Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Албанско Косово подстицај тероризму
Када се Израел супротстави тероризму, то се назива самоодбраном. Када то чини Србија, каже се да је у питању “отровни национализам”
Иако Косово представља страшан преседан за Израел, бар два Јеврејина се радују због тога. У чланку који је недавно објављен у листу “Вол стрит џорнал” за Европу под називом “Балкански избор”, Мортон Абрамовиц и Марк Шнајдер пишу да због тога што се српски премијер Војислав Коштуница противи независности Косова постоји опасност да ће се његова земља “одметнути” од међународне заједнице. Зар су ова два аутора преспавала последњих 15 година? Србија се одметнула откако је почела да сузбија исламско-националистички тероризам без дозволе Запада.
На Србе се најпре указивало 1993. године када је нападнут Светски трговински центар и
Бил Клинтон је 1995. године најпре напао њих због масакра на пијаци у Сарајеву – упркос упозорењима британске обавештајне службе да је тај злочин почињен минобацачем босанских муслимана. Друга отпадничка држава – Израел – добро познаје такве намештаљке и није случајно то што је тајно помагала српску војску, будући да је добро знала да између исламског тероризма и босанске војске постоји веза, укључујући Палестинце који су деловали по Босни.
Када се Израел супротстави тероризму, то се назива самоодбраном. Када то чини Србија, каже се да је у питању “отровни национализам” – како је наведено у уводном чланку листа “Вашингтон пост” исте недеље (“Српска непопустљивост”). Стратешки се ни у једном чланку не помиње реч “муслиман” да свет не би напокон схватио шта смо то ми “постигли” на Балкану. Уместо тога, аутори користе термин “косовски Албанци”, што подсећа на новинарски трик на основу којег је утврђен мултинационални рат муслимана против европских хришћана.
Абрамовиц и Шнајдер пишу да је “због Милошевићевог покушаја етничког чишћења за становнике Косова сасвим неприхватљиво било шта мање од независности”. Ти “становници Косова”, на које се ови аутори с толико поштовања позивају, користе српску децу као мете у вежбама гађања из ватреног оружја. Косовом доминирају насилници који су Србе, само откако су добили зелено светло за почетак преговора о коначном статусу прошлог октобра, напали чак 186 пута. Ране, поломљене кости и гробови њихових жртава – деце и старих, мушкараца и жена – забележени су на документарном ДВД снимку “Дани од страха”. Што се Милошевићевог “покушаја етничког чишћења” тиче, све што се може рећи је да људи који нису испратили бар један дан четири године дугог судског процеса не би требало да објављују своја мишљења ослањајући се на популарну митологију.
Абрамовиц и Шнајдер су чак толико нетактични да понављају лажне тврдње о томе да присуство снага НАТО обезбеђује међународне гаранције за заштиту српске мањине – као да заборављају да НАТО није успео да спречи скоро свакодневне отмице и нападе на преостале Србе и да никако није могао да спречи погром 2004. године у којем су на мети Албанаца били чак и припадници НАТО. (видиш ли Светоличе Трпковићу – оп. Духа) Невероватно је да ови аутори пишу да су косовски Албанци “довољно испунили стандарде да би добили одобрење Савета безбедности УН за преговоре о коначном статусу” – као да бројне посматрачке групе нису закључиле да је међународна заједница једноставно дигла руке од инсистирања на испуњавању било каквих стандарда. (УН планира да ове године, чим Косово буде предато терористима, евакуише више десетина хиљада Срба из овог региона.)
“Србија ће морати да прихвати независност Косова” – понавља Запад под притиском тероризма на Балкану као и обично. То је још неприхватљивије с обзиром на чињеницу да данас знамо да су бомбе које су експлодирале у Лондону и Мадриду стигле са Косова. Ова два аутора закључују да ће Србији бити боље “да живи у миру са новим Косовом”. Као што ће Израелу бити боље да живи “у миру” са Палестином на челу са Хамасом. “Вашингтон пост”, међутим, критикује Србију због тога што “не испуњава један од најважнијих услова за напредовање ка чланству у ЕУ и НАТО, односно зато што не хапси ратног злочинца босанских Срба Ратка Младића”. Док је пажња усредсређена на одбегле Србе ратне злочинце, албански ратни злочинци се слободно баве политиком. Приметићете да се сличне критике не упућују када је у питању косовски премијер Агим Чеку – некадашњи заповедник Ослободилачке војске Косова (ОВК) против кога је Србија подигла оптужницу због командне одговорности за терористичко убијање више од 600 Срба, Рома, Албанаца и других, укључујући одсецање глава, мучење, касапљење и отмице преко 500 људи, који су, како се претпоставља, већином мртви. Припадници ОВК су, у међувремену, обучавани у логорима Ал каиде пре него што је НАТО бомбардовао Србију 1999. године.
Када се Израел супротстави тероризму, то се назива самоодбраном. Када то чини Србија, каже се да је у питању “отровни национализам”
Иако Косово представља страшан преседан за Израел, бар два Јеврејина се радују због тога. У чланку који је недавно објављен у листу “Вол стрит џорнал” за Европу под називом “Балкански избор”, Мортон Абрамовиц и Марк Шнајдер пишу да због тога што се српски премијер Војислав Коштуница противи независности Косова постоји опасност да ће се његова земља “одметнути” од међународне заједнице. Зар су ова два аутора преспавала последњих 15 година? Србија се одметнула откако је почела да сузбија исламско-националистички тероризам без дозволе Запада.
На Србе се најпре указивало 1993. године када је нападнут Светски трговински центар и
Бил Клинтон је 1995. године најпре напао њих због масакра на пијаци у Сарајеву – упркос упозорењима британске обавештајне службе да је тај злочин почињен минобацачем босанских муслимана. Друга отпадничка држава – Израел – добро познаје такве намештаљке и није случајно то што је тајно помагала српску војску, будући да је добро знала да између исламског тероризма и босанске војске постоји веза, укључујући Палестинце који су деловали по Босни.
Када се Израел супротстави тероризму, то се назива самоодбраном. Када то чини Србија, каже се да је у питању “отровни национализам” – како је наведено у уводном чланку листа “Вашингтон пост” исте недеље (“Српска непопустљивост”). Стратешки се ни у једном чланку не помиње реч “муслиман” да свет не би напокон схватио шта смо то ми “постигли” на Балкану. Уместо тога, аутори користе термин “косовски Албанци”, што подсећа на новинарски трик на основу којег је утврђен мултинационални рат муслимана против европских хришћана.
Абрамовиц и Шнајдер пишу да је “због Милошевићевог покушаја етничког чишћења за становнике Косова сасвим неприхватљиво било шта мање од независности”. Ти “становници Косова”, на које се ови аутори с толико поштовања позивају, користе српску децу као мете у вежбама гађања из ватреног оружја. Косовом доминирају насилници који су Србе, само откако су добили зелено светло за почетак преговора о коначном статусу прошлог октобра, напали чак 186 пута. Ране, поломљене кости и гробови њихових жртава – деце и старих, мушкараца и жена – забележени су на документарном ДВД снимку “Дани од страха”. Што се Милошевићевог “покушаја етничког чишћења” тиче, све што се може рећи је да људи који нису испратили бар један дан четири године дугог судског процеса не би требало да објављују своја мишљења ослањајући се на популарну митологију.
Абрамовиц и Шнајдер су чак толико нетактични да понављају лажне тврдње о томе да присуство снага НАТО обезбеђује међународне гаранције за заштиту српске мањине – као да заборављају да НАТО није успео да спречи скоро свакодневне отмице и нападе на преостале Србе и да никако није могао да спречи погром 2004. године у којем су на мети Албанаца били чак и припадници НАТО. (видиш ли Светоличе Трпковићу – оп. Духа) Невероватно је да ови аутори пишу да су косовски Албанци “довољно испунили стандарде да би добили одобрење Савета безбедности УН за преговоре о коначном статусу” – као да бројне посматрачке групе нису закључиле да је међународна заједница једноставно дигла руке од инсистирања на испуњавању било каквих стандарда. (УН планира да ове године, чим Косово буде предато терористима, евакуише више десетина хиљада Срба из овог региона.)
“Србија ће морати да прихвати независност Косова” – понавља Запад под притиском тероризма на Балкану као и обично. То је још неприхватљивије с обзиром на чињеницу да данас знамо да су бомбе које су експлодирале у Лондону и Мадриду стигле са Косова. Ова два аутора закључују да ће Србији бити боље “да живи у миру са новим Косовом”. Као што ће Израелу бити боље да живи “у миру” са Палестином на челу са Хамасом. “Вашингтон пост”, међутим, критикује Србију због тога што “не испуњава један од најважнијих услова за напредовање ка чланству у ЕУ и НАТО, односно зато што не хапси ратног злочинца босанских Срба Ратка Младића”. Док је пажња усредсређена на одбегле Србе ратне злочинце, албански ратни злочинци се слободно баве политиком. Приметићете да се сличне критике не упућују када је у питању косовски премијер Агим Чеку – некадашњи заповедник Ослободилачке војске Косова (ОВК) против кога је Србија подигла оптужницу због командне одговорности за терористичко убијање више од 600 Срба, Рома, Албанаца и других, укључујући одсецање глава, мучење, касапљење и отмице преко 500 људи, који су, како се претпоставља, већином мртви. Припадници ОВК су, у међувремену, обучавани у логорима Ал каиде пре него што је НАТО бомбардовао Србију 1999. године.