Baby Yoda
Contributor
- Poruka
- 21.753
-
- Popularno:
- Ko ce biti na vlasti kad sa vlasti...
- Antić: Profesor koji blokira...
- Marta Kos primila ćacija
- Кад се пропусте прилике
- Majka mladića nadstradalog pod...
- Koliko je često da muško može dvaput...
- Danas je lakse pronaci naftu nego...
- Подземна „Олуја“ - Хрвати српске кости...
- Jel istina ovo što piše na bilbordu ?
- VIDEO: Pojavio se snimak deljenja...
Edgar Alan Po
- Začetnik teme Лилит
- Datum pokretanja
- Poruka
- 95.555
Ligeja
Gle! slavne li noći
Na kraju godina samotnih!
Mnogo je anđela krilatih, što su hteli doći,
Pod velom i suzama natopljeni,
U pozorište da vide
Igru strahova i nada silnih,
Dok svirači snažno izduvavaju
Muziku svetova davnih.
Mimeza, ko božanstvo sa visina samo,
Mrmori tiho sebi u bradu,
I leti tamo-amo —
Obične lutke, oni što banu pa se iskradu
Po naredbi velikih, bezličnih stvari
Od pozornice prave paradu
I krilima svojim od kondora stvaraju
Nesrećnu nakaradu!
Ta nemoguća drama! — uveren budi
Zaboravljena neće biti!
Sa svojim prividom gonjenim večno od ljudi
Što ga nikad neće dohvatiti
Kružeći istim putem, a uvek
Na isto mesto dolaziti,
I sa još mnogo ludila i mnogo greha
I užasa u čitavoj ovoj uroti.
Ali gle! sred igre što se odvija,
Stvorenje neko puzeći upada!
Krvavi stvor što se otud svija
Ulazi na scenu sada!
Uvija se! — vija! — u smrtnim trzajima
I igra joj plenom pada,
Serafini jecaju kraj zmijskog zuba
Što u ljudsku krv ubada.
Napolju — napolju su svetla — svi napolje sada!
I na drhtave prilike
Zavesa, pokrov mrtvih pada,
Uz olujne hučne slike,
I anđeli bezbojni i bledi
Uspravni i otkriveni, slažu se bez replike
Da je drama tragedija — „čovek“,
A herojsko ime pobedniku, crvu pripada.
Gle! slavne li noći
Na kraju godina samotnih!
Mnogo je anđela krilatih, što su hteli doći,
Pod velom i suzama natopljeni,
U pozorište da vide
Igru strahova i nada silnih,
Dok svirači snažno izduvavaju
Muziku svetova davnih.
Mimeza, ko božanstvo sa visina samo,
Mrmori tiho sebi u bradu,
I leti tamo-amo —
Obične lutke, oni što banu pa se iskradu
Po naredbi velikih, bezličnih stvari
Od pozornice prave paradu
I krilima svojim od kondora stvaraju
Nesrećnu nakaradu!
Ta nemoguća drama! — uveren budi
Zaboravljena neće biti!
Sa svojim prividom gonjenim večno od ljudi
Što ga nikad neće dohvatiti
Kružeći istim putem, a uvek
Na isto mesto dolaziti,
I sa još mnogo ludila i mnogo greha
I užasa u čitavoj ovoj uroti.
Ali gle! sred igre što se odvija,
Stvorenje neko puzeći upada!
Krvavi stvor što se otud svija
Ulazi na scenu sada!
Uvija se! — vija! — u smrtnim trzajima
I igra joj plenom pada,
Serafini jecaju kraj zmijskog zuba
Što u ljudsku krv ubada.
Napolju — napolju su svetla — svi napolje sada!
I na drhtave prilike
Zavesa, pokrov mrtvih pada,
Uz olujne hučne slike,
I anđeli bezbojni i bledi
Uspravni i otkriveni, slažu se bez replike
Da je drama tragedija — „čovek“,
A herojsko ime pobedniku, crvu pripada.
- Poruka
- 130.954
Baby Yoda
Contributor
- Poruka
- 21.753
Jeste li znali da je pesmu Gavran pisao od kraja ka početku i da je smatrao pesmu lošom? 
- Poruka
- 130.954
- Poruka
- 95.555
Snovi
Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al‘ da l‘ mogao je – kako bi san večno
trajao – sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve – da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih – videć gde sunce osvaja
letnji svod – snovima od živoga sjaja
i ljupkosti – ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli – zar takva bi ta sila?
To bi jednom – tek jednom – i taj tren
divlji još dobro pamtim – beh kao plen
neke moći il‘ čini – kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha – il‘ to bejaše luna
što zasja dok dremah, visoka i puna
odviše ledna – il‘ zvezde – takođe,
taj san bi kao taj noćnik – nek prođe.
Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio – i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog – boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja – i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.
Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al‘ da l‘ mogao je – kako bi san večno
trajao – sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve – da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih – videć gde sunce osvaja
letnji svod – snovima od živoga sjaja
i ljupkosti – ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli – zar takva bi ta sila?
To bi jednom – tek jednom – i taj tren
divlji još dobro pamtim – beh kao plen
neke moći il‘ čini – kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha – il‘ to bejaše luna
što zasja dok dremah, visoka i puna
odviše ledna – il‘ zvezde – takođe,
taj san bi kao taj noćnik – nek prođe.
Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio – i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog – boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja – i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.
- Poruka
- 130.954
Edgar Po, ljubitelj fizičko-matematičkih nauka, izmislio je u mah, i to u punom sjaju, detektivski žanr u strogom smislu. Postupak je sledeći: uz pomoć jedne hipoteze pokušava da učini koherentnim zagonetan skup činjenica – neka krvlju umrljana rukavica, neki leš, otisak prsta, do pola popušena cigareta, osmeh; ta hipoteza mora objasniti zločin uz pomoć preostalih činjenica, baš kao što fizičar objašnjava eksploziju zvezde uz pomoć pritiska, temperature i mase. Ta vežba je strogo racionalna i uredna. Kako i priliči platonskom temperamentu, gospodin Ogist Dipen nije sklon da se šeta po krovovima, niti da se prerušava, niti da se služi revolverom – on naprosto sastavlja lance silogizama. Njegov zločinac mogao bi – a možda i morao – biti označen simbolom 22akM-gamma.
Ernesto Sabato
Ernesto Sabato
- Poruka
- 95.555
- Poruka
- 130.954
Himna za Aristogitona i Harmodija
I
Ovenčan mirtom svoj mač ću takođe
skrít, k’o ti borci odani i hrabri
što u tirana svoje zabodoše gvožđe
i za Atinu najlepši to dar bí.
II
Mili junaci! vaš besmrtni duh svòm
snagom vuče želja neutoljiva,
tu gde najjači od starih imaju dom,
tu gde s Ahilom Diomed počiva.
III
U svežu mirtu ja ću svoj mač prvi
svìt; k’o Harmodije, otmen i dobar,
kad žrtvenicu od tiranske krvi
on izli, stajuć pred zaštitni oltar.
IV
Da, spasitelji Atine od srama!
Da, osvetnici Slobode izdane!
Buduća doba plešće hvale vama
pesmama vašim zvucnim nagizdane!
I
Ovenčan mirtom svoj mač ću takođe
skrít, k’o ti borci odani i hrabri
što u tirana svoje zabodoše gvožđe
i za Atinu najlepši to dar bí.
II
Mili junaci! vaš besmrtni duh svòm
snagom vuče želja neutoljiva,
tu gde najjači od starih imaju dom,
tu gde s Ahilom Diomed počiva.
III
U svežu mirtu ja ću svoj mač prvi
svìt; k’o Harmodije, otmen i dobar,
kad žrtvenicu od tiranske krvi
on izli, stajuć pred zaštitni oltar.
IV
Da, spasitelji Atine od srama!
Da, osvetnici Slobode izdane!
Buduća doba plešće hvale vama
pesmama vašim zvucnim nagizdane!
- Poruka
- 95.555
„U to da su se individue znale uzdići iznad razine svoje rase jedva se može posumnjati; ali tražeći unatrag kroz historiju tragove njihove egzistencije, treba da pređemo preko svih biografija ‚Dobrih i Velikih‘ i da istražimo brižljivo oskudne podatke o bijednicima koji su umrli u zatvoru, u ludnici ili na vješalima.“
Ukleti dvorac – iz pripovjetke „Pad kuće Ašera“
U dolini zelen-sveta
Uz anđela dobrih trud –
Dizao se dvorac – žud –
Zracči dvorac neboleta.
Vrhovnik mu Mis’o divna
Vladar-knez –
Serafimska sjajna grivna
Dvorac kao zlatovez.
II
Stegovi od zlata plave
Vijori im svetli baj –
Davne slave Prediskonski dobačaj.
A čuv svaki što doleta
Slatka leta
Niz bedeme zelen-sveta
Mirisima zanoveta.
III
Tanci im uz lira poj,
Putnici, na zanos svoj,
Kroz dva okna zračna slede
Gde duhova pleše roj –
Uz prezvučne redoslede –
Oko trona – slavoluk –
A na tronu, u porfiru,
U tog slavlja zvučnom piru
Vladar sedi – nebozvuk.
IV
Biser, rubin, svud se grle
Na kapiji dvorca-sna –
Kroz kapiju lete, hrle,
Slašću koja nema dna –
Sve odjeci, čiji glas
Neodolno peva Kneza –
Slavljem spreza, sviju veza.
Veleuma: znanje, spas.
V
Al‘ utvari, zle, prebrižne
Nasrnuše na taj kraj –
Ojadiše nepostižne –
Ne sviće im rumen sjaj –
Sva je ona slava drevna,
Sva je ona jarka cvast:
Tamna priča davnosnevna –
Prohujala mudrovlast.
VI
Pa kad putnik danas, gledne
Kroz dva okna krvav ruj,
Vidi senke nedosledne,
Uz razdešen svirke bruj –
Utvarna se tiska rulja,
Goroganske avet-kćeri,
Kroz kapiju mutno kulja
Kikotom se stravnim ceri.
Ukleti dvorac – iz pripovjetke „Pad kuće Ašera“
U dolini zelen-sveta
Uz anđela dobrih trud –
Dizao se dvorac – žud –
Zracči dvorac neboleta.
Vrhovnik mu Mis’o divna
Vladar-knez –
Serafimska sjajna grivna
Dvorac kao zlatovez.
II
Stegovi od zlata plave
Vijori im svetli baj –
Davne slave Prediskonski dobačaj.
A čuv svaki što doleta
Slatka leta
Niz bedeme zelen-sveta
Mirisima zanoveta.
III
Tanci im uz lira poj,
Putnici, na zanos svoj,
Kroz dva okna zračna slede
Gde duhova pleše roj –
Uz prezvučne redoslede –
Oko trona – slavoluk –
A na tronu, u porfiru,
U tog slavlja zvučnom piru
Vladar sedi – nebozvuk.
IV
Biser, rubin, svud se grle
Na kapiji dvorca-sna –
Kroz kapiju lete, hrle,
Slašću koja nema dna –
Sve odjeci, čiji glas
Neodolno peva Kneza –
Slavljem spreza, sviju veza.
Veleuma: znanje, spas.
V
Al‘ utvari, zle, prebrižne
Nasrnuše na taj kraj –
Ojadiše nepostižne –
Ne sviće im rumen sjaj –
Sva je ona slava drevna,
Sva je ona jarka cvast:
Tamna priča davnosnevna –
Prohujala mudrovlast.
VI
Pa kad putnik danas, gledne
Kroz dva okna krvav ruj,
Vidi senke nedosledne,
Uz razdešen svirke bruj –
Utvarna se tiska rulja,
Goroganske avet-kćeri,
Kroz kapiju mutno kulja
Kikotom se stravnim ceri.
- Poruka
- 130.954
- Poruka
- 95.555
- Poruka
- 95.555
| |||||||
|
- Poruka
- 130.954
Mnogi me nazivaju ludim, ali još nije rešeno pitanje da nije ludilo možda najveći stepen inteligencije, ne stvara li možda bolesna misao sve ono što je slavno, sve ono što je veličanstveno, jer je sa ludilom stekla neku naročitu sposobnost koja nadmašuje obični i svakidašnji zdravi razum.
Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna. U kratkim trenucima shvataju nešto od suštine dobra, ali još više od suštine zla.
E.A. Po
Oni koji budni sanjaju znaju mnogo više nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze često odblesak večne svetlosti i drhte kad se probude, osećajući da im se malopre otkrivala velika tajna. U kratkim trenucima shvataju nešto od suštine dobra, ali još više od suštine zla.
E.A. Po
- Poruka
- 95.555
To
Ne hajem što mi zemna kob
malo znanog sadrži –
niti što duga ljubavna dob
mrije u kratkoj mržnji: –
ne tužim što je veliki broj
sretnijih od mene,
već što ti žališ udes moj
kad sam sjen sjene.
Ne hajem što mi zemna kob
malo znanog sadrži –
niti što duga ljubavna dob
mrije u kratkoj mržnji: –
ne tužim što je veliki broj
sretnijih od mene,
već što ti žališ udes moj
kad sam sjen sjene.
- Poruka
- 130.954
Edgar Alan Po: dramatičnost u životu i književnim delima
Po je rođen u Bostonu 1809. godine. Majka Elizabet bila je glumica, koja je, pošto ju je muž Dejvid napustio, ostala sama sa dvoje dece i trećim na putu. O Poovom ocu se zna samo da je nestao; neki su pretpostavljali da je pobegao sa drugom ženom, a drugi tvrdili da je umro.
Mnoge pojedinosti iz biografije Edgara Alana Poa čine ovog pisca kontroverznim
Elizabet Po je rodila ćerku, a zatim obolela od tuberkuloze. Prinuđena da izdržava decu, krhkog zdravlja, ubrzo umire. Poa je usvojila Fransis Alan, čiji je muž bio dobrostojeći trgovac. Živeli su u Ričmondu - administrativnom centru, gde su ih veoma cenili.
Po sa novom porodicom boravi u Evropi, u Škotskoj, gde kreće u školu, a zatim odlazi za pomajkom u London. Bez obzira na to što posao poočima nije cvetao, budući pisac ide u najbolje škole. Svestran, obrazovan, talentovan, postaje ponos svoje porodice.
U Ričmondu se zaljubljuje u lepu Džejn Stenard, međutim, kada devojka iznenada umre, Po biva neutešan. Tako nastaje poznata pesma „Heleni". Posle nekog vremena nalazi utehu u petnaestogodišnjoj Elviri Rojston, inteligentnoj, senzibilnoj devojci, koja postaje njegova verenica.
Godine 1826. upisuje se na novootvoreni univerzitet u Virdžiniji, ali zbog lošeg odnosa sa poočimom jedva sastavlja kraj s krajem. Počinje da se kocka, zadužuje, pije. Poočim ispoljava netrpeljivost prema Pou i utiče na to da Elvira Rojston ne dobije nijedno njegovo pismo sa fakulteta. Zbog dugova i besprizornog ponašanja vraća ga kući, a zatim ga ostavlja da sam brine o sebi. Za to vreme, Elviru udaju za drugoga.
Školovanje za oficira
Po se u Bostonu prijavljuje u vojsku, pod imenom Peri. Iako umetnička, pesnička duša, on se sasvim lepo snalazi u vojsci, gde nastavlja da piše, pa 1827. izlazi njegova prva zbirka poezije „Tamerlan i druge pesme". U vojsci napreduje i biva primljen na vojnu akademiju u Vest Pointu, gde se školuje za oficira.
U početku pokazuje odlične rezultate, međutim, kako pomajka umire, a poočima u pismu naziva pijanicom, Po počinje da se opija i krši stroga pravila vojske, pa ga izbacuju sa akademije.
Pored poznatih priča strave, poema „Gavran“ zauzima centralno mesto u Poovom stvaralaštvu
Po napuštanju vojne akademije, stupa u kontakt sa rođacima u Baltimoru. Rešava da se tamo preseli i vremenom stiče reputaciju dobrog pisca i urednika. U kući Poovih u Baltimoru glavnu reč vodila je Marija Klem, sestra Poovog oca, brinući sama o deci i ostatku porodice.
U to vreme, umire Poov poočim, ne ostavljajući mu nikakvo nasledstvo, a pisac se zatim vraća u Ričmond i postaje pomoćnik urednika časopisa „Mesindžer". Boraveći u Baltimoru, Po razmišlja da bi mogao da se oženi Virdžinijom, tada dvanaestogodišnjom ćerkom Marije Klem, kad za to dođe vreme.
Međutim, u Ričmondu dobija telegram sa obaveštenjem da će Virdžinija živeti kod rođaka koji će se brinuti o njoj. Uznemireni Po piše Virdžiniji i uspeva da je pridobije. Posle neprijatne epizode kada zbog pijanstva dobija otkaz u „Mesindžeru", uspeva da se vrati na posao, a zatim se on, gospođa Klem i Virdžinija useljavaju u novu kuću u Ričmondu.
Otkaz zbog naprednih ideja
Na poslu pokazuje veliki uspeh, pa tako tiraž „Mesindžera" pod njegovom upravom raste sa 500 na 3500 primeraka mesečno. Časopis postaje jedan od najboljih u Americi, ali Poa, zbog suviše naprednih ideja, vlasnik lista otpušta 1837. godine.
Dvadesetsedmogodišnji pesnik ženi se Virdžinijom koja tada ima samo trinaest godina. Po gubitku posla, sele se u Njujork, u Grinič Vilidž, gde gospođa Klem vodi pansion, a Po se usavršava u pisanju pripovedaka. Tada počinje da piše „Avanture Artura Gordona Pima".
Prelaze potom u Filadelfiju, gde umetnik piše neka od svojih najboljih dela. Radeći u „Grejemovom časopisu za dame i gospodu", koji je prvobitno bio njegova ideja, Po pristojno živi i vodi list po svom nahođenju, pa je to jedan od najmirnijih perioda u piščevom životu. Taj period ubrzo kvare Virdžinijina tuberkuloza, Poov povratak alkoholu i gubitak posla.
Život u kolibi
Sve više se opija, vređa ljude, pravi ekscese. Njegovo nestabilno ponašanje i promene raspoloženja mogli su, između ostalog, biti izazvani dijabetesom, o čemu govore pojedini književni istoričari. Po se vraća u Njujork, počinje da radi u „Ivning miroru" i, sada već poznat, uspeva da obezbedi odlične honorare za svoje tekstove.
Tada nastaje čuvena poema „Gavran", koja, objavljena u „Miroru", izazaziva ogromnu pažnju publike. „Gavran" je Pou doneo veliku slavu i popularnost. Ostavši ponovo bez posla, živi u kolibi u blizini Njujorka, teško podnoseći takve uslove života.
Nakon što Virdžinija umre 1847. godine, počinje sve više da upada u nevolje. Zanimljivo je da je, iako i dalje slavan, potpuno bez novca. Pogođen Virdžinijinom smrću, impulsivno kreće u Filadelfiju, bez nekog konkretnog plana.
Smrt kao tajanstveni zaplet u pričama
U Ričmondu sreće Elviru (sada) Selton, postaju ponovo bliski, međutim, iznenada napušta grad baš kada je trebalo da se venčaju. Nalaze ga na ulici u Baltimoru, u tuđoj odeći.
Nije se tačno znalo od čega je bolovao; umro je nekoliko dana kasnije. Za piščevu smrt gospođa Klem saznala je iz novina. Način na koji je umro Edgar Alan Po ‒ podseća na tajanstvene zaplete njegovih priča.
Nesrećan, nesređen, emocionalno i psihološki složene ličnosti, Po je na polju književnosti prvi veliki predstavnik romantizma „sa one strane okeana".
Njegove priče strave i detektivske pripovetke ostale su do danas antologijski vredne. Od nastanka do danas bile su privlačne raznim drugim umetnicima, pa su se tako motivi Poovih dela našli u slikarstvu, na filmu, u stripu, i u drugim umetnostima.
Tatjana Cvejić
Po je rođen u Bostonu 1809. godine. Majka Elizabet bila je glumica, koja je, pošto ju je muž Dejvid napustio, ostala sama sa dvoje dece i trećim na putu. O Poovom ocu se zna samo da je nestao; neki su pretpostavljali da je pobegao sa drugom ženom, a drugi tvrdili da je umro.
Mnoge pojedinosti iz biografije Edgara Alana Poa čine ovog pisca kontroverznim
Elizabet Po je rodila ćerku, a zatim obolela od tuberkuloze. Prinuđena da izdržava decu, krhkog zdravlja, ubrzo umire. Poa je usvojila Fransis Alan, čiji je muž bio dobrostojeći trgovac. Živeli su u Ričmondu - administrativnom centru, gde su ih veoma cenili.
Po sa novom porodicom boravi u Evropi, u Škotskoj, gde kreće u školu, a zatim odlazi za pomajkom u London. Bez obzira na to što posao poočima nije cvetao, budući pisac ide u najbolje škole. Svestran, obrazovan, talentovan, postaje ponos svoje porodice.
U Ričmondu se zaljubljuje u lepu Džejn Stenard, međutim, kada devojka iznenada umre, Po biva neutešan. Tako nastaje poznata pesma „Heleni". Posle nekog vremena nalazi utehu u petnaestogodišnjoj Elviri Rojston, inteligentnoj, senzibilnoj devojci, koja postaje njegova verenica.
Godine 1826. upisuje se na novootvoreni univerzitet u Virdžiniji, ali zbog lošeg odnosa sa poočimom jedva sastavlja kraj s krajem. Počinje da se kocka, zadužuje, pije. Poočim ispoljava netrpeljivost prema Pou i utiče na to da Elvira Rojston ne dobije nijedno njegovo pismo sa fakulteta. Zbog dugova i besprizornog ponašanja vraća ga kući, a zatim ga ostavlja da sam brine o sebi. Za to vreme, Elviru udaju za drugoga.
Školovanje za oficira
Po se u Bostonu prijavljuje u vojsku, pod imenom Peri. Iako umetnička, pesnička duša, on se sasvim lepo snalazi u vojsci, gde nastavlja da piše, pa 1827. izlazi njegova prva zbirka poezije „Tamerlan i druge pesme". U vojsci napreduje i biva primljen na vojnu akademiju u Vest Pointu, gde se školuje za oficira.
U početku pokazuje odlične rezultate, međutim, kako pomajka umire, a poočima u pismu naziva pijanicom, Po počinje da se opija i krši stroga pravila vojske, pa ga izbacuju sa akademije.
Pored poznatih priča strave, poema „Gavran“ zauzima centralno mesto u Poovom stvaralaštvu
Po napuštanju vojne akademije, stupa u kontakt sa rođacima u Baltimoru. Rešava da se tamo preseli i vremenom stiče reputaciju dobrog pisca i urednika. U kući Poovih u Baltimoru glavnu reč vodila je Marija Klem, sestra Poovog oca, brinući sama o deci i ostatku porodice.
U to vreme, umire Poov poočim, ne ostavljajući mu nikakvo nasledstvo, a pisac se zatim vraća u Ričmond i postaje pomoćnik urednika časopisa „Mesindžer". Boraveći u Baltimoru, Po razmišlja da bi mogao da se oženi Virdžinijom, tada dvanaestogodišnjom ćerkom Marije Klem, kad za to dođe vreme.
Međutim, u Ričmondu dobija telegram sa obaveštenjem da će Virdžinija živeti kod rođaka koji će se brinuti o njoj. Uznemireni Po piše Virdžiniji i uspeva da je pridobije. Posle neprijatne epizode kada zbog pijanstva dobija otkaz u „Mesindžeru", uspeva da se vrati na posao, a zatim se on, gospođa Klem i Virdžinija useljavaju u novu kuću u Ričmondu.
Otkaz zbog naprednih ideja
Na poslu pokazuje veliki uspeh, pa tako tiraž „Mesindžera" pod njegovom upravom raste sa 500 na 3500 primeraka mesečno. Časopis postaje jedan od najboljih u Americi, ali Poa, zbog suviše naprednih ideja, vlasnik lista otpušta 1837. godine.
Dvadesetsedmogodišnji pesnik ženi se Virdžinijom koja tada ima samo trinaest godina. Po gubitku posla, sele se u Njujork, u Grinič Vilidž, gde gospođa Klem vodi pansion, a Po se usavršava u pisanju pripovedaka. Tada počinje da piše „Avanture Artura Gordona Pima".
Prelaze potom u Filadelfiju, gde umetnik piše neka od svojih najboljih dela. Radeći u „Grejemovom časopisu za dame i gospodu", koji je prvobitno bio njegova ideja, Po pristojno živi i vodi list po svom nahođenju, pa je to jedan od najmirnijih perioda u piščevom životu. Taj period ubrzo kvare Virdžinijina tuberkuloza, Poov povratak alkoholu i gubitak posla.
Život u kolibi
Sve više se opija, vređa ljude, pravi ekscese. Njegovo nestabilno ponašanje i promene raspoloženja mogli su, između ostalog, biti izazvani dijabetesom, o čemu govore pojedini književni istoričari. Po se vraća u Njujork, počinje da radi u „Ivning miroru" i, sada već poznat, uspeva da obezbedi odlične honorare za svoje tekstove.
Tada nastaje čuvena poema „Gavran", koja, objavljena u „Miroru", izazaziva ogromnu pažnju publike. „Gavran" je Pou doneo veliku slavu i popularnost. Ostavši ponovo bez posla, živi u kolibi u blizini Njujorka, teško podnoseći takve uslove života.
Nakon što Virdžinija umre 1847. godine, počinje sve više da upada u nevolje. Zanimljivo je da je, iako i dalje slavan, potpuno bez novca. Pogođen Virdžinijinom smrću, impulsivno kreće u Filadelfiju, bez nekog konkretnog plana.
Smrt kao tajanstveni zaplet u pričama
U Ričmondu sreće Elviru (sada) Selton, postaju ponovo bliski, međutim, iznenada napušta grad baš kada je trebalo da se venčaju. Nalaze ga na ulici u Baltimoru, u tuđoj odeći.
Nije se tačno znalo od čega je bolovao; umro je nekoliko dana kasnije. Za piščevu smrt gospođa Klem saznala je iz novina. Način na koji je umro Edgar Alan Po ‒ podseća na tajanstvene zaplete njegovih priča.
Nesrećan, nesređen, emocionalno i psihološki složene ličnosti, Po je na polju književnosti prvi veliki predstavnik romantizma „sa one strane okeana".
Njegove priče strave i detektivske pripovetke ostale su do danas antologijski vredne. Od nastanka do danas bile su privlačne raznim drugim umetnicima, pa su se tako motivi Poovih dela našli u slikarstvu, na filmu, u stripu, i u drugim umetnostima.
Tatjana Cvejić
- Poruka
- 95.555
Francuski grafičar, ilustrator i vajar Gustav Dore ilustrovao je prvo izdanje knjige velikog formata, Gavran američkog pesnika i pisca Edgara Alana Poa, koje su objavila Braća Harper 1884. godine u Njujorku. Dore je umro ubrzo nakon završetka ilustracija, u dobi od pedeset jedne godine, pre objavljivanja knjige, koja se danas nalazi u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.
Velika Knjiga Gavran ima vezane korice od sivog platna sa pozlaćenim stranicama ivica i upečatljivo pozlaćenom dekoracijom, koja ilustruje detaljno slova okružena zlatnim krilima. Knjiga se sastoji od dvadeset šest strana sa gravirama.
Kao i sve ilustracije književnih dela Gustava Dorea, i ilustracije pesme Gavran su bogate detaljima, ali za razliku od njegovog dosadašnjeg rada, posebno fine linije ilustracija romana Don Kihot Migela de Servantesa, ove gravire su mekše i odlikuju se dubokim kjaroskurom koji odgovara raspoloženju pesme.
Tumačenje radosti i bola pesme Gavran Edgara Alana Poa na ilustracijama Gustava Dorea predstavlja viziju, možda i moćniju od same reči. Ove gravire prikazuju poglavlja sa prodornom preciznošću suštine Poove pesme, i istovremeno kao da očaravaju interakciju posmatrača, koja se kreće između svetlosti i zagrljaja čežnje i tame.
- Poruka
- 130.954
- Poruka
- 95.555
SAM
Još u detinjstvu ja ne bejah
drugima sličan - niti gledah
drugima slično - nije htela
duša da pije s opšteg vrela -
s izvora istog nisam pio
ni svoju tugu - zanos čio
ne mogah srcu svom da dam -
i sve što voleh - voleh sam.
Tad - u detinjstvu - u dan prvi
burnog života mog - provrvi
iz svih dubina dobra i zla
ta tajna što me večno grizla -
iz bujicá, iz svežeg zdenca -
iz planinskog crvenog venca -
iz sunca koje sni vrh mene
u jesen boje pozlaćene -
iz munje čija plamna strela
kraj mog je puta proletela -
iz bure kojom sav se oblih
i oblaka što dobi oblik
(ne muteć Plavet tu visoku)
demona nekog u oku mom.
MOĆ REČI
OINOS: Oprosti, Agatose, slabost duha što se novom okitio besmrtnošću!
AGATOS: Ništa nisi izrekao, Oinose, što bi zahtevalo oproštaj. Čak ni ovde znanje nije stvar intuicije. U potrazi za mudrošću, slobodno zatraži od anđela da ti je udele!
OINOS: Ali u onom sam životu sanjao da ću istoga trena sve saznati i tako istoga trena prećutati sreću jer mi je sve poznato.
AGATOS: Ah, nije sreća u znanju, nego u sticanju znanja! Večno saznavanje večno je blaženstvo; ali znati sve bilo bi kletva đavola.
OINOS: Ali zar Svevišnji ne zna sve?
AGATOS: To (budući da je on Najsrećniji) mora da bude ono jedino što je čak i NJEMU nepoznato.
OINOS: Ali, pošto nam se znanje svaki čas povećava, neće li na kraju morati sve da se sazna?
AGATOS: Pogledaj ove nedokučive daljine! Pokušaj da zadržiš pogled na mnoštvu zvezdanih vidika dok polako lebdimo kroz njih - ovako - i još jednom! Nije li čak i duhovni vidik posvuda preprečen nepreglednim zlatnim zidovima svemira? - zidovima sazdanim od neizbrojivih bleštavih tela stopljenih u jedno?
OINOS: Jasno vidim da beskonačnost materije nije san.
AGATOS: U Edenu nema snova - no pogledaj, beskonačnosti materije šapuće se ovde da joj je jedina svrha da obezbedi neiscrpne izvore na kojima duša može da utoli želju za znanjem, u njoj samoj zauvek neutoljenu - jer ukoliko se utoli, ugasnulo bi biće duše. Ispitaj dakle, Oinose, slobodno i bez straha. Dođi! neka nam levo ostane glasan sklad Plejada i bacimo se s prestola na zvezdane Orionove livade, gde se umesto ljubičica te pitomih i divljih daninoć cvetića prostiru leje trostrukih i trobojnih sunaca.
OINOS: A sad me, dok odmičemo, pouči Agatose! - govori mi znanim zemaljskim glasom! Nije mi jasno na šta misliš kad spominješ načine ili metode onog što smo, u smrtnom svom veku, navikli da zovemo Stvaranjem? Hoćeš da kažeš da Stvoritelj nije Bog?
AGATOS: Hoću da kažem da Tvorac ne stvara.
OINOS: Objasni!
AGATOS: Stvarao je samo u početku. Tobožnja stvorenja što se sada neprekidno rađaju u svemiru tek moraju da se razmatraju kao posredni ili indirektni, a ne kao direktni ili neposredni rezultati Božanske stvaralačke moći.
OINOS: Ta bi se misao, moj Agatose, među ljudima smatrala krajnje jeretičkom.
AGATOS: Među anđelima se, moj Oinose jednostavno prihvata kao istina.
OINOS: Toliko mogu da razumem: da određeno delovanje, kako je mi nazivamo, Prirode ili prirodnih zakona može, pod određenim uslovima, uroditi nečim u potpunosti nalik rezultatu stvaranja. Nedugo pre konačne propasti Zemlje bilo je, dobro se sećam, mnogo uspešnih eksperimenata sa, kako su to neki filozofi u svojoj slabosti nazvali, stvaranjem sićušnih živih organizama (animalculae).
AGATOS: Slučajevi o kojima govoriš u stvari su primeri stvaranja drugog reda - i jedine vrste stvaranja koje uopšte postoje, sve od kako je prva reč podarila život prvom zakonu.
OINOS: Nisu li zvezdani svetovi što iz bezdana nepostojanja svakog trena silovito niču na nebesima - nisu li te zvezde, Agatose, neposredno delo Kraljevih ruku?
AGATOS: Pokušaću, moj Oinose, da te korak po korak dovedem do određenog shvatanja. Dobro znaš da, kao što nijedna misao ne može nestati, nema nijednog dela bez beskonačnog rezultata. Pokreti naših ruku, na primer, dok smo boravili na Zemlji, stvarale su vibracije u atmosferi koja okružuje. Vibracije su se širile u beskraj, sve dok se ne bi prenele u svaku česticu zemljinog zraka, koji je od tad, i zauvek pokrenut tim jednim pokretom ruke. Matematičarima naše planete ta je činjenica dobro poznata. Štaviše, tačno su izračunali specijalne efekte do kojih se na temelju posebnih impulsa dolazi u tečnosti, te se tako moglo lako odrediti u kojem će tačno razdoblju impuls datog domašaja da zaokruži zemljinu kuglu i utisne se (zauvek) u svaki atom njene atmosfere. Retrogadnim računanjem nije im bilo teško iz datog efekta, u zadatim uslovima, da odrede vrednost prvobitnog impulsa. Videći da su rezultati bilo kojeg impulsa apsolutno beskonačni, i videći da se algebarskom analizom deo tih rezultata može dokazati, i videći, pri tom, lakoću retrogradnog računanja - ti su matematičari istovremeno uvideli da sama ta vrsta analize sadrži u sebi sposobnost beskrajnog napretka - da su njenom usavršavanju i primenjivosti nezamislive granice, osim u duhu onog ko je usavršava ili primenjuje. Ali na tom su mestu naši matematičari zastali.
OINOS: A zbog čega su, Agatose, trebali da idu dalje?
AGATOS: Zbog nekih nadasve važnih razloga. Iz toga što su znali bio je moguć zaključak da beskonačno razumnom biću - biću kojem je razotkriveno savršenstvo algebarske analize -nije ni malo teško da sledi svaki impuls koji je poslat u vazduh - i kroz njega u etar - sve do najdaljih ishoda u ponajdaljem, čak beskonačnom vremenu. Može se dokazati da svaki takav impuls koji je poslat u vazduh mora, na kraju, da se utisne u svaku pojedinačnu stvar što postoji unutar svemira; a beskonačno razumno biće - biće kakvo zamišljamo - moglo bi da ih sledi sve dalje i dalje u njihovim preobraženjima iz starih oblika - ili, drugim rečima, u njihovom stvaranju novih - sve dok ih, konačno neutisnute, ne nađe kao odraz s Božanskog prestola. A takvo biće ne samo što bi za to bilo sposobno nego, u makojem razdoblju, pruži li mu se kakav rezultat - koja od onih bezbrojnih kometa, na primer - ne bi mu bilo teško retrogradnom analizom da odredi koji ju je prvobitni impuls doveo. Ta moć retrogradacije u apsolutnoj punoći i savršenstvu - ta sposobnost povezivanja svih posledica sa svim uzrocima u svim razdobljima -isključivo je, dakako, povlastica Božanstva - ali u svim mogućim stupnjevima osim u apsolutnom savršenstvu, tu moć primenjuje i svekoliko mnoštvo Anđela.
OINOS: Ali ti govoriš samo o impulsima u vazduhu.
AGATOS: To što govorim o vazduhu vredi samo za Zemlju; ali opšta postavka se odnosi jedino na impulse u eteru - koji je, budući da jedini ispunjava sav prostor, na taj način veliki prenosilac stvaranja.
OINOS: Dakle, svakoje kretanje, bilo koje prirode, stvaranje?
AGATOS: Mora biti tako; ali jedna prava filozofija odavno uči da je izvor sveg kretanja misao - a izvor sve misli.
OINOS: Bog.
AGATOS: Govorio sam ti, Oinose, kao što bih govorio detetu lepe Zemlje, koje odnedavno nema, o impulsima u Zemljinoj atmosferi.
OINOS: Da, govorio si.
AGATOS: I dok sam govorio, nije li ti pala na pamet misao o fizičkoj moći reči! Nije li svaka reč impulsom pokrenuti vazduh?
OINOS: Ali zašto plačeš, Agatose - i zašto, oh, zašto su ti klonula krila sada dok lebdimo iznad ove zvezde - najzelenije, a ipak najstrašnije od svih što smo sreli na svom letu? Sjajno
njeno cveće nalik je na vilinski san - a žestoki vulkani na strasti uzburkanog srca.
AGATOS: Nisu im nalik, nego to jesu! Tu divlju zvezdu - a minula su od tada tri stoleća -stvorio sam izgovarajući nekoliko strastvenih rečenica, sklopljenih ruku i suznih očiju kod nogu svoje ljubljene. Njeno sjajno cveće jesu najdraži od svih neispunjenih snova, a razjareni vulkani jesu strasti najuzburkanijeg i najprkosnijeg od svih srca.
1845.
Prevela Dejana Dačović
OINOS: Oprosti, Agatose, slabost duha što se novom okitio besmrtnošću!
AGATOS: Ništa nisi izrekao, Oinose, što bi zahtevalo oproštaj. Čak ni ovde znanje nije stvar intuicije. U potrazi za mudrošću, slobodno zatraži od anđela da ti je udele!
OINOS: Ali u onom sam životu sanjao da ću istoga trena sve saznati i tako istoga trena prećutati sreću jer mi je sve poznato.
AGATOS: Ah, nije sreća u znanju, nego u sticanju znanja! Večno saznavanje večno je blaženstvo; ali znati sve bilo bi kletva đavola.
OINOS: Ali zar Svevišnji ne zna sve?
AGATOS: To (budući da je on Najsrećniji) mora da bude ono jedino što je čak i NJEMU nepoznato.
OINOS: Ali, pošto nam se znanje svaki čas povećava, neće li na kraju morati sve da se sazna?
AGATOS: Pogledaj ove nedokučive daljine! Pokušaj da zadržiš pogled na mnoštvu zvezdanih vidika dok polako lebdimo kroz njih - ovako - i još jednom! Nije li čak i duhovni vidik posvuda preprečen nepreglednim zlatnim zidovima svemira? - zidovima sazdanim od neizbrojivih bleštavih tela stopljenih u jedno?
OINOS: Jasno vidim da beskonačnost materije nije san.
AGATOS: U Edenu nema snova - no pogledaj, beskonačnosti materije šapuće se ovde da joj je jedina svrha da obezbedi neiscrpne izvore na kojima duša može da utoli želju za znanjem, u njoj samoj zauvek neutoljenu - jer ukoliko se utoli, ugasnulo bi biće duše. Ispitaj dakle, Oinose, slobodno i bez straha. Dođi! neka nam levo ostane glasan sklad Plejada i bacimo se s prestola na zvezdane Orionove livade, gde se umesto ljubičica te pitomih i divljih daninoć cvetića prostiru leje trostrukih i trobojnih sunaca.
OINOS: A sad me, dok odmičemo, pouči Agatose! - govori mi znanim zemaljskim glasom! Nije mi jasno na šta misliš kad spominješ načine ili metode onog što smo, u smrtnom svom veku, navikli da zovemo Stvaranjem? Hoćeš da kažeš da Stvoritelj nije Bog?
AGATOS: Hoću da kažem da Tvorac ne stvara.
OINOS: Objasni!
AGATOS: Stvarao je samo u početku. Tobožnja stvorenja što se sada neprekidno rađaju u svemiru tek moraju da se razmatraju kao posredni ili indirektni, a ne kao direktni ili neposredni rezultati Božanske stvaralačke moći.
OINOS: Ta bi se misao, moj Agatose, među ljudima smatrala krajnje jeretičkom.
AGATOS: Među anđelima se, moj Oinose jednostavno prihvata kao istina.
OINOS: Toliko mogu da razumem: da određeno delovanje, kako je mi nazivamo, Prirode ili prirodnih zakona može, pod određenim uslovima, uroditi nečim u potpunosti nalik rezultatu stvaranja. Nedugo pre konačne propasti Zemlje bilo je, dobro se sećam, mnogo uspešnih eksperimenata sa, kako su to neki filozofi u svojoj slabosti nazvali, stvaranjem sićušnih živih organizama (animalculae).
AGATOS: Slučajevi o kojima govoriš u stvari su primeri stvaranja drugog reda - i jedine vrste stvaranja koje uopšte postoje, sve od kako je prva reč podarila život prvom zakonu.
OINOS: Nisu li zvezdani svetovi što iz bezdana nepostojanja svakog trena silovito niču na nebesima - nisu li te zvezde, Agatose, neposredno delo Kraljevih ruku?
AGATOS: Pokušaću, moj Oinose, da te korak po korak dovedem do određenog shvatanja. Dobro znaš da, kao što nijedna misao ne može nestati, nema nijednog dela bez beskonačnog rezultata. Pokreti naših ruku, na primer, dok smo boravili na Zemlji, stvarale su vibracije u atmosferi koja okružuje. Vibracije su se širile u beskraj, sve dok se ne bi prenele u svaku česticu zemljinog zraka, koji je od tad, i zauvek pokrenut tim jednim pokretom ruke. Matematičarima naše planete ta je činjenica dobro poznata. Štaviše, tačno su izračunali specijalne efekte do kojih se na temelju posebnih impulsa dolazi u tečnosti, te se tako moglo lako odrediti u kojem će tačno razdoblju impuls datog domašaja da zaokruži zemljinu kuglu i utisne se (zauvek) u svaki atom njene atmosfere. Retrogadnim računanjem nije im bilo teško iz datog efekta, u zadatim uslovima, da odrede vrednost prvobitnog impulsa. Videći da su rezultati bilo kojeg impulsa apsolutno beskonačni, i videći da se algebarskom analizom deo tih rezultata može dokazati, i videći, pri tom, lakoću retrogradnog računanja - ti su matematičari istovremeno uvideli da sama ta vrsta analize sadrži u sebi sposobnost beskrajnog napretka - da su njenom usavršavanju i primenjivosti nezamislive granice, osim u duhu onog ko je usavršava ili primenjuje. Ali na tom su mestu naši matematičari zastali.
OINOS: A zbog čega su, Agatose, trebali da idu dalje?
AGATOS: Zbog nekih nadasve važnih razloga. Iz toga što su znali bio je moguć zaključak da beskonačno razumnom biću - biću kojem je razotkriveno savršenstvo algebarske analize -nije ni malo teško da sledi svaki impuls koji je poslat u vazduh - i kroz njega u etar - sve do najdaljih ishoda u ponajdaljem, čak beskonačnom vremenu. Može se dokazati da svaki takav impuls koji je poslat u vazduh mora, na kraju, da se utisne u svaku pojedinačnu stvar što postoji unutar svemira; a beskonačno razumno biće - biće kakvo zamišljamo - moglo bi da ih sledi sve dalje i dalje u njihovim preobraženjima iz starih oblika - ili, drugim rečima, u njihovom stvaranju novih - sve dok ih, konačno neutisnute, ne nađe kao odraz s Božanskog prestola. A takvo biće ne samo što bi za to bilo sposobno nego, u makojem razdoblju, pruži li mu se kakav rezultat - koja od onih bezbrojnih kometa, na primer - ne bi mu bilo teško retrogradnom analizom da odredi koji ju je prvobitni impuls doveo. Ta moć retrogradacije u apsolutnoj punoći i savršenstvu - ta sposobnost povezivanja svih posledica sa svim uzrocima u svim razdobljima -isključivo je, dakako, povlastica Božanstva - ali u svim mogućim stupnjevima osim u apsolutnom savršenstvu, tu moć primenjuje i svekoliko mnoštvo Anđela.
OINOS: Ali ti govoriš samo o impulsima u vazduhu.
AGATOS: To što govorim o vazduhu vredi samo za Zemlju; ali opšta postavka se odnosi jedino na impulse u eteru - koji je, budući da jedini ispunjava sav prostor, na taj način veliki prenosilac stvaranja.
OINOS: Dakle, svakoje kretanje, bilo koje prirode, stvaranje?
AGATOS: Mora biti tako; ali jedna prava filozofija odavno uči da je izvor sveg kretanja misao - a izvor sve misli.
OINOS: Bog.
AGATOS: Govorio sam ti, Oinose, kao što bih govorio detetu lepe Zemlje, koje odnedavno nema, o impulsima u Zemljinoj atmosferi.
OINOS: Da, govorio si.
AGATOS: I dok sam govorio, nije li ti pala na pamet misao o fizičkoj moći reči! Nije li svaka reč impulsom pokrenuti vazduh?
OINOS: Ali zašto plačeš, Agatose - i zašto, oh, zašto su ti klonula krila sada dok lebdimo iznad ove zvezde - najzelenije, a ipak najstrašnije od svih što smo sreli na svom letu? Sjajno
njeno cveće nalik je na vilinski san - a žestoki vulkani na strasti uzburkanog srca.
AGATOS: Nisu im nalik, nego to jesu! Tu divlju zvezdu - a minula su od tada tri stoleća -stvorio sam izgovarajući nekoliko strastvenih rečenica, sklopljenih ruku i suznih očiju kod nogu svoje ljubljene. Njeno sjajno cveće jesu najdraži od svih neispunjenih snova, a razjareni vulkani jesu strasti najuzburkanijeg i najprkosnijeg od svih srca.
1845.
Prevela Dejana Dačović
ĐAVO PERVERZNOSTI
U razmatranju sposobnosti i pobuda, dakle, prima mobila118 čovekove duše, frenolozi119 su propustili da načine mesta jednoj sklonosti koju su, isto tako, prevideli i svi etičari, njihovi prethodnici, mada ona očigledno postoji kao urođeno, iskonsko i neizmenljivo osećanje. U taštoj oholosti našeg razuma, mi smo je svi prevideli. Dopustili smo da njeno postojanje promakne našoj svesti jedino iz nedostatka verovanja - vere; bilo da je to vera u Otkrovenje ili vera u Kabalu. Predstava o njoj nikad nam nije pala na pamet prosto zato što se ona, kao nešto suvišno, uopšte i ne traži. Nismo videli potrebu pobude - za sklonost. Nismo mogli pojmiti da je potrebna. Nismo to mogli shvatiti, to jest, ne bismo mogli shvatiti sve da nam se pojam togaprimum mobile ikad i nametnuo; ne bismo mogli shvatiti na koji bi način on mogao da podupre ciljeve čovečanstva, bilo prolazne bilo večite. Ne može se poreći da je frenologija, a u velikoj meri i sva metafizika, izmišljena a priori. Intelektualac ili logičar, pre nego čovek koji stvari samo shvata i opaža, latio se da smišlja zamisli - da nameće namere Bogu. Postoje tako, na svoje zadovoljstvo, dokučio Jehovine ciljeve, on je na osnovu njih izgradio svoje bezbrojne sisteme mišljenja. U oblasti frenologije, na primer, mi smo, sasvim prirodno, prvo zaključili da je zamisao božanstva da čovek jede. Zatim smo čoveku dodelili organ sklonosti za hranu, a taj organ je bič kojim Božanstvo goni čoveka da jede, hteo on to ili ne hteo. Drugo, pošto smo utvrdili da je božja volja da se čovek množi i da produžuje svoj rod, bez oklevanja smo otkrili organ sklonosti za polnu strast. I tako je i sa borbenošću, sa idealnošću; sa uzročnošću, sa stvaralačkom sposobnošću, tako je, ukratko, sa svakim organom, bilo da predstavlja neku sklonost, neko moralno osećanje, ili neku sposobnost čistog razuma. A u tom raspoređivanju principa ljudskog delanja špurchajmovci su, da li s pravom ili ne, delimično ili u celini, samo pošli u načelu stopama svojih prethodnika, utvrđujući i izvodeći svaku stvar iz unapred zamišljene sudbine čovekove i na osnovu ciljeva njegovog Tvorca.
Bilo bi mudrije, bilo bi pouzdanije da se vršilo razvrstavanje (ako već moramo razvrstavati) na temelju onoga što je čovek obično ili prigodno činio ili uvek prigodno čini, pre nego na temelju onoga što mi smatramo božjom namerom da on to čini. Ako ne možemo da shvatimo Boga u njegovim vidljivim delima, kako ga onda možemo shvatati u njegovim nedokučivim mislima po kojima se ta dela ostvaruju! Ako ga ne možemo razumeti u njegovim stvarnim stvorovima, kako onda da ga razumemo u njegovim samoniklim raspoloženjima i fazama stvaranja?
Indukcija, a posteriori, nagnala bi frenologiju da dopusti, kao urođeno i iskonsko načelo ljudskih postupaka, nešto paradoksalno što bismo mogli nazvati perverznošću, u nedostatku tačnije oznake. U onom smislu kako ja zamišljam, to je stvarno jedan mobile bez pobude, nemotivisan motiv. Na njegov podsticaj mi delamo bez razumljive svrhe; ili, ako će se to shvatiti kao protivrečnost izraza, možemo ovo tvrđenje izmeniti utoliko što ćemo reći da mi na njegov podsticaj delamo iz razloga što to ne bi trebalo da činimo. U teoriji, nijedan razlog ne može da bude manje razložan; ali, u stvari, ne postoji razlog koji bi bio jači. Kod izvesnih duhova, po izvesnim uslovima, on postaje apsolutno neubedljiv. Koliko sam siguran da dišem, isto toliko sam siguran da je ubeđenje u pogrešnost ili neispravnost nekog postupka često ona nesavladiva sila koja nas goni, i jedino ona goni, da ga izvršimo. I ta neodoljiva težnja da se učini pogreška radi pogreške neće dopustiti analizu ili razlaganje na skrivene elemente. To je urođena, iskonska pobuda - elementarna. Reći će se, znam, da ako mi ustrajemo pri postupcima zato što osećamo da ne bi trebalo ustrajati, onda je naše ponašanje samo jedan izmenjeni vid onoga što obično proističe iz frenološkog pojma borbenosti. Ali i površan pogled pokazaće pogrešnost takve pomisli. Suština frenološke borbenosti je potreba samoodbrane, To je naša zaštita od zla koje nam se može naneti. Njeno načelo odnosi se na naše dobro i tako želja da nam bude dobro biva podsticana istovremeno sa njenim razvojem. Iz toga proizlazi da želja da nam bude dobro mora biti podsticana istovremeno sa bilo kojim načelom koje će biti samo izmenjeni vid borbenosti, ali u slučaju onog nečeg što ja nazivam perverznošću želja da nam bude dobro ne samo što se ne rađa već postoji jedno snažno suprotno osećanje.
Ako se obratite svom rođenom srcu, ono će vam, na kraju krajeva, dati najbolji odgovor na malopre istaknutu sofistiku. Niko od onih koji se s poverenjem obraćaju svojoj rođenoj duši i podrobno je ispituju neće biti voljan poreći da je pomenuta sklonost duboko ukorenjena. Ona je isto toliko neshvatljiva koliko i karakteristična. Nema živa čoveka koji u izvesnom trenutku nije bio mučen, na primer, ozbiljnom željom da kinji slušaoca okolišanjem u govoru. Govornik je svestan da se ne sviđa; on ima čvrstu nameru da se svidi; on je obično kratak, tačan i jasan; najsažetije i najsjajnije rečenice naviru mu na jezik i otimaju se sa usana; on se samo s mukom uzdržava da im ne da maha; ljutnja onih kojima se obraća ispunjava ga užasom i žaljenjem; pa ipak, u glavi mu sine misao da bi se izvesnim uvijanjem i umetanjem ta ljutnja mogla izazvati.
Ta jedna misao je dovoljna. Podsticaj raste i pretvara se u želju, želja u težnju, težnja u neodoljivu žudnju, a žudnja (na duboku žalost i jad samog govornika i uprkos svim posledicama) najzad odnosi pobedu.
Pred nama je zadatak koji se mora brzo izvršiti. Znamo da bi odlaganje bilo kobno. Najodlučniji trenutak našeg života poziva gromoglasno na odvažnost i delanje. Mi smo uzbuđeni, mi gorimo od želje da otpočnemo posao, a od predviđanja njegovog sjajnog uspeha sva nam je duša u plamenu. Moramo pristupiti poslu, treba da mu pristupimo još danas, pa ipak ga odlažemo za sutra. A zašto? Nema drugog odgovora sem da smo perverzni, upotrebljavajući tu reč bez poimanja samog načela. Osvane sutrašnji dan, a sa njim još nestrpljiva brižna želja da izvršimo svoju dužnost, ali upravo sa samim jačanjem te želje nailazi i neka bezimena, neka zaista strašna - jer je nedokučiva - čežnja za odlaganjem. Vreme leti, a ta čežnja postaje sve jača. Došao je poslednji čas za delanje. Drhtimo od siline sukoba u sebi, od borbe određenog sa neodređenim - suštine sa senkom. Ali, ako je borba već dotle došla, senka će biti ta koja će preovladati - mi se uzalud borimo. Časovnik izbija, i to je posmrtno zvono naše sreće. U isto vreme to je i petlovo kukurekanje za sablast koja nas je tako dugo držala u strahu. Ona beži, iščezava - mi smo slobodni. Stara energija se vraća. Sada hoćemo da radimo. Avaj, prekasno je!
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nanije impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto - ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimemo, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, mada užasna, misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je sama pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast - upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti - upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanja i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Ispitajmo ove i slične postupke, pa ćemo naći da oni potiču jedino od duha Perverznosti. Mi ih vršimo samo zato što osećamo da to ne bismo smeli činiti. Izvan toga ili iza toga nema razumljivog načela: i mi bismo stvarno mogli tu perverznost smatrati neposrednim podsticajem sotone kad se ne bi znalo da ona ponekad deluje u korist dobra.
Sve sam ovo rekao da bih donekle mogao da odgovorim na vaše pitanje, da vam objasnim zašto sam tu, da vam pružim nešto što će imati bar bledi izgled razloga zašto nosim okove i zašto se nalazim u ovoj ćeliji na smrt osuđenih. Da nisam bio ovako opširan, vi me možda ili ne biste uopšte shvatili ili biste me smatrali luđakom, kao što to čini gomila. A ovako ćete lako pojmiti da sam ja jedna od nebrojenih žrtava Đavola Perverznosti.
Nemogućno je da je i jedno delo ikad bilo savršenije smišljeno i izvedeno. Nedeljama, mesecima sam mozgao o načinu ubistva. Odbacio sam hiljadu zamisli, jer je njihovo izvršenje nosilo u sebi mogućnost otkrivanja. Najzad, čitajući neke francuske memoare, našao sam opis jedne gotovo smrtonosne bolesti koja je dopala madam Pile pod dejstvom slučajno zatrovane sveće. Ta zamisao smesta je zaokupila moju maštu. Znao sam da moja žrtva ima običaj da čita u postelji. Znao sam, isto tako, da je njena soba tesna i da se slabo provetrava. Ali nije potrebno da vas zamaram beznačajnim pojedinostima. Nije potrebno da vam opišem nimalo teška lukavstva pomoću kojih sam u spavaćoj sobi svoje žrtve zamenio voštanicom sopstvene izrade onu koju sam tamo našao u svećnjaku. Sutradan ujutru nađen je taj čovek mrtav u postelji, a islednikov zaključak glasio je: „Smrt po volji božjoj“.
Pošto sam nasledio njegovo imanje, godinama mi je sve išlo dobro. Pomisao da bih mogao biti otkriven nijednom mi nije pala na pamet. Ostatke kobne sveće brižljivo sam uklonio. Nisam ostavio ni senke indicija na osnovu kojih bi bilo mogućno da me osude, ili čak i osumnjiče za taj zločin. Ne možete ni pojmiti svu jačinu osećanja zadovoljstva koje se razlivalo po mojim grudima pri pomisli na moju potpunu bezbednost. Vrlo dugo uživao sam po navici u tom osećanju. Ono mi je pružalo više stvarnih uživanja nego sve one čisto zemaljske koristi nastale iz mog greha. Ali najzad je došlo vreme kada se to prijatno osećanje postepeno i jedva primetno pretvorilo u pomisao koja me je mučila kao mora. Mučila me je jer me je morila. Gotovo ni trenutka nisam se mogao nje osloboditi. Sasvim je obična stvar da vam tako dosađuje zujanje u ušima, ili, bolje, u sećanju, refrena neke proste pesmice ili nekih nezanimljivih odlomaka iz opera. A to nas neće manje mučiti ako je pesma sama po sebi lepa ili arija iz opere dostojna pažnje. I tako sam najzad neprestano hvatao sebe kako mozgam o svojoj bezbednosti i ponavljam jedva čujno rečenicu: „Ja sam bezbedan“.
Jednog dana, šetajući ulicama, ulovio sam sebe kako poluglasno mrmljam te uobičajene slogove. U nastupu obesti preinačio sam ih ovako: „Ja sam bezbedan, ja sam bezbedan, da, ako ne budem tolika budala da otvoreno priznam zločin!“
Tek što sam izgovorio te reči, osetih kako me ledena jeza hvata za srce. Imao sam izvesnog iskustva s takvim nastupima perverznosti (čiju prirodu nisam lako mogao da objasnim)! dobro sam se sećao da se ni u jednom slučaju nisam s uspehom odupro njihovim nasrtajima. A sada se preda mnom isprečila moja sopstvena slučajna autosugestija da bih mogao ispasti tolika budala da priznam zločin koji sam izvršio, isprečila se kao duh koga sam ubio - i zvala me u smrt.
U prvi mah učinio sam napor da se otresena ove duševne more. Pošao sam oštrim koracima, brže, sve brže, najzad sam već trčao. Osećao sam bezumnu želju da glasno viknem. Svaki talas misli koji je nailazio obarao me je novim teretom užasa, jer, avaj! dobro sam, i suviše dobro znao da misliti, u mom položaju, znači biti izgubljen. Još više sam ubrzao korake. Jurio sam kao lud, probijajući se kroz gomile na ulicama. Najzad, rulja se uzbuni i stade da me goni. Tada osetih da je moja sudbina zapečaćena. Da sam mogao da iščupam sebi jezik, ja bih to učinio - ali grub glas zazvuča mi u ušima, još grublja ruka ščepa me za rame. Okrenuh se, dah mi se preseče. Za trenutak iskusih sve muke gušenja; postadoh slep, i gluv, i u glavi poče da mi se vrti; a zatim neki nevidljivi zao duh, pomislih, udari me svojim širokim dlanom u leđa. Tajna koja je toliko dugo bila zatvorena grunu iz moje duše.
Kažu da sam govorio jasno i razgovetno, ali naročito naglašeno i sa strasnom žurbom, kao u strahu da me neko ne prekine pre no što završim kratke ali značajne rečenice koje su me izručile dželatu i paklu.
Pošto sam ispričao sve što je bilo potrebno za najpotpuniju sudsku presudu, pao sam onesvešćen.
Ali šta još da kažem? Danas nosim ove okove i ovde sam! Sutra ću biti bez okova! Ali gde!
1845.
Prevela Vera Stojić
U razmatranju sposobnosti i pobuda, dakle, prima mobila118 čovekove duše, frenolozi119 su propustili da načine mesta jednoj sklonosti koju su, isto tako, prevideli i svi etičari, njihovi prethodnici, mada ona očigledno postoji kao urođeno, iskonsko i neizmenljivo osećanje. U taštoj oholosti našeg razuma, mi smo je svi prevideli. Dopustili smo da njeno postojanje promakne našoj svesti jedino iz nedostatka verovanja - vere; bilo da je to vera u Otkrovenje ili vera u Kabalu. Predstava o njoj nikad nam nije pala na pamet prosto zato što se ona, kao nešto suvišno, uopšte i ne traži. Nismo videli potrebu pobude - za sklonost. Nismo mogli pojmiti da je potrebna. Nismo to mogli shvatiti, to jest, ne bismo mogli shvatiti sve da nam se pojam togaprimum mobile ikad i nametnuo; ne bismo mogli shvatiti na koji bi način on mogao da podupre ciljeve čovečanstva, bilo prolazne bilo večite. Ne može se poreći da je frenologija, a u velikoj meri i sva metafizika, izmišljena a priori. Intelektualac ili logičar, pre nego čovek koji stvari samo shvata i opaža, latio se da smišlja zamisli - da nameće namere Bogu. Postoje tako, na svoje zadovoljstvo, dokučio Jehovine ciljeve, on je na osnovu njih izgradio svoje bezbrojne sisteme mišljenja. U oblasti frenologije, na primer, mi smo, sasvim prirodno, prvo zaključili da je zamisao božanstva da čovek jede. Zatim smo čoveku dodelili organ sklonosti za hranu, a taj organ je bič kojim Božanstvo goni čoveka da jede, hteo on to ili ne hteo. Drugo, pošto smo utvrdili da je božja volja da se čovek množi i da produžuje svoj rod, bez oklevanja smo otkrili organ sklonosti za polnu strast. I tako je i sa borbenošću, sa idealnošću; sa uzročnošću, sa stvaralačkom sposobnošću, tako je, ukratko, sa svakim organom, bilo da predstavlja neku sklonost, neko moralno osećanje, ili neku sposobnost čistog razuma. A u tom raspoređivanju principa ljudskog delanja špurchajmovci su, da li s pravom ili ne, delimično ili u celini, samo pošli u načelu stopama svojih prethodnika, utvrđujući i izvodeći svaku stvar iz unapred zamišljene sudbine čovekove i na osnovu ciljeva njegovog Tvorca.
Bilo bi mudrije, bilo bi pouzdanije da se vršilo razvrstavanje (ako već moramo razvrstavati) na temelju onoga što je čovek obično ili prigodno činio ili uvek prigodno čini, pre nego na temelju onoga što mi smatramo božjom namerom da on to čini. Ako ne možemo da shvatimo Boga u njegovim vidljivim delima, kako ga onda možemo shvatati u njegovim nedokučivim mislima po kojima se ta dela ostvaruju! Ako ga ne možemo razumeti u njegovim stvarnim stvorovima, kako onda da ga razumemo u njegovim samoniklim raspoloženjima i fazama stvaranja?
Indukcija, a posteriori, nagnala bi frenologiju da dopusti, kao urođeno i iskonsko načelo ljudskih postupaka, nešto paradoksalno što bismo mogli nazvati perverznošću, u nedostatku tačnije oznake. U onom smislu kako ja zamišljam, to je stvarno jedan mobile bez pobude, nemotivisan motiv. Na njegov podsticaj mi delamo bez razumljive svrhe; ili, ako će se to shvatiti kao protivrečnost izraza, možemo ovo tvrđenje izmeniti utoliko što ćemo reći da mi na njegov podsticaj delamo iz razloga što to ne bi trebalo da činimo. U teoriji, nijedan razlog ne može da bude manje razložan; ali, u stvari, ne postoji razlog koji bi bio jači. Kod izvesnih duhova, po izvesnim uslovima, on postaje apsolutno neubedljiv. Koliko sam siguran da dišem, isto toliko sam siguran da je ubeđenje u pogrešnost ili neispravnost nekog postupka često ona nesavladiva sila koja nas goni, i jedino ona goni, da ga izvršimo. I ta neodoljiva težnja da se učini pogreška radi pogreške neće dopustiti analizu ili razlaganje na skrivene elemente. To je urođena, iskonska pobuda - elementarna. Reći će se, znam, da ako mi ustrajemo pri postupcima zato što osećamo da ne bi trebalo ustrajati, onda je naše ponašanje samo jedan izmenjeni vid onoga što obično proističe iz frenološkog pojma borbenosti. Ali i površan pogled pokazaće pogrešnost takve pomisli. Suština frenološke borbenosti je potreba samoodbrane, To je naša zaštita od zla koje nam se može naneti. Njeno načelo odnosi se na naše dobro i tako želja da nam bude dobro biva podsticana istovremeno sa njenim razvojem. Iz toga proizlazi da želja da nam bude dobro mora biti podsticana istovremeno sa bilo kojim načelom koje će biti samo izmenjeni vid borbenosti, ali u slučaju onog nečeg što ja nazivam perverznošću želja da nam bude dobro ne samo što se ne rađa već postoji jedno snažno suprotno osećanje.
Ako se obratite svom rođenom srcu, ono će vam, na kraju krajeva, dati najbolji odgovor na malopre istaknutu sofistiku. Niko od onih koji se s poverenjem obraćaju svojoj rođenoj duši i podrobno je ispituju neće biti voljan poreći da je pomenuta sklonost duboko ukorenjena. Ona je isto toliko neshvatljiva koliko i karakteristična. Nema živa čoveka koji u izvesnom trenutku nije bio mučen, na primer, ozbiljnom željom da kinji slušaoca okolišanjem u govoru. Govornik je svestan da se ne sviđa; on ima čvrstu nameru da se svidi; on je obično kratak, tačan i jasan; najsažetije i najsjajnije rečenice naviru mu na jezik i otimaju se sa usana; on se samo s mukom uzdržava da im ne da maha; ljutnja onih kojima se obraća ispunjava ga užasom i žaljenjem; pa ipak, u glavi mu sine misao da bi se izvesnim uvijanjem i umetanjem ta ljutnja mogla izazvati.
Ta jedna misao je dovoljna. Podsticaj raste i pretvara se u želju, želja u težnju, težnja u neodoljivu žudnju, a žudnja (na duboku žalost i jad samog govornika i uprkos svim posledicama) najzad odnosi pobedu.
Pred nama je zadatak koji se mora brzo izvršiti. Znamo da bi odlaganje bilo kobno. Najodlučniji trenutak našeg života poziva gromoglasno na odvažnost i delanje. Mi smo uzbuđeni, mi gorimo od želje da otpočnemo posao, a od predviđanja njegovog sjajnog uspeha sva nam je duša u plamenu. Moramo pristupiti poslu, treba da mu pristupimo još danas, pa ipak ga odlažemo za sutra. A zašto? Nema drugog odgovora sem da smo perverzni, upotrebljavajući tu reč bez poimanja samog načela. Osvane sutrašnji dan, a sa njim još nestrpljiva brižna želja da izvršimo svoju dužnost, ali upravo sa samim jačanjem te želje nailazi i neka bezimena, neka zaista strašna - jer je nedokučiva - čežnja za odlaganjem. Vreme leti, a ta čežnja postaje sve jača. Došao je poslednji čas za delanje. Drhtimo od siline sukoba u sebi, od borbe određenog sa neodređenim - suštine sa senkom. Ali, ako je borba već dotle došla, senka će biti ta koja će preovladati - mi se uzalud borimo. Časovnik izbija, i to je posmrtno zvono naše sreće. U isto vreme to je i petlovo kukurekanje za sablast koja nas je tako dugo držala u strahu. Ona beži, iščezava - mi smo slobodni. Stara energija se vraća. Sada hoćemo da radimo. Avaj, prekasno je!
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nanije impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto - ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimemo, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, mada užasna, misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je sama pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast - upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti - upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanja i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Ispitajmo ove i slične postupke, pa ćemo naći da oni potiču jedino od duha Perverznosti. Mi ih vršimo samo zato što osećamo da to ne bismo smeli činiti. Izvan toga ili iza toga nema razumljivog načela: i mi bismo stvarno mogli tu perverznost smatrati neposrednim podsticajem sotone kad se ne bi znalo da ona ponekad deluje u korist dobra.
Sve sam ovo rekao da bih donekle mogao da odgovorim na vaše pitanje, da vam objasnim zašto sam tu, da vam pružim nešto što će imati bar bledi izgled razloga zašto nosim okove i zašto se nalazim u ovoj ćeliji na smrt osuđenih. Da nisam bio ovako opširan, vi me možda ili ne biste uopšte shvatili ili biste me smatrali luđakom, kao što to čini gomila. A ovako ćete lako pojmiti da sam ja jedna od nebrojenih žrtava Đavola Perverznosti.
Nemogućno je da je i jedno delo ikad bilo savršenije smišljeno i izvedeno. Nedeljama, mesecima sam mozgao o načinu ubistva. Odbacio sam hiljadu zamisli, jer je njihovo izvršenje nosilo u sebi mogućnost otkrivanja. Najzad, čitajući neke francuske memoare, našao sam opis jedne gotovo smrtonosne bolesti koja je dopala madam Pile pod dejstvom slučajno zatrovane sveće. Ta zamisao smesta je zaokupila moju maštu. Znao sam da moja žrtva ima običaj da čita u postelji. Znao sam, isto tako, da je njena soba tesna i da se slabo provetrava. Ali nije potrebno da vas zamaram beznačajnim pojedinostima. Nije potrebno da vam opišem nimalo teška lukavstva pomoću kojih sam u spavaćoj sobi svoje žrtve zamenio voštanicom sopstvene izrade onu koju sam tamo našao u svećnjaku. Sutradan ujutru nađen je taj čovek mrtav u postelji, a islednikov zaključak glasio je: „Smrt po volji božjoj“.
Pošto sam nasledio njegovo imanje, godinama mi je sve išlo dobro. Pomisao da bih mogao biti otkriven nijednom mi nije pala na pamet. Ostatke kobne sveće brižljivo sam uklonio. Nisam ostavio ni senke indicija na osnovu kojih bi bilo mogućno da me osude, ili čak i osumnjiče za taj zločin. Ne možete ni pojmiti svu jačinu osećanja zadovoljstva koje se razlivalo po mojim grudima pri pomisli na moju potpunu bezbednost. Vrlo dugo uživao sam po navici u tom osećanju. Ono mi je pružalo više stvarnih uživanja nego sve one čisto zemaljske koristi nastale iz mog greha. Ali najzad je došlo vreme kada se to prijatno osećanje postepeno i jedva primetno pretvorilo u pomisao koja me je mučila kao mora. Mučila me je jer me je morila. Gotovo ni trenutka nisam se mogao nje osloboditi. Sasvim je obična stvar da vam tako dosađuje zujanje u ušima, ili, bolje, u sećanju, refrena neke proste pesmice ili nekih nezanimljivih odlomaka iz opera. A to nas neće manje mučiti ako je pesma sama po sebi lepa ili arija iz opere dostojna pažnje. I tako sam najzad neprestano hvatao sebe kako mozgam o svojoj bezbednosti i ponavljam jedva čujno rečenicu: „Ja sam bezbedan“.
Jednog dana, šetajući ulicama, ulovio sam sebe kako poluglasno mrmljam te uobičajene slogove. U nastupu obesti preinačio sam ih ovako: „Ja sam bezbedan, ja sam bezbedan, da, ako ne budem tolika budala da otvoreno priznam zločin!“
Tek što sam izgovorio te reči, osetih kako me ledena jeza hvata za srce. Imao sam izvesnog iskustva s takvim nastupima perverznosti (čiju prirodu nisam lako mogao da objasnim)! dobro sam se sećao da se ni u jednom slučaju nisam s uspehom odupro njihovim nasrtajima. A sada se preda mnom isprečila moja sopstvena slučajna autosugestija da bih mogao ispasti tolika budala da priznam zločin koji sam izvršio, isprečila se kao duh koga sam ubio - i zvala me u smrt.
U prvi mah učinio sam napor da se otresena ove duševne more. Pošao sam oštrim koracima, brže, sve brže, najzad sam već trčao. Osećao sam bezumnu želju da glasno viknem. Svaki talas misli koji je nailazio obarao me je novim teretom užasa, jer, avaj! dobro sam, i suviše dobro znao da misliti, u mom položaju, znači biti izgubljen. Još više sam ubrzao korake. Jurio sam kao lud, probijajući se kroz gomile na ulicama. Najzad, rulja se uzbuni i stade da me goni. Tada osetih da je moja sudbina zapečaćena. Da sam mogao da iščupam sebi jezik, ja bih to učinio - ali grub glas zazvuča mi u ušima, još grublja ruka ščepa me za rame. Okrenuh se, dah mi se preseče. Za trenutak iskusih sve muke gušenja; postadoh slep, i gluv, i u glavi poče da mi se vrti; a zatim neki nevidljivi zao duh, pomislih, udari me svojim širokim dlanom u leđa. Tajna koja je toliko dugo bila zatvorena grunu iz moje duše.
Kažu da sam govorio jasno i razgovetno, ali naročito naglašeno i sa strasnom žurbom, kao u strahu da me neko ne prekine pre no što završim kratke ali značajne rečenice koje su me izručile dželatu i paklu.
Pošto sam ispričao sve što je bilo potrebno za najpotpuniju sudsku presudu, pao sam onesvešćen.
Ali šta još da kažem? Danas nosim ove okove i ovde sam! Sutra ću biti bez okova! Ali gde!
1845.
Prevela Vera Stojić
SFINGA
Prihvatio sam rođakov poziv da za vreme užasne vladavine kolere u Njujorku provedem dve nedelje u povučenosti njegove cottage ornee122 na obalama Hadsona. Sve uobičajene letnje zabave su nam ovde bile na raspolaganju; sa veslanjem, pecanjem, skitnjom po šumama, crtanjem, kupanjem, muzikom i knjigama, trebalo je da vreme provedemo dovoljno prijatno, ali sa strahom, koji nam je svakog jutra iz naseljenog grada donosio izviđač, to nikako nije išlo. Nijedan dan nije prošao a da nam nije doneo vesti o bolesti nekog prijatelja. Tada smo, dok je zlokobnost rasla, naučili da svakog dana očekujemo gubitak nekog od poznanika. Na kraju smo drhtali na nailazak svakog glasnika. Činilo nam se da je i sam vazduh sa juga mirisao na smrt.
Više nisam mogao ni o čemu drugom da govorim, mislim ili sanjam. Moj domaćin je bio manje uzbudljive prirode, i mada mu je dušu obuzela potištenost, trudio se da spreči moju sopstvenu. Njegov filozofski bogat intelekt nijednom nije bio zaražen nerealnostima. Za suštinu užasa je bio dovoljno živ, ali njegove senke uopšte nije shvatao.
Nekoliko knjiga koje sam pronašao u njegovoj biblioteci su u velikoj meri osujetile njegove napore da me izvuče iz nenormalne sumornosti u koju sam upao. Karakter ovih dela je bio takav da su samo ubrzala klijanje bilo kog semena naslednog sujeverja koje je prikriveno ležalo u mojim grudima. Te knjige sam čitao bez njegovog znanja, tako da često nije imao objašnjenja za snažne slike koje su mi se pojavljivale u mašti.
Moja omiljena tema je bila narodno verovanje u kobne predznake - verovanje kome sam, u tom periodu života, bio ozbiljno naklonjen. Vodili smo o tome duge i nadahnute diskusije - on je smatrao potpuno neosnovanim verovanje u takve stvari - ja sam tvrdio da narodno osećanje koje nastaje potpuno spontano, hoću reći bez očiglednih tragova sugestija, ima u sebi nepogrešive elemente istine i ima isto toliko prava na poštovanje koliko i intuicija koja je svojstvena geniju pojedinca.
Činjenica je da mi se ubrzo po dolasku u letnjikovac dogodio potpuno neobjašnjiv slučaj, a koji je u sebi nosio toliko zloslutnosti da sam imao potpuno opravdanje što sam ga prihvatio kao kobni predznak. Taj me je događaj užasnuo, i u isto vreme toliko zbunio i začarao da je proteklo mnogo dana pre nego što sam se odlučio da ga saopštim prijatelju.
Pri završetku jednog veoma toplog dana sedeo sam, sa knjigom u ruci, pored otvorenog prozora i nadgledao dugačak vidik rečnih obala, sa pogledom na udaljeno brdo i njegovu najbližu padinu, koja je bila odvojena od obližnje šume onim što se naziva klizište. Misli su mi dugo letele između knjige ispred mene i turobnosti i izolacije susednog grada. Podigavši pogled sa stranice, na golom licu brda sam ugledao neku stvar - neko čudovište gnusnog oblika, koje se vrlo brzo kretalo putem od vrha ka podnožju, nestavši na kraju u gustišu šume. Posumnjao sam u sopstveno zdravlje kad se ova kreatura pojavila u mom vidokrugu - ili barem u svedočanstvo sopstvenih očiju; i prošlo je dosta vremena pre nego što sam uspeo da se ubedim, da niti sam lud, niti sanjam. Ali, plašim se, dok opisujem čudovište (koje sam jasno video i smireno premerio za vreme njegovog kretanja), da će biti teže u sve ovo ubediti moje čitaoce nego čak i sebe.
Upoređujući veličinu ovog stvorenja sa prečnikom ogromnih stabala blizu kojih je prošlo -sa nekoliko džinova iz šume koji su izbegli bes klizišta - zaključio sam da je mnogo veće od bilo kog bojnog broda koji postoji. Kažem bojni brod, jer je oblik čudovišta nametnuo tu ideju - trup jednog od tih brodova može stvoriti vrlo približnu zamisao opštih kontura. Usta životinje nalazila su se na nekih šezdeset ili sedamdeset stopa dugačkoj i tako debeloj surli koliko je telo običnog slona. Na samom korenu ove surle nalazila se neizmerna masa crne runjave kose - čak i više nego što bi se moglo dobiti od krzna dvadeset bufala; izlazeći iz ovog runa vertikalno i pružajući se bočno, nalazile su se dve bleštave kljove, ne mnogo različite od onih kod divljeg vepra, ali beskrajno većih dimenzija. Sa svake strane i paralelno sa ovom surlom pružao se džinovski trup, dugačak trideset ili četrdeset stopa, kao da je stvoren od čistog kristala i u obliku savršene prizme; on je na najdivniji način reflektovao zrake zalazećeg Sunca. Surla je oblikovala klin sa vrhom prema zemlji. Sa nje su se širila dva para krila - svako krilo je bilo dugačko skoro sto jardi - jedan par se nalazio iznad drugog i oba su bila gusto prekrivena metalnim krljuštima; svaka ljuska te krljušti je očigledno bila nekih deset ili dvanaest stopa u prečniku. Primetio sam da su donji i gornji red krila bili povezani jakim lancem. Ali glavna osobenost ovog užasnog bića je bila pojava Glave Smrti, koja je prekrivala skoro celu površinu njegovih grudi i koja je bila tako precizno ocrtana i bleštala belinom preko crne osnove tela kao da ju je pažljivo naslikao neki umetnik. Dok sam sa osećanjem užasa i strahopoštovanja gledao ovu zastrašujuću životinju, a naročito pojavu na njenim grudima, primetio sam sa osećanjem nastupajućeg zla, za koje sam znao da ga nikakav napor razuma neće moći ugušiti, ogromne čeljusti na surli, koje su se iznenada raširile i iz kojih je izašao zvuk tako glasan i tako nesrećan da je po mojim nervima zatitrao kao zvonjava. Kako je monstrum nestao u podnožju brda, tako sam odmah onesvešćen pao na pod.
Pošto sam se osvestio, prvo što sam nameravao bilo je, naravno, da obavestim prijatelja o onome što sam video i čuo - ali jedva mogu da objasnim osećanje odvratnosti koje me je na kraju u tome sprečilo.
Konačno, jedne večeri, neka tri ili četiri dana posle tog događaja, sedeli smo zajedno u sobi u kojoj sam video utvaru - zauzeo sam isto mesto pored prozora, dok se on opružio na obližnjoj sofi. Asocijacija na mesto i vreme me je prisilila da mu opišem taj fenomen. Saslušao me je do kraja - u početku se od srca smejao, a potom je postao preterano ozbiljan, kao da je moje ludilo stvar van svake sumnje. U tom trenutku ponovo jasno ugledah čudovište, na koje mu sa krikom potpunog užasa usmerih pažnju. Posmatrao je sa interesovanjem - ali kao da ništa nije video -mada sam mu detaljno označio pravac kojim se to biće spuštalo niz ogoljenu liticu brda.
Ponovo sam bio neizmeino uzbuđen, jer sam viziju smatrao ili kao znak svoje smrti, ili, što je još gore, kao nailazeći napad manije. Strasno sam se bacio u fotelju i zagnjurio lice u ruke. Kada sam otvorio oči, utvare više nije bilo.
Moj domaćin je, međutim, delimično povratio hladnokrvnost i počeo da me vrlo energično ispituje o mojoj ponovnoj halucinaciji čudovišta. Kad sam ga u ovom pogledu potpuno zadovoljio, duboko je uzdahnuo, kao da se oslobodio nepodnošljivog tereta, i nastavio da priča sa, kako sam mislio, okrutnom smirenošću o različitim aspektima spekulativne filozofije, što je do tada bila tema naše diskusije. Sećam se između ostalog, njegovog posebnog insistiranja na ideji da prvenstveni izvor greške u svim ljudskim istraživanjima leži u sklonosti našeg razumevanja da, kroz stepen pogrešnog merenja blizine, potcenjujemo ili precenjujemo važnost neke stvari. - Na primer, da bi smo pravilno procenili - rekao je - uticaj koji širenje demokratije treba da izvrši na čovečanstvo, ne bismo smeli da u ocenjivanju propustimo da odredimo uda-ljenost epohe u kojoj bi takvo širenje moglo da se postigne. Ipak, možeš li mi navesti nekog pisca o vladavini koji je ikad mislio da je ova tema vredna diskusije?
Ovde je za trenutak zastao, otišao do biblioteke i doneo jednu običnu svesku Istorije prirode. Zamolivši me, zatim, da promenimo mesta, da bi bolje mogao da vidi fino izdanje knjige, seo je na moju naslonjaču pored prozora i, otvorivši knjigu, produžio svoj govor, potpuno istim tonom.
- Zbog tvoje velike tačnosti u opisivanju čudovišta - rekao je - možda nikad ne bih imao dovoljno snage da ti dokažem šta je to. Dozvoli mi, zbog toga, da ti pročitam školski opis roda Sphirinx, familije Crepuscularija, reda Lepidoptera, klase Insecta - ili insekata. Opis je ovakav:
„Četiri membranozna krila prekrivena malim obojenim pločicama metalnog izgleda; usta formiraju uvijenu surlicu stvorenu od produžetka čeljusti sa čije se strane nalaze rudimentni ostaci donje vilice; slabija krila drže se za jača krutom dlakom; pipak u obliku izdužene palice, prizmatičan; abdomen označen. Smrtoglava Sfinga izaziva užas među prostim narodom vrstom melanholičnog plača koji ispušta, s vremena na vreme, i oznakom smrti koju ovaj insekt nosi ispod tanke ljušture oklopa.“
Ovde je zatvorio knjigu i nagnuo se napred, zauzevši potpuno isti položaj koji sam imao u trenutku posmatranja „čudovišta“.
- Ah, evo ga! - odmah je rekao - ponovo se spušta sa litice brda i moram priznati da je vrlo neverovatnog izgleda. Ali ono ni u kom slučaju nije tako ogromno i tako udaljeno kao što si ti zamišljao; jer procenjujem (dok se migolji na svom putu niz ovu paučinu, što ju je neki pauk obavio oko prozorskog okna) da je dugačko oko šesnaestinu inča na najdužem delu i da je oko šesnaestinu inča udaljeno od zenice mog oka!
1846.
Preveo Sveta Bulatović
Prihvatio sam rođakov poziv da za vreme užasne vladavine kolere u Njujorku provedem dve nedelje u povučenosti njegove cottage ornee122 na obalama Hadsona. Sve uobičajene letnje zabave su nam ovde bile na raspolaganju; sa veslanjem, pecanjem, skitnjom po šumama, crtanjem, kupanjem, muzikom i knjigama, trebalo je da vreme provedemo dovoljno prijatno, ali sa strahom, koji nam je svakog jutra iz naseljenog grada donosio izviđač, to nikako nije išlo. Nijedan dan nije prošao a da nam nije doneo vesti o bolesti nekog prijatelja. Tada smo, dok je zlokobnost rasla, naučili da svakog dana očekujemo gubitak nekog od poznanika. Na kraju smo drhtali na nailazak svakog glasnika. Činilo nam se da je i sam vazduh sa juga mirisao na smrt.
Više nisam mogao ni o čemu drugom da govorim, mislim ili sanjam. Moj domaćin je bio manje uzbudljive prirode, i mada mu je dušu obuzela potištenost, trudio se da spreči moju sopstvenu. Njegov filozofski bogat intelekt nijednom nije bio zaražen nerealnostima. Za suštinu užasa je bio dovoljno živ, ali njegove senke uopšte nije shvatao.
Nekoliko knjiga koje sam pronašao u njegovoj biblioteci su u velikoj meri osujetile njegove napore da me izvuče iz nenormalne sumornosti u koju sam upao. Karakter ovih dela je bio takav da su samo ubrzala klijanje bilo kog semena naslednog sujeverja koje je prikriveno ležalo u mojim grudima. Te knjige sam čitao bez njegovog znanja, tako da često nije imao objašnjenja za snažne slike koje su mi se pojavljivale u mašti.
Moja omiljena tema je bila narodno verovanje u kobne predznake - verovanje kome sam, u tom periodu života, bio ozbiljno naklonjen. Vodili smo o tome duge i nadahnute diskusije - on je smatrao potpuno neosnovanim verovanje u takve stvari - ja sam tvrdio da narodno osećanje koje nastaje potpuno spontano, hoću reći bez očiglednih tragova sugestija, ima u sebi nepogrešive elemente istine i ima isto toliko prava na poštovanje koliko i intuicija koja je svojstvena geniju pojedinca.
Činjenica je da mi se ubrzo po dolasku u letnjikovac dogodio potpuno neobjašnjiv slučaj, a koji je u sebi nosio toliko zloslutnosti da sam imao potpuno opravdanje što sam ga prihvatio kao kobni predznak. Taj me je događaj užasnuo, i u isto vreme toliko zbunio i začarao da je proteklo mnogo dana pre nego što sam se odlučio da ga saopštim prijatelju.
Pri završetku jednog veoma toplog dana sedeo sam, sa knjigom u ruci, pored otvorenog prozora i nadgledao dugačak vidik rečnih obala, sa pogledom na udaljeno brdo i njegovu najbližu padinu, koja je bila odvojena od obližnje šume onim što se naziva klizište. Misli su mi dugo letele između knjige ispred mene i turobnosti i izolacije susednog grada. Podigavši pogled sa stranice, na golom licu brda sam ugledao neku stvar - neko čudovište gnusnog oblika, koje se vrlo brzo kretalo putem od vrha ka podnožju, nestavši na kraju u gustišu šume. Posumnjao sam u sopstveno zdravlje kad se ova kreatura pojavila u mom vidokrugu - ili barem u svedočanstvo sopstvenih očiju; i prošlo je dosta vremena pre nego što sam uspeo da se ubedim, da niti sam lud, niti sanjam. Ali, plašim se, dok opisujem čudovište (koje sam jasno video i smireno premerio za vreme njegovog kretanja), da će biti teže u sve ovo ubediti moje čitaoce nego čak i sebe.
Upoređujući veličinu ovog stvorenja sa prečnikom ogromnih stabala blizu kojih je prošlo -sa nekoliko džinova iz šume koji su izbegli bes klizišta - zaključio sam da je mnogo veće od bilo kog bojnog broda koji postoji. Kažem bojni brod, jer je oblik čudovišta nametnuo tu ideju - trup jednog od tih brodova može stvoriti vrlo približnu zamisao opštih kontura. Usta životinje nalazila su se na nekih šezdeset ili sedamdeset stopa dugačkoj i tako debeloj surli koliko je telo običnog slona. Na samom korenu ove surle nalazila se neizmerna masa crne runjave kose - čak i više nego što bi se moglo dobiti od krzna dvadeset bufala; izlazeći iz ovog runa vertikalno i pružajući se bočno, nalazile su se dve bleštave kljove, ne mnogo različite od onih kod divljeg vepra, ali beskrajno većih dimenzija. Sa svake strane i paralelno sa ovom surlom pružao se džinovski trup, dugačak trideset ili četrdeset stopa, kao da je stvoren od čistog kristala i u obliku savršene prizme; on je na najdivniji način reflektovao zrake zalazećeg Sunca. Surla je oblikovala klin sa vrhom prema zemlji. Sa nje su se širila dva para krila - svako krilo je bilo dugačko skoro sto jardi - jedan par se nalazio iznad drugog i oba su bila gusto prekrivena metalnim krljuštima; svaka ljuska te krljušti je očigledno bila nekih deset ili dvanaest stopa u prečniku. Primetio sam da su donji i gornji red krila bili povezani jakim lancem. Ali glavna osobenost ovog užasnog bića je bila pojava Glave Smrti, koja je prekrivala skoro celu površinu njegovih grudi i koja je bila tako precizno ocrtana i bleštala belinom preko crne osnove tela kao da ju je pažljivo naslikao neki umetnik. Dok sam sa osećanjem užasa i strahopoštovanja gledao ovu zastrašujuću životinju, a naročito pojavu na njenim grudima, primetio sam sa osećanjem nastupajućeg zla, za koje sam znao da ga nikakav napor razuma neće moći ugušiti, ogromne čeljusti na surli, koje su se iznenada raširile i iz kojih je izašao zvuk tako glasan i tako nesrećan da je po mojim nervima zatitrao kao zvonjava. Kako je monstrum nestao u podnožju brda, tako sam odmah onesvešćen pao na pod.
Pošto sam se osvestio, prvo što sam nameravao bilo je, naravno, da obavestim prijatelja o onome što sam video i čuo - ali jedva mogu da objasnim osećanje odvratnosti koje me je na kraju u tome sprečilo.
Konačno, jedne večeri, neka tri ili četiri dana posle tog događaja, sedeli smo zajedno u sobi u kojoj sam video utvaru - zauzeo sam isto mesto pored prozora, dok se on opružio na obližnjoj sofi. Asocijacija na mesto i vreme me je prisilila da mu opišem taj fenomen. Saslušao me je do kraja - u početku se od srca smejao, a potom je postao preterano ozbiljan, kao da je moje ludilo stvar van svake sumnje. U tom trenutku ponovo jasno ugledah čudovište, na koje mu sa krikom potpunog užasa usmerih pažnju. Posmatrao je sa interesovanjem - ali kao da ništa nije video -mada sam mu detaljno označio pravac kojim se to biće spuštalo niz ogoljenu liticu brda.
Ponovo sam bio neizmeino uzbuđen, jer sam viziju smatrao ili kao znak svoje smrti, ili, što je još gore, kao nailazeći napad manije. Strasno sam se bacio u fotelju i zagnjurio lice u ruke. Kada sam otvorio oči, utvare više nije bilo.
Moj domaćin je, međutim, delimično povratio hladnokrvnost i počeo da me vrlo energično ispituje o mojoj ponovnoj halucinaciji čudovišta. Kad sam ga u ovom pogledu potpuno zadovoljio, duboko je uzdahnuo, kao da se oslobodio nepodnošljivog tereta, i nastavio da priča sa, kako sam mislio, okrutnom smirenošću o različitim aspektima spekulativne filozofije, što je do tada bila tema naše diskusije. Sećam se između ostalog, njegovog posebnog insistiranja na ideji da prvenstveni izvor greške u svim ljudskim istraživanjima leži u sklonosti našeg razumevanja da, kroz stepen pogrešnog merenja blizine, potcenjujemo ili precenjujemo važnost neke stvari. - Na primer, da bi smo pravilno procenili - rekao je - uticaj koji širenje demokratije treba da izvrši na čovečanstvo, ne bismo smeli da u ocenjivanju propustimo da odredimo uda-ljenost epohe u kojoj bi takvo širenje moglo da se postigne. Ipak, možeš li mi navesti nekog pisca o vladavini koji je ikad mislio da je ova tema vredna diskusije?
Ovde je za trenutak zastao, otišao do biblioteke i doneo jednu običnu svesku Istorije prirode. Zamolivši me, zatim, da promenimo mesta, da bi bolje mogao da vidi fino izdanje knjige, seo je na moju naslonjaču pored prozora i, otvorivši knjigu, produžio svoj govor, potpuno istim tonom.
- Zbog tvoje velike tačnosti u opisivanju čudovišta - rekao je - možda nikad ne bih imao dovoljno snage da ti dokažem šta je to. Dozvoli mi, zbog toga, da ti pročitam školski opis roda Sphirinx, familije Crepuscularija, reda Lepidoptera, klase Insecta - ili insekata. Opis je ovakav:
„Četiri membranozna krila prekrivena malim obojenim pločicama metalnog izgleda; usta formiraju uvijenu surlicu stvorenu od produžetka čeljusti sa čije se strane nalaze rudimentni ostaci donje vilice; slabija krila drže se za jača krutom dlakom; pipak u obliku izdužene palice, prizmatičan; abdomen označen. Smrtoglava Sfinga izaziva užas među prostim narodom vrstom melanholičnog plača koji ispušta, s vremena na vreme, i oznakom smrti koju ovaj insekt nosi ispod tanke ljušture oklopa.“
Ovde je zatvorio knjigu i nagnuo se napred, zauzevši potpuno isti položaj koji sam imao u trenutku posmatranja „čudovišta“.
- Ah, evo ga! - odmah je rekao - ponovo se spušta sa litice brda i moram priznati da je vrlo neverovatnog izgleda. Ali ono ni u kom slučaju nije tako ogromno i tako udaljeno kao što si ti zamišljao; jer procenjujem (dok se migolji na svom putu niz ovu paučinu, što ju je neki pauk obavio oko prozorskog okna) da je dugačko oko šesnaestinu inča na najdužem delu i da je oko šesnaestinu inča udaljeno od zenice mog oka!
1846.
Preveo Sveta Bulatović
X-IRANJE TEKSTA
Dobro je poznato da „mudraci“ dođoše „s Istoka“, te kako je gospodin Ubojito Zrno došao sa Istoka, proizilazi da gospodin Zrno bejaše mudrac; a ako se traži dodatni dokaz, evo i njega -gospodin Zrno je bio urednik. Razdražljivost mu bejaše jedina slabost; tvrdoglavost zbog koje ga ljudi optuživahu, bejaše zapravo sve samo ne slabost, i on je s pravom držaše za svoju jaču stranu. Čak naprotiv bejaše to njegova vrlina; i bila bi potrebna svekolika logika jednog Braunsa da ga uveri kako je to (nešto drugo).
Pokazao sam da Ubojito Zrno bejaše mudrac; a jedini potez kojim nije potvrdio svoju nepogrešivost bejaše njegov odlazak s Istoka, jedinog pravog boravišta svih mudraca, i nastanjivanje u Velikom Aleksandrovcu, ili slično nazvanom gradiću, tamo na Zapadu.
Da se ne ogrešim o njega moram, ipak, reći da je, kad je naposletku odlučio da se skrasi u tom gradu, imao utisak kako u tom delu zemlje nema nijednih jedincatih novina, pa dakle ni urednika. Utemeljivši Samovar čvrsto verovaše da mu je vascelo polje slobodno. A uveren sam, nikad taj ne bi ni u snu došao na pomisao da se naseli u Velikom Aleksandrovcu da mu bejaše poznato kako tamo, u Velikom Aleksandrovcu, živi izvesni gospodin Petar Petrović (ako se dobro sećam imena) koji se godinama nesmetano gojio uredujući i izdajući Velikoaleksandrovačke novosti. Zahvaljujući, dakle, samo i jedino neupućenosti našao se gospodin Zrno u Veliko... zovimo ga, „kratkoće radi“, Ovac; no kad se već našao tamo, odlučio je da bude dosledan svojoj tvr... tj. postojanosti, i da ostane. Elem, ostao je; čak i više: raspakovao je štamparsku mašinu, mašinu za slaganje itd, iznajmio je kancelariju tačno nasuprot Novosti i, trećeg jutra po dolasku izdao prvi broj Veliko... što će reći, Ovačkog samovara; tako se, naime, a sećanje me valjda ne izdaje, zvahu nove novine.
Uvodni članak, mora se priznati, bejaše briljantan - da ne kažem preoštar. Naročito se okomio na stanje kao takvo - a što se tiče urednika Novosti, sasekao ga je na komadiće. Neke opaske gospodina Zrna bejahu tako vatrene te sam od tog doba bio prinuđen da posmatram gospodina Petra Petrovića, i dan-danas živog i zdravog, u svetlosti daždevnjaka. Nipošto nisam kadar da prenesem sve Samovarove priloge doslovno, ali jedan od njih glasi:
,,O, da! - O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! Dotični urednik preko puta živi je genije! O, Bože moj! - gde srlja ovaj svet? O, vremena! O, Mojsije!“
Ova istovremeno tako zajedjiva, naprasita i duhom klasike prožeta filipika prasnula je poput bombe među dotad miroljubivim ovačkim stanovništvom. Grupe uzbuđenih građana skupljahu se na uličnim uglovima. Svako je, uz iskrenu teskobu, iščekivao odgovor dostojanstvenog Petrovića. I pojavio se drugog jutra, sa sledećim: „Iz jučerašnjeg Samovara citiramo dodatni člančić: „O, daa! O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! O, Bože moj! O, vremena, o, Mojsije!“ Kolega čemu toliko O! Sad je jasno zbog čega mu se misli vrte u krug i zbog čega ni on ni njegovo pisanje nemaju ni glavu ni rep. Zaista ne verujemo da ta spodoba ume da sroči jednu jedincatu reč bez o. A možda mu je to ojkanje navika? Uzgred dovukao se s istočnih strana u posve čudnoj žurbi. Ojkaše li i tamo kao sada kod nas. O, kakvog li jada!“
Gnušanje gospodina Zrna na te skandalozne insinuacije neću ni pokušati da opišem. Držeći se one o magarcu naviklom na batine, međutim, čini se, da ga napad na njegovu ličnost nije raspalio onoliko koliko se očekivalo. U očaj ga je bacilo ruganje njegovom stilu. Šta - „o“, Ubojito Zrno, da ne ume da napiše ni jednu jedinu reč bez o! Ubrzo će on da pokaže tom mamlazu da greši. Da, da, pokazaće mu koliko greši, balavac jedan. On, Ubojito Zrno iz Žabograda, pokazaće tom gospodinu Petru Petroviću crno na belo da on, Zrno, ume da sastavi, ako ga jako lepo zamole, celi članak - šta članak, studiju! - gde se nijednom - ni jedan jedini put - neće pojaviti taj ništavni samoglasnik. A, ne: bila bi to voda na vodenicu rečenome Petru Petroviću. On Zrno, neće stil svoj da menja, pa smetalo to svakom gospodinu Petroviću pod kapom nebeskom. Nestani, pogana misli! Zauvek sa o! Neće on da izneveri o. Biće ojan koliko se ojnim može biti.
Plamteći tom viteškom odlukom, Ubojito Zrno je u sledećem Samovaru povodom nemilog spora obelodanio samo ovaj jednostavni, ali odlučni članak:
„Urednik Samovara ima izuzetnu čast da saopšti uredniku Novosti da će on (Samovar) biti slobodan da uveri u sutrašnjim novinama njih (Novosti) da on (Samovar) što se tiče stila može i hoće da bude svoj gazda; on (Samovar) namerava da njima (Novostima) pokaže nadmoćan, štaviše suvi prezir kojim njihova kritika nadahnjuje njegove (Samovarove) nezavisne grudi na taj način što će za poseban užitak (?) njihov (Novosti) da sastavi predgovor, nemalog opsega, u kojem taj prelepi samoglasnik - simbol Večnosti, a ipak izvanrednoj osetljivosti njihovoj (Novosti) tako neugodan - neće doživeti da ga njihov najpokorniji sluga ponizan, (Samovar), izostavi. Toliko o Bakingamu!“124
Prihvativši se ispunjavanja te strašne pretnje, ne nejasno natuknute nego odlučno izrečene, Zrno bejaše veoma slep i gluv na sve vapaje za „tekstom“ i jednostavno je svog predradnika slao „u...“ kad god je on (predradnik) uveravao njega (Samovar) da je poslednji čas „da se pušta u štampu“; slep i gluv, kažem, na sve, veliki Zrno je sedeo do u cik zore kiteći, uz poslednje kapi petroleja, zaista besprimemi članak. Evo ga:
„Moj Pero! Zlo je, zlo! Lepo ti rekoh - zlo i naopako! Prvo skok, onda hop, pravilo je vrlo važno. Da li tvoj babo zna da te kući nema?! Otpleši, lolo, u svoje kolo! Otprhni, sovo, u svoje jato, ahoj! Ostao bi? Jok, jok, sovac ne voli te Ovac! Ako ovde ostao, volinom rogatom postao, dom svoj prokock'o, novac potrošio, ženu u crno zavio, protuvom se zvao. Jer, bogami, ovde potrebno nikom nije takvo nešto, i to: nogato, okato, golovrato, ofucano, oglodano, olinjalo, oronulo, odvratno, omraženo trčkaralo novinarsko nemoćno i nesposobno... a kamoli nepismeno! Hodi, rode, u jagode, oteralo te iz mode! Vozi, vozi, nosile te vode, spadalo nikakvo! No, no, cmoljo, zašto s' nos obesio, što si oko orosio! Sve to život sobom nosi: nekom meso, nekom kosti. Ko sa psima leže, pun buva ustane. Zlo i naopako, rođo moj: o, joj joj, u rodno se mesto nosi, Pero moj, tamo stoj pa se goj - bog te tvoj!“
Iznuren, sasvim prirodno tim silnim naporom, vrli se Zrno te noći ničeg drugog nije mogao da prihvati. Čvrsto, pribrano, a ipak s izrazom svesti o moći, predao je svoj rukopis dežurnom slugi, zatim se bezbrižnim korakom uputio kući i s neiskazivim dostojanstvom, povukao se na počinak.
Istovremeno je ubogi sluga kojem bejaše poveren tekst, preskačući stepenice neizrecivom brzinom, odjurio u svoju „rupu“ i smesta počeo da „slaže“ rukopis.
Najpre je, dakako, - jer prva reč bejaše moj - posegnuo za pregradom s velikim M i pobedonosno ga izvukao. Ohrabren uspehom, bacio se i ne gledajući u pregradu s malim o, ali ko bi mogao da opiše tu strahotu kad mu prsti izroniše iz pregrade bez očekivanog slova u svom zagrljaju? Ko bi oslikao njegovo zaprepašćenje i gnev kad je, trljajući zglobove, shvatio da je uzalud strugao po dnu. prazne pregrade! Ni jednog jedinog malog o ne beše u pregradi za malo o; a zavirivši bojažljivo u pregradu za veliko O, našao je, na svoj krajnji užas, i njega u potpuno istom stanju. Zgromljenom, prvi poriv mu bejaše da požuri predradnike.
- Šefe! - disao je teško, hvatajući dah - ne može da se slaže bez o!
- Šta ti to znači? - zareži predradnik, vrlo loše volje, jer se zadržao do kasno.
- Joj, šefe, nema nam u firmi nijednog slova o, ni velikog, ni malog!
- Ko je u p... m... odneo sva ona iz pregrade?
- Ja vam to ne znam, šefe - reče momak - ali jedan od onih kalfi iz Novosti tamo je noćas njuškao i rekao bih da je on sve maznuo.
- Kuga ga odnela! Nimalo ne sumnjam - složio se predradnik, zajapuren od besa - znaš šta, mali, reći ću ti kako ćemo: ugrabi prvu priliku da se uvučeš tamo preko i smotaj im (crkli da b.. da!) sve od a do ž.
- Jes' vala - prihvati momak namignuvši - ja ću im smestiti, daću im ja što su zaslužili; šta će do tad da bude s ovim tu tekstom? Znate da mora da ide noćas - inače smo naje...
- I to grdno - nastavi predradnik, s dubokim uzdahom i naglaskom na „grdno“. - A je li tekst jako dugačak, mali?
- Pa ne bih rekao baš da je jako dugačak.
- Tja, šta ćemo! Izvuci stvar kako god znaš i umeš.
- Moramo da pustimo u štampu - zaključi predradnik, do guše u poslu - jednostavno ubaci neko drugo slovo mesto o, ionako niko neće da čita to što matori lupeta.
- Ko bog - dočeka momak - sad ću ja! - i požuri u svoju rupu mrmljajući usput: - Zna matori da zasoli, sve bez psovki. A ja da onima preko zakuvam čorbu! Nije mogao da nađe boljeg, sve da ga je i svećom tražio. - Što jest, jest: premda je momak napunio tek dvanaestu i dosegnuo metar i dvadeset santimetara, bio je dorastao svakom okršaju (sitnijih razmera).
Ovde opisana kriza nipošto nije retka pojava u štamparijama; ne umem to da objasnim ali kad zaista dođe do slične krize, gotovo se uvek kao zamena za slovo kojeg nema koristi x. Pravi je razlog možda u tome što je x najsuvišnije slovo u pregradama, barem je to bilo u staro vreme, pa ga zato slovoslagači obično drže za najzgodniju zamenu. Tako bi i naš momak smatrao jeretičnim da u ovom slučaju posegne za bilo kojim drugim slovom osim slova x, na kojeg beše navikao.
- Ima u tom tekstu šta da se iksira - reče momak sam sebi, zaprepašćeno čitajući tekst -bogami je to najovastiji kojeg sam ikad slagao. - I iksirao ga je, ne trepnuvši okom; tako iziksiran tekst je pušten u štampu.
Idućeg jutra stanovnici Ovca zabezeknuli su se čitajući u Samovaru ovaj neobični uvodni članak:
„Mxj Perx! Zlx je, zlx! Lepx ti rekxh - zlx i naxpakx! Prvx skxk, xnda hxp, pravik je vrlx važnx. Da li tvxj babx zna da te kući nema?! Xtpleši, lxlx, u svxje kxlx! Xtprhni, sxvx, u svxje jatx, ahxj! Xstax bi? Jxk, jxk, sxvac ne vxli te Xvac! Akx xvde xstax, vxlinxm rxgatxm pxstax, dxm svxj prxkxck'x, nxvac pxtrxšix, ženu u crnx zavix, prxtuvxm se zvax. Jer, bxgami, xvde pxtreb-nx nikxm nije takvx neštx, i tx: nxgarx, xkatx, gxlxvratx, xfucanx xglxdanx, xlinjalx, xrxnulx, xdvratnx, xmraženx trčkarak nxvinarskx nemxćnx i nespxsxb-nx ... a kamxli nepismenx! Hxdi, rade, u jagxde, xteralx te iz mxde! Vxzi, vxzi, nxsile te vxde, spadak nikakvx! Nx, nx, cmxljx, zaštx s' nxs xbesix, štx si xkx xrxsix! Sve tx živxt sxbxm nxsi: nekxm mesx, nekxm kxsti. Kx sa psima leže, pun buva ustane, zk i naxpakx, rxđx mxj: x, jxj jxj, u rxdnx se mestx nxsi, Perx mxj, tamx stxj pa se gxj - bxg te tvxj!“
Teško je zamisliti urnebes kojeg je izazvao ovaj mistični i kabalistični članak. Prva koliko-toliko suvisla pomisao u narodu bejaše da se u tim hijeroglifima krije neka paklena zavera; nastala je opšta trka u pravcu Zrnovog stana kako bi mu se što pre upriličio progon; ali dotičnog gospodina nisu mogli da pronađu. Iščezao je, niko ne zna kako; čak se od tog vremena ni njegova senka nikom nikad nije ukazala.
Pošto nije mogao da se iskali na pravom uzročniku, gnev naroda je utihnuo, ostavivši za sobom popriličan talog zbrkanih sudova o zlosretnom događaju.
Jednom gospodinu se sve to učinilo kao X (eks)-kluzivna šala.
Drugi je tvrdio da je Zrno zaista pokazao X (eks)-ibicionu maštu.
Treći mu je priznao X (eks)-centričnost, i ništa više.
Četvrti je samo pretpostavio da je reč o prilično dobroj X (eks)-presiji jednog X (eks)-travagantnog čoveka, koji je došao sa Istoka.
- Bolje je reći X (eks)-planacija namenjena potomstvu - predložio je peti.
Ubojito Zrno je bio prinuđen na krajnost, to je svima bilo jasno; a kako tog urednika nisu mogli da nađu, šuškalo se o linču onog drugog.
Ipak najustaljeniji zaključak bio je da je sve to ustvari X (eks)-cesno i X (eks)-centrično.
Čak je i prvi matematičar u gradu priznao da s takvim problemom teško može da iziđe na kraj. Opšte je poznato da X znači nepoznatu; ali u ovom slučaju (što je dobro primetio) imali su nepoznatu vrednost X-a.
Mišljenje momka, sluge (koji je tajio da je zapravo on izvršio „X-iranje teksta“) nije naišlo na onoliku pažnju koliku mislim da zaslužuje, iako je prepričavao veoma otvoreno, čak neustrašivo. Govorio je da, što se njega tiče, nema mesta za nikakvu sumnju, jer slučaj je sasvim jasan: „njegovog gazdu niko nije mogao da navuče na piće kao sav drugi svet, on je mahao onim blaženim pivom s tri XXX i, naravno, od njega se naduvao, oči mu se ukrstile u X i postao je baš X (eks)-treman.
1849.
Prevela Dejana Dačović
Dobro je poznato da „mudraci“ dođoše „s Istoka“, te kako je gospodin Ubojito Zrno došao sa Istoka, proizilazi da gospodin Zrno bejaše mudrac; a ako se traži dodatni dokaz, evo i njega -gospodin Zrno je bio urednik. Razdražljivost mu bejaše jedina slabost; tvrdoglavost zbog koje ga ljudi optuživahu, bejaše zapravo sve samo ne slabost, i on je s pravom držaše za svoju jaču stranu. Čak naprotiv bejaše to njegova vrlina; i bila bi potrebna svekolika logika jednog Braunsa da ga uveri kako je to (nešto drugo).
Pokazao sam da Ubojito Zrno bejaše mudrac; a jedini potez kojim nije potvrdio svoju nepogrešivost bejaše njegov odlazak s Istoka, jedinog pravog boravišta svih mudraca, i nastanjivanje u Velikom Aleksandrovcu, ili slično nazvanom gradiću, tamo na Zapadu.
Da se ne ogrešim o njega moram, ipak, reći da je, kad je naposletku odlučio da se skrasi u tom gradu, imao utisak kako u tom delu zemlje nema nijednih jedincatih novina, pa dakle ni urednika. Utemeljivši Samovar čvrsto verovaše da mu je vascelo polje slobodno. A uveren sam, nikad taj ne bi ni u snu došao na pomisao da se naseli u Velikom Aleksandrovcu da mu bejaše poznato kako tamo, u Velikom Aleksandrovcu, živi izvesni gospodin Petar Petrović (ako se dobro sećam imena) koji se godinama nesmetano gojio uredujući i izdajući Velikoaleksandrovačke novosti. Zahvaljujući, dakle, samo i jedino neupućenosti našao se gospodin Zrno u Veliko... zovimo ga, „kratkoće radi“, Ovac; no kad se već našao tamo, odlučio je da bude dosledan svojoj tvr... tj. postojanosti, i da ostane. Elem, ostao je; čak i više: raspakovao je štamparsku mašinu, mašinu za slaganje itd, iznajmio je kancelariju tačno nasuprot Novosti i, trećeg jutra po dolasku izdao prvi broj Veliko... što će reći, Ovačkog samovara; tako se, naime, a sećanje me valjda ne izdaje, zvahu nove novine.
Uvodni članak, mora se priznati, bejaše briljantan - da ne kažem preoštar. Naročito se okomio na stanje kao takvo - a što se tiče urednika Novosti, sasekao ga je na komadiće. Neke opaske gospodina Zrna bejahu tako vatrene te sam od tog doba bio prinuđen da posmatram gospodina Petra Petrovića, i dan-danas živog i zdravog, u svetlosti daždevnjaka. Nipošto nisam kadar da prenesem sve Samovarove priloge doslovno, ali jedan od njih glasi:
,,O, da! - O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! Dotični urednik preko puta živi je genije! O, Bože moj! - gde srlja ovaj svet? O, vremena! O, Mojsije!“
Ova istovremeno tako zajedjiva, naprasita i duhom klasike prožeta filipika prasnula je poput bombe među dotad miroljubivim ovačkim stanovništvom. Grupe uzbuđenih građana skupljahu se na uličnim uglovima. Svako je, uz iskrenu teskobu, iščekivao odgovor dostojanstvenog Petrovića. I pojavio se drugog jutra, sa sledećim: „Iz jučerašnjeg Samovara citiramo dodatni člančić: „O, daa! O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! O, Bože moj! O, vremena, o, Mojsije!“ Kolega čemu toliko O! Sad je jasno zbog čega mu se misli vrte u krug i zbog čega ni on ni njegovo pisanje nemaju ni glavu ni rep. Zaista ne verujemo da ta spodoba ume da sroči jednu jedincatu reč bez o. A možda mu je to ojkanje navika? Uzgred dovukao se s istočnih strana u posve čudnoj žurbi. Ojkaše li i tamo kao sada kod nas. O, kakvog li jada!“
Gnušanje gospodina Zrna na te skandalozne insinuacije neću ni pokušati da opišem. Držeći se one o magarcu naviklom na batine, međutim, čini se, da ga napad na njegovu ličnost nije raspalio onoliko koliko se očekivalo. U očaj ga je bacilo ruganje njegovom stilu. Šta - „o“, Ubojito Zrno, da ne ume da napiše ni jednu jedinu reč bez o! Ubrzo će on da pokaže tom mamlazu da greši. Da, da, pokazaće mu koliko greši, balavac jedan. On, Ubojito Zrno iz Žabograda, pokazaće tom gospodinu Petru Petroviću crno na belo da on, Zrno, ume da sastavi, ako ga jako lepo zamole, celi članak - šta članak, studiju! - gde se nijednom - ni jedan jedini put - neće pojaviti taj ništavni samoglasnik. A, ne: bila bi to voda na vodenicu rečenome Petru Petroviću. On Zrno, neće stil svoj da menja, pa smetalo to svakom gospodinu Petroviću pod kapom nebeskom. Nestani, pogana misli! Zauvek sa o! Neće on da izneveri o. Biće ojan koliko se ojnim može biti.
Plamteći tom viteškom odlukom, Ubojito Zrno je u sledećem Samovaru povodom nemilog spora obelodanio samo ovaj jednostavni, ali odlučni članak:
„Urednik Samovara ima izuzetnu čast da saopšti uredniku Novosti da će on (Samovar) biti slobodan da uveri u sutrašnjim novinama njih (Novosti) da on (Samovar) što se tiče stila može i hoće da bude svoj gazda; on (Samovar) namerava da njima (Novostima) pokaže nadmoćan, štaviše suvi prezir kojim njihova kritika nadahnjuje njegove (Samovarove) nezavisne grudi na taj način što će za poseban užitak (?) njihov (Novosti) da sastavi predgovor, nemalog opsega, u kojem taj prelepi samoglasnik - simbol Večnosti, a ipak izvanrednoj osetljivosti njihovoj (Novosti) tako neugodan - neće doživeti da ga njihov najpokorniji sluga ponizan, (Samovar), izostavi. Toliko o Bakingamu!“124
Prihvativši se ispunjavanja te strašne pretnje, ne nejasno natuknute nego odlučno izrečene, Zrno bejaše veoma slep i gluv na sve vapaje za „tekstom“ i jednostavno je svog predradnika slao „u...“ kad god je on (predradnik) uveravao njega (Samovar) da je poslednji čas „da se pušta u štampu“; slep i gluv, kažem, na sve, veliki Zrno je sedeo do u cik zore kiteći, uz poslednje kapi petroleja, zaista besprimemi članak. Evo ga:
„Moj Pero! Zlo je, zlo! Lepo ti rekoh - zlo i naopako! Prvo skok, onda hop, pravilo je vrlo važno. Da li tvoj babo zna da te kući nema?! Otpleši, lolo, u svoje kolo! Otprhni, sovo, u svoje jato, ahoj! Ostao bi? Jok, jok, sovac ne voli te Ovac! Ako ovde ostao, volinom rogatom postao, dom svoj prokock'o, novac potrošio, ženu u crno zavio, protuvom se zvao. Jer, bogami, ovde potrebno nikom nije takvo nešto, i to: nogato, okato, golovrato, ofucano, oglodano, olinjalo, oronulo, odvratno, omraženo trčkaralo novinarsko nemoćno i nesposobno... a kamoli nepismeno! Hodi, rode, u jagode, oteralo te iz mode! Vozi, vozi, nosile te vode, spadalo nikakvo! No, no, cmoljo, zašto s' nos obesio, što si oko orosio! Sve to život sobom nosi: nekom meso, nekom kosti. Ko sa psima leže, pun buva ustane. Zlo i naopako, rođo moj: o, joj joj, u rodno se mesto nosi, Pero moj, tamo stoj pa se goj - bog te tvoj!“
Iznuren, sasvim prirodno tim silnim naporom, vrli se Zrno te noći ničeg drugog nije mogao da prihvati. Čvrsto, pribrano, a ipak s izrazom svesti o moći, predao je svoj rukopis dežurnom slugi, zatim se bezbrižnim korakom uputio kući i s neiskazivim dostojanstvom, povukao se na počinak.
Istovremeno je ubogi sluga kojem bejaše poveren tekst, preskačući stepenice neizrecivom brzinom, odjurio u svoju „rupu“ i smesta počeo da „slaže“ rukopis.
Najpre je, dakako, - jer prva reč bejaše moj - posegnuo za pregradom s velikim M i pobedonosno ga izvukao. Ohrabren uspehom, bacio se i ne gledajući u pregradu s malim o, ali ko bi mogao da opiše tu strahotu kad mu prsti izroniše iz pregrade bez očekivanog slova u svom zagrljaju? Ko bi oslikao njegovo zaprepašćenje i gnev kad je, trljajući zglobove, shvatio da je uzalud strugao po dnu. prazne pregrade! Ni jednog jedinog malog o ne beše u pregradi za malo o; a zavirivši bojažljivo u pregradu za veliko O, našao je, na svoj krajnji užas, i njega u potpuno istom stanju. Zgromljenom, prvi poriv mu bejaše da požuri predradnike.
- Šefe! - disao je teško, hvatajući dah - ne može da se slaže bez o!
- Šta ti to znači? - zareži predradnik, vrlo loše volje, jer se zadržao do kasno.
- Joj, šefe, nema nam u firmi nijednog slova o, ni velikog, ni malog!
- Ko je u p... m... odneo sva ona iz pregrade?
- Ja vam to ne znam, šefe - reče momak - ali jedan od onih kalfi iz Novosti tamo je noćas njuškao i rekao bih da je on sve maznuo.
- Kuga ga odnela! Nimalo ne sumnjam - složio se predradnik, zajapuren od besa - znaš šta, mali, reći ću ti kako ćemo: ugrabi prvu priliku da se uvučeš tamo preko i smotaj im (crkli da b.. da!) sve od a do ž.
- Jes' vala - prihvati momak namignuvši - ja ću im smestiti, daću im ja što su zaslužili; šta će do tad da bude s ovim tu tekstom? Znate da mora da ide noćas - inače smo naje...
- I to grdno - nastavi predradnik, s dubokim uzdahom i naglaskom na „grdno“. - A je li tekst jako dugačak, mali?
- Pa ne bih rekao baš da je jako dugačak.
- Tja, šta ćemo! Izvuci stvar kako god znaš i umeš.
- Moramo da pustimo u štampu - zaključi predradnik, do guše u poslu - jednostavno ubaci neko drugo slovo mesto o, ionako niko neće da čita to što matori lupeta.
- Ko bog - dočeka momak - sad ću ja! - i požuri u svoju rupu mrmljajući usput: - Zna matori da zasoli, sve bez psovki. A ja da onima preko zakuvam čorbu! Nije mogao da nađe boljeg, sve da ga je i svećom tražio. - Što jest, jest: premda je momak napunio tek dvanaestu i dosegnuo metar i dvadeset santimetara, bio je dorastao svakom okršaju (sitnijih razmera).
Ovde opisana kriza nipošto nije retka pojava u štamparijama; ne umem to da objasnim ali kad zaista dođe do slične krize, gotovo se uvek kao zamena za slovo kojeg nema koristi x. Pravi je razlog možda u tome što je x najsuvišnije slovo u pregradama, barem je to bilo u staro vreme, pa ga zato slovoslagači obično drže za najzgodniju zamenu. Tako bi i naš momak smatrao jeretičnim da u ovom slučaju posegne za bilo kojim drugim slovom osim slova x, na kojeg beše navikao.
- Ima u tom tekstu šta da se iksira - reče momak sam sebi, zaprepašćeno čitajući tekst -bogami je to najovastiji kojeg sam ikad slagao. - I iksirao ga je, ne trepnuvši okom; tako iziksiran tekst je pušten u štampu.
Idućeg jutra stanovnici Ovca zabezeknuli su se čitajući u Samovaru ovaj neobični uvodni članak:
„Mxj Perx! Zlx je, zlx! Lepx ti rekxh - zlx i naxpakx! Prvx skxk, xnda hxp, pravik je vrlx važnx. Da li tvxj babx zna da te kući nema?! Xtpleši, lxlx, u svxje kxlx! Xtprhni, sxvx, u svxje jatx, ahxj! Xstax bi? Jxk, jxk, sxvac ne vxli te Xvac! Akx xvde xstax, vxlinxm rxgatxm pxstax, dxm svxj prxkxck'x, nxvac pxtrxšix, ženu u crnx zavix, prxtuvxm se zvax. Jer, bxgami, xvde pxtreb-nx nikxm nije takvx neštx, i tx: nxgarx, xkatx, gxlxvratx, xfucanx xglxdanx, xlinjalx, xrxnulx, xdvratnx, xmraženx trčkarak nxvinarskx nemxćnx i nespxsxb-nx ... a kamxli nepismenx! Hxdi, rade, u jagxde, xteralx te iz mxde! Vxzi, vxzi, nxsile te vxde, spadak nikakvx! Nx, nx, cmxljx, zaštx s' nxs xbesix, štx si xkx xrxsix! Sve tx živxt sxbxm nxsi: nekxm mesx, nekxm kxsti. Kx sa psima leže, pun buva ustane, zk i naxpakx, rxđx mxj: x, jxj jxj, u rxdnx se mestx nxsi, Perx mxj, tamx stxj pa se gxj - bxg te tvxj!“
Teško je zamisliti urnebes kojeg je izazvao ovaj mistični i kabalistični članak. Prva koliko-toliko suvisla pomisao u narodu bejaše da se u tim hijeroglifima krije neka paklena zavera; nastala je opšta trka u pravcu Zrnovog stana kako bi mu se što pre upriličio progon; ali dotičnog gospodina nisu mogli da pronađu. Iščezao je, niko ne zna kako; čak se od tog vremena ni njegova senka nikom nikad nije ukazala.
Pošto nije mogao da se iskali na pravom uzročniku, gnev naroda je utihnuo, ostavivši za sobom popriličan talog zbrkanih sudova o zlosretnom događaju.
Jednom gospodinu se sve to učinilo kao X (eks)-kluzivna šala.
Drugi je tvrdio da je Zrno zaista pokazao X (eks)-ibicionu maštu.
Treći mu je priznao X (eks)-centričnost, i ništa više.
Četvrti je samo pretpostavio da je reč o prilično dobroj X (eks)-presiji jednog X (eks)-travagantnog čoveka, koji je došao sa Istoka.
- Bolje je reći X (eks)-planacija namenjena potomstvu - predložio je peti.
Ubojito Zrno je bio prinuđen na krajnost, to je svima bilo jasno; a kako tog urednika nisu mogli da nađu, šuškalo se o linču onog drugog.
Ipak najustaljeniji zaključak bio je da je sve to ustvari X (eks)-cesno i X (eks)-centrično.
Čak je i prvi matematičar u gradu priznao da s takvim problemom teško može da iziđe na kraj. Opšte je poznato da X znači nepoznatu; ali u ovom slučaju (što je dobro primetio) imali su nepoznatu vrednost X-a.
Mišljenje momka, sluge (koji je tajio da je zapravo on izvršio „X-iranje teksta“) nije naišlo na onoliku pažnju koliku mislim da zaslužuje, iako je prepričavao veoma otvoreno, čak neustrašivo. Govorio je da, što se njega tiče, nema mesta za nikakvu sumnju, jer slučaj je sasvim jasan: „njegovog gazdu niko nije mogao da navuče na piće kao sav drugi svet, on je mahao onim blaženim pivom s tri XXX i, naravno, od njega se naduvao, oči mu se ukrstile u X i postao je baš X (eks)-treman.
1849.
Prevela Dejana Dačović
- Poruka
- 95.555
U carstvo na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.
Andjele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li
Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.
- Poruka
- 130.954
Jezero
U mladosti kob je htela kleta
da pohodim sred širokog sveta
jedno mesto meni od svih lepše -
tako ljupka usamljenost beše
tog jezera, sveg u crnom stenju,
i vrh kojeg čempresi se penju.
Ali kada pokrov noći crne,
kao sav svet, i njega ogrne,
i kad vetar mistični zašumi
naricaljku u čempresnoj šumi
tad - oh, tada, budih se s večera
pred užasom samotnog jezera.
Al' taj užas ne bejaše strava
već nekakva naslada drhtava -
slutnja kakvu ni dragulja sila
ne bi meni nikad izmamila -
niti Ljubav, makar tvoja bila.
Smrt bi ispod otrovanog vala,
na dnu mu se grobnica skrivala
s pokojnikom što tu htede dati
svu utehu svojoj crnoj mašti,
i duh čiji pust i pun čemera
stvori Eden od tamnog jezera.
U mladosti kob je htela kleta
da pohodim sred širokog sveta
jedno mesto meni od svih lepše -
tako ljupka usamljenost beše
tog jezera, sveg u crnom stenju,
i vrh kojeg čempresi se penju.
Ali kada pokrov noći crne,
kao sav svet, i njega ogrne,
i kad vetar mistični zašumi
naricaljku u čempresnoj šumi
tad - oh, tada, budih se s večera
pred užasom samotnog jezera.
Al' taj užas ne bejaše strava
već nekakva naslada drhtava -
slutnja kakvu ni dragulja sila
ne bi meni nikad izmamila -
niti Ljubav, makar tvoja bila.
Smrt bi ispod otrovanog vala,
na dnu mu se grobnica skrivala
s pokojnikom što tu htede dati
svu utehu svojoj crnoj mašti,
i duh čiji pust i pun čemera
stvori Eden od tamnog jezera.
