Историчари прво што не би требали радити, што не би смјели, је "тумачити" историју. Неки назови "историчари", често публицисти који по вокацији и нису историчари, или ако јесу и случајно су докторирали (дешава се) те докторске дисертације се баве "прастаром" историјом 1960их, 1970их, револуционарним курсем (курсем не кур*ем, да неко не би криво прочитао), реформским тежњама, тако та заоставштина из времена самоуправног социјализма, једино то и раде, "тумаче" историју, историјске процесе и догађаје у правилу по наруџби и за потребе политичких процеса који се дешавају.
И ти "тумачи историје" добивају велики медијски простор, добивали су увијек, важније је писати и зборити политички пожељно него истинито, њихови текстови се афирмишу по антисрпским медијима задњих деценија.
Ревизионизам се као у неким ранијим временима национализам настоји приказати као нешто што је само по себи негативно.
Иизвјесни Џејмс Макфирсон једном рече;
Историја је конитнуиран дијалог између садашњости и прошлости. Интерпретације прошлости се мијењају у одговору на нове доказе, нова питања која постављају докази, нове перспективе стечене проласком времена. Не постоји једна, вјечна и непромјенљива истина о догађајима из прошлости и њиховом значењу. Ревизионизам чини виталном и смисленом бескрајну одисеју историчара усмјерену ка разумијевању прошлости.
Самим тим, ревизионизам је нешто што је неминовно код историографија свих народа. Уосталом невезано која је временка епоха, временом дођемо до нових открића, сазнања, увида у неке загубљене или "бункерисане" списе, и наравно да то захтијева ревизију или макар "корекцију" историје која ће се у школама учити.
Како је наша историја која се бави временом ендехазије била спутана и уоквирена у један калуп гдје се водило рачуна о идеолошкој позадини, ту су итекако потребне и корекције и одбацивање неких наметнутих "тумачења" историје.
И ту сваки покушај једног истинитог приказа тог времена, гдје ће се поштовати чињенице, документи, списи, факти, хронологија догађаја, а не шта је ко канио, намјеравао, мислио, вјеровао, имао визију (оног бравара морала је заболити глава од силних визија) наилази на грчевит отпор тих "тумача историје", којекаквих Латинки, Дубравки, Бранки и осталих Бешлина.
Форумашица
rv12aval је у квалитетном уводном посту примијетила манипулативни приступ Дубравке гдје настоји изокренути улоге у том времену. Код "тумача" историје је обавезан строго селективан приступ, ту би се максимално проституисали неки догађаји кроз које би се стигматизовали одабрани "злоће", четници и Срби, на другој страни многи Срби нису чули за Гудовац, Хрватски Благај, Прекопу, корићку, капавичку и бројне друге јаме гдје је бачено на хиљаде масакрираних Срба.
На покушаје да се то исправи, да се напокон каже шта се дешавало у времену ендехазије, иде приложени текст (
овдје) који је Дубравка објавила 2013-е године и који јесте један аутошовинистички памфлет гдје Дубравка, наравно скарадно и манипулишући улогама, "тумачи" процесе задњих деценија. Но врло је важно да су текстови дежурних аутошовиниста суинхронизовани са агресивном неоусташком пропагандом у лијепој њиховој, и ту је наум очигледан, Србе "разоружати" у одбрани истине на сву ту пропаганду, а медији у комшилуку ће потенцирати текстове тих неколико "тумача историје" као да су они једини историчари међу Србљем.
И задња иницијативе "Одбранимо историју", пардон "Odbranimo istoriju" (
овдје) покренута од познатог двојца Дубравке и менталног болесника Бешлина је већ виђен рукопис, ту ће се одмах укључити већ добро знана дружина дежурних мрзитеља Срба и такође дежурних аутошовиниста, исти ликови и ликуше који су као група 88 подржали пасјалук монтенегринског режима и наум отимачине српских светиња.
Српски историчари и мислећи људи на превише пасиван однос према овом агресивном покушају скрнављења и силовања историје, и немају право.