Када имамо одговор у науму да се одбрани неодбрањива тврдња, контрирање са једином сврхом контрирања, онда ту било какви аргументи немају шансу.
| Slobodan Antonić |
| četvrtak, 25. jun 2020. |
U Deklaraciji ima dosta toga lepog i pametnog, ali – imajući u vidu njene autore i potpisnike – ona je zapravo čisto licemerje, hipokrizija u koncentisanom obliku. U Deklaraciji, recimo, stoji da „ne sme biti politički i ideološki uslovljene selekcije“ ljudi i činjenica, odnosno da se „moraju uzeti u obzir i suprotna mišljenja“, te da je nedopustivo „potiranje pluraln0sti“ (ovde 4; 2). No, direktor Krokodila i potpisnik Deklaracije (br. 54), Vladimir Arsenijevć, poznat je upravo po tome što se hvali da na književni festival „Krokodil“ „nikada neće(mo) zvati ljude (tj književnike – S. A) koji nam decenijama politički zagorčavaju život svojim aktivnostima“. Lep primer negovanja „pluralnosti“. U Deklaraciji, takođe, piše da je „istorijski revizionizam manipulisanje istorijskim činjenicama radi postizanja zadatog političkog cilja“ (3). A jedna od potpisnika Deklaracije (br. 51), Sonja Biserko, poznata je po tome što govori o „olakom kvalifikovanju ratnih zločina nad Srbima terminom genocid“, dok je simbol NDH genocida za nju tek „srpski mit o Jasenovcu“ (nav. ovde 27). Ali, oni makar nisu istoričari. Problem je kada se protiv istorijskog revizionizma bore baš istoričari koji krivotvore istoriju. Za mene je prototip takvog pristupa sledeća tvrdnja Dubravke Stojanović: „Upravo su srpske kolaboracionističke jedinice igrale ključnu ulogu u sprovođenju Holokausta u Srbiji i bitno doprinele tome da je Srbija već posle samo 6 meseci nacističke okupacije, a među prvim zemljama Evrope, bila proglašena Juden frei“. Ova rečenica, kao što ću pokazati, savršeno odgovara definiciji istorijskog revizionizma upravo iz Deklaracije, kao „namernog i tendencioznog iskrivljavanja slike o prošlosti“ i „prilagođavanja prošlosti savremenim političkim potrebama“ (ovde 1). Ona je deo kampanje koja se vodi, već dvadesetak godina, da se dokaže nekakva autohtonost srpskog fašizma, te da se veći deo krivice za istrebljenje srpskih Jevreja prebaci s Nemaca na Srbe. * * * Dubravka Stojanović nije jedina koja insistira da su Srbi „igrali ključnu ulogu“ u istrebljenju ovdašnjih Jevreja. Već sam pisao o skandaloznom tvrđenju Branke Prpe da je Beograd, ako se ima u vidu kako su Jevreji ubijani u logoru na Starom sajmištu, bio „grad koji je, na neki način, i patentirao gasnu komoru“ U trenutku izricanja ove tvrdnje Prpa je već dve godine bila direktorka Istorijskog arhiva Beograda, da bi posle toga, valjda kao nagradu, dobila još pet godina upravljanja ovom ustanovom. Međutim, kamion – gasna komora (tzv. dušegupka), kojim su pobijene jevrejske žene i deca iz Srbije koncentrisani u Judenlageru Zemun (Judenlager Semlin):
Kamion je napravljen u Berlinu, po porudžbini iz Berlina, za nacistički projekat masovnih likvidacija (korišćen je i na Istočnom frontu), dovezli su ga u Beograd nemački nacisti, upravljali su njime isključivo Nemci, a kad su obavili zločin, Nemci su ga i vratili u Berlin, juna 1942. (ovde 417-418; ovde 309). Dakle, ako je iko „patentirao“ gasnu komoru, to su bili jedino i isključivo Nemci. A ako je iko patentirao tako gnusnu laž da je „Beograd patentirao gasnu komoru“, onda je to bila upravo direktorka Istorijskog arhiva grada Beograda, Branka Prpa. Slična tome je i laž Dubravke Stojanović da su „upravo srpske kolaboracionističke jedinice igrale ključnu ulogu u sprovođenju Holokausta u Srbiji i bitno doprinele tome da je Srbija već posle samo 6 meseci nacističke okupacije, a među prvim zemljama Evrope, bila proglašena Juden frei“. Srbija jeste bila među prvima u okupiranoj Evropi u kojoj je izvršen genocid nad Jevrejima, ali to svakako nije bilo zbog „ključne“ i „bitne“ uloge ovdašnjih kolaboranata. Naši i strani istoričari odavno su utvrdili: ko su tačno bili naredbodavci i izvršitelji istrebljenja Jevreja u Srbiji (avgust 1941. – maj 1942); zašto su baš u Srbiji Jevreji tako brzo likvidirani. Objašnjenje leži u sledećim činjenicama:
* * * Kakva je bila uloga Srba u operaciji judenfraj Srbija 1942? Sami Jevreji, u početku, nisu pružali gotovo nikakav otpor (jer nisu ni znali šta im se sprema). Stoga za njihovo interniranje i likvidaciju nije bila potrebna neka posebna sila. Dovoljni su bili i Nemci: Gestapo, esesovci, Vermaht i folksdojčeri. Zapravo, ni Nemci, u početku, nisu znali šta tačno da rade sa srpskom Jevrejima – pošto se „konačnom rešenju“, u smislu fizičke likvidacije svih Jevreja, pristupilo tek negde od proleća 1942. godine (ovde 426). Čak i kada su počela masovna streljanja muškaraca kao odmazda za ustanak, ostali Jevreji su držani u zabludi da su žrtve poslate „negde na Istok“. Nesrećni Jevreji su u nemom zaprepašćenju stajali čak i pred streljačkim strojem, ne verujući šta im se dešava. Nemci pedantno konstatuju: „Jevreji odlaze u smrt vrlo pribrano – stoje vrlo mirno, dok Cigani kukaju i deru se, i stalno se pomiču“ (ovde 303). Što se Srba kolaboranata tiče, njihova uloga je bila sledeća.
Ovome svakako treba dodati i docnije prijavljivanje i hvatanje pojedinih Jevreja koji su, pošto se priča o likvidacijama dušegubkom raširila po Beogradu i Srbiji (1942), prestali da se dobrovoljno predaju nemačkim dželatima. Ta saradnja u likvidaciji preostalih Jevreja svakako je zločin i sramota srpskih kolaboranata, ali to je, ipak, po raširenosti i masovnosti kilometrima udaljeno od nekakve „ključne“ i „bitne“ uloge u holokaustu nad srpskim Jevrejima, kao što konfabulira Dubravka Stojanović. Tačnu meru odgovornosti kvislinških Srba dao je Jaša Almuli (1918-2013): Lokalna kvislinška vlada koju su postavili Nemci, imala je samo pomoćnu ulogu. Ta uloga je bila prljava i ružna. Imali su obavezu da sprovode mere protiv Jevreja, koje su Nemci uveli na početku okupacije, i da love Jevreje koji su se, posle nemačkih masovnih ubistava u 1941. i 1942, godini, skrivali po Srbiji“ (ovde 13; moj kurziv). Međutim, „istraživanja Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, svedočanstva preživelih srpskih Jevreja, kao i dela priznatih jevrejskih istoričara u inostranstvu, (…) govore da su jedino nemački okupatori odlučivali o uništavanju Jevreja u Srbiji i da su izvršioci bili nemački organi“. „U Srbiji, uništavanje Jevreja počinili su nemački civilni policijski i nacistički organi i pripadnici nemačke vojske, Vermahta, ne Srbi. (…) Ubijanje Jevreja u Srbiji naređivali su, organizovali i izvršavali Nemci“ (ovde 13; moj kurziv). Dakle, Nemci, ne Srbi. Otuda tvrdnja o „ključnoj“ i „bitnoj“ ulozi Srba u holokaustu nad Jevrejima spada u „namerno i tendenciozno iskrivljavanje slike o prošlosti“, tačnije u „prilagođavanja prošlosti savremenim političkim potrebama“ – dakle, u čist istorijski revizionizam. |
Ista koja drži udba nacionaliste.
Kako smo dosli do ovoga ako je narod bio pametniji
Za ovo sa četnikom, odnosno sa Pavelićem, napadaju je i levičari.
Силом! Зато и не пише о демократији од 1945-.Kako smo dosli do ovoga ako je narod bio pametniji
Kerovi i dalje laju a karavani prolaze ....
Писати о разлозима пропасти демократског друштва у Срба и у
Pre 16 godina 
Либија је кренула а где је стигла знамо данас.
