Око именовања улице по Благоју Јововићу, подоста бјеше текстова по медијима и подоста негодовања од углавном знане дружине. Наравно да је прије именовања улице то подобро преиспитано, превладали су разлози за и улица је именована. Сад што о томе није вођена јавна раправа од минимум неколико година или спроведен референдум (па није у питању доношење новог устава него именовање улице побогу), шта да се ради.
Противљење су (очекивано) изразили знани ликови и ликуше, једна "доказана" дружина која детектује све рђаво или измишљено у земљи Србији, међу којима и Дубравка Стојановић, по занимању "тумачица" историје, и интервјуу за антисрпски портал Данас (
овдје).
Ту опет код противљења имамо више наведених разлога, "непоузданост навода" , "принципејлни разлози" и "сумњива биографија".
Када кажем принципијелни, ту се Дубравка као "морална особа"
Ovde je pitanje da li glavni grad jedne države, a samim tim i sama država vrednosno staju iza jedne ovakve biografije slobodnog revolveraša, što kaže Svetislav Basara. Time država zvanično staje iza ideje da gomile ili pojedinci imaju pravo da uzimaju pravdu u svoje ruke. Goran Vesić je rekao da je to „ljudska pravda“, dakle ona koja je postojala pre pisanih zakona, prvobitna zajednica. Pobogu, pa još je Eshil pretvorio Erinije u Eumenide, boginje osvete u boginje pravde! Jer tu se postavlja pitanje ko je taj koji će odrediti granice te „ljudske pravde“, koja će to „komisija“ propisati koga je u redu ubiti a koga ne? Nije da takvih „komisija“ nije bilo, ali znamo kakvi su režimi koji tako odlučuju o životu i smrti. To je kao princip opasno za svako društvo, a posebno za naše u kome se suviše puta u prošlosti političkim nasiljem rešavali problemi.
успротивила да улица добије име по
слободном револверашу који је себи дао за право да узме правду у своје руке јербо је то задатак само судова.
Фино срочено, надасве морално, међутим у неким не тако давним временима
држава је вриједносно стала иза слободних револвераша, извјесног Алије Алијагића, атентатора на министра Драшковића 1921.године и Спасоја Стејића, атентатора на краља исте године. Ова двојица, сад ајд ти знај бораца за слободу или слободних револвераша, имали су "своју улицу" у Београду до 2005.године, никад нисмо чули од Дубравке и те екипе чувара једне наопаке интерпретације историје, да није у реду да су улице именоване по слободним револверашима.
Што ће рећи да Дубравка селективно бира примјере када ће моралисати и да је њено моралисање "по потреби".
Други разлог је по Дубравки непоузданост његовог свједочења;
Ništa pouzdano ne znamo o ubici Ante Pavelića koji je u protekli četvrtak dobio ulicu u Beogradu.
Imamo knjigu „Dva metka za Pavelića“, koja je zapis Jovovićevog kazivanja sumnjive autentičnosti. Na prvoj godini istorije učimo da su memoari najnepouzdaniji izvor, da svaki podatak treba uporediti s još nekoliko izvora i dokazati šta je tu tačno a šta ne. To ovde nije urađeno. U toj knjizi se kaže da je sam Blagoje Jovović 1998. godine rekao mitropolitu Amfilohiju da je pucao na Pavelića (koji je umro dve godine kasnije), znači da ni o tome nema nikakvih drugih dokaza, nego prihvatamo to što se on sam navodno pohvalio.
Тачно је да су мемоари најнепоузданији извор, и то није спорно. Али како смо формирали слику о времену из којег је подоста улица у Београду именовано? Поред сачуваних докумената, управо из мемоара "другова" који су претекли. И то нису мемоари команданата и ратника, јер су команданти и ратници изгинули у том времену, већ мемоари разних комесарчица који су се скривали у позадини борбе, мишјој рупи, и мемоари који су препуни лагарија.
Дубравка примјећује да о Јововићу мало знамо
Ako to prihvatamo, onda treba da prihvatimo i druge podatke koji se nalaze u toj zabelešci. Na primer da je Jovović prvo bio skojevac, pa partizan, pa na kraju četnik. Kaže da je bio u četničkim jedinicama Baja Stanišića i da se s njim borio na Neretvi i Sutjesci, dakle na strani Nemaca i Italijana. Pričao je i da su im u teškim trenucima izolovanosti iz Srbije pomagali ljotićevci i nedićevci. Sve to piše u toj ispovesti, kaže u razgovoru za Danas istoričarka Dubravka Stojanović, koja se, uoči promene pomenute ulice, zbog protivljenja takvoj odluci aktuelnih gradskih vlasti, našla na udaru prorežimskih tabloida i medija.
Ako su već poverovali jednom podatku iz zapisa, dodaje naša sagovornica, zašto su odbornici SPS u gradskoj skupštini, koji se sad predstavljaju kao naslednici partizana, glasali za čoveka koji se u tim epskim bitkama borio protiv njih, na strani okupatora?
а ту провлачи и Јововићеву "сумњиву прошлост".
Истина, о Јововићу знамо понешто (српска википедија
овдје), али шта уопште знамо о Влајку Ђурановићу, Душану Мађарчићу, Илији Рогулићу, Јози Шћурли, Кости Драгичевићу, Момчилу Радивојевићу, Павлу Зарићу, Петру Јововићу, Сави Михићу, Бранку Плећашу (ове сам погледао, има их још подоста по којима су именоване улице)? Осим да су били актвисти НОП-а и да су погинули дал у борби или у неком од логора ништа. И не оспоравам да су, можда не сви али неки свакако, заслужили да добију "своју улицу" у Београду, свакако више од разних комесара који су претекли рат и касније деценијама уживали привилегије доказујући се у улизивању "вољеном вођи", али ако ћемо "детаљно скенирати" Благоја, гдје је све био и на којој страни ратовао, колико његово свједочење открива и неке лоше моралне особине, дај да претресемо и те "другове", њихове моралне особине, чиме су се то они доказивали, и шта су уопште учинили да се по њима назову улице, а има их доста. Не мора бити Благоје најгори од све дјеце да се једини "провјерава" у пету децималу.