Edgar Alan Po

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki.

…i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje
jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na
nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga,
niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama
sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od
bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti
čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga
egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i
svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i
ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam,
čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu,
kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da
je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u
dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko
rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka
odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi
Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa
gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih
sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer
zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine
bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su
tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih
hiljada naših umrlih prijatelja.
 
"Beše to deva najređe lepote i toliko lepa koliko i radosna. I proklet beše čas kada ugleda, zavole i udade se za slikara. On, strastan, studiozan, asketa, već imade u svojoj umetnosti mladu: beše to deva najređe lepote i prepuna radosti: lepršava i nasmejana, i sklona šali kao mlado lane; volela je i negovala sva bića, a mrzela jedino umetnost koja joj beše suparnica: i plašila se jedino palete i četkica, kao i ostalih dosadnih sprava koje su je lišavale ljubljenog lica. Užasna stvar za nju beše kad ču slikareve reči da želi, čak i svoje mlade neveste, da napravi portret. Ali pošto poslušna i skromna beše, mnogo nedelja je sedela krotko u mračnoj, visokoj kuli dvorca, gde je na bledo platno svetlost padala jedino sa vrha tavanice. A on, slikar, ushiti se svojim radom, koji se nastavljaše iz časa u čas, iz dana u dan. Beše to strastan, neobuzdan i sumoran čovek, izgubljen u svojim sanjarenjima; zbog toga ne bi ni video da svetlost tako jezovito pada u usamljenu kulu, oduzimajući zdravlje i dušu njegovoj nevesti, koja je venula, naočigled svih, sem njega. I ona nastavi da se smeši, ne žaleći se, jer je videla da slikar (koji beše slavan) žarko i jarko uživa u svom poslu, i radi dan i noć želeći da naslika onu koja ga je toliko volela, ali koja je svakim danom sve više i više slabila i postajala potištenija. I, zaista, oni koji su videli portret govorahu tihim rečima o sličnosti, kao o velikom čudu, i kao ne manjoj potvrdi slikareve snage od njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako nenadmašno dobro slikao. No konačno, kako se crtanje približavalo kraju, niko ne beše puštan u kulu; slikar u zanosu posla postade neobuzdan, i retko skretaše pogled sa platna, čak i da bi pogledao lik svoje žene. I ne bi ni video da boje koje je nanosio na platno behu skinute sa obraza one koja je sedela pored njega. I pošto mnoge nedelje prođoše i ostade tek jedan potez po ustima da se učini i tek jedna nijansa na oku, duša dame ponovo zatreperi kao plamen u čašici lampe. A onda, učinjen je potez četkicom, i onda, boja je naneta; i u prvom trenu slikar, zanet, stajaše pred delom koje je ******, a u sledećem, još uvek gledajući, zadrhta i preblede, uplaši se i glasno kriknu: "Ovo je zaista Život sam!" A onda se iznenada okrenu ne bi li pogledao svoju voljenu: — Ona beše mrtva."
 
d8997013863b953f908e52242df02a6fc1b8cae3[1].png
 
U snu san

Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prodje kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prodje i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.

Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tudjinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim
Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?
 
Šumska sanjarija


Da se zna da, kad
ljudskih ruku rad
pripitomi to prvo drvo,
a stara stabla ječeć od plača
k’o ratnici od nepoznatog mača,
beše njihov vlastit rs ophrv’o,
Zemlja u slobodi dade da se rodi
proleće koje nikad teklo nije,
nit je u suncu cvala na vrhuncu,
nad potočiće nadneta bistrije,
divlja ruža bleda koja s grma gleda
kraljevski ljiljan što, u dolu spreda,
(kome sunce, ni bure tmaste,
ni rosa mira ne da)
s tikvom i grožđem blistav raste.
Da kad od tuga
ljubav se duga
rastopi poput snega,
i tog života tanane niti,
jer neka greška mora biti,
puknu posle svega,
u srcu još veće
rodi se proleće
i izvan svih stega
i čudni, slatki snovi,
k’o tihi tokovi
poteku iz novog vrela s brega,
kroz doba daleka
kliženja reka
duboko srcem čija je mrtva nada -
da gase vatre na koje pepel pada, -
pepeo, iz kog iskače i bega
nežno cveće, jer sme,
retko i svetlo cveće pesme!
 
Ukleti dvorac – iz pripovjetke “Pad kuće Ašera”


U dolini zelen-sveta
Uz anđela dobrih trud -
Dizao se dvorac – žud -
Zracči dvorac neboleta.
Vrhovnik mu Mis’o divna
Vladar-knez -
Serafimska sjajna grivna
Dvorac kao zlatovez.
II
Stegovi od zlata plave
Vijori im svetli baj -
Davne slave Prediskonski dobačaj.
A čuv svaki što doleta
Slatka leta
Niz bedeme zelen-sveta
Mirisima zanoveta.
III
Tanci im uz lira poj,
Putnici, na zanos svoj,
Kroz dva okna zračna slede
Gde duhova pleše roj -
Uz prezvučne redoslede -
Oko trona – slavoluk -
A na tronu, u porfiru,
U tog slavlja zvučnom piru
Vladar sedi – nebozvuk.
IV
Biser, rubin, svud se grle
Na kapiji dvorca-sna -
Kroz kapiju lete, hrle,
Slašću koja nema dna -
Sve odjeci, čiji glas
Neodolno peva Kneza -
Slavljem spreza, sviju veza.
Veleuma: znanje, spas.
V
Al’ utvari, zle, prebrižne
Nasrnuše na taj kraj -
Ojadiše nepostižne -
Ne sviće im rumen sjaj -
Sva je ona slava drevna,
Sva je ona jarka cvast:
Tamna priča davnosnevna -
Prohujala mudrovlast.
VI
Pa kad putnik danas, gledne
Kroz dva okna krvav ruj,
Vidi senke nedosledne,
Uz razdešen svirke bruj -
Utvarna se tiska rulja,
Goroganske avet-kćeri,
Kroz kapiju mutno kulja
Kikotom se stravnim ceri.
 
JEZERO

U mladosti kob je htela kleta
da pohodim sred širokog sveta
jedno mesto meni od svih lepše –
tako ljupka usamljenost beše
tog jezera, sveg u crnom stenju,
i vrh kojeg čempresi se penju.

Ali kada pokrov noći crne,
kao sav svet, i njega ogrne,
i kad vetar mistični zašumi
naricaljku u čempresnoj šumi
tad – oh, tada, budih se s večera
pred užasom samotnog jezera.

Al’ taj užas ne bejaše strava
već nekakva naslada drhtava –
slutnja kakvu ni dragulja sila
ne bi meni nikad izmamila –
niti Ljubav, makar tvoja bila.

Smrt bi ispod otrovanog vala,
na dnu mu se grobnica skrivala
s pokojnikom što tu htede dati
svu utehu svojoj crnoj mašti,
i duh čiji pust i pun čemera
stvori Eden od tamnog jezera.

Edgar Alan Po
 
Potpis-Edgara-Alana-Poa.png





JEDAN OD PESNIKA PONORA - EDGAR ALAN PO


"Ima ih priliĉan broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se izmeĊu najdarovitijih i
najinteligentnijih, doduše, uvek sa nekom manje-više izopaĉenom naklonošću u pravcu
intelekta, mašte ili morala, ponajĉešće i zdravlja. Nije dobro prevedena kod nas ona poz-
nata francuska koja takve pesnike naziva "prokletim pesnicima".
Ako već ne moţemo bez te metafiziĉke kategorizacije, onda bi trebalo reći "ukleti
pesnici". Drugo je ljudsko proklinjanje, a drugo rodbinska ili sudbinska ukletost. Nije reĉ
o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude
i gonjenja; ili izmolili u Boga ili u Ċavola neku kaznu nad krivcima. Nego je reĉ o tome
da ti pesnici imaju u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj imaju moć izuzetno ve-
likog prostiranja u svim pravcima iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje
premašaju oblast petorih ĉula ĉovekovih. Slutnje njihove, svesne ili nesvesne, osobita
znanja, to je rabota nenormalna. Nemaĉki pesnik, Prus Georg Hajm (Heym) snaţan i mu-
tan talenat, umro je sasvim mlad godine 1911, a u ciklusu pesama je taĉno opisao i ocenio
materijalnu i duhovnu stranu rata iz godine 1914-18. U drugom ciklusu, pesama, stalno,
opsesijski se bavio ponorom vode, mora ili jezera, i smrt njegova je bila taĉno to: propao
u zaleĊeno jezero i, po svedoĉanstvu radnika u šumi, pakleno se muĉio i otimao i ponora
ĉitavih dvadeset minuta, ĉitavu veĉnost. NaĊen je tek u proleće, sa "gnezdom mladih vo-
denih pacova u kosi", kako je pevao u pesmi Ofelija... To su pesnici koji ukleti neumorno
prolaze kroz svesne, podsvesne i nadsvesne stvarnosti. Stvarnosti? Da, ono u ĉemu neko
ţivi, ili radi, ili stvara, to je njegova stvarnost. Reĉ je o pesnicima koji na najviši prag
svoga stvarnog stepeništa dodaju lestvice budnih snova, slutnji, vizija, fantastiĉnih kom-
binacija igre radi, ili uţasa radi. Reĉ je o pesnicima koji ukleto neumorno putuju po pono-
rima, i to svejedno da li u ponor naniţe ili u ponor naviše, da li u dubinski podzemni haos
i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. I pazite – svejedno koliko je
daleko pesniku dato da prodire u ponore dubinske ili visinske, pazite, svi se sluţe u isti
mah i simbolima i ciframa, i maštom i naukom. Dostojevski, to je niz psihoanalitiĉkih
laboratorijima, sa imenovanim virusima za svetaštvo, za ludilo, za najvišu dobrotu, za
zloĉin svestan ili nesvestan. Bodler, katedarski jasnim i kolokvijalnim jezikom pokazuje i
dokazuje apstraktnosti. Edgar Po piše ne samo ĉudne nego ĉudovišne pripovetke, ali u
kojima sve uţasne kombinacije najzad realistiĉki skopĉava i razrešava. A imajte na umu,
podsetite se, da je za Dostojevskoga, za Bodlera, za Poa svugde ponor. ..."


(I.Sekulić)
 
Heleni

Heleno, lepota mi je tvoja
nalik na drevne nikejske lađe,
što nošahu, preko mirisnog mora,
lutača kroz strah i beznađe
da rodnu obalu nađe.

Svikoše na lutnju očajnim morima
klasični lik tvoj, divne vlasi,
beh vođen najadskim ti akordima
slavi što drevnu Grčku krasi
i velelepnosti starog Rima.

Gle! u svetlu dubokog prozora
od statue sad stojiš nemlje!
U ruci alem-lampa dremlje,
ah! Psiho, iz dalekih prostora
te svete zemlje!
 
Čovjekov stvarnom životu je sretna, uglavnom zato što je ikada očekuje da će uskoro biti tako.
EDGAR ALLAN POE


Duboko u tom mraku vireći, dugo sam stajao tamo, pitajući se, u strahu, sumnjajući, sanjajući snove nijedan smrtnik ikada usudili sanjati prije.
EDGAR ALLAN POE

Granice kojima dijelimo život iz smrti u najboljem sjenovito i nejasno. Tko će reći gdje jedna završava, a gdje druga počinje?
EDGAR ALLAN POE
I

Istina vrlina podrhtava na nedorečenosti - i obično voli tišinu da kaže nešto što nije sve kako treba biti.
EDGAR ALLAN POE


Ja sam iznad slabosti nastoje uspostaviti slijed uzroka i posljedica, između katastrofe i zločinu.
EDGAR ALLAN POE


Ljepota bilo koje vrste, u svom vrhovnom razvoju, uvijek uzbuđuje osjetljivu dušu do suza.
EDGAR ALLAN POE


Nemam povjerenja u ljudski usavršenja. Mislim da je ljudski napor će imati znatan utjecaj na čovječanstvo. Čovjek je sada samo više aktivni - ne više sretni - niti više pametno, nego što je bio prije 6000 godina.
EDGAR ALLAN POE


Oni koji sanjaju danju svjesni su mnogih stvari koje pobjeći onima koji sanjaju samo noću.
EDGAR ALLAN POE


Oni koji sanjaju danju svjesni su mnogih stvari koje pobjeći onima koji sanjaju samo noću.
EDGAR ALLAN PO

Poezija je ritmičko stvaranje ljepote u riječima.
EDGAR ALLAN POE


Postao sam lud, s dugim intervalima od stravičnog zdravog razuma.
EDGAR ALLAN POE
 
3fba55713261957fe373affc2487e1bd.jpg






Dolina nemira

Dolina mala to bješe prije
U kojoj ljudi bilo nije;
Pođoše u rat jednog trena
Slijedeći zvijezde blagih zjena
Što s plavih kula noću skreću
Stražarski pogled svoj ka cvijeću,
Dok cijelog dana među njima
Sunce u lijenim leži snima.
Posjetilac će priznati sada
Da tužnom doli nemir vlada.
Sve osim zraka što, sve teži,
Nad magičnom samoćom leži.
Stabla bez vjetra, da im gib prida,
Drhte ko more koje se kida
Oko maglovitih Hebrida!
Ah, nema nigdje vjetru znaka,
Da hrpu šuštavih oblaka
Nebom od zore gna do mraka,
Nad ljubicama koje mazne
Liče na ljudske oči razne –
Nad ljiljanima koji kriju
Bezimen grob gdje suze liju!
Njišu se: – cure kapi vječne
Iz mirisne im čaške mliječne.
Plaču: – niz stabljike im puze,
Poput dragulja trajne suze.
 
U to da su se individue znale uzdići iznad razine svoje rase jedva se može posumnjati; ali tražeći unatrag kroz historiju tragove njihove egzistencije, treba da pređemo preko svih biografija ‚Dobrih i Velikih‘ i da istražimo brižljivo oskudne podatke o bijednicima koji su umrli u zatvoru, u ludnici ili na vješalima.

E. A. Po
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

mr Kiza
Pozorište "Gospođa Ajnštajn" - Narodno pozorište
Odgovora
0
Pregleda
110
mr Kiza
mr Kiza
Soradze
Pozorište Sterijinom pozorju - nula dinara
Odgovora
5
Pregleda
169
Džudi S
Džudi S
mr Kiza
Pozorište "Vatre" - Jugoslovensko dramsko pozorište
Odgovora
0
Pregleda
108
mr Kiza
mr Kiza

Back
Top