali to i nije tako loš sistem.
Jedino ih treba cekati na pravom mestu.
Da. Tu je moja frka...
Minuti su kapljali kao stalaktiti, i pod njihovim teretom kazaljka je potonula do dna.
Pola devet...
Zvono na vratima mi je vratilo samopouzdanje.
Sa strahom sam primetio da mi se maska ravnodušnosti ponovo lepi na lice. Zar je moguce da sam baš toliki idiot?
U hodniku nije bilo nikog...
Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatecena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuce jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvoncicu djurdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše citav život cekajuci takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmicu kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s ledja, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
- Necu da se mešam, Rida, ali trebace ti neka veca torba. Moraceš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...



"Spusti svetla... Oduzmi gas...
Smešnih stvari se bojimo...
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..."

Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuci brod na te plišane sprudove...
Dovraga...
Nikad mi nece poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...
Pogodila je o cemu sam razmišljao...
Još jedna slucajnost?
 
I opet znam doći će
nošen vetrom
sa dalekih mirišljavih polja
I opet znam doneće
osmeh vredan svih tih čarobnih boja...
Da kao duga posle kiše
pruži nebu zagrljaj tih...
Eh,
nedostaješ mi ti
da me vineš daleko,
najdalje od svih...
Nedostajes mi ti
da poljupcem skineš
začarni krug sa očiju mojih
i kao vilenjak iz priče
otvoriš vrata sreće..
Nedostaješ mi ti
da ti samo tiho šapnem
uz zvuk ove kiše
koliko volim
kada kraj mene dišeš...
 
Zakasnila sam toga jutra,znala sam jer me osecaj nikada do sada nije
prevario.Reka bola je proticala kroz moju dusu,kroz moje misli.A ja sam
bila tako daleko da ti pomognem,da ti pruzim ruku koju su trazio.U kojoj
si pronalazio spas,posle svih onih putovanja.Secam se pisala sam
ti...pisala sam o tebi,o meni o nasem susretu.A onda si znao da me
pozoves na telefon i da pricamo satima.Pricao si mi da nikada nisi imao
svoju trajnu kucu,da te mesto nikada nije drzalo.I da si bio
pustolov.Pricao si mi,cak si mi i pisao.Pisao si mi o onim neoznacenim
mestima,gde sam te jednom trebala sacekati.Pisao si mi o tezini suze.I
zidao svoje reci.Ono moje zadnje pismo,nikada nije stiglo do tebe,i dan
danas stoji zapecaceno mojim poljupcima.Dok ja pokusavam pored one breze
da kroz kap mesecine docaram najlepsi san.
Beskraj

illusion_by_rosycheek-d3cdbxb.jpg
 
Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja
grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave
pobede - zvezde,
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod
ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever,
sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova
grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi
smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili
takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost.
Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa
potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna
senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja.
Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja,
umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih
casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu
lepotu, govori.
 
lunao:
ecas li se, da sam trebala da govorim o cutanju...stala sam...htela sam da ti kazem da sam zaboravila o cemu treba da govorim, htela sam ali necu da te lazem...ja jednostavno nisam bila spremna da ista kazem. Ne znam odakle da pocnem i razmisljam da li medju nama postoji tako nesto...valjda postoje samo trenuci...kada zelim da te pronadjem u magli koja se spustila izmedju nas, koja mi je zaklonila sve vidike. Ponekad cujem glas iz daljine i osecam te ali te ne vidim...ne nalazim te u cutanju. Znam zbog cega je to tako...јер ja jos nisam smestila tebe u svoje srce, zato ne mogu da te nadjem kad ja hocu i da razgovaram sa tobom...ponekad si mi u mislima a ti znas da su misli kao vetar, odlaze i dolaze kad hoce.
Nisam te smestila u srce, zato sto nisi ni ti mene jos u svoje...potpuno...a kada se to desi, naci cemo se tamo i razgovaracemo cutanjem...bicemo uvek zajedno. Jedino se plasim da ti to ne mozes i pitam se...da li si ti jedan od onih pogresnih sto nemaju mesta u svom srcu za mene...
Kliknite za proširenje...

krasno madam....odusevljen sam...oprostite ako sam dosadan no ovaj tekst je tako tako ..zgodan.. izvrsno...
 
Osecanje. I love you


Daj mi snage...
Da volim i kad je tesko
Da prastam i kad nemam snage
Da zelim i kad nastupe suse
Daj mi snage
Da verujem i kad ne cujem zvona
Da nadjem put i kad se izgubim
Da se molim i kad nas nema
Daj mi snage
Da izdrzim i kad stanem
Da plivam i kad tonem
Da se dignem i kad padnem
Daj mi snage
Da prepoznam boje boli
Da vidim koliko me ko voli
Da cutim i kad bi nesto rekla
Daj mi snage.

(Piroska Budisin)
 
...kad bih mogla u prošlost da se pretvorim
pa sve iz početka. Ne bih ti dozvolila da ušetaš iznenada
u moje snove, posle dugo o nečemu ćutiš, a ja tražim
opravdanja, izmišljam dokaze i popravljam svoju dušu
raskućenu, pa i ja ćutim o nama....Osećam da smo se
moje srce i ja, tražeći sreću, našli na pogrešnim stranama.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top