Edgar Alan Po

[lahor]

ANABEL LI

U carstvo na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.
Andjele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li
Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

Edgar Alan Po

 

[lahor]

ŠUMSKA SANJARIJA

Da se zna da, kad
ljudskih ruku rad
pripitomi to prvo drvo,
a stara stabla ječeć od plača
k’o ratnici od nepoznatog mača,
beše njihov vlastit rs ophrv’o,
Zemlja u slobodi dade da se rodi
proleće koje nikad teklo nije,
nit je u suncu cvala na vrhuncu,
nad potočiće nadneta bistrije,
divlja ruža bleda koja s grma gleda
kraljevski ljiljan što, u dolu spreda,
(kome sunce, ni bure tmaste,
ni rosa mira ne da)
s tikvom i grožđem blistav raste.

Da kad od tuga
ljubav se duga
rastopi poput snega,
i tog života tanane niti,
jer neka greška mora biti,
puknu posle svega,
u srcu još veće
rodi se proleće
i izvan svih stega
i čudni, slatki snovi,
k’o tihi tokovi
poteku iz novog vrela s brega,
kroz doba daleka
kliženja reka
duboko srcem čija je mrtva nada –
da gase vatre na koje pepel pada, –
pepeo, iz kog iskače i bega
nežno cveće, jer sme,
retko i svetlo cveće pesme!

Edgar Alan Po

 

[lahor]

Julaluma

Kao pep’o siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne –
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod –
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod –
Zgran – jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne – mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski‘
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih –
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih –
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski –
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al‘ misli, te misli od grca, od plaha –
I pamćenje nade izdajničkog maha –
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) –
Ne znadasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha –
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat –
Jutro uskoravo zvezdanik je sat –
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat –
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: “Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran –
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran –
Da pokaže neba zaton tihobon –
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.“

Al‘ Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
“Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere –
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru –
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta – samo bekstvo burno!“
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila – bezumno ih stere –
Padoše na zemlju da ih blato ždere –
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja odgovorih: “To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje –
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak –
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.“

Smirio sam Psihu, poljub‘ dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
“Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?“
Odgovori ona: “Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.“
Tad, ko pep’o siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne –
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: “Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod –
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod:
Zgran, jezero magle, i te misli vajne –
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.“

Edgar Alan Po

 

[lahor]

Poseta mrtvih

Tvoja će duša da se nađe sama –
sama međ‘ svima na zemlji; – uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome času tajnog obreda.

Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost – tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe – sačuvaj mir.

Jer noć, mada jasna, nosi bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al‘ crveni im krug, bez odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena teskobom
koja se zauvek vezala tek s tobom.

Al‘ napustiće te kao i zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti – i minut;
al‘ misao njenu ne možeš prekinut.

Lahor, dah Boga, slavi mir;
a svijajući brda šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i prethodnica.
Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.

Edgar Alan Po

 

[lahor]

EULALIJA

Živeh sam na svetu
i znah tek za setu,
a duh mi je bio kao voda snena,
kad čista Eulalija posta moja rumena žena -
kad zlatokosa Eulalija posta moja vedra žena.

Ah, slabije sjaju
zvezde u beskraju
od očiju njenog zračnog lica!
A pram mesečine
koji skupa čine
ruj nebesa i sedefna tmica,
nije ravan prelivu njenih skromnih pletenica -
nije ravan odsjaju nehajnih joj pletenica.

Ni Sumnja - ni Jad
ne muče me sad,
duh je prepun najčistijeg soka,
i celoga dana
sja, jaka i znana,
Astarte visoka,
al' nad njom se diže sjaj Eulalijinog oka,
al' nju nadvisuje plavet Eulalijinog oka.

Egar Alan Po